Rođena sam u porodici intelektualaca. Roditelji su me uvek učili da je: „Knjiga čovekov najbolji prijatelj”, kao i da „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i da treba da se „Izdignem iznad ostalih i donesem čast svojim precima”. Prihvatila sam te misli i ideje u svoje srce i uvek sam naporno radila da bih težila ka njima. Želela sam da promenim svoju sudbinu sticanjem znanja i verovala sam da ću, ako upišem fakultet, imati ugledan posao. Sedeću u kancelariji bez teškog fizičkog rada, a ljudi će me poštovati. Međutim, stvari nisu išle kako sam želela i nisam uspela da upišem fakultet. Kasnije sam postala radnica u fabrici cementnih proizvoda. Nakon što sam se udala, svekrva me je prezirala jer sam bila obična radnica i često mi je otežavala stvari. Govorila bi da nisam ništa drugo do bedna radnica. Nisam smela ni reč da kažem kao odgovor kada je moja svekrva izgovarala te podrugljive i pogrdne reči i osećala sam se veoma tužno. Odlučila sam da ću učiti akademske predmete dok odgajam dete, kako bih nakon upisa na fakultet mogla da postanem službenica i kako me svekrva više ne bi gledala s visine.

Godine 1986, konačno sam, baš kao što sam se nadala, položila prijemni ispit za fakultet i stekla diplomu više škole. Nakon diplomiranja, vratila sam se u fabriku i tamo postala službenica. Kasnije sam unapređena u direktorku ogranka fabrike stočne hrane. Moji školski drugovi i kolege su mi se veoma divili, govoreći da sam moćna žena, a svi moji rođaci i prijatelji su me hvalili. Kada bih išla ulicom, oni koji su me poznavali srdačno bi me pozdravljali. I stav moje svekrve se promenio u odnosu na ranije i uvek bi imala osmeh na licu kada bi razgovarala sa mnom. Čak se i komšijama hvalila mojim sposobnostima. Konačno sam mogla da idem uzdignute glave. Nisam mogla a da s uzdahom ne pomislim: „Tolika je razlika između toga imati status i nemati ga! Bez znanja i statusa, možeš biti samo osoba nižeg staleža koju drugi gledaju s visine.” Dok sam uživala u pohvalama drugih ljudi, palo mi je na pamet da još uvek imam jednu odgovornost: morala sam pravilno da odgajam svog sina, kako bi i on, poput mene, stekao više znanja i upisao fakultet. Tada bi me u budućnosti nadmašio, mogao da gradi karijeru u državnoj službi, postigne veću moć i status, istakne se iznad ostalih i donese čast našim precima. Tada bih i ja, kao njegova majka, mogla da uživam u njegovoj slavi. Kada je moj sin krenuo u srednju školu, iskoristila sam svoje veze da ga upišem u najbolju školu, često sam mu govorila da vredno uči, ohrabrivala ga da bude ambiciozan i učila ga da samo ako upiše fakultet može da dobije dobar posao i ima svetlu budućnost. Moj sin me nije izneverio i njegov školski uspeh je uvek bio među prvih šest u razredu. Njegov razredni starešina mi je rekao: „Morate pravilno da odgajate svog sina. Veoma je pametan, on je materijal za najbolje fakultete.” Nakon što sam čula šta je učitelj rekao, osetila sam se zaista srećno i pomislila: „Moj sin je pametan i neće mu biti problem da upiše vrhunski fakultet. Pronalaženje dobrog posla u budućnosti biće mu kao od šale.” Imala sam uspešnu karijeru, a moj sin je tako dobro učio u školi. To me je ispunilo nadom u bolju budućnost. Međutim, ono što se zatim dogodilo bilo je potpuno neočekivano.

Od druge polovine 1995. godine, ogranak fabrike kojim sam upravljala po ugovoru prešao je iz profitabilnog u gubitaški. Bila sam izuzetno zabrinuta zbog toga. Povrh svega, teško sam se razbolela od tuberkuloze i bila sam toliko slaba da više nisam mogla da idem na posao. Pošto sam prevremeno raskinula ugovor, fabrika mi nije isplatila zaradu. U to vreme, moj muž je već godinama bio bez posla i nikada nije uspeo da nađe odgovarajući posao. Nakon kupovine stana, naša preostala ušteđevina bila je skoro potrošena. Moj sin je trebalo da krene u srednju školu, što je bilo skupo. Bez izvora prihoda, kako bismo mogli da ga i dalje podržavamo u školovanju? Kasnije me je muž zamolio da s njim postavim uličnu tezgu kako bismo prodavali višak robe. Bila sam veoma potištena u to vreme i mislila sam: „Bila sam poštovana direktorka fabrike, a sada sam spala na to da moram da prodajem stvari na ulici da bih preživela. Ako me vide kolege iz fabrike ili ljudi koji me poznaju, potpuno ću izgubiti obraz!” Međutim, onda sam pomislila: „Možda sada izgubim obraz, ali kada moj sin diplomira na fakultetu i postane uspešan, on će mi osvetlati obraz. Da bih uštedela novac za sinovljeve studije, vredno je da izgubim malo obraza i podnesem malo patnje.”

U aprilu 1998. godine, imala sam sreću da prihvatim delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Iste godine, moj sin je krenuo u srednju školu. Iz Božjih reči sam razumela da je ova etapa Božjeg dela Njegovo poslednje delo spasenja čovečanstva i da će ljudi, ako ne veruju u Boga i ne prihvate Njegovo spasenje, bez obzira na to koliko znanja steknu ili koliko im je visok stepen obrazovanja ili status, na kraju propasti. Ali misli i ideje o sticanju znanja radi promene sudbine bile su veoma duboko ukorenjene u meni i još uvek sam se nadala da će se moj sin istaći iznad ostalih i doneti čast našim precima. Neočekivano, kada je moj sin bio u prvoj godini srednje škole, prestao je da želi da uči i umesto toga je hteo da se pridruži vojsci. Bila sam iznenađena i pomislila: „Biti vojnik je težak posao. Kakav potencijal za budući razvoj tu postoji? Samo ako upišeš fakultet i stekneš visoku diplomu možeš naći dobar posao. Tek tada ćeš imati priliku da dobiješ visok, dobro plaćen službenički položaj i postaneš osoba visokog ugleda.” Apsolutno nisam mogla da dopustim sinu da radi šta želi. Zato sam pokušala nežno da ga ubedim, govoreći: „Sine, zaista si pametan. Nastavnici su svi rekli da si ti materijal za najbolje fakultete. Još samo dve godine do prijemnog ispita za fakultet. Ako sada napustiš školu i pridružiš se vojsci, kajaćeš se do kraja života. Kada vojnike otpuste iz vojske, uvek ih klasifikuju kao radnike bez obzira na posao koji dobiju, i tu nema prostora za razvoj. Dobar posao možeš naći samo ako imaš diplomu fakulteta. U najmanju ruku, dobićeš kancelarijski posao, nešto zvanično, stalni položaj. Sve dok vredno radiš, imaćeš mnogo prilika za unapređenje. Samo ako imaš uspešnu karijeru i status možeš steći uporište u ovom društvu. Danas je konkurencija u društvu tako žestoka, a bez znanja i diplome bićeš inferiorna osoba. Sve ovo ti govorim za tvoju budućnost.” Nakon mog ponovljenog ubeđivanja, nastavio je da ide u školu, mada nevoljno. Jednog jutra, moj muž je video da naš sin ne želi da ide u školu i da oteže kod kuće, pa ga je istukao. Moj sin je odmah pobegao od kuće i nismo ga našli sve do kasno te večeri. Znala sam da moje dete ne želi da uči i da želi da se pridruži vojsci, ali nisam mogla to da mu dopustim. Pokušala sam na sve moguće načine da ga ubedim i on je na kraju, mada nevoljno, pristao da ide u školu. Iako se moj sin svaki dan mrštio i čak nije hteo da razgovara s nama, mislila sam: „Razumeo ti to sada ili ne, kada u budućnosti postaneš poznat i uspešan, shvatićeš našu mukotrpnu nameru.” Kasnije je zaista primljen na fakultet i bila sam veoma srećna. Sve moje godine nadanja konačno su se isplatile. Međutim, iako sam bila srećna, brinula sam i zbog troškova njegovih studija. U to vreme, naša porodica nije imala dodatnog novca da ga pošalje na fakultet, pa sam prodala stan za koji sam naporno radila pola života da bih platila sinovljevu školarinu i iznajmila neuređen stan za život. Kada je moj sin trebalo da diplomira, platila sam nekome 10.000 juana da mu obezbedim posao u banci. Sve sam pripremila za svog sina i samo sam čekala da dobije diplomu i počne da radi u banci. Međutim, dogodila se još jedna neočekivana stvar.

Jednog dana u septembru, sin mi je rekao da je napustio fakultet u poslednjoj godini. Nije platio školarinu, pa nije mogao da dobije diplomu. Kada sam čula tu vest, nisam mogla da verujem svojim ušima. Jesam li pogrešno čula? Međutim, kada sam videla smiren izraz lica svog sina, znala sam da je istina, i nisam mogla da zaustavim suze. Plakala sam dok sam se žalila na sina i korila ga. Bila sam toliko ljuta da sam osećala slabost po celom telu. Pomislila sam: „Toliko sam naporno radila tokom godina da mu stvorim uslove za odlazak na fakultet. Samo sam se nadala da će biti uspešan i doneti čast meni kao majci. Ne mogu da verujem da je ovo uradio. Kako ću se od sada suočiti s ljudima?” U tom trenutku, zaista sam poželela da uhvatim žicu pod naponom i okončam sve. Tokom tog perioda, nisam želela da jedem i nisam mogla da spavam. Glava mi je bila puna briga o budućnosti mog deteta. „Šta da radim u budućnosti?” mislila sam. „Prodala sam stan da bih podržala njegovo obrazovanje, a sada nemamo čak ni stabilno mesto za život. Pola života teškog rada je uništeno.” Baš kada je moj bol bio na vrhuncu, došla sam pred Boga i molila se da me On izvede iz mog bola.

Dok sam tražila, čula sam himnu Božjih reči: „Sudbina čoveka je pod kontrolom Božjih ruku.” „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. Uzmite, na primer, nebo i zemlju i sva stvorenja koja je Bog stvorio da služe čoveku: mesec, sunce i zvezde koje je On napravio za čoveka, životinje i biljke, proleće, leto, jesen i zimu i tako dalje – sve je to napravljeno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja da bi on mogao da preživi. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Slušala sam ovu himnu iznova i iznova, i dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog suveren nad sudbinom svake osobe i da ju je On odredio. Bez obzira koliko se trudiš ili koliko se mučiš, ne možeš promeniti svoju budućnost ili sudbinu; još manje možeš promeniti sudbinu drugih. Pomislila sam na prvu polovinu svog života. Želela sam da promenim svoju sudbinu sticanjem više znanja, ali kasnije je fabrika pretrpela gubitke i ja sam se razbolela. Nisam imala energije da vodim fabriku i nisam imala drugog izbora nego da dam ostavku. Sve ovo zaista nije zavisilo od mene. Svog sina sam učila rečju i delom od malih nogu, nadajući se da će upisati fakultet i postati službenik kao što sam ja želela. Uložila sam pola života i celo svoje srce da bi se to ostvarilo, ali on nije uradio kako sam želela, i na kraju nikada nije dobio fakultetsku diplomu. Ove činjenice su me navele da shvatim da to da li će moj sin imati dobru budućnost i sudbinu nije u mojoj moći. Bez obzira koliko se mučila ili koliko žrtvovala, sve je uzalud. Jer ja sam samo sićušno stvoreno biće, Bog je suveren nad mojom sudbinom i sudbinom mog sina i određuje ih. Ne mogu čak ni sopstvenu sudbinu da kontrolišem, a ipak sam želela da kontrolišem budućnost i sudbinu svog sina. Bila sam toliko neuka i nadmena! Razlog zašto sam toliko patila bio je taj što uopšte nisam razumela Božju suverenost i nisam mogla da joj se pokorim. Kada sam ovo shvatila, bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da prestanem da se žalim na sina. Ako živi običnim životom, onda je to posledica Božje suverenosti i određenja, i trebalo bi da ga poverim Bogu i pustim da stvari idu svojim tokom.

Posle toga sam se stalno pitala: Zašto sam toliko patila kada moj sin nije dobio diplomu? Zašto sam pridavala toliki značaj znanju i diplomama? Koji je bio osnovni uzrok toga? Pročitala sam reči Božje: „Neki misle da je na ovom svetu znanje dragocena stvar i da, što više znanja imaju, stiču viši status i postaju bolji, ugledniji i kulturniji, pa stoga ne mogu bez znanja. Neki misle da ćeš, ako budeš vredno učio i stekao znanje, imati sve. Imaćeš status, novac, dobar posao i srećnu budućnost; smatraju da je bez znanja nemoguće živeti u ovom svetu. Ako neko nema znanje, svi ga gledaju s nipodaštavanjem. Takvog čoveka diskriminišu, niko ne želi sa njim da se druži; ljudi bez znanja mogu da žive samo na najnižim stepenicima društvene lestvice. Stoga ljudi obožavaju znanje i smatraju ga izuzetno uzvišenim i važnim – višim i od same istine. (…) kako god gledali na stvari, to je jedan aspekt ljudskih misli i pogleda. Ima jedna drevna poslovica koja kaže: ’Pročitaj deset hiljada knjiga i proputovaćeš deset hiljada milja.’ Ali šta to znači? Znači da ćeš, što više čitaš, bivati sve iskusniji i imućniji. Sve će te grupe ljudi visoko ceniti i imaćeš status. Svako ima takve misli u srcu. Ako neko, zbog nesrećnih porodičnih okolnosti, ne uspe da završi fakultet, žaliće zbog toga čitav život i biti odlučan u tome da njegova deca i unuci više uče, da završe fakultet, pa čak i da studiraju u inostranstvu. Svaki čovek ima tu žeđ za znanjem i ljudi na taj način o tome razmišljaju, to vide i sa tim se nose. Mnogi roditelji stoga neće štedeti ni truda ni novca da odgoje decu, pa neće prezati ni od toga da straće porodično bogatstvo samo da bi njihova deca studirala. A šta tek da kažemo o tome dokle neki roditelji idu u disciplinovanju svoje dece? Dozvoljavaju im da noću spavaju samo po tri sata, teraju ih da neprekidno uče i čitaju, ili čak da oponašaju naše stare i vezuju kosu za plafon, uskraćujući im svaki san. Takve priče, takve tragedije, dešavaju se oduvek, od drevnih vremena pa sve do danas, a posledica su ljudske žeđi za znanjem i obožavanja znanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Božje reči su me dirnule u srce. Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo stanovište koje sam ja imala. Bila sam vezana sotonskim idejama poput „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj”, „Pročitaj deset hiljada knjiga i proputovaćeš deset hiljada milja” i „Znanje može da promeni vašu sudbinu”, i zbog tih sotonskih ideja koje su me vezivale, posebno sam obožavala znanje. Verovala sam da će znanje voditi ka svetloj budućnosti, gde možeš biti nadmoćna osoba i da ti se drugi dive; tek tada bi život bio vredan. Verovala sam da bez znanja ili diplome moraš naporno da radiš i živiš inferiornim životom, da te drugi gledaju s visine i da ceo život ostaneš na dnu društva i nikada ne možeš da napreduješ. Verovala sam da sa znanjem možeš imati sve, pa nisam odustajala od sticanja znanja, čak ni nakon što sam se udala i dobila dete. Kada sam diplomirala na višoj školi i vratila se u fabriku, odmah sam postala službenica, a zatim sam unapređivana korak po korak, poveravani su mi važni poslovi. Ubrzo se naša tročlana porodica preselila u prostran stan i svi su me gledali sa zavišću i samoinicijativno me pozdravljali kad me vide; zaposleni u fabrici su me veoma poštovali. Stekla sam slavu i dobitak koji sam želela i verovala sam da su mi sve to doneli znanje koje sam stekla napornim učenjem i diploma koju sam dobila. Zato sam postala još ubeđenija da znanje može promeniti nečiju sudbinu i nadala sam se da će moj sin steći visoku diplomu i postati uspešan i poznat u budućnosti, kako bi mu se ljudi divili, a ja mogla da uživam u njegovoj slavi. Kada mi je sin rekao da želi da se pridruži vojsci, nisam ga pitala šta zaista misli. Umesto toga, samo sam verovala da za njega neće biti dobre budućnosti nakon odlaska u vojsku i da mu se drugi neće diviti, pa sam ga naterala da ide na fakultet. Da bih osigurala da moj sin može da pohađa fakultet, prodala sam stan za koji sam radila pola života. Kada sam saznala da moj sin nije platio školarinu za poslednju godinu i da neće dobiti diplomu, moje nade su bile potpuno srušene i živela sam u potpunom očaju. Samo sam želela da sve okončam. Zaista sam bila zaslepljena slavom i dobitkom. Zapravo, sudbina svakog čoveka je u rukama Boga i ne može se promeniti samo sticanjem znanja. Pomislila sam na svog komšiju, šefa odeljenja Vanga, koji ima malo obrazovanja, ali je sada šef odeljenja u Kadrovskoj službi; s druge strane, moja školska drugarica iz mlađe generacije primljena je na Pekinški univerzitet, ali godinama nakon diplomiranja nije mogla da nađe odgovarajući posao. Danas svuda ima diplomiranih studenata bez posla, čak i mnogi postdiplomci ne mogu da nađu ozbiljan posao. Jasno je da je ideja da „Znanje može da promeni vašu sudbinu” pogrešna i da je potpuno neodrživa. Suprotna je istini. Iako sam verovala u Boga, nisam razumela istinu i nisam imala sposobnost raspoznavanja; nisam znala da su slava i dobitak načini na koje Sotona zavodi i proždire ljude. Zahvaljujući razotkrivanju u Božjim rečima, konačno sam došla k sebi i tiho sam se u srcu molila Bogu: „Dragi Bože, hvala Ti na Tvojim rečima koje su me prosvetile i omogućile mi da raspoznam Sotonine misli i ideje. Ne želim više da budem vezana ovim mislima i idejama. Neka me Ti povedeš putem traganja za istinom.”

Pročitala sam još Božjih reči: „Neki će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga ili učenje nečega što čovek još uvek ne zna, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje se stiče da bi se moglo zaraditi za hleb, za budućnost, ili da bi se mogle zadovoljiti osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo da bi zadovoljio osnovne potrebe i rešio pitanje hrane? Ne, nema takvih. Pa zašto onda čovek sve ove godine trpi te muke? Zarad slave i dobitka. Slava i dobitak ih iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu poći putem koji će ih dovesti do slave i dobitka. Takva osoba ove muke mora istrpeti zarad svog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Dakle, Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i sasvim odupreti okova kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Ono što Bog razotkriva u ovim odlomcima je tako praktično. Razlog koji stoji iza ljudske težnje za znanjem jeste sticanje slave i dobitka. Ljudi naporno rade i trpe teškoće zarad slave i dobitka i čak su spremni da za to plate bilo koju cenu. Videla sam da Sotona koristi znanje da zavede ljude, a slavu i dobitak da ih kontroliše, tako da ih on iskvari, a da oni toga nisu ni svesni. Ja sam bila upravo takva. Sećam se kako me je otac od detinjstva učio da ću, ako ovladam većim znanjem, postati nadmoćna osoba i da ću moći da koristim samo svoj intelekt umesto da naporno radim. Bez znanja, mogla sam biti samo inferiorna osoba i obavljati teške fizičke poslove. I učitelji su nas učili da treba da imamo uzvišene težnje i da težimo ka tome da se istaknemo iznad ostalih i donesemo čast svojim precima. Pre nego što sam shvatila, prihvatila sam te misli i ideje. Da bih stekla slavu, dobitak i status koji sam želela, bila sam spremna da podnesem svaku teškoću i platim svaku cenu. Ne samo da sam ja sama težila tim stvarima, već sam i svog sina terala da im teži. Kada moj sin nije dobio diplomu, moji snovi su se odjednom srušili i bila sam u tolikoj agoniji da sam poželela da umrem kako bih pobegla od toga. Osnovni uzrok svega ovoga bio je taj što su me kontrolisale ideje o težnji za slavom i dobitkom koje mi je usadio Sotona. Ne samo da mi je to donelo veliku bol, već je nanelo štetu mom sinu i psihički i fizički. Sotona mi je stavio nevidljive okove slave i dobitka, terajući me da neprestano težim slavi i dobitku, da se borim, naporno radim i iscrpljujem se za njih fizički i psihički, a nisam imala sposobnost da se toga oslobodim. Zahvaljujem Bogu što je uredio ovo okruženje da me spase, primoravši me da dođem pred Njega da tragam za istinom, da steknem neko raspoznavanje Sotoninih metoda nanošenja štete ljudima i shvatim da težnja za slavom i dobitkom nije ispravan životni put: to me može samo navesti da izdam Boga i udaljim se od Njega. Nisam više smela da budem zavedena i vezana slavom i dobitkom. Morala sam pravilno da stojim na svom mestu stvorenog bića i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam sestri ispričala o svom stanju, a ona mi je potražila odlomak Božjih reči: „Pre svega, da li su ovi zahtevi i pristupi koje roditelji imaju u vezi svoje dece ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Dakle, ko ili šta je na kraju glavni krivac kada je reč o tim pristupima koje roditelji koriste prema svojoj deci? Zar to nisu očekivanja roditelja od svoje dece? (Jesu.) U okviru subjektivne svesti roditelja, oni predviđaju, planiraju i određuju razne stvari o budućnosti svoje dece, a njihova očekivanja su posledica svega toga. (…) Njihovi roditelji polažu nade u njih u potpunosti na osnovu načina na koji odrasli posmatraju svet, kao i stavova, perspektiva i sklonosti odraslih o pitanjima sveta. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Ako želite lepše da se izrazite, rekli biste da je to subjektivno, ali šta je to zaista? Kako ta subjektivnost može drugačije da se protumači? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prinuda? (Jeste.) Sviđa ti se ovaj ili onaj posao i takva i takva karijera, uživaš u tome što si stekao poziciju, što ti je život glamurozan, radiš kao zvaničnik ili si bogat, pa teraš i svoju decu da rade isto, da budu takva osoba i da idu tim putem – ali da li će oni uživati u životu u takvom okruženju i u obavljanju tog posla u budućnosti? Da li su stvoreni za to? Kakve su njihove sudbine? Kakva su Božja uređenja i odluke u vezi s njima? Da li znaš to? Neki ljudi kažu: ’Nije me briga za sve to, bitno je ono što ja, kao njihov roditelj, volim. Moje nade u njih biće zasnovane na mojim sklonostima.’ Zar to nije vrlo sebično? (Jeste.) To je vrlo sebično! Lepše rečeno, to je veoma subjektivno, to je samostalno donošenje odluka, ali šta je to zapravo? To je veoma sebično! Takvi roditelji ne uzimaju u obzir kov, niti talente svoje dece, nije ih briga za uređenja koja Bog ima za sudbinu i život svake osobe. Oni ne uzimaju to u obzir, već samo nameću sopstvene sklonosti, namere i planove svojoj deci kroz svoje puste želje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, odjednom sam došla k sebi. U prošlosti sam mislila da je sve što radim zarad budućnosti i sudbine mog sina, i nisam to shvatala u smislu svoje sebične prirode. Kroz razotkrivanje u Božjim rečima, konačno sam shvatila da je namera iza mojih postupaka uvek bila da utolim svoju želju za slavom, dobitkom i statusom. Pošto sam volela moć i status, ugled zvaničnika i to da me drugi cene, nametnula sam sopstvene sklonosti i želje svom sinu. Nadala sam se da će vredno učiti i istaći se u budućnosti, dobiti visok položaj i dobru platu, a ja bih mogla da uživam u njegovoj slavi. Sve što sam uradila bilo je zarad mojih sopstvenih ambicija i želja, a uopšte nisam uzimala u obzir sklonosti i želje svog sina. Kada je rekao da ne želi da ide na fakultet i da želi da se pridruži vojsci, dala sam sve od sebe da ga odgovorim od toga i naterala sam ga da protiv svoje volje ide na fakultet. Moj cilj u tome bio je da ga nateram da krene putem karijere zvaničnika i stekne moć i status kako bih i ja stekla ugled. Na površini, sve što sam radila bilo je zarad budućnosti i sudbine mog sina. Dala sam sve od sebe da odgajam svog sina. Međutim, u suštini, sve je to bilo da bih zadovoljila sopstvenu želju za statusom, želeći da preko sina uživam u poštovanju i divljenju većeg broja ljudi i da uživam u bogatijem materijalnom životu. Konačno sam jasno videla da sve što sam uradila uopšte nije bilo za dobro mog sina. Sve je bilo da bih zadovoljila sopstvene ambicije i želje. Moja priroda je bila previše sebična, podla i ružna! Moj sin zapravo nije želeo da gradi karijeru u državnoj službi. Jednom mi je rekao: „Mama, pusti to. Ja jednostavno nisam stvoren da budem službenik. Ako želiš da stekneš uporište u zvaničnim krugovima u ovom društvu, moraš da umeš da jedeš, piješ, laskaš i varaš. Takođe ti je potrebna odgovarajuća porodična pozadina i veze, i da budeš surov i opak. Ja nemam ništa od toga. Dobro je biti samo obična osoba.” Kada sam se setila šta je moj sin rekao, bilo je to vrlo realno, ali tada me nije bilo briga šta on misli, i, na osnovu svojih pustih želja, naterala sam ga da ide na fakultet i krene putem težnje za slavom i dobitkom. Pomislila sam na sina moje najstarije sestre, koji je zamenik direktora Biroa za industriju i trgovinu. Jednom mi je rekao: „Kada jednom uđeš u zvanične krugove, više ne kontrolišeš sebe. Ljudi spletkare i kuju zavere jedni protiv drugih i nikome ne možeš reći šta ti je na umu niti se previše zbližiti s nekim. Ne znaš šta bi mogao reći što će nekoga uvrediti. Možda ne želiš da povrediš druge, ali oni će ti ipak zabosti nož u leđa. Moraš da živiš svoj život pazeći na izraze lica ljudi. Život u zvaničnim krugovima je iscrpljujuć!” Takođe sam shvatila jednu stvar – postati zvaničnik nije dobra stvar. Zvanični krugovi su kao velika bačva za bojenje, i da je moj sin ušao tamo kao što sam ja želela, onda bi posle desetak godina i sam bio uprljan svakakvim lošim navikama. Postao bi prevrtljiv, lažljiv i licemeran; lagao bi, varao, težio slavi i dobitku, takmičio se s drugima, a možda bi čak počinio i neka zla dela. Tada više ne bi mogao da vodi normalan i miran život. To bi mu nanelo ogromnu štetu i beskrajnu bol telu i umu. Moj sin nije želeo da bude zvaničnik, već je samo želeo da bude obična osoba. Zar to nije dobra stvar? Sada ima ozbiljan posao, a njegova mesečna plata u osnovi može da pokrije životne troškove njegove porodice. Ne protivi se mojoj veri u Boga i veoma je voljan da pomogne kada crkvi zatreba njegova pomoć. Kada vidim svog sina kako se svaki dan smeje i bezbrižan je, trebalo bi da budem srećna zbog njega.

Posle ovog iskustva, sve više shvatam da Bog suvereno određuje kakav će posao svaka osoba raditi i kako će zarađivati za život. Kao što Bog kaže: „Bog je odredio da će čovek biti običan delatnik i da će u ovom životu moći samo da zaradi neku osnovnu platu da ima da se prehrani i obuče, ali njegovi roditelji insistiraju na tome da postane slavna ličnost, bogataš, visoki zvaničnik, da planira i uređuje stvari za svoju budućnost pre nego što odraste, plaćajući razne vrste takozvanih cehova, pokušavajući da kontroliše svoj život i budućnost. Nije li to bezumno? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Ovaj odlomak Božjih reči naveo me je da shvatim da nisam bila samo glupa: bila sam potpuni i apsolutni idiot! Sva patnja koju sam podnela bila je moja sopstvena krivica. Kada sam otpustila svoja očekivanja za sina, prestala da se borim protiv sudbine, prestala da idem putem težnje za slavom i dobitkom i protivljenja Bogu i bila u stanju da, kao stvoreno biće, sa pozitivnim i pokornim stavom prihvatim Božju suverenost, suočim se sa njim i iskusim je. Videla sam da su Božja uređenja divna. Hvala Bogu!