Autorka: Sinče, Kina

U julu 2024. godine bila sam nadzornica za rad na izradi tekstova u crkvi. Pošto je jedna vođa bila uhapšena, moja saradnica i ja smo se suočile sa rizicima u okruženju, tako da smo morale da ostanemo kod kuće i da rad pratimo putem pisama. Na početku sam još uvek mogla aktivno da pratim rad i da pišem pisma kako bismo razmotrile probleme u timu. Takođe sam uspevala da pronađem Božje reči da bih razrešila razna pogrešna stanja u kojima su se članovi tima nalazili, a kada je bilo posla koji je trebalo sprovesti, žurila sam da ga sprovedem. Iako sam bila pomalo zauzeta, u srcu nisam osećala umor. Kako se obim posla povećavao, a nekoliko grupa je imalo probleme koje je trebalo rešiti, pomislila sam: „Ako svaki zadatak podrazumeva praćenje i detaljnu komunikaciju, koliko će onda razmišljanja i energije to zahtevati? Osim toga, bilo bi previše pratiti sve detalje tolikog posla!” Razmišljala sam o tome kako su braća i sestre u jednoj grupi godinama obavljali dužnosti rada na izradi tekstova, ovladali nekim načelima i postigli neke rezultate u svojim dužnostima. Osećala sam da ne treba toliko da brinem o toj grupi, pa posle toga nisam mnogo obraćala pažnju na njihov rad. Ponekad sam razmišljala o tome da detaljno ispitam da li imaju nekih poteškoća u obavljanju svojih dužnosti, ali onda sam pomislila: „Potrebno je mnogo truda i razmišljanja da bi se razumeli ti detalji. Zaboravi. Ovi ljudi imaju prilično dobre profesionalne veštine i neko radno iskustvo, pa neka to sami urade.” Posle toga više nisam detaljno ispitivala niti pratila rad te grupe. Posle nekog vremena, videla sam da ova grupa nekoliko dana nije predala nijednu propoved, pa sam im brzo pisala da saznam šta se dešava. Vođa grupe je izvestila da je kvalitet propovedi koje su nedavno primili loš i da se malo njih može predati. Videvši da su rezultati rada loši, osećala se pomalo malodušno. Kratko sam razgovarala u zajedništvu sa vođom grupe, tražeći od nje da preuzme teret i predvodi sve u sumiranju odstupanja. Posle toga sam poželela da detaljnije ispitam rad ove grupe, ali onda sam pomislila: „Imam još nekog posla. Biće potrebno mnogo razmišljanja i truda da bi se razumeli i rešili ovi problemi. Vođa grupe zna neka načela, a vođe su takođe sumirale probleme u propovedima koje smo predali. Put o kojem su razgovarali bio je veoma jasan, pa mogu da ih pustim da sami uče i da se uključe.” Na taj način, samo sam prosleđivala pisma vođa grupi i nisam sa njima sumirala probleme i odstupanja. Nisam se raspitivala o detaljima rada, poput toga kako im ide učenje i da li mogu da primene ono što su naučili.

Nedugo zatim, stiglo je pismo od vođa u kojem je pisalo da rad tima za propovedi sporo napreduje i da su propovedi koje predaju lošeg kvaliteta. Tražili su od mene da hitno saznam razlog. Kada sam pročitala ovo pismo, osetila sam samoprekor u srcu i tek tada sam počela da se preispitujem. Videla sam Božje reči: „Glavna odlika rada lažnih vođa jeste prazno naklapanje o doktrini i ponavljanje slogana. Nakon što izdaju naređenja, oni jednostavno operu ruke od svega. Oni se ne raspituju o daljem toku rada, niti pitaju da li je došlo do problema, odstupanja ili poteškoća. Smatraju svoj posao završenim čim ga dodele drugima. (…) Izostanak praćenja rada, nerad nakon što je posao dodeljen i pranje ruku od svega – to je način na koji postupaju lažne vođe. To što ne prate rad i ne daju uputstva, što se ne raspituju o problemima niti ih rešavaju, i što nemaju uvid u napredak i efikasnost rada – sve su to odlike lažnih vođa” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Lažne vođe nisu u stanju da obavljaju stvaran posao – sve čega se prihvate počnu poletno, ali se na kraju sve izjalovi. Igraju ulogu voditelja svečanosti: izvikuju slogane i propovedaju doktrine, a kada drugima dodele posao i odrede ko će za njega biti odgovoran, on je za njih završen. Nalik su treštećim zvučnicima koje čovek sreće u ruralnim oblastima Kine – dotle seže njihova uloga. Oni obavljaju tek nešto malo preliminarnog rada; kada dođe red na ostatak posla, nigde ih nema. Kada je reč o konkretnim pitanjima poput onih kako napreduje svaki deo posla, da li je u skladu sa načelima i da li ima učinka – oni ne znaju odgovore. Nikada ne stvaraju duboke veze sa običnim vernicima i ne posećuju radno mesto kako bi razumeli i bili u toku sa napretkom i pojedinostima svakog radnog zadatka. Stoga, lažne vođe možda ne izazivaju namerno prekidanja i ometanja, niti čine razna zla dela tokom svog rukovođenja, ali oni u stvari paralizuju rad, sputavaju napredak svakog segmenta rada crkve i onemogućavaju Božjem izabranom narodu da dobro obavlja dužnosti i stekne život-ulazak. Radeći na taj način, kako bi oni uopšte mogli da izvedu Božji izabrani narod na pravi put vere u Boga? To pokazuje da lažne vođe ne obavljaju nikakav stvaran posao. Ne uspevaju da isprate posao za koji bi trebalo da su odgovorni ni da pruže smernice i vrše nadzor nad njim kako bi obezbedili normalan napredak crkvenog rada; ne uspevaju da obave predviđene uloge vođa i delatnika, niti da iskažu odanost ili ispune svoje odgovornosti. To potvrđuje da lažne vođe nisu odane u vršenju svoje dužnosti, već da sve rade površno; varaju i Božji izabrani narod i samog Boga, te loše utiču na sprovođenje Njegove volje i ometaju je. Ta činjenica je svima vidljiva” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Kada sam pročitala ove Božje reči koje razotkrivaju lažne vođe, osetila sam da mi one sude. Lažne vođe se prepuštaju telesnom uživanju i površne su u obavljanju svojih dužnosti. Kada sprovode rad, zadovoljne su samo prosleđivanjem naređenja i izdavanjem uputstava; one zapravo ne nadziru niti prate detalje rada, i ne razumeju niti shvataju probleme u radu. Čak i kada otkriju probleme, ne rešavaju ih odmah, značajno usporavajući napredak rada. Zar moje ponašanje nije bilo upravo takvo? Stalno sam se plašila da uložim trud i da se iscrpim, i uopšte nisam imala nikakav osećaj odgovornosti u svojoj dužnosti. Kada sam videla da rad na propovedima u jednoj grupi ne daje rezultate, samo sam formalno pitala o radu i zatražila od vođe tima da povede članove grupe u sumiranju odstupanja i problema. Čak i kada sam kasnije otkrila da članovi grupe i dalje žive u poteškoćama, nisam želela da uložim više truda niti da platim veću cenu da bih to rešila. Samo sam im prosleđivala pisma od vođa i tražila od njih da sami uče i da se uključe, ne rešavajući zapravo probleme u radu. Videla sam da sam bila baš poput lažnog vođe – neodgovorna u svojoj dužnosti i da sam samo postupala reda radi bez obavljanja stvarnog rada. Nisam rešavala stvarne poteškoće u svojoj dužnosti, što je značilo da niko nije napredovao u svojim dužnostima, a rad je zastao. Sve su to bile posledice toga što nisam obavljala stvaran posao. Božja namera u vezi sa mojim obavljanjem dužnosti nadzornice bila je da pratim, nadzirem i uključim se u detalje rada tima, i da ispitam i shvatam stanja članova tima, otkrivam odstupanja i probleme u njihovim dužnostima i budem u stanju da blagovremeno razgovaram u zajedništvu o istini kako bih rešila te stvari, omogućavajući da rad normalno napreduje. Međutim, nisam ispunila svoje odgovornosti. U svojoj dužnosti sam bila zadovoljna samo prosleđivanjem naređenja i mislila sam da je, dokle god se rad sprovodi, sve u redu. Takođe sam mislila da, pošto su članovi te grupe godinama obavljali dužnosti na izradi tekstova i savladali neka načela, ne treba više da ulažem trud ili napor. Sav posao sam prebacila na njih kao da je to nešto što se podrazumeva i postala sam šefica koja se ne meša. Razmišljajući o tome, iako su imali neko iskustvo u svojim dužnostima, svako ima odstupanja i nedostatke, i ponekad može da živi u iskvarenim naravima, i zato je trebalo da stalno ispitujem njihove stavove prema dužnostima, da se pozabavim problemima i poteškoćama u radu i da te stvari odmah rešavam. To su bile moje odgovornosti. Međutim, ja sam uvek samo razmatrala kako da umanjim patnju svog tela. Uopšte nisam pokazivala razumevanje prema Božjoj nameri! Iako sam ulagala manje mentalnog napora i telo mi nije bilo toliko umorno, usporila sam napredak rada povlađujući telu i površno obavljajući svoju dužnost, te sam tako prestupila pred Bogom. Kada sam to pomislila, osetila sam duboko žaljenje, kao i dug prema Bogu.

Posle toga sam promislila o sebi. Zašto u svojoj dužnosti nisam bila voljna da uložim više truda i zašto sam stalno bila površna i neodgovorna? Pročitala sam Božje reči: „Postoji još jedna vrsta lažnih vođa, o kojoj smo često govorili dok smo razgovarali u zajedništvu na temu ’odgovornosti vođa i delatnika’. Ta vrsta ima nešto malo kova, nisu neinteligentni, primenjuju svoje načine i metode u radu, a imaju i planove za rešavanje problema; a kada im se dodeli posao, mogu da ga sprovedu skoro prema očekivanim merilima. U stanju su da otkriju bilo kakve probleme koji se javljaju u poslu i takođe uspevaju da reše neke od njih; kada čuju probleme koje neki ljudi prijavljuju, ili primete ponašanje, ispoljenja, govor i postupke nekih ljudi, oni osete nešto u srcu i imaju svoje mišljenje i stav. Naravno, ako ti ljudi streme ka istini i imaju osećaj bremena, onda svi ti problemi mogu da se reše. Međutim, problemi neočekivano ostaju nerešeni u poslu za koji je odgovorna vrsta osobe o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Zašto je tako? Zato što ti ljudi ne rade stvaran posao. Vole lagodan život i mrze naporan rad, samo se površno trude, vole da budu besposleni i da uživaju u pogodnostima statusa; vole da naređuju drugima, tek toliko da mrdnu usnama i daju neki savet, i smatraju da je time njihov posao obavljen. Oni ne primaju k srcu ništa od stvarnog posla crkve, niti od ključnog posla koji im Bog poverava – oni nemaju taj osećaj bremena, pa čak i ako Božja kuća više puta naglašava te stvari, oni ih i dalje ne primaju k srcu. Na primer, oni ne žele da se mešaju u rad na produkciji filmova niti u rad na izradi tekstova Božje kuće, niti da se o tome raspituju, niti žele da pogledaju kako takvi poslovi napreduju i kakve rezultate postižu. Oni se samo posredno raspituju, a kada saznaju da se neko time bavi, njihova briga prestaje. Čak i kada savršeno dobro znaju da postoje problemi u poslu, oni ipak ne žele da o njima razgovaraju u zajedništvu i da ih rešavaju, niti se raspituju ili proveravaju kako ljudi obavljaju svoje dužnosti. Zašto se ne raspituju ili ne proveravaju te stvari? Misle da će, ako budu proveravali, biti mnogo problema koje će oni morati da reše, a to je previše brige za njih. Život će biti isuviše naporan ako uvek budu morali da rešavaju probleme! Ako se previše brinu, hrana im više neće biti ukusna i neće moći dobro da spavaju, telo će im biti umorno i tako će život postati tužan. Zato, kada vide problem, izbegavaju ga i zanemaruju kad god mogu. U čemu je problem s takvom vrstom osobe? (Previše je lenja.) Recite Mi, ko ima veći problem: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu vođe ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja je u okviru njihovih sposobnosti. Međutim, lenji ljudi ne mogu ništa da postignu; čak i ako imaju kova, to nema nikakvog učinka.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, to je samo puka fasada; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne tragaju za istinom da bi ga rešili; i mada znaju kakve teškoće treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose teškoće koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se prepuštaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu podobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe teškoće, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da izdrži patnju i ko ne voli istinu je beskoristan; nije kvalifikovan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti uklonjeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to zapravo rade za sebe – i tako svi oni žive za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda u potpunosti je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod je živeo prema tom Sotoninom otrovu, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Bog kaže: „Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, to je samo puka fasada” i „nisu kvalifikovani čak ni da službuju. Oni su zveri bez trunke ljudskosti” i „moraju biti uklonjeni”. Videla sam koliko Bog mrzi lažne vođe. Ma koliko dobar bio kov lažnog vođe, pošto je previše lenj, neodgovoran u svojoj dužnosti i ne nadgleda niti prati detalje rada, nije kvalifikovan čak ni da službuje, i navući će na sebe Božju mržnju i gnušanje. Čitajući ove reči, osećala sam se kao da mi Bog sudi licem u lice i svaka rečenica mi je probadala srce. Razmišljajući o tome, razlog zbog kojeg nisam bila voljna da uložim više mentalne energije bio je taj što sam bila previše lenja i što sam se previše prepuštala udobnosti. Pre nego što sam pronašla Boga, često sam čula ljude kako govore: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Uživajmo u vinu i pesmi, jer koliko nam je još života ostalo?” i „Iskoristi dan, i ne obraćaj pažnju na ispravno i pogrešno”. Bila sam uslovljena i otrovana tim apsurdnim idejama koje mi je usadio Sotona, pa sam volela da živim u udobnostima tela i težila sam slobodnom i udobnom životu. Smatrala sam da samo uz dobro telesno uživanje čovek može da ima slobodan i lak život. Živela sam po tim sotonskim pogledima na opstanak, i kad god bi moja dužnost postala naporna i iscrpljujuća, počinjala bih da povlađujem telu i pravim planove za njega, te ne bih radila čak ni one stvari koje su bile u okviru mojih sposobnosti. Bila sam svesna da je napredak rada spor i da su članovi te grupe naišli na poteškoće u svojim dužnostima, ali nisam želela da platim cenu da bih rešila te probleme. Sve o čemu sam razmišljala bilo je kako da što manje radim i patim. Moja priroda je bila zaista sebična i ogavna, i uopšte nisam imala ljudskosti! Bog se ovaplotio i došao na zemlju da deluje i spase ljude. On nikada ne izvikuje parole, već umesto toga praktično izražava istinu da bi opskrbio ljude u skladu sa onim što im nedostaje. Kakve god poteškoće i probleme mi ljudi imali, Hristos o njima neumorno i strpljivo razgovara u zajedništvu s nama, praktično rešavajući razne probleme i poteškoće u našim dužnostima. Videla sam da je Hristos veoma marljiv i odgovoran u svom postupanju. Onda sam se ponovo osvrnula na sebe. U svojim dužnostima sam bila površna kad god je to bilo moguće, i trudila sam se da patim što je manje moguće. Bila sam tako lenja i dekadentna, i živela sam bez ikakvog integriteta ili dostojanstva. Kad se ne bih pokajala, na kraju bi me se Bog gnušao, odbacio me i eliminisao, i upropastila bih svoju šansu za spasenje, a u vreme kada se Božje delo završi bila bih kažnjena. Kada sam to pomislila, bila sam krajnje uznemirena i osetila sam krivicu. Pomolila sam se Bogu: „Bože, stalno pokazujem obzir prema svom telu u svojoj dužnosti, i ne želim da uložim više truda. Samo izvikujem parole i ne obavljam nikakav stvaran posao. Nanela sam štetu svojoj dužnosti i navukla na sebe Tvoje gnušanje. Bože, voljna sam da se pokajem. Ubuduće sam voljna da se pobunim protiv svog tela i da na praktičan i stvaran način rešavam stvarne probleme u timu, dobro obavljajući svoju dužnost kako bih Ti udovoljila.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i pronašla put primene. Bog kaže: „Bog ti je dao dovoljan kov i izvanredne uslove, omogućavajući ti da neke stvari jasno vidiš i budeš dorastao ovom poslu. Međutim, ti prema svojoj dužnosti nemaš ispravan stav, nemaš iskrenosti, a kamoli posvećenost, pa ne želiš da daš sve od sebe da je dobro izvršiš. Zbog toga se Bog oseća veoma razočarano. Dakle, ako si lenj i uvek smatraš da je posao koji ti je dodeljen naporan, pa ne želiš da ga radiš i u sebi gunđaš: ’Zašto se od mene traži da to radim, a ne od nekog drugog?’, to je onda glupo razmišljanje. Kad ti dužnost pripadne, to nije nesrećan događaj, to je čast i to je uzdizanje od Boga. Trebalo bi da je radosno prihvatiš i obaviš dužnost koju bi trebalo da obaviš; to te neće iscrpeti. Naprotiv, ako svoju dužnost dobro izvršiš, razumeš istinu i rešiš probleme, u srcu ćeš se osećati spokojno i staloženo i nećeš razočarati Boga. Pred Bogom ćeš imati veru i moći ćeš da se vladaš uzdignute glave” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). „Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili odgovornosti, ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u dužnost propovedanja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i zadobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, da on ima vrednost i da im donosi utehu. Kada se suoče sa bolešću i smrću ili kad rezimiraju ceo svoj život, oni se osvrnu unazad na sve ono što su ikada učinili, na put kojim su išli i u svom srcu pronalaze utehu; sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi služe kao vođe ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju sve od sebe, daju poslednji atom svoje snage, ulažući celo svoje srce i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, oni pomažu mnogim ljudima zapalim u negativnost i slabost da ojačaju i da budu postojani, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to i još mnogo toga se dogodi tokom njihovog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Ne osećaju žaljenje zbog učinjenih stvari i veruju da su živeli vrednim životom, te osećaju spokoj i utehu u svom srcu. Kako je to divno! Nisu li to plodovi koje su ubrali? (Jesu.) Ovaj osećaj spokoja i utehe, ovo odsustvo žaljenja za bilo čim, rezultat su i plodovi žetve nakon stremljenja ka pozitivnim stvarima i istini. Nemojmo ljude odmeravati prema visokim merilima. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili je spreman da obavi. Kad pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i dobro radi i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i oseća da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam Božju nameru. Bog mi je podario darove i kov, i dao mi priliku da budem nadzornica, u nadi da ću platiti cenu u svojoj dužnosti, biti savesna i odgovorna u svojim postupcima i obavljati svoju dužnost dobro svim svojim srcem. Samo na taj način moj život može imati smisla. Ako sam u svojoj dužnosti stalno lenja i prepuštam se udobnosti, onda, iako moje telo neće mnogo patiti, to će štetiti radu. To je nešto što izaziva Božje gnušanje. Sada je Božje delo dostiglo svoj konačni kritični trenutak. Ako nastavim da pokazujem obzir prema telu i ne trošim svoje vreme i energiju na svoju dužnost, onda kada se Božje delo završi, večno ću žaliti. Morala sam da promenim svoj stav prema dužnosti; da budem usrdna i odgovorna i da ispunjavam svoju dužnost celim srcem i svom snagom; kada otkrijem probleme, treba da se oslonim na Boga i da tragam za istinom kako bih ih rešila, i da obavljam stvaran posao na praktičan način. Posle toga sam zapravo saznala i istražila razlog lošeg kvaliteta propovedi. To je prvenstveno bilo zato što braća i sestre nisu pravilno dokučili načela pregledanja propovedi i nisu mogli da primene ono što su naučili. Pregledala sam neke propovedi i proučavala načela sa njima kao odgovor na te probleme, i razgovarala u zajedništvu o problemima i odstupanjima te ih ispravljala čim bismo ih otkrili. Kasnije su postigli određene rezultate u svojim dužnostima. Iako je bilo potrebno više vremena i energije, i moje telo je malo više patilo, u srcu sam osećala mir i spokoj. Istovremeno, proučavajući načela sa članovima tima, i ja sam ih bolje razumela. Sve su to bili rezultati postignuti kroz stvarno učešće u radu.

Posle toga sam pratila rad drugih timova, obraćajući istovremeno pažnju i na rad tima za propovedi. Detaljno sam sa braćom i sestrama razgovarala o načelima koja su sprovodile vođe, i blagovremeno smo razgovarali o svim odstupanjima koja smo pronašli u radu i rešavali ih. Jednom su vođe ukazale na to da, iako je tim za propovedi predao mnogo propovedi, njihov kvalitet je bio loš, i zatražile su od mene da blagovremeno razgovaram sa njima u zajedništvu kako bih preokrenula situaciju. Pomislila sam: „Trenutno imam još nekog posla da sprovodim. Pisanje timu za propovedi da bih im ovo saopštila zahtevalo bi više vremena i energije, i moje telo bi više patilo. Zašto jednostavno ne bih kratko popričala sa njima, osvrnuvši se na pismo vođa, i zamolila ih da ubuduće obrate više pažnje na kvalitet propovedi?” Međutim, posle toga sam pročitala Božje reči: „Kad god poželiš da budeš površan, da se ponašaš prepredeno i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili poželiš da se zabaviš, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Zar ovakvim postupanjem ne pokazujem da nisam posvećen? Da li ne uspevam da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi posvećen i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Tada sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali se prema tome nisam odnosio kao da je to problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan, da nisam ispunio svoju odgovornost. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Prema njoj si se ophodio kao prema nekom dopunskom poslu i samo si se površno trudio, u nju se nisi unosio srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš da Mu dopustiš da te dovede u red i prekori. Jedino ako imaš takvu rešenost pri obavljanju svoje dužnosti, moći ćeš istinski da se pokaješ. Napravićeš zaokret tek onda kad ti savest bude čista i kad budeš promenio svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo čestim čitanjem Božjih reči i promišljanjem o istini može postojati put koji se može slediti”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, razmišljala sam o tome kako sam u prošlosti bila previše lenja u obavljanju svoje dužnosti i nisam bila voljna da patim niti da uložim mnogo mentalnog napora, što je usporavalo rad. Sada sam morala da preokrenem svoj stav prema dužnosti, i nisam smela stalno da se prepuštam udobnosti kao u prošlosti. Morala sam da se pobunim protiv tela i ispunim odgovornosti koje bi trebalo da ispunim. Nakon toga, napisala sam pismo kako bih razgovarala u zajedništvu o njihovim odstupanjima i kako bih detaljno ukazala na put napred. Nakon izvesnog vremena, kvalitet propovedi koje su predali se popravio. Sada, iako je obim posla i dalje veliki i zahtevan, moj stav prema dužnosti se promenio, i pravilno određujem prioritete u svom radu, praktično učestvujem, nadzirem i pratim detalje rada tima. Kada nas zadese teškoće, tragam za istinom i rešavam ih sa svojom braćom i sestrama, i polako je posao počeo da se popravlja. Iako plaćam veću cenu i moje telo malo više pati, u srcu osećam mir i spokoj. Zahvaljujem Bogu što me je doveo do ovog preobražaja.