Autorka: Vu Ju, Kina

Tokom proteklih nekoliko godina, obavljala sam posao čišćenja u crkvi i videla sam da su neki nadzornici smenjeni jedan za drugim, a da su neki i uklonjeni. Naročito su dve bivše nadzornice koje su bile odgovorne za rad na čišćenju imale dobar kov i radnu sposobnost, a imale su i širok opseg odgovornosti. Bile su nadzornice dve ili tri godine, ali su smenjene jer nisu obavljale stvaran posao i nisu prihvatile istinu. Shodno tome, smatrala sam da je previše opasno biti nadzornik. Biti nadzornik znači da imaš širok spektar odgovornosti i da se suočavaš s mnogim problemima. Ako posao ne obavljaš kako treba, prekidaš i ometaš rad crkve i za sobom ostavljaš prestupe, pa postoji mogućnost da ćeš biti smenjen ili otkriven i eliminisan. Mislila sam da je bolje biti član tima jer je rizik manji i ne moraš toliko da brineš, a i dalje imaš nadu za spasenje. Početkom avgusta 2023. godine, nadzornik je morao da ode na drugo mesto da obavlja svoju dužnost, pa me je pitao da preuzmem njegov posao. Pomislila sam u sebi: „Kao član tima, postoji odgovorno lice koje pomaže da se obave završne provere i koje usmerava rad, pa neću počiniti nikakva velika zlodela i potom biti otkrivena i eliminisana. Biti nadzornik je nešto sasvim drugo. Moraš da budeš odgovoran za celokupan posao, suočavaš se sa mnoštvom problema i preuzimaš velike odgovornosti. Ako ne budem rešavala stvari kako treba, pa izazovem prekidanja u radu crkve, ostaviću niz prestupa za sobom. Ako počinim mnoga zla dela, zar neću biti otkrivena i eliminisana i izgubiti svoju priliku za spasenje? Bolje je biti član tima, tako da ne moram da snosim nikakve velike odgovornosti. To je bezbedno i sigurno i imam nadu za spasenje.” Kada sam to pomislila, odbila sam, pod izgovorom da sam prosečnog kova, da imam ograničenu radnu sposobnost i da nisam vredna negovanja. Nakon toga mi je nadzornik pisao još dva puta i zamolio me da razmislim o ponudi. Bila sam u dilemi: „Neprihvatanje ponude znači neposlušnost, ali ako je prihvatim, s obzirom da rad na čišćenju podrazumeva načela na svakom koraku, ako ne budem rešavala stvari kako treba i prekršim načela, ostaviću za sobom prestupe i zla dela. Ako su prestupi manji, biću smenjena, ali ako su ozbiljni, onda ću čak biti izopštena. Ne samo da će mi ugled i status biti narušeni, već možda neću imati ni dobar ishod ni odredište.” Posle mnogo razmišljanja, odbila sam. Kada sam srela nadzornika, rekao mi je: „Imala si najviše glasova od braće i sestara. Moraš da tragaš za Božjom namerom.” Nisam imala šta da kažem. Osećala sam se kao da mi se srce cepa na dva dela i molila sam se Bogu iznova i iznova: „Dragi Bože, znam da treba da se pokorim u ovoj stvari koja me je zadesila, ali naprosto ne mogu da se pokorim. Plašim se da neću biti sposobna da dobro obavljam svoju dužnost kao nadzornica, da ću prekidati i ometati rad crkve, i da ću biti otkrivena i eliminisana. Ne znam u koje istine treba da uđem kako bih izašla iz ove teške situacije. Molim Te da me vodiš!”

Jednom prilikom sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je zaista ganuo srce. Svemogući Bog kaže: „Kako da postupaš po svojoj savesti? Postupaj iskreno i budi dostojan Božje dobrote, ovog bogomdanog života i ove bogomdane prilike da postigneš spasenje. Da li je to dejstvo tvoje savesti? Jednom kad budeš imao to minimalno merilo – savest – bićeš zaštićen i nećeš praviti ozbiljne greške. Tad najverovatnije nećeš činiti stvari kojima se buniš protiv Boga ili odustaješ od svoje dužnosti, niti ćeš biti sklon površnom postupanju. Takođe, nećeš biti tako sklon da spletkariš zarad sopstvenog statusa, slave i dobitka i radi sopstvenog izlaza. To je uloga koju ima savest. I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti. I jedno i drugo su stvari koje su najosnovnije i najvažnije. Kakav je čovek onaj koji nema savest i nema razum normalne ljudskosti? Uopšteno govoreći, to je čovek koji nema ljudskost i čovek zaista užasne ljudskosti. Konkretnije, koje su karakteristike takvih ljudi? Koja su kod njih konkretna ispoljavanja nedostatka ljudskosti? (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i drže se po strani u odnosu na sve što ih se lično ne tiče. Oni ne razmišljaju o interesima Božje kuće, niti vode računa o Božjim namerama. Kad je reč o izvršavanju svojih dužnosti ili o svedočenju za Boga, nemaju osećaj bremena ni odgovornosti. (…) Da li takav čovek ima savest i razum? (Ne.) Da li čovek bez savesti i razuma zbog takvog postupanja sebi bilo šta prebacuje? On sebi ništa ne prebacuje; njegova savest ničemu ne služi. Nikada nije osetio grižu savesti, pa može li onda da oseti prekor ili disciplinovanje od strane Svetoga Duha? Ne, on to ne može” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Bog kaže da su oni koji nemaju ni savesti ni razuma naročito sebični i niski. Uzimaju u obzir samo svoje interese, a ne rad crkve, i ne snose nikakav teret niti imaju osećaj odgovornosti prema radu crkve. Kada sam promislila, shvatila sam da sam ja upravo takva vrsta osobe. Kada su me braća i sestre izabrali, trebalo je da prihvatim ovu dužnost. Međutim, plašila sam se da će odgovornost obavljanja ove dužnosti biti prevelika, da ću, ako je ne budem dobro obavljala, ostaviti prestupe za sobom, i da ću, ako budem činila zlo, biti smenjena i eliminisana: ne samo da bi moj ugled i status bili narušeni, već bih bila u opasnosti da izgubim čak i svoj dobar ishod i odredište. Stoga sam odbila, navodeći izgovore da sam prosečnog kova, da mi je radna sposobnost loša i da nisam vredna negovanja. Nadzornik mi je nekoliko puta pisao da bi u zajedništvu razgovarao sa mnom, ali sam stalno iznalazila izgovore da ga odbijem. Uzimala sam u obzir samo sopstvene interese i odbila da prihvatim ovu dužnost. Zaista sam bila bez savesti i razuma! Nisam više želela da živim na tako sebičan i nizak način, pa sam prihvatila ovu dužnost.

Nekoliko meseci kasnije, premestili su me na drugu dužnost da budem član tima jer je moj loš kov značio da nisam dorasla poslu. Kasnije su vođe pisale da nam kažu da postoji tim kome nedostaju članovi za organizovanje materijala za uklanjanje ljudi i da oni ne mogu u potpunosti da dokuče načela. Zamolili su me da odem tamo i budem vođa tima da bih im pomogla. Pomislila sam u sebi: „Ako dobro ne organizujem materijale za uklanjanje ljudi i nekoga pogrešno okarakterišem, moraću da snosim odgovornost za to. Ako ne budem mogla ništa jasno da sagledam i budem postupala tako da kršim načela, ostavljajući za sobom prestupe i zla dela, onda bih bila nadomak toga da budem smenjena i eliminisana? Sigurnije je biti član tima.” Stoga sam to ponovo izbegla, navodeći izgovore da mi je kov loš, da mi je radna sposobnost loša i da nisam vredna negovanja. Nakon toga su mi vođe pisale da bi sa mnom razgovarale u zajedništvu i ukazale na to da je priroda mog upornog odbijanja dužnosti bila odbijanje prihvatanja istine. Bilo mi je jasno da je beseda vođa služila kao podsetnik i upozorenje od Boga, bila sam tužna i osećala sam krivicu: „Verujem u Boga već toliko godina, pa zašto se onda uopšte nisam promenila? Zašto sam tako nepopustljiva?” Shvatila sam da bi ovo stanje moglo biti veoma opasno ukoliko ne tragam za istinom kako bih ga odmah razrešila, pa sam potražila Božje reči koje su se odnosile na moje stanje. Pročitala sam reči Božje: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti lagodan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto vođe nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost vođe nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li propovedaš jevanđelje, svedočiš ili radiš na video-produkciji – bez obzira na to kakav posao obavljaš – dokle god se on tiče istina-načela, on sa sobom nosi i odgovornost. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je onaj čovek koji se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem s njegovom naravi? Morate da budete u stanju da uočite tu razliku. U stvarnosti, to nije pitanje kukavičluka. Kako to da je on tako odvažan kad je reč o bogaćenju ili kad radi nešto za sopstvenu korist? Za te stvari će preuzeti svaki rizik. Ali, kad radi stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i dostojni prezira, najlažljiviji su od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da preuzme teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i odvažno korača napred u najpresudnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko hrabro preuzima teško breme i ne plaši se da podnese teškoće i opasnost kada vidi rad koji je najvažniji i presudan. To je neko ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; postoji problem s njihovom ljudskošću. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i ogavni ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Samo iz tog razloga, oni ne mogu biti spaseni. (…) Ako se uvek štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi sporedna vrata i put za bekstvo, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je ljigavost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da, pre svega, moraš svesrdno da obavljaš tu dužnost, ne štedeći trud i da tako štitiš interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi sebe tako što ćeš sebi ostaviti sporedni izlaz i otvoren put za bekstvo jeste načelo primene koje slede nevernici i to je njihova vrhovna filozofija. U svemu stavljati sebe na prvo mesto, stavljati sopstvene interese ispred svega drugog i ne misliti na druge, verujući da interesi Božje kuće i interesi drugih nemaju nikakve veze sa tobom, prvo razmišljati o sopstvenim interesima, a zatim razmišljati o putu za bekstvo – zar to ne opisuje nevernika? Upravo je to nevernik. Takav čovek nije dostojan da obavlja dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (1. deo)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osećala sam se kao da mi probadaju srce. Bog je razotkrio da se oni ljudi koji su sebični, niski i lukavi plaše da snose odgovornost. Kada ih nešto snađe, uvek prvo uzimaju u obzir sopstvene interese i neprestano razmišljaju o tome kako da sebi ostave izlaz umesto da štite interese crkve. Uopšte ne žele da preuzmu nikakvu odgovornost. Ovakva vrsta ljudi ne prihvata istinu i nema ljudskost. U Božjim očima, to su nevernici i oni ne zaslužuju da obavljaju dužnosti. Bila sam upravo takva vrsta osobe. Božja kuća me je nekoliko godina negovala za obavljanje rada na čišćenju i savladala sam neka relevantna načela i razumela određene puteve za rešavanje problema. Kada su me vođe odredile da budem vođa tima, brinula sam se da ću biti pozvana na odgovornost ako ne budem dobro obavljala rad. Da bih zaštitila sopstvene interese, iznalazila sam razne razloge i izgovore, poput toga da mi je kov loš i da mi je radna sposobnost loša, kako bih okolišala i izbegavala. Bila sam dobro svesna onoga što je radu crkve bilo potrebno i da sam prikladan kandidat, ali sam se služila trikovima i nisam htela da budem vođa tima niti da preuzmem bilo kakve odgovornosti jer sam vodila računa o sopstvenom ishodu i odredištu. Ti nevernici kojima je profit na prvom mestu uvek kalkulišu i spletkare zarad sopstvenih interesa u svemu što rade; oni rade šta god im je korisno. Sve moje misli i ideje su takođe bile zarad moje lične koristi, a kada sam dobila poziv da obavljam posao koji podrazumeva preuzimanje odgovornosti, ja sam se bavila smicalicama i povlačila se. Uopšte nisam imala nikakvu odanost niti pokornost prema Bogu i nisam se nimalo razlikovala od nevernika ili bezvernika. Zaista nisam bila dostojna vršenja dužnosti! Kada sam to shvatila, ispunio me je osećaj kajanja i samoprekora.

Kasnije sam promišljala o sebi. Zašto sam, budući da sam verovala u Boga toliko godina, uporno želela da odbijem svoju dužnost? Šta je bio glavni uzrok tog problema? Jednog dana sam pročitala reči Božje: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, vođe i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju vođa i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u čitavom njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Bog je razotkrio da se antihristi ne mogu pokoriti dužnosti koju im je crkva uredila prvenstveno zato što previše pridaju važnosti primanju blagoslova. Antihristi ne veruju nikome osim sebi. Veruju da mogu da se oslone samo na sebe, da su oni jedini koji će se zaista brinuti o sebi i da na svakom koraku moraju biti pažljivi i obazrivi, prestravljeni time da bi pokoravanje uređenjima Božje kuće bilo štetno po njihove blagoslove i uništilo njihove snove o zadobijanju blagoslova. Razmišljajući o sebi, zar moje ponašanje nije bilo poput ponašanja antihrista? Pridavala sam veliku važnost zadobijanju blagoslova. Crkva je uredila da budem nadzornica, a potom i vođa tima, ali nisam mogla a da ne vodim računa o sopstvenom ishodu i odredištu i budem obazriva i proračunata. Mislila sam da obavljanje dužnosti nadzornika ili vođe tima podrazumeva velike odgovornosti, i da ću ostaviti prestupe za sobom ako ne obavljam posao kako treba. Ako oni budu ozbiljni, mogla bih čak biti otkrivena i eliminisana. S druge strane, obični članovi tima imaju malu odgovornost i, ako ne bih postigla neke bitne zasluge, ne bih ostavila prestupe za sobom niti bih bila otkrivena i eliminisana. Ono o čemu sam razmišljala bilo je da postupam na bilo koji način koji mi je od koristi, i uopšte nisam vodila računa o interesima crkve. Živela sam potpuno se oslanjajući na sotonske otrove poput: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Nemoj da tražiš zasluge, nego izbegavaj krivicu” i „Oprez je majka sigurnosti”. Mislila sam da je sasvim prirodno voditi računa o sopstvenim interesima – postupiti drugačije bi bilo glupo? Božja namera je bila da mi omogući da mi steknem više obuke tako što ću biti nadzornica i vođa tima, i da mogu da tragam za istinom kako bih stvari obavljala u skladu sa načelima. Međutim, ja sam sumnjala u Boga na osnovu svog iskrivljenog gledišta. Smatrala sam da postavljanje mene za nadzornicu predstavlja način da budem otkrivena i eliminisana. Mislila sam da je Bog poput svih onih ljudi u svetu sa statusom i moći, koji nisu nužno pravični i pravedni prema ljudima, i da će ljudi koji naprave i najmanju grešku tokom obavljanja svoje dužnosti biti eliminisani. Zar to nije huljenje protiv Boga? Bila sam tako lažljiva i rđava! Potpuno je prirodno i opravdano verovati u Boga i obavljati dužnost stvorenog bića, što je odgovornost koju iz časti ne smem da izbegavam. Međutim, naudili su mi sotonski otrovi i postala sam sebična, rđava i lažljiva. Iznova i iznova sam odbijala svoju dužnost da bih zaštitila svoje interese i uopšte nisam pokazala nikakvo razumevanje prema Božjim namerama. Život prema ovim sotonskim filozofijama samo bi doveo do toga da se sve više i više opirem Bogu i Bog bi me se na kraju gnušao, odbacio bi me i eliminisao. Kada sam to shvatila, ispunio me je osećaj kajanja i samoprekora, pa sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, tako sam sebična, niska, rđava i lažljiva. Otkako sam počela da verujem u Tebe, stremila sam samo ka blagoslovima i nisam uzimala u obzir Tvoje namere niti sam razmišljala o radu crkve. Dragi Bože, voljna sam da se pokajem i da prestanem da se krećem pogrešnim putem.”

Kasnije sam pročitala Božje reči i stekla izvesno razumevanje načela po kojima se Božja kuća ophodi prema ljudima. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi ne veruju da se Božja kuća pravično ophodi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ga lišiti podobnosti da obavlja tu dužnost, otpustiti ga ili ga čak ukloniti iz crkve. Da li je to zaista tako? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere i njegov stav. Posebno, On sagledava, kada neka osoba napravi grešku, da li može da promisli o sebi, da li se kaje i da li može da prozre suštinu problema na temelju Njegovih reči, da time shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ispravan stav i u potpunosti je ukaljan ličnim namerama, ako je pun lukavih spletki i ne otkriva ništa osim iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, čak pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju, i tvrdoglavo odbija da prizna svoje greške, onda takva osoba ne može da bude spasena. Ona uopšte ne prihvata istinu i nije ispravan čovek; u potpunosti je razotkrivena. Oni koji ne mogu ni najmanje da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu samo da budu uklonjeni. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a dođe do istinskog razumevanja i voljan je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da obavljaš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš ka istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da u Božjoj kući vladaju istina i pravednost. Božja kuća smenjuje i eliminiše ljude u skladu sa načelima, i ni prema kome neće postupati proizvoljno zbog njegovog ponašanja u određenom trenutku ili u određenoj stvari. Sve se zasniva na doslednom ponašanju ljudi, na njihovom stavu prema prihvatanju istine i na tome da li su se istinski pokajali. Ako čovek dosledno prekida i ometa rad crkve i ne pokaje se niti se promeni ma koliko mu drugi pomažu, on će biti smenjen i eliminisan. Međutim, ukoliko čovek pokaže iskvarenu narav tokom obavljanja svoje dužnosti ili izazove prekidanje i ometanje rada crkve, ali može odmah da promisli, razume, da se pokaje i promeni, Božja kuća će mu pružiti druge mogućnosti da obavlja dužnosti. Razmišljala sam o tome kako sam, otkako sam počela da obavljam rad na čišćenju, unosila prekidanje i ometanje u rad jer nisam razumela načela, i zbog toga činila prestupe. Međutim, Božja kuća me nije smenila ni eliminisala zbog tih prestupa, već je u zajedništvu razgovarala sa mnom i pomogla mi. Posle toga, pošto sam bila voljna da se pokajem, dobila sam dozvolu da nastavim da obavljam dužnosti. Što se tiče onih koji su smenjeni i eliminisani, to se nije desilo zato što su obavljali dužnosti kao vođe tima ili nadzornici, već zato što su išli pogrešnim putem. Počinili su prestupe, ali nisu prihvatili orezivanje i nisu se pokajali. Tek tada su smenjeni i eliminisani. Setila sam se sestre u timu koja nije bila nadzornica. Međutim, dok je obavljala svoju dužnost, nadmetala se za slavu i dobitak sa sestrama sa kojima je sarađivala i sabotirala ih je iza njihovih leđa. To je prekidalo i ometalo rad crkve, ali se ona nije pokajala nakon razgovora u zajedništvu. Na kraju je smenjena. Takođe, dva prethodna nadzornika su smenjena ne zbog toga što su snosili velike odgovornosti, već zato što uporno nisu stremili ka istini i nisu obavljali stvaran posao. Kada su orezane ili kada su braća i sestre razgovarali sa njima u zajedništvu da bi im pomogli, one se nisu zaista pokajale ni promenile. Njihova smenjivanja uopšte nisu imala veze sa dužnostima koje su obavljale niti sa tim kolike su bile njihove odgovornosti. Shvatila sam da je moje verovanje da je biti vođa tima opasno zbog velike odgovornosti koju to podrazumeva i da je biti član tima relativno bezbedno i sigurno, pogrešno i apsurdno i da nije u skladu sa istina-načelima. Božja kuća mi je pružila priliku da obavljam dužnosti, a Božja namera je bila da tragam za istinom u ljudima, događajima i stvarima sa kojima se susrećem, i da shvatim i razumem više istina-načela. Trebalo je da cenim tu retku priliku i prihvatim svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude posvećena dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da udovolji Božjim namerama. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Drugo je ulaganje celog svog srca i snage u dobro obavljanje dužnosti, pravilno izvršavanje zadataka koje to je poverila Božja kuća i unošenje svog srca i ljubavi u svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili se suočava sa nevoljama. Dužnost je ono što čovek treba da ispuni; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja ne tražeći naknadu i bez uslova ili izgovora. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. (…) Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha od toga da ćeš se suočiti s nevoljama. Da vam kažem jednu stvar: to što čovek obavlja svoju dužnost jeste ono što on treba da radi, a ako on ne obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Bog kaže da se pošteni ljudi mogu pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima, i da svim srcem i svom snagom obavljaju svoju dužnost kako treba. Ne spletkare zarad sebe, niti uzimaju u obzir dobitke i gubitke svojih ličnih interesa. Štaviše, dužnost je obaveza koju iz časti ne smemo da izbegavamo i ona nema apsolutno nikakve veze sa tim koje blagoslove primamo i koje nesreće trpimo. Ne treba da odbijemo dužnost jer se plašimo nedaća, niti treba da prihvatimo dužnost zarad blagoslova. Potpuno je prirodno i opravdano da ljudi ispunjavaju svoje dužnosti. Kada sam to razumela, znala sam kako da se ophodim prema svojoj dužnosti. Iako su moj kov i radna sposobnost prosečni, kao stvoreno biće, moram činiti ono što mi je dužnost. Mogu više tragati za onim što ne razumem dok obavljam svoju dužnost i, u okviru svog kova i sposobnosti, dati sve od sebe da ispunim dužnost koju treba da ispunim. To je stav koji treba da imam. Da bih nadoknadila svoje prošle dugove, proaktivno sam se ponudila da pomognem svojoj braći i sestrama da organizuju materijale za čišćenje, i vođe su se složile. Iako još nisam postigla mnogo ulaska ni promena, kroz to što sam ovog puta razotkrivena, stekla sam izvesno razumevanje pogrešnih perspektiva na kojima se zasniva moje stremljenje u veri, naučila sam kako da dobro obavljam svoju dužnost da bih pokazala razumevanje prema Božjim namerama i voljna sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Hvala Bogu!