Oktobra 2020. godine obavljala sam dužnost propovednika. Nedugo zatim, starešine su me zamolile da preuzmem jednu crkvu. Na dan kad je trebalo da prisustvujem svom prvom okupljanju, jedna sestra me je videla na ulici i zamolila me da se brzo udaljim, rekavši da su neke sestre uhapšene. Tada nije precizirala ko je uhapšen. Sutradan sam otišla u obližnju crkvu da organizujem neki posao, i druga sestra me je čekala na ulici. Kada me je videla, zabrinuto je rekla: „Sada je uhapšeno pet starešina i dva nadzornika video tima, a policija ima tvoju fotografiju. Nikako ne idi kod braće i sestara, brzo se sakrij!” Tada sam bila veoma nervozna, i kada me je sestra požurivala da brzo odem, bila sam toliko zabrinuta da nisam odmah znala kuda da idem. Onda sam pomislila: „Ako odem, šta će biti sa crkvenim radom? Ali ako se ne sakrijem, pošto petoro uhapšenih braće i sestara zna gde živim, šta će se desiti ako ne izdrže mučenje i izdaju me? Ako policija sazna da sam starešina, sigurno me neće lako pustiti. Ako me uhapse, ko zna kako će me mučiti!” Pomislila sam i kako su braća i sestre koji su bili uhapšeni podvrgnuti raznim oblicima mučenja, kao što su vešanje gvozdenim lancima, vezivanje za „tigrovu klupu” i elektrošokovi. Oduvek sam bila slaba i bolešljiva još od malena – kako bi moje telo to moglo da podnese? Ako me onesposobe, neću moći normalno da živim u ovom životu. Kada sam to pomislila, osetila sam jezu u srcu, i brzo sam zamolila ćerku da dođe po mene.

Tek nakon što me je ćerka pokupila i dok smo se vozile autoputem, srce mi se polako smirilo. Tek tada sam shvatila da, pošto je nekoliko starešina uhapšeno, nema ko da se bavi posledicama. Prethodno su starešine razgovarale sa mnom u zajedništvu o tome da, kada su članovi crkve uhapšeni, prvo treba zaštititi knjige Božjih reči i braću i sestre. Kad bih otišla, šta bi se desilo sa životom crkve? Ko bi bio odgovoran za premeštanje crkvenih knjiga? Ako se niko ne bi pozabavio tim zadacima, crkva bi pretrpela veliki gubitak! Kada sam to pomislila, osetila sam probadajući bol u srcu i shvatila da je previše sebično od mene što se krijem u ćerkinoj kući. Nakon što sam stigla u ćerkinu kuću, poželela sam da se vratim, ali mi ćerka nije dozvolila. Onda sam pomislila: „Ako se vratim, možda će me uhapsiti. Osim toga, upravo su me sestre požurivale da odem kako me policija ne bi uhapsila. Kad bih se vratila i bila uhapšena, to bi stvorilo probleme mojoj braći i sestrama.” Osećala sam se malo bolje kada sam tako razmišljala. Međutim, nakon toga sam u srcu i dalje osećala optužbu i nisam mogla ni da jedem ni da spavam. „Ne znam kakvo je stanje u crkvi. Da li je uhapšeno još više ljudi? Da li se neko bavi posledicama? Ako bi policija zaplenila crkvene knjige, ja bih zbog toga snosila neospornu odgovornost!” Kada sam to pomislila, imala sam osećaj kao da mi se nož zario u srce i mrzela sam sebe što sam toliko bojažljiva. Toliko godina sam verovala u Boga, a Božja kuća me je obučavala da budem starešina, ali sada, kada me je zadesila ova opasna situacija, nisam mogla da zaštitim interese crkve. Zaista sam mnogo dugovala Bogu.

Tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi. Stoga, kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu i koji imaju istinsku veru u Boga, kako će se oni s tim nositi? U čemu se njihovi postupci razlikuju od onog što čine antihristi? (Kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu, oni će iznaći način da sačuvaju interese Božje kuće, da priloge Bogu zaštite od gubitaka i uradiće sve što je potrebno, u interesu starešina i delatnika, i braće i sestara, da gubici budu svedeni na najmanju meru. Sa druge strane, antihristi će se pobrinuti da prvo sebe zaštite. Nije ih briga za rad crkve niti za bezbednost Božjeg izabranog naroda, pa kad se crkva suoči sa hapšenjima, to dovodi do štete crkvenom radu.) Antihristi napuštaju crkveni posao i priloge Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihrista. (…) Antihristi ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Kad im se dodeli posao, oni ga vrlo rado prihvate i daju neke lepe izjave, ali kad naiđe opasnost, beže glavom bez obzira; beže među prvima i prvi su koji bi da se izbave. To pokazuje da su njihova sebičnost i ogavnost naročito ozbiljni. Oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti niti odanosti. Suočeni sa problemom, znaju jedino kako da pobegnu i kako da se sakriju i razmišljaju samo o tome kako da sebe zaštite, nikada ne uzimajući u obzir svoje odgovornosti ili dužnosti. Zarad svoje lične bezbednosti, antihristi dosledno ispoljavaju svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ne daju prednost poslu Božje kuće niti svojim dužnostima. Još i manje daju prednost interesima Božje kuće. Umesto toga, na prvom mestu im je njihova lična bezbednost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Božje reči bile su kao dvosekli mač koji mi se zario u srce. Ono što sam otkrila bila je narav antihrista. Kada antihristi naiđu na opasnu situaciju, njihova prva pomisao je da pobegnu i izbegnu opasnost, ne obavljajući posao rešavanja posledica, i uopšte ih ne zanima koliku štetu njihova želja ka samoočuvanju nanosi crkvenom radu. Toliko braće i sestara u crkvi je uhapšeno, ali ja nisam razmišljala o tome kako da dobro obavim posao saniranja posledica tako što ću zaštititi knjige Božjih reči i urediti crkveni život. Prvo na šta sam pomislila bilo je kako da se sakrijem i izbegnem hapšenje. Kada sam čula da policija ima moju fotografiju, samo sam želela da što pre napustim to mesto, plašeći se da ću biti uhapšena i mučena. Jednostavno me nije bilo briga da li je neko tu da organizuje i reši posledice. Kao starešina, iako je postojala opasnost po moju bezbednost i nisam mogla da se pojavim, mogla sam posao saniranja posledica da prepustim drugima, i da odem da se sakrijem tek nakon što je posao organizovan. Međutim, da bih zaštitila svoju bezbednost, kukavički sam pobegla u ćerkinu kuću, ne mareći za interese Božje kuće i odbacujući sve svoje odgovornosti i dužnosti. Gde je tu ljudskost u meni? Bila sam previše sebična i ogavna! Što sam više razmišljala o sebi, to sam više mrzela sebe. U suzama sam se molila Bogu: „Dragi Bože! Nisam dostojna da jedem i pijem toliko Tvojih reči. Previše sam uživala u Tvom zalivanju i opskrbi, ali sve što sam uradila Tebi je odvratno. Ne zaslužujem Tvoj oproštaj, već Te samo molim da mi daš priliku da ispravim svoje prestupe i ispunim svoje odgovornosti.”

Pročitala sam još Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Iz Božjih reči sam videla Božji autoritet i silu. Sotona je samo igračka u Božjim rukama, uslužno sredstvo kojim se Bog služi da usavrši Svoj izabrani narod. Bez Božje dozvole, Sotona nam ne može ništa. Razmišljala sam o mnogim opasnostima koje sam iskusila tokom godina. Dvaput sam pobegla policiji ispred nosa. Ako Bog ne dozvoli da me uhapse, policija neće moći da me uhapsi. Moj život dolazi od Boga i Bog će ga orkestrirati i urediti. Kada sam to pomislila, više se nisam plašila i bila sam voljna da se suočim s tim okruženjem i da ga iskusim. Bez obzira na to šta se desilo, morala sam da se vratim i pozabavim posledicama. Našla sam izgovor da me ćerka vrati u lokalno područje, a onda sam smislila način da pronađem svoju braću i sestre. Kada sam videla da su već počeli da se bave posledicama, sarađivala sam s njima.

Nedugo zatim, više starešine su me pronašle i zamolile da preuzmem odgovornost za rad još nekoliko crkava. Ponovo sam počela da brinem: „Ova dužnost je previše opasna. Ako mene uhapse, biće drugačije nego kada uhapse običnu braću i sestre. Kada uhapse starešine, njih brutalnije muče. Kako će moje telo to moći da podnese? Već postoje rizici po moju bezbednost. Ako me ovog puta uhapse, ne znam kako će me policija mučiti do ivice smrti.” Što sam više razmišljala, to sam se više plašila. Međutim, dužnost me je pozvala i nisam mogla da odbijem, pa sam je prihvatila. Uskoro je policija počela da prati jednu sestru koja je propovedala jevanđelje. Sva braća i sestre s kojima je bila u kontaktu suočili su se s bezbednosnim rizicima. Pomislila sam: „Nedavno sam bila na okupljanju grupe kojoj je i ona prisustvovala, tako da su sigurno i mene uzeli na nišan.” U to vreme sam čula da je uhapšena jedna sestra koja je tek počela da veruje, kao i da policija prati i nadzire starešine crkve. Bila sam veoma zabrinuta kada sam čula tu vest. „Toliko braće i sestara je uhapšeno, a starešine prate. Ako ne požurim i ne premestim knjige Božjih reči odavde, gubitak će biti još veći! Ali ako ja odem da ih premestim, možda će me uhapsiti. Tako sam slaba i bolešljiva, i ako ne izdržim mučenje i postanem Juda, kako ću biti spasena?” Počela sam da razmišljam o tome ko bi bio najpogodniji da premesti knjige. Razmišljala sam o tome iznova i iznova, ali niko drugi nije znao za kuću u kojoj su knjige bile smeštene. U srcu mi je bilo jasno da sam ja jedina pogodna osoba, ali pošto sam bila pomalo bojažljiva i uplašena, došla sam pred Boga da se molim: „Dragi Bože, osećam ogroman strah u srcu. Daj mi veru da stavim život na kocku kako bih ispunila svoje odgovornosti.” Nakon molitve, setila sam se jednog odlomka Božjih reči i potražila ga da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Neke crkve se nalaze u neprijateljskim okruženjima u kojima se ljudi često hapse, i zbog toga postoji velika šansa da neko oda lokacije kuća u kojima se čuvaju prilozi i da velika crvena aždaja u njih nasilno uleti i pretraži ih – demoni mogu da opljačkaju priloge u bilo kojem trenutku. Da li su takva mesta pogodna za čuvanje priloga? (Ne.) Dakle, ako se već tamo nalaze, šta treba da se radi? Odmah ih premestite. (…) Kada neprilika tek iskrsne i oni shvate da su prilozi u opasnosti, trebalo bi da ih odmah premeste, kako ih ne bi zaplenio i progutao demon velike crvene aždaje. To je jedini način da se osigura bezbednost priloga i da se izbegnu bilo kakve zamke ili propusti. To je posao koji starešine i delatnici treba da rade. Čim se pojavi i najmanji znak opasnosti, čim je neko uhapšen, čim iskrsne neprilika, prva misao starešina i delatnika treba da bude da li su prilozi bezbedni, da li mogu da padnu u ruke zlih ljudi, ili da li mogu da ih prisvoje ili da ih otmu demoni, i da li su prilozi pretrpeli bilo kakve gubitke. Trebalo bi odmah da preduzmu mere za zaštitu priloga. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Neke starešine i delatnici mogu da kažu: ’Raditi ove stvari zahteva od nas da se izlažemo opasnosti. Možemo li da ih obavljamo? Zar nisu ljudi naš glavni prioritet, što znači da nema potrebe da se prilozi stavljaju na prvo mesto, već da ljude treba stavljati na prvo mesto?’ Kako ti se čini njihovo pitanje? Da li ti ljudi imaju ljudskost? (Nemaju.) Dobro čuvanje priloga, dobro upravljanje njima i dobar nadzor nad njima – to su odgovornosti koje dobar upravitelj treba da ispuni. Ozbiljnije rečeno, čak i ako moraš da žrtvuješ svoj život, to je vredno toga i to je ono što treba da radiš. To je tvoja odgovornost. Ljudi uvek viču: ’Dati život za Boga je dostojna smrt.’ Da li su ljudi zaista spremni da daju život za Boga? Od tebe se sada ne traži da daš život za Boga; od tebe se samo traži da preuzmeš malo rizika da bi sačuvao priloge. Da li si voljan da to uradiš? Sa zadovoljstvom treba da kažeš: ’Jesam!’ Zašto? Zato što je to Božji nalog i zahtev prema čoveku, to je tvoja neizbežna odgovornost, i ne treba da pokušavaš da se izvučeš iz toga. S obzirom na to da tvrdiš da bi dao život za Boga, zašto onda ne možeš da platiš neki ceh i preuzmeš neki rizik da bi zaštitio priloge? Zar to nije ono što treba da radiš? Ako ne radiš ništa konkretno, ali uvek si glasan o davanju života za Boga, zar te reči nisu šuplje? Starešine i delatnici treba da imaju jasno razumevanje rada na čuvanju priloga i treba da nose tu odgovornost. Ne treba da je eskiviraju, niti da je izbegavaju, i ne treba da se povlače pred svojom odgovornošću. Pošto si starešina ili delatnik, taj posao je odgovornost koja ti pripada. To je važan posao – da li si voljan da ga obaviš, čak i ako preuzimaš neki rizik, čak i ako je tvoj život u pitanju? Da li treba to da učiniš? (Da.) Trebalo bi da si voljan da to učiniš; ne smeš se odreći te odgovornosti. To je Božji zahtev za čoveka i nalog koji On izdaje čoveku” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (12)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo i imala sam put primene. Kada se starešine i delatnici suoče s opasnim okruženjem, prvo što moraju da urade jeste da zaštite priloge i knjige Božjih reči kako ih policija ne bi odnela. To je odgovornost starešina i delatnika, a ako to ne mogu da urade, to je zanemarivanje dužnosti. Bog je koristio takvo okruženje da otkrije da li imam odanosti ili ne. Bez obzira na to koliko je okruženje nepovoljno, morala sam da premestim knjige Božjih reči čak i ako bi me to koštalo života. Imala sam odlučnost i više se nisam plašila, pa sam otišla da razgovaram sa braćom i sestrama o premeštanju knjiga. Uz Božje vođstvo i zaštitu, knjige su bezbedno premeštene. Nakon što sam iskusila ovo okruženje, i moja vera se udvostručila.

Kasnije sam razmišljala, zašto sam svaki put kada bi me zadesilo neko okruženje prvo mislila na sopstvenu bezbednost? Koja je to priroda upravljala time? Pročitala sam Božje reči: „Kakvo je vaše shvatanje ljudske prirode? Najvažnije je razaznati je sa aspekta čovekovog shvatanja sveta, pogleda na život i njegovih vrednosti. Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i osnovni principi uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’, ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’ i slične zablude. Sve te reči izgovorene od strane tih đavoljih kraljeva, velikana i filozofa postale su sȃm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju ’mudracem’, postala čovekov život. Tu su i čuvene poslovice budizma i taoizma, i često citirane klasične izreke raznih poznatih ličnosti. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. (…) Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje su poput ovih. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Božje reči su otkrile suštinu i osnovni uzrok problema. Kada sam saznala da su starešine uhapšene, prvo na šta sam pomislila nije bilo da zaštitim knjige Božjih reči, već da zaštitim sebe. Sotonski otrovi kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, i „Loš život je bolji od dobre smrti” odavno su postali moja pravila preživljavanja, i svoju bezbednost sam stavljala iznad svega. Kada bi me zadesilo opasno okruženje, razmišljala sam samo o tome kako da pobegnem da bih sačuvala sopstveni život; odbacila sam sve svoje dužnosti i odgovornosti, kao kornjača koja se povlači u svoj oklop, kukavički se plašeći smrti. Bila sam previše sebična i ogavna i nedostajalo mi je ljudskosti! Molila sam se Bogu u pokajanju, da prestanem da živim po sotonskim filozofijama i da ispunim svoje odgovornosti. Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko radi mene izgubi svoj život, taj će ga spasti” (Luka 9:24). Sveci su kroz vekove mučenički stradali za Gospoda kako bi širili jevanđelje Gospoda Isusa po celom svetu. Neki su kamenovani do smrti, neke su rastrgli konji, neki su skuvani u ključalom ulju, a Petar je za Boga raspet naglavačke. Svi su oni umrli za pravednost. Iako su iz ljudske perspektive izgubili živote, u Božjim očima oni nisu razmatrali svoje interese niti pravili planove za sebe, već su stavili svoje živote u drugi plan da bi dali snažna i gromoglasna svedočanstva za Boga. To Bog odobrava. Oni koji su izdali Boga postali su Jude da bi spasili svoje živote, i iako su u očima ljudi još uvek živeli, u Božjim očima bili su mrtvi i svi su na kraju kažnjeni. Tek tada sam razumela značenje citata: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko radi mene izgubi svoj život, taj će ga spasti” (Luka 9:24). Ako bih ponovo odbacila svoju dužnost da sačuvam sopstveni život, onda bih zaista izgubila priliku da me Bog spase. Morala sam da sledim primer svetaca iz prošlih vekova i da stavim život na kocku da bih ispunila svoju dužnost.

Nekoliko dana kasnije, razmišljala sam o sestri koja je tek počela da veruje u Boga, a bila je uhapšena, i o starešinama koje je policija nadzirala i pratila. Osećala sam da tu nešto nije u redu. Da li ih je neko izdao? Razgovarali smo o tome ko je najpogodniji da to istraži. Pomislila sam: „Ja najbolje poznajem ovu crkvu, pa sam ja najpogodnija,” i mirno sam rekla da ću ja otići da saznam. Dok sam išla ulicom, počela sam da razmišljam: „Većina braće i sestara u ovoj crkvi suočava se s bezbednosnim rizicima. S kim je najbolje da prvo razgovaram? Svuda po ulicama su kamere i mogu me uhapsiti svakog časa.” Shvatila sam da ponovo razmišljam o sopstvenoj bezbednosti i brzo sam se pomolila Bogu. Bez obzira na sve, morala sam jasno da razumem situaciju i da otklonim svaki izvor budućih nevolja kako bih zaštitila interese crkve. Prvo sam razgovarala sa jednom starešinom u crkvi da bih razumela detalje hapšenja sestre, a razgovarala sam i sa drugom braćom i sestrama o situaciji. Na kraju sam saznala da je neko u crkvi bio špijun KPK. Često se raspitivao o ličnim podacima braće i sestara, a takođe ih je tajno fotografisao da bi ih prijavio policiji KPK. Na kraju smo tog špijuna izbacili iz crkve i prilagodili smo okupljanja grupa koje su se suočavale s bezbednosnim rizicima. Nekoliko dana kasnije, braća i sestre su nastavili sa svojim crkvenim životom. Bila sam veoma srećna i spokojna i zahvalila sam Bogu na Njegovom vođstvu!

Kroz ovo iskustvo, zahvaljujući sudu i razotkrivanju Božjih reči, stekla sam određeno razumevanje svoje sebične i ogavne priroda-suštine. Takođe sam shvatila da je moj trenutni rast izuzetno mali, ali sam voljna da stremim ka istini i da dobro obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu.