Autor: Li Ning, Kina

U decembru 2023. godine izabran sam za propovednika. Kada sam čuo tu vest, bio sam pomalo zabrinut: „Kao propovednik, moram da budem odgovoran za nekoliko crkava. Moram često da se okupljam sa crkvenim vođama i đakonima i da sa njima u zajedništvu razgovaram kako bih usmeravao rad. To zahteva razumevanje istine i sposobnost da se o istini razgovara u zajedništvu kako bi se rešavali problemi. Verujem u Boga tek kratko vreme i moje razumevanje istine je površno. Tek sam počeo da se obučavam za propovednika i u mnogim stvarima sam manjkav. Ako ne budem mogao da rešavam probleme braće i sestara tokom okupljanja, šta će oni misliti o meni? Hoće li misliti da nisam sposoban za ovu dužnost i gledati me s visine?” Ali onda sam pomislio: „Dužnost me poziva uz Božje dopuštenje, i više od toga, to je Božja blagodat. Ne smem izneveriti Boga i moram se osloniti na Njega u obavljanju posla.” Zato sam prihvatio ovu dužnost.

U početku sam sa crkvenim vođama i đakonima komunicirao o poslu samo putem pisama, ali to nije bilo baš delotvorno. Neki poslovi su zahtevali okupljanja kako bih lično razumeo situaciju i pružio praktične smernice. Razmišljao sam o tome da je većina crkvenih vođa verovala u Boga duže od mene i da definitivno razumeju više istina od mene. Ako ne bih umeo dobro da razgovaram u zajedništvu i ne bih bio u stanju da rešim njihove probleme i teškoće, zar to ne bi bilo baš sramotno? Ako bismo komunicirali putem pisama, mogao bih da odvojim vreme za razmišljanje o njihovim problemima, i da od svojih pretpostavljenih tražim odgovore za sve što ne razumem. Makar se ne bih sramotio pred svima. Međutim, bez okupljanja, nije bilo načina da se detaljno razumeju njihovi problemi i teškoće, pa nisam imao drugog izbora osim da ih pozovem na okupljanje. Tog dana sam bio izuzetno nervozan tokom okupljanja. Jedna sestra je rekla da se susrela sa mnogim problemima dok je obavljala rad na čišćenju i da ne zna kako da ih reši, kao i da joj je stanje loše. Mozak mi je zablokirao i nisam odmah mogao da smislim kako da rešim te probleme, pa sam postao još nervozniji. U sebi sam razmišljao: „Ta sestra još uvek čeka da sa njom razgovaram u zajedništvu. Ovo je moje prvo okupljanje. Ako ne mogu da rešavam probleme, šta će moja braća i sestre misliti o meni? Hoće li misliti da ja, kao propovednik mog nivoa, ne mogu čak ni ove probleme da rešim?” Da bih sprečio da me braća i sestre prozru, nisam imao drugog izbora osim da se nateram da tražim kroz Božje reči. Nakon dugog traženja, i dalje nisam mogao da nađem reči koje bi se odnosile na stanje moje sestre. Konačno sam nekako uspeo da pronađem jedan odlomak, ali nakon što sam ga pročitao, niko o njemu nije razgovarao u zajedništvu. U sobi je vladala grobna tišina i ja sam bio skamenjen od stida. „Ovo je ogromna sramota. Sigurno je da odlomak koji sam našao nije prikladan i da ne može da reši ove probleme. Moja braća i sestre sada sigurno znaju moj pravi nivo. Kako ću im ubuduće izaći na oči?” Što sam više razmišljao o tome, sve više sam osećao da ne mogu da obavljam tu dužnost. Na kraju sam samo površno podelio nekoliko reči u zajedništvu i promenio sam temu tako što sam počeo da se raspitujem o poslu. Ali pošto sam bio nervozan i brinuo se kako će me braća i sestre gledati ako ne budem mogao da rešavam probleme, stekao sam samo vrlo grubu predstavu o njihovom poslu i uspeo sam da izdržim dok se okupljanje nije završilo. Bio sam veoma negativan kada sam se vratio kući i pomislio sam: „Današnje okupljanje je bilo potpuni promašaj. Ne samo da nisam uspeo da rešim probleme svoje braće i sestara, već sam i potpuno razotkrio svoj pravi nivo. Kako ću ubuduće izaći na oči svojoj braći i sestrama?” Tokom tog perioda živeo sam u negativnom stanju i nisam imao energije da jedem i pijem Božje reči. Nisam bio toliko marljiv u praćenju posla i namerno sam izbegavao okupljanja. Čak se skoro mesec dana nisam usuđivao da se okupljam sa vođama i đakonima. Neke crkvene vođe nisu dokučile načela za raspoznavanje ljudi, pa je napredak u organizovanju materijala za uklanjanje ljudi bio naročito spor. Nakon što smo nekoliko puta komunicirali putem pisama i dalje nije bilo poboljšanja, pa smo morali da se lično sastanemo radi praktičnih smernica. Međutim, ja se nisam usudio da se sastanem i da s njima razgovaram u zajedništvu, da bih sačuvao obraz. To je odložilo rad crkve na čišćenju.

Kasnije, kada sam se okupio sa svojim saradnicima, ispričao sam im o svom stanju. Sestra sa kojom sam sarađivao pokazala mi je video-zapis čitanja Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kada braća i sestre izaberu nekoga za vođu ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni rad ili vrši određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje su samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu reči i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i da ih Bog smatra vrednim. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i negovan da bude vođa, on je unapređen i negovan samo u najjednostavnijem smislu; to ne znači da taj čovek već ispunjava potrebna merila i da je kompetentan kao vođa, niti da je već sposoban da preuzme rad na vođenju i obavlja stvaran rad – to nipošto nije slučaj. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih uobrazilja, oni cene one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su u stvari velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu samovolju kada nešto rade? Da li su u stanju da traže Boga? Dok obavljaju rad na vođenju, mogu li često da dolaze pred Boga kako bi tražili Njegovu nameru? Jesu li u stanju da uvedu ljude u istina-stvarnost? Oni svakako nisu sposobni za to. Nisu prošli obuku i nisu imali dovoljno iskustava, tako da nisu sposobni za tako nešto. Zbog toga, unapređivanje i gajenje nekoga ne znači da on već shvata istinu niti da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima. Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da to što je neka osoba unapređena i obučena ne znači da je bolja od bilo koga drugog, da poseduje istina-stvarnost, niti da je u stanju da jasno vidi i reši bilo koji problem. Kada crkva nekoga unapredi i obuči, daje mu odgovornost i breme, i omogućava mu da ima više prilika za vežbu, kao i da nauči da pronalazi probleme i da traga za istinom kako bi ih rešio. Potpuno je normalno da postoje neke stvari koje ne razume ili ne može da uradi. Baš kao kada sam se okupljao sa braćom i sestrama. Pošto sam tek kratko verovao u Boga i tek sam počeo da obavljam tu dužnost, bilo je sasvim normalno da nisam znao kako da rešim neke probleme. Međutim, uvek sam verovao da kao propovednik moram da budem u stanju da rešim sve probleme, i da ne mogu da kažem da nemam pojma kako da ih rešim. Prikrivao sam sopstvene nedostatke kada nisam mogao da rešim probleme. Takođe sam bio negativan i donosio sud da sam nesposoban za dužnost propovednika, i skoro mesec dana se čak nisam usuđivao da se okupljam sa vođama i đakonima, zbog čega je rad crkve kasnio. Zapravo, iako sam bio propovednik, rast mi je i dalje bio isti. I dalje sam imao mnogo nedostataka i plitko razumevanje istine, i trebalo je da više tražim i pitam o stvarima koje ne razumem ili ne mogu da uradim, kao i da se otvorim u zajedništvu sa braćom i sestrama, koristeći njihove vrline da nadoknadim svoje slabosti i da dobro obavljam svoju dužnost. Nakon što sam to shvatio, bio sam voljan da se sastanem sa crkvenim vođama i đakonima radi okupljanja.

Ali kada sam im pisao da ih obavestim o okupljanju, moje prethodne brige su podsvesno ponovo isplivale na površinu. Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči koje su govorile upravo o mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Svi iskvareni ljudi imaju jednu zajedničku manu: kad nemaju status, oni se ne prave važni niti zauzimaju određeni stav kad s drugima dolaze u kontakt ili sa njima razgovaraju. Njihov govor nema izveštačen ton, običan je i normalan. Ne glumataju, niti brinu o tome šta drugi misle o njima. Ne osećaju nikakav psihološki pritisak i u stanju su da se otvore i da s drugim ljudima razgovaraju u zajedništvu i da vode iskrene razgovore. Za njih drugi ljudi smatraju da su prijateljski nastrojeni i pristupačni i misle da su prilično dobri. Ali, čim steknu status, oni se uzvise i osile, ne osvrću se na obične ljude, niko ne može da im priđe; smatraju da su plemeniti i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Na obične ljude gledaju s visine, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su vođe. Misle da vođe moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju veći rast i izdržljivost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, vođe moraju da imaju više strpljenja, da budu u stanju da više pate i da se više daju, te da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im roditelji ili drugi članovi porodice umru, osećaju da moraju da imaju samokontrolu da ne zaplaču, ili da moraju da plaču u tajnosti, daleko od očiju drugih, a ne pred drugima. Misle da ne smeju da dozvole da iko vidi njihove mane ili nedostatke, niti bilo koju od njihovih slabosti, te da ne smeju čak ni da dozvole da iko sazna da li su postali negativni; umesto toga, moraju da sakriju sve takve stvari. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kad u toj meri potisnu sebe, ne znači li to da je status postao njihov bog, njihov gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kad imaju takve ideje, kad sebe smeste u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – zar nisu postali očarani statusom?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, shvatio sam da je razlog što nikada nisam mogao ispravno da se odnosim prema svojim manama i nedostacima otkad sam postao propovednik taj što sam sebe postavio na pijedestal kao propovednika. Pre okupljanja, čim bih pomislio na to da vođe i đakoni sa kojima ću se suočiti veruju u Boga dugi niz godina, postajao sam nervozan, plašeći se da neću moći da rešim probleme i da će oni verovati da sam nesposoban propovednik, što bi me dovelo u sramnu i neprijatnu situaciju. Tokom okupljanja, iako očigledno nisam mogao da prozrem sestrine probleme niti da ih rešim, i dalje sam verovao da kao propovednik ne mogu zapravo da kažem da nisam u stanju da ih prozrem. Zato sam samo ležerno pronašao odlomak Božjih reči i površno besedio, ne obazirući se na to da li su sestrini problemi rešeni ili ne, pre nego što sam razgovor preusmerio na to da saznam nešto o drugom poslu. Pošto sam brinuo da ne mogu da rešim probleme koje sam otkrio, čak sam se i tada samo veoma kratko raspitao o poslu. Kao rezultat toga, okupljanje nije rešilo nijedan problem. Da sam tada mogao da se otvorim i budem iskren, a onda da sa svima razgovaram u zajedništvu i da zajedno tragamo, sestrini problemi bi se donekle mogli rešiti. A ako se zaista ne bi mogli rešiti, mogao sam kasnije da tražim pomoć od drugih. Međutim, ja sam na svakom koraku štitio svoj status i imidž propovednika, neprestano se pretvarajući i prikrivajući. Razmišljao sam o tome kako sam, kada su se više vođe okupljale sa mnom, razgovarao u zajedništvu onoliko koliko sam razumeo i otvarao sam srce i raspitivao se o svemu što nisam razumeo. Tokom tih okupljanja osećao sam se opušteno i oslobođeno. Međutim, kad god bih se okupio sa braćom i sestrama, taj osećaj opuštenosti i oslobađanja bi potpuno nestao. Verovao sam da sam kao propovednik tu da rešavam njihove probleme, pa sam se podsvesno uzdigao na pijedestal propovednika. Stalno sam pokušavao da prikrijem i sakrijem svoje nedostatke, i kao rezultat toga, nisam mogao da primim Božje vođstvo. To je dovelo do toga da je moja beseda na okupljanjima bila suva i jalova, i nakon nje sam se osećao veoma umorno.

Pročitao sam još jedan odlomak Božjih reči i stekao još malo razumevanja svog problema. Svemogući Bog kaže: „Antihristi cene svoj ugled i status više nego obični ljudi i to je nešto što je unutar njihove narav-suštine. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, ugled i status jesu njihov život i cilj kome streme tokom celog svog života. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle dovoljan je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ – i zbog toga stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste ugled i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju ugled i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Ugled i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Za antihriste, status i ugled predstavljaju njihov život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi, a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da imaju dobar ugled i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da ostave po strani. To su pravo lice antihristȃ i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da antihrist smatra ugled i status svojim životom. Šta god da radi, uvek prvo razmatra svoj ugled i status, a bez ugleda i statusa nema motivaciju da bilo šta radi. To je određeno njegovom priroda-suštinom. I ja sam na svakom koraku štitio svoj ugled i status. Nakon što sam izabran za propovednika, počeo sam da brinem da neću moći da rešavam probleme čak i pre nego što sam otišao na bilo koje okupljanje. Nisam želeo da idem na okupljanja jer sam se plašio da će braća i sestre videti moj pravi nivo. Iako sam vrlo dobro znao da braća i sestre ne mogu da dokuče načela organizovanja materijala za uklanjanje ljudi i da je potrebno da im dam direktne smernice, plašio sam se da ću ispasti budala pred njima i izgubiti obraz, pa nisam otišao na okupljanje. To je značilo da je rešavanje problema u radu na čišćenju veoma kasnilo, što je odložilo rad. Toliko sam mario za ugled i status! U prošlosti, kada sam bio u svetu, imao sam posebno jaku želju za ugledom i statusom. Kada sam radio, često bi me vođa smene hvalio na sastancima jer sam imao dobre radne navike i određene veštine. I šef je imao visoko mišljenje o meni i tražio je da budem odgovoran za neke zadatke. Zbog toga sam bio veoma srećan. Ali kada je posao koji sam radio trebalo prepraviti i kada me je vođa smene kritikovao, pošto sam osećao da sam izgubio obraz pred toliko ljudi, samo sam želeo da dam otkaz. Nakon što sam došao u Božju kuću da obavljam svoju dužnost, i dalje sam svoj ponos i status stavljao na prvo mesto i nisam se usuđivao da priznam da ne znam kako da uradim neke poslove. Nisam dugo verovao u Boga, ali Bog mi je podario blagodat da mogu da obavljam svoju dužnost kao propovednik. Božja namera za mene je bila da uvežbavam sebe da tragam za istinom kako bih rešio probleme u svojoj dužnosti. Ovo je bila dobra prilika da zadobijem istinu. Međutim, nisam razmišljao o tome kako da dobro obavljam svoju dužnost i udovoljim Bogu, već sam energično pokušavao da zaštitim svoj ponos i status. Kada sam video probleme u radu crkve koji zahtevaju rešenje, ustuknuo sam i izbegavao da idem da ih rešavam kako bih zaštitio svoj sopstveni ponos i svoj status. Uopšte nisam obraćao pažnju na rad crkve. Bio sam posebno sebičan i ogavan. Put kojim sam išao bio je put antihrista, put opiranja Bogu! Kada sam to shvatio, osetio sam da je moje stanje veoma opasno i bio sam voljan da se brzo pokajem i preokrenem stvari.

Kasnije, nakon što su više vođe saznale za moje stanje, podelile su sa mnom dva odlomka Božjih reči, što mi je dalo put primene u otpuštanju statusa. Svemogući Bog kaže: „Kako možeš da budeš neko ko je običan i normalan? (…) Pre svega, nemoj sebi da daješ titulu, pa da onda dopustiš da te ona sputava, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam rukovodilac tima, ja sam nadzornik ili ja sam najučenija i tehnički najstručnija osoba u ovoj oblasti.’ Nemoj da te sputava titula koju si sȃm sebi dodelio. Čim se to dogodi, to će te čvrsto vezati; tvoje reči i postupci biće pod njenim uticajem, kao i tvoje normalno razmišljanje i prosuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog statusa. Pre svega, siđi sa položaja te zvanične titule i zauzmi položaj običnog čoveka. Tvoj način razmišljanja će tada postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš: ’Ne znam kako se ovo radi, a ono ne razumem – moram malo da istražim i proučim’ ili ’Nikada ovo nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kad budeš mogao da kažeš ono što zaista misliš i da ovako pošteno govoriš, posedovaćeš normalan razum. Ako drugima dozvoliš da upoznaju pravog tebe, oni će imati normalno gledište o tebi i nećeš morati da se pretvaraš. Više se nećeš osećati pod teškim pritiskom i moći ćeš s drugima normalno da komuniciraš. Živeti ovako je slobodno i lako. Svi oni koji osećaju da im je život previše iscrpljujuć, sami su za to krivi. Ne pretvaraj se niti išta sakrivaj. Pre svega, otvori se o onome što misliš u svom srcu i o svojim istinskim mislima, tako da svi budu svesni toga i da to razumeju. Na taj način će biti uklonjene tvoje brige, kao i prepreke i sumnje između tebe i drugih. Pored toga, postoji još nešto što te takođe vezuje, a to je da sebe uvek smatraš rukovodiocem tima, vođom ili delatnikom, nekim sa titulom, sa statusom i položajem – ako onda kažeš da ovo ne razumeš i da ono nisi sposoban da uradiš, zar time ne ponižavaš samoga sebe? Kad otpustiš te okove u svom srcu, kad o sebi prestaneš da misliš kao o vođi ili delatniku, i kad prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi, pa umesto toga osetiš da si običan čovek, isti kao i svi ostali, te da postoje neke oblasti u kojima si u odnosu na druge inferioran, kad s takvim načinom razmišljanja besediš o istini i stvarima koje se odnose na posao, tada će i rezultati i atmosfera biti drugačiji. Ako u svom srcu uvek imaš nedoumice, ako se uvek osećaš pod stresom i sputano i želiš te stvari da otpustiš, ali ne možeš, onda treba iskreno da se moliš Bogu, da razmišljaš o sebi, da prepoznaš svoje nedostatke i da stremiš ka istini. Ako istinu počneš da sprovodiš u delo, postići ćeš rezultate. Šta god da radiš, ne govori i ne postupaj sa pozicije statusa ili imajući na umu svoju titulu. Pre svega, sve to ostavi po strani i zauzmi položaj običnog čoveka” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ceniti Božje reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Šta tebi znači status? Status je, u stvari, prosto neki višak, neka dodatna stvar, kao komad odeće ili šešir. On je samo ukras. Ničemu stvarno ne služi i njegovo postojanje ni na šta ne utiče. Imao ga ili nemao, i dalje si isti čovek. Nećeš zadobiti istina-stvarnost samo zato što si zadobio status. Mogu li ljudi da razumeju istinu i da zadobiju istinu i život, to nema nikakve veze sa statusom. Sve dok status ne smatraš nekom velikom stvari, on ne može da te sputava. Međutim, ako voliš status i na njega se posebno usredsređuješ, uvek ga posmatrajući kao važnu stvar, onda će te on kontrolisati i uvek ćeš u mislima ljudi želeti da zaštitiš svoj status i svoj obraz. Nećeš biti voljan da se otvoriš i ogoliš sebe, niti da zadobiješ samospoznaju, i nećeš biti voljan da ostaviš po strani svoj identitet i status vođe u svojim postupcima, govoru, komunikaciji s drugima i obavljanju svoje dužnosti. Kakav je to problem? Nije li upravo to sputanost statusom? To se dešava jer govoriš i deluješ iz pozicije statusa i nisi u stanju da se spustiš na zemlju. Ali, zar to nije mučenje samoga sebe? Ako zaista razumeš istinu i ako možeš da imaš status a da se ne držiš na način na koji se držiš, već da se umesto toga usredsrediš na ispunjenje svih dužnosti i odgovornosti koje treba da ispuniš, ako možeš da vidiš sebe kao običnog brata ili sestru, zar to nije slučaj kad te status neće sputavati?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da je reč „propovednik” samo titula i da ne predstavlja ništa. Ne znači da mogu odmah da razumem istinu i rešavam probleme samo zato što sam propovednik; moj rast je i dalje bio isti kao i pre te i dalje ne bih mogao da radim stvari koje ne umem da radim. Bog se nada da mogu da budem praktična, obična osoba; da ne budem vezan ili sputan titulama; da se tokom okupljanja otvorim o svojoj iskvarenosti i nedostacima, razgovarajući u zajedništvu onoliko koliko razumem; da se ponašam kao poštena osoba koja govori „ne znam” kad se suoči sa problemima ili teškoćama koje ne može da reši; i da u zajedništvu razgovaram i tražim sa svojom braćom i sestrama kako bih dobro obavljao svoju dužnost. Nakon što sam shvatio Božju nameru, bio sam voljan da se oslonim na Boga da zakoračim tim putem. Kasnije, tokom okupljanja, više se nisam postavljao na pijedestal propovednika, i kada sam nailazio na probleme koje nisam razumeo, razgovarao sam o njima i rešavao ih zajedno sa svima.

Jednom sam otišao u jednu crkvu da se upoznam sa njenim radom i video sam brata sa kojim sam ranije bio u kontaktu. Njegov život-ulazak je bio prilično dobar i mogao je da u zajedništvu razgovara o istini kako bi rešio neke probleme. Počeo sam da razmišljam: „Ako nisam toliko dobar u rešavanju problema kao on, šta će moja braća i sestre misliti o meni? Hoće li misliti da ja, kao propovednik, ne mogu čak ni da koristim istinu za rešavanje problema? To bi bilo tako sramotno!” Shvatio sam da me sputavaju moji status i titula, i setio sam se okupljanja u prošlosti, kada sam uvek prikrivao stvari i pretvarao se radi ugleda i statusa, i nisam se usuđivao da se otvorim i razotkrijem stvari koje nisam razumeo ili nisam mogao da uradim. Pokušaj da se na okupljanjima pravim važan bio je zaista bedan i mučan! Nisam više želeo to da radim. Setio sam se Božjih reči: „Ako ne želiš da te muče okovi i ograničenja statusa, trebalo bi da se odrekneš svih tih titula i oreola i da braći i sestrama saopštiš svoje istinsko stanje i misli u svom srcu. Neka vide tvoje nedostatke i manjkavosti; na taj način, moći će prema tebi ispravno da se ophode, da nemaju previše visoko mišljenje o tebi niti da se ugledaju na tebe, pa nećeš morati da se pretvaraš. Zatim, nakon što se otvoriš i ogoliš svoje istinsko stanje, zar se tvoje srce neće osećati utemeljenije, opuštenije? Zašto ići sa tako teškim bremenom na plećima? Ako pokažeš svoje istinsko stanje, da li će te braća i sestre zaista gledati s visine? Da li će te zaista napustiti? Nipošto neće. Naprotiv, braća i sestre će te odobravati i diviće ti se zato što imaš hrabrosti da govoriš iz srca. Reći će da si pošten čovek. To te uopšte neće ometati u obavljanju rada crkve, niti će na njega imati i najmanji negativan uticaj. Ako braća i sestre zaista vide da imaš poteškoća, preuzeće inicijativu da ti pomognu i da sa tobom sarađuju. Zar ne bi bilo tako?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ceniti Božje reči predstavlja temelj vere u Boga”). Iz Božjih reči sam shvatio da ako želim da otpustim status i titule, treba da budem poštena osoba, da se u zajedništvu otvorim o svojim istinskim mislima sa braćom i sestrama bez prikrivanja ili pretvaranja, da pitam svoju braću i sestre i da u zajedništvu razgovaram sa svima o stvarima koje ne razumem, da učimo jedni od drugih kako bismo nadoknadili svoje slabosti. To je korisno i za mene i za rad crkve. Zato sam se tiho pomolio Bogu da bi me On poveo da otpustim ponos i status, da odbacim sputanost titulama i da budem poštena osoba, da se otvorim u zajedništvu. Tokom okupljanja, otvorio sam se i rekao da imam mnogo nedostataka, i da ako neko ima probleme, možemo da razgovaramo u zajedništvu i učimo iz tuđih jakih strana. Kada sam prestao da se postavljam na pijedestal propovednika više nisam bio toliko napet niti sputan na okupljanju. Umesto toga, osećao sam se zaista oslobođeno i slobodno tokom čitavog tog okupljanja. Takođe sam zadobio određene uvide iz zajedništva sa svojom braćom i sestrama i jasnije sam video probleme. Iz dubine srca sam osetio da je tako opuštajuće otpustiti status i titule prilikom okupljanja.

Kroz svoje iskustvo u ovom periodu, shvatio sam da mi je stremljenje ka ugledu i statusu u obavljanju dužnosti donelo samo muku i patnju i da je put kojim sam išao bio put antihrista, put opiranja Bogu. Na kraju bi me Bog samo uklonio. Samo stojeći na svom mestu stvorenog bića, samo ako sam praktičan i ako se neposredno otvaram i budem poštena osoba, mogu dobro da obavljam svoju dužnost.