Već nekoliko godina obavljam svoju dužnost kao glumica. U maju 2022. godine, starešine su me zamolile da se obučavam za režisera, kao i da deo radnog vremena provodim na proveri video snimaka. U to vreme, iako sam donekle bila pod pritiskom, bila sam voljna da težim naviše i dam sve od sebe. Svakog dana sam bila zauzeta i osećala sam se ispunjeno.

U avgustu 2022. godine, počeli smo da snimamo novi film i režiseri su zamolili mene i sestru Juditu da idemo na audiciju za glavnu ulogu, ali nisam bila naročito voljna. Pored dve dužnosti, osećala sam da sam već dovoljno zauzeta i da ću, ako prođem audiciju i postanem glavna glumica, pored tri dužnosti sigurno biti preopterećena. Kasnije je Judita izabrana za glavnu ulogu, a ja sam izabrana za sporednu ulogu. Ne samo da nisam bila razočarana što nisam glavna glumica, već sam se zapravo potajno radovala. Budući da je sporedni lik imao manje teksta i nije bio toliko važan, bilo je za očekivati da će biti donekle lakše, pa sam rado prihvatila ovu ulogu. Kasnije su režiseri videli da Judita deluje donekle sumorno i da se to baš ne uklapa u pozitivnu i snažnu ličnost junakinje, pa su predložili da ponovo idem na audiciju za glavnu ulogu. Kada sam čula ovu vest, moje prve misli su bile: „Pored ove tri dužnosti, već sam dovoljno zauzeta; ako me postave za glavnu glumicu, zar neću biti još zauzetija? Takođe, glavna uloga ima neke scene plakanja, pa bi to bilo prilično teško odglumiti. Trebalo bi mnogo energije da bi se dobro odglumilo.” Nakon što sam dobro razmislila, osetila sam da ne mogu da igram tu ulogu. Zato sam rekla režiserima: „Junakinja je prilično smirena, ali ja sam nekako mlada, ne baš smirena, i nisam pogodna za ovu ulogu. Judita je već uložila mnogo truda u ovu ulogu, a njene godine i temperament takođe bolje odgovaraju. Samo joj izrazi lica nisu baš na mestu, ali bi uz još malo pomoći trebalo da se popravi. Tako da ne osećam da ima potrebe da ponovo idem na audiciju.” Kasnije, nakon diskusije, svi su osetili da Judita zaista bolje odgovara temperamentu junakinje i da bi joj dobrodošlo još malo pomoći. Iako je tako i bilo, sakrila sam svoju ogavnu nameru u tome što ne želim da igram glavnu ulogu iz straha od fizičke patnje, i posle toga sam se osećala donekle krivom. Bila sam donekle svesna svog stanja, ali nisam tragala za istinom i samo sam pustila da stvar prođe.

Nakon toga, svaki dan je bio u ispunjen obavezama, a ja sam se osećala donekle nevoljno. Ponekad bi se režiseri sastajali noću da razgovaraju o problemima u filmu, a ja bih prisustvovala nerado i bez volje, misleći u sebi: „Samo požurite i završite diskusiju. Kada završite, možete da se odmorite, ali ja još moram da proveravam video snimke. Kada će biti manje video snimaka za proveru?” Da bih brže završila ove zadatke, ponekad bih prilikom provere gledala ubrzane snimke, kako bih mogla ranije da završim i ranije odem na spavanje. Dužnost režisera zahteva razmišljanje o stvarima kao što su kadrovi i prezentacija, a ja sam osećala da te stvari zahtevaju previše umnog napora, pa nisam želela da uložim trud. Kada je glavna glumica imala poteškoća u svojoj glumi, drugi režiseri bi joj savesno i marljivo pomagali da dobro odigra ulogu, ali ja bih samo želela da zabušavam i ne bih razmišljala o ulozi. Samo bih sestri ispričala nešto malo iskustva koje sam stekla, što zapravo nije značilo da ispunjavam ulogu režisera. Što se tiče sporedne uloge koju sam igrala, koristila sam zauzetost kao izgovor i nisam ulagala trud da promislim o ulozi, što je rezultiralo veoma lošim učinkom.

Jednog dana, jedna sestra je besedila sa mnom, rekavši da u svojim dužnostima nisam voljna da platim cenu, da se prepuštam telesnoj udobnosti i da koristim sitne trikove i pokušavam da se izvlačim. Znala sam da ukazuje na moje konkretne probleme, ali nisam shvatala ozbiljnost problema. Mislila sam u sebi: „U svakom slučaju, ne mogu da postignem toliko dužnosti, a pošto ne doprinosim kao režiser, pre ili kasnije, biću smenjena, a ako budem smenjena, neka tako bude. Jedna dužnost manje značila bi manje telesne patnje i mogla bih imati više slobodnog vremena. Bilo bi dobro obavljati i dužnost sa jednim zadatkom.” Pošto se nisam mentalno preokrenula, postala sam još pasivnija u svojim dužnostima. Tokom snimanja filma, bilo je mnogo problema, pa je napredak bio posebno spor, ali ja sam samo bila usredsređena na smanjenje svojih dužnosti, pa sam ostala ravnodušna prema tim problemima. Kasnije, pošto nisam imala osećaj tereta u svojim dužnostima, starešine mi više nisu dopuštale da režiram i umesto toga su mi naložili da se potpuno usredsredim na ulogu koju sam igrala. Iako sam imala manje dužnosti, i dalje nisam mogla da skupim motivaciju, pa je i dalje bilo mnogo problema sa mojom glumom. Zbog problema sa snimanjem i zbog toga što gluma nas glavnih glumaca nije bila u skladu s merilom, snimanje je na kraju propalo. U isto vreme, zbog nekih posebnih razloga, više nisam mogla da nastavim kao glumica, niti sam mogla da pregledam video snimke. Gubitak dužnosti, jedne za drugom, i dalje nije probudio moje otupelo srce, i dalje nisam pravilno razmišljala o sebi. Umesto toga, osećala sam da postoje objektivni razlozi za gubitak mojih dužnosti. Kasnije mi je crkva dodelila odgovornost za rad na jevanđelju i osećala sam da treba da cenim ovu dužnost, ali posle nekog vremena, vratila sam se starim navikama. Suočena sa teškoćama na koje su nailazila braća i sestre u propovedanju jevanđelja, problemima sa saradnjom među delatnicima jevanđelja, problemima mogućih primalaca jevanđelja, i tako dalje, osećala sam kao da uvek ima beskrajnog posla i ponovo sam počela da zabušavam. Svaki put kada sam išla da sprovedem posao, samo bih ga prosledila dalje. Svakog dana bih razmišljala o tome da brzo završim zadatke koje su dale starešine kako bih mogla ranije da se odmorim, a kada sam bila umorna, pitala bih se: „Postoji li lakša dužnost koju bih mogla da radim? Ovaj posao je uvek tako naporan. Kada mogu da predahnem? Kada će se ova iscrpljenost završiti?” Nisam očekivala da će se ove „želje” uskoro ostvariti.

Devetog juna 2023. godine, zbog nekih posebnih stvari u mom kraju, nisam više mogla da kontaktiram crkvu niti braću i sestre i bila sam primorana da prestanem da obavljam svoje dužnosti. Ova situacija se desila veoma iznenada i dugo nisam mogla da dođem k sebi. Odjednom, prešla sam iz zauzetosti u stanje bez obaveza i našla sam se na ivici živaca, ne znajući šta da radim. Koliko god da sam razmišljala o tome, jednostavno nisam mogla da shvatim: Sada je rad na jevanđelju tako užurban i svako ko obavlja svoje dužnosti ima toliko zadataka. Zašto su moje dužnosti odjednom prestale? Odjednom sam se setila Božjih reči: „Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da ti sve bude lagano, zar ne? E, onda, neka ti bude lagano zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Sud Božjih reči me je trenutno probudio. Zar nisam uvek želela da predahnem? Zar nisam uvek mrzela teškoće, plašila se iscrpljenosti i zabušavala, brinući samo o svom telu? E pa, sada sam bila potpuno odmorna, ne mogu da obavljam bilo kakvu dužnost! Osetila sam prazninu u glavi, a Božje reči su mi se stalno ponavljale u mislima: „E, onda, neka ti bude lagano zauvek!” Imala sam neopisiv osećaj u srcu. Samo sam se osećala prazno. Osvrnula sam se na to kako sam ranije obavljala svoje dužnosti i bila sam ispunjena kajanjem. Provodila sam dane živeći u krivici i samooptuživanju: Zašto nisam pravilno cenila svoje dužnosti? Zašto sam ih samo formalno obavljala?

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Prosto otaljavanje dužnosti je najveća tabu tema. Ako uvek otaljavaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš prema prihvatljivim aršinima. Ako želiš da odano obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa otaljavanjem. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim je primetiš. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost uvek moraš da uložiš svoje srce. Takva prilika se ljudima retko javlja! Kada im Bog da priliku, a oni je ne shvate, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost. Neki ljudi kažu: ’Ranije nisam dobro obavljao svoju dužnost, ali sada i dalje želim da je obavljam. Moram da se vratim u kolosek.’ Divno je imati ovakvu rešenost, ali mora ti biti jasno kako se dužnost obavlja dobro i moraš da težiš ka istini. Samo oni koji razumeju istinu mogu dobro da obavljaju svoju dužnost. Oni koji ne razumeju istinu nisu kvalifikovani čak ni da službuju. Što ti istina bude jasnija, postajaćeš sve bolji u svojoj dužnosti. Ako možeš da vidiš ovu stvar onakvom kakva jeste, onda ćeš težiti ka istini, i moći ćeš da se nadaš dobrom obavljanju dužnosti. Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: ’Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!’ Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi. (…) ljudi uvek moraju sebe da preispituju prilikom obavljanja svojih dužnosti: ’Da li sam na odgovarajući način ispunio ovu dužnost? Da li sam je obavio svim srcem? Ili sam je samo aljkavo obavio?’ Ako si sve vreme površan, loše ti se piše. U najmanju ruku, to znači da nemaš kredibilitet i da ljudi ne mogu da ti veruju. Ozbiljnije govoreći, ako uvek samo otaljavaš svoje dužnosti i ako uvek obmanjuješ Boga, onda ti se baš loše piše! Koje su posledice svesnog obmanjivanja? Svako može da vidi da svesno praviš prekršaje, da živiš samo po sopstvenoj iskvarenoj naravi, da si sve vreme površan, da uopšte ne primenjuješ istinu – što znači da si lišen ljudskosti! Ako se to uvek ispoljava u tebi, ako izbegavaš velike greške a neprestano činiš manje i nikada se ne pokaješ, onda si ti zla osoba, bezvernik si, i treba da budeš uklonjen. Takve posledice su gnusne – potpuno si razotkriven i eliminisan kao bezvernik i zla osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Ovaj odlomak Božjih reči čitala sam mnogo puta ranije, ali nikada pre nisam osetila da me tako duboko probada u srce kao tada. Obavljajući svoje dužnosti površno, pribegavajući trikovima, mogla sam da ljudima zamažem oči, ali nisam mogla da prevarim Boga, i kad bih nastavila tako a da se ne pokajem, bila bih eliminisana. Osvrnula sam se na trenutke dok sam obavljala svoje dužnosti: Kada su se moje dužnosti povećale, zahtevajući više vremena i energije, počela sam da se žalim, osećajući da nemam vremena za opuštanje i da ne mogu da se odmaram na vreme, i nerado sam ih obavljala, uvek se nadajući pauzi. Prilikom provere video snimaka, gledala sam ih površno kako bih mogla ranije da se odmorim. Iako to nije prouzrokovalo nikakav gubitak, zabušavala sam i bila površna u svojim dužnostima, a Bog je sve to video. Zaista sam bila nepoštena i nepouzdana! Crkva mi je dala priliku da se obučavam za režisera, ali ja to nisam cenila, nisam ulagala trud u razmatranje scenarija ili kadrova i samo sam se žalila da je to mentalno iscrpljujuće. Kada sam pomagala glumcima oko njihovih uloga, zabušavala sam, oslanjajući se na svoje malo prethodno glumačko iskustvo da ih usmeravam, ali to nije bilo od stvarne koristi. Zaista sam bila samo figura, zauzimala sam položaj, ali nisam radila ništa suštinsko. U svojoj dužnosti glumice, znala sam da glavna uloga zahteva energiju, pa sam odbila priliku da idem na audiciju. Da ne govorim o tome da li bih bila izabrana, kada sam bila potrebna za rad Božje kuće, nisam aktivno istupila u saradnji. Umesto toga, prvo sam razmatrala da li će mom telu biti udobno, i čim sam videla da to neće biti korisno za moje telo, nisam želela da idem na audiciju i koristila sam prevaru da nađem izgovore i izbegnem odgovornosti. Videla sam da sam bila tako sebična! Čak i kada sam kasnije igrala sporednu ulogu, nemarno sam se ophodila prema tome. Nisam se adekvatno pripremila i rezultati snimanja bili su daleko od dobrih. Zapravo, u to vreme, iako sam obavljala tri vrste dužnosti, da sam pravilno rasporedila vreme i obavljala svoje dužnosti na utemeljen način, ne bih omanula ni u jednoj od njih. Bez obzira koliko su moje dužnosti bile naporne, zahtevale bi samo da radim pola sata ili sat više od drugih ljudi. Ali nisam bila voljna da platim čak ni tu malu cenu i uvek sam mrzela teškoće i plašila se iscrpljenosti, pa čak i kada sam gubila dužnosti jednu za drugom, i dalje se nisam kajala. Na kraju, kada sam bila odgovorna za rad na jevanđelju, stalno sam se vraćala istim lošim navikama. Radi udobnosti svog tela, uvek sam zabušavala i bila sam površna kad god je to bilo moguće. Odavno sam protraćila svoj integritet i dostojanstvo. Bila sam nepouzdana i nedostojna svojih dužnosti. Kad sam došla do ove tačke, Bog me se odavno gnušao i odbacio me.

Razmišljajući o tome kako sam obavljala svoje dužnosti, osećala sam dubok prekor u srcu i plakala sam i došla pred Boga u molitvi: „Bože, vidim da nisam obavljala svoje dužnosti na način koji je u skladu s merilom. Sve je to bilo zbog mojih površnih načina i mog prepuštanja telesnoj udobnosti. Danas, iznenadni prekid mojih dužnosti jeste Tvoja grdnja i disciplina nada mnom. Bože, želim da se pokajem. Molim Te, prosveti me i usmeri me da razmislim i razumem sebe.” Kasnije sam svesno tražila ovaj aspekt istine, i pročitala sam Božje reči: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Bog je od početka govorio: ’Želim da su ljudi izvrsni, a ne da ih je mnogo.’ Ovo je Božje zahtevano merilo za Njegov izabrani narod, kao i zahtev i načelo u vezi sa brojem ljudi u crkvi. Da li se u rečenici ’Želim da su ljudi izvrsni’ reč ’izvrsni’ odnosi na dobre vojnike carstva ili na pobednike? Nijedno od ta dva nije tačno. Da se preciznije izrazimo, ’izvrsni’ se odnosi na one koji poseduju normalnu ljudskost, na one koji su istinski ljudi. Ako u Božjoj kući možeš da izvršavaš dužnosti koje bi čovek trebalo da izvršava, ako možeš da budeš upotrebljen kao ljudsko biće i ako možeš da ispunjavaš ljudske odgovornosti, dužnosti i obaveze a da drugi ne moraju da te cimaju, vuku ili guraju i ako nisi beskorisno smeće, nisi lezilebović, niti lenčuga – možeš da preuzmeš odgovornosti i obaveze čoveka i da preuzmeš čovekovu misiju – jedino je to u skladu s merilom za čoveka! Mogu li te lenčuge i oni koji se ne posvećuju pravim zadacima da preuzmu čovekovu misiju? (Ne mogu.) Neki ljudi nisu spremni da preuzmu odgovornost; drugi ne mogu da je preuzmu – oni su beskorisno smeće. Oni koji ne mogu da preuzmu odgovornosti čoveka ne mogu se nazvati ljudima. (…) Oni koji nisu u stanju da preuzmu sopstvenu dužnost u Božjoj kući nisu normalni ljudi i Bog ih ne želi. Bilo da si starešina ili delatnik ili izvršavaš poseban posao koji se odnosi na profesionalne veštine, moraš biti u stanju da preuzmeš posao za koji si odgovoran. Osim što si u stanju da upravljaš sopstvenim životom i opstankom, tvoja egzistencija se ne svodi samo na disanje, ne svodi se na to da jedeš, piješ i zabavljaš se, već je u tome da si u stanju da preuzmeš misiju koju ti je Bog poverio. Jedino su takvi ljudi dostojni da se nazovu stvorenim bićima i dostojni su da se nazovu ljudima. Oni u Božjoj kući koji uvek žele da budu lezilebovići i uvek nastoje da se na prevaru provlače kroz život, u nadi da će dogurati do samoga kraja i steći blagoslove, ne mogu da preuzmu nikakav posao niti ikakvu odgovornost, a kamoli ikakvu misiju. Takvi se ljudi moraju ukloniti i to nije šteta. Zato što to što se uklanja nije ljudsko – oni nisu podobni da se nazovu ljudima. Možeš da ih nazoveš beskorisnim ljudima, lezilebovićima ili dangubama; u svakom slučaju, nisu dostojni da se nazovu ljudima. Kad im dodeliš posao, oni ne mogu samostalno da ga dovrše; a kad im dodeliš neki zadatak, oni ne mogu da preuzmu sopstvenu odgovornost niti da ispune obavezu koju bi trebalo – s takvim ljudima je svršeno. Oni nisu dostojni da žive; zaslužuju smrt. To što im Bog pošteđuje život već uveliko predstavlja Njegovu milost, čini im neizmernu uslugu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Bog razotkriva da je najveća karakteristika lenjih, besposlenih ljudi to što se ne bave svojim pravim poslom. Ukratko, oni se „provlače”. Provode dane samo razmišljajući o jelu, piću, zabavi i uživanju u telesnoj udobnosti, a ne o pravim stvarima. Kad god je moguće, ovi ljudi samo ispunjavaju formu u svojim dužnostima, odmaraju se i izbegavaju odgovornosti. Ne uspevaju dobro da obave nijednu dužnost i nisu ni voljni ni sposobni da preuzmu bilo kakav posao. Samo žele dokolicu i lagodnost, a na kraju ipak očekuju blagoslove. Takvi ljudi nisu dostojni da se nazovu ljudima, oni su beskorisni i Bog prezire takve ljude. Kada sam razmišljala o svom ponašanju, videla sam da sam ista kao ti ljudi. Nisam radila posao koji sam mogla i izbegavala sam odgovornosti koje je trebalo da preuzmem. Uvek sam samo žudela za telesnom udobnošću i plašila sam se teškoća i iscrpljenosti. Moja najveća želja svakog dana bila je da brzo završim posao i rano se odmorim. Želela sam da živim kao svinja, izbegavajući svaki pritisak, samo jesti, piti i dobro spavati. Crkva mi je poverila važnu dužnost pregledanja video snimaka, ali da bih ranije legla, ubrzavala bih video snimke prilikom pregledanja. Ako bih, zbog svoje neodgovornosti, dozvolila da se postavi video koji nije bio u skladu s merilom, to ne samo da ne bi svedočilo o Bogu, već bi Mu nanelo sramotu, a to je bila posledica koju nisam mogla da podnesem. Štaviše, režiser je vođa filmskog rada, a mogućnost da se obučavam u obavljanju tako važne dužnosti jeste Božje uzdizanje, ali ja sam bila neodgovorna i zabušavala sam. Kao režiser i glumica u filmu, snosila sam neospornu odgovornost za to što je film toliko dugo kasnio i što je loše snimljen. U ovome sam ozbiljno grešila u svojoj dužnosti! Crkva me je godinama obučavala za glumicu, pa ipak, kada sam videla da je filmski rad zastao zbog problema sa glumcima, ostala sam ravnodušna, ne osećajući ni teskobu ni brigu, pa čak sam i odbila audiciju za glavnu ulogu radi svoje telesne udobnosti. Nisam pokazivala obzir prema Božjim namerama i nisam uspela da zaštitim interese Njegove kuće. Bila sam potpuno lišena ljudskosti! Kad nabrojim svoje razne postupke i štetu koju sam nanela radu Božje kuće, bila sam baš kao što je Bog opisao kada je rekao: „To što im Bog pošteđuje život već uveliko predstavlja Njegovu milost, čini im neizmernu uslugu.” Božja kuća mi je iznova davala prilike da obavljam svoje dužnosti, omogućavajući mi da steknem istinu i više napredujem kroz te dužnosti. Ali ja sam uvek bila površna i provlačila se. Zaista sam bila beznadežna. Nedostajalo mi je savesti i razuma i nisam ispunila nijednu od dužnosti koje su mi poverene. Jednostavno sam bila beskorisna. Moj život nije imao vrednost i ne bi bilo štete da umrem! Sada, to što mi Bog daje priliku da razmislim već je Božja blagodat za mene.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Iz Božjih reči sam shvatila da svaki put kada su me dužnosti sustizale, uvek sam mrzela teškoće i plašila se iscrpljenosti i nisam bila u stanju da se istinski dam za Boga – to nije bilo samo zbog moje teške lenjosti, već i zato što su Sotonini otrovi preuzeli kontrolu u meni, kao na primer „Svako za sebe, a poslednjeg neka đavo nosi,” „Život se svodi na dobru hranu i lepu odeću,” „Pij današnje vino danas, a o sutrašnjem brini sutra,” „Živi u sadašnjosti i nauči da budeš dobar prema sebi,” i „Telesno uživanje je sreća.” Živela sam po tim idejama i stavovima, postajući sve sebičnija i ogavnija. Nisam bila voljna da patim ili platim cenu ni za šta i stavljala sam telesnu udobnost iznad svega ostalog. Baš kao kada sam kao dete videla neke drugare iz razreda kako kreću u srednju školu – budili bi se pre zore da idu u školu, a posle škole imali bi da rade svakakve domaće zadatke – osećala sam da bi takav život bio previše naporan, a takođe, da čak i ako mnogo pate, možda ipak neće uspeti da upišu fakultet. Samo sam želela da uživam u sadašnjosti i živim udobno, i osećala sam da bi to bilo dovoljno. I tako sam napustila školu posle završene osnovne škole. Nakon udaje, takođe nisam bila voljna da brinem o svim kućnim poslovima, i velikim i malim, i moj muž se brinuo o njima. Moja porodica je govorila da sam srećna, da živim bezbrižnim životom i mislila sam da tako treba živeti, te da živeti bez briga i napora, provoditi dane slobodno i lako, jeste najsrećniji život koji se može živeti. Videla sam da su ti sotonski otrovi već postali moja priroda i kriterijumi po kojima sam postupala i vladala se. Živeći po tim stvarima postajala sam sve popustljivija prema telu, živeći na veoma nizak način. Nakon dolaska u Božju kuću da obavljam svoje dužnosti, i dalje sam stavljala svoje telesne interese na prvo mesto, spremna da platim malu cenu u svojim dužnostima samo dok moja telesna udobnost nije bila ugrožena, ali čim bi moji telesni interesi bili pogođeni, lomila bih glavu da smislim izlaz i površno bih se ophodila prema svojim dužnostima. Baš kao što jedna himna kaže: „Ljudi su spremni da za telo daju svoj život, ali za istinu ne žele ništa da žrtvuju” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Tugovanka za mračan i tragičan svet”). Čak i kada sam osećala samoprekor nakon što sam površno obavila posao i jasno znala kako da postignem dobre rezultate, i dalje nisam bila voljna da podnesem tu patnju niti da platim tu cenu. Uvek sam osećala da bi mi taj napor nešto uskratio, što je dovelo do toga da u svojim dužnostima stalno težim udobnosti. Dok sam bila režiser i glumica, nanela sam tako velike gubitke radu Božje kuće, ali nisam to ni primećivala, nisam osećala nikakvu uznemirenost, čak sam i mislila da za to postoje objektivni razlozi. Kada sam pomislila na ovo, osetila sam se pomalo uplašeno. Ti sotonski otrovi su me zaista učinili sebičnom i podlom. Iako je spolja moje telo uživalo u udobnosti, potpuno sam izgubila svoje ljudsko dostojanstvo i integritet, a sada nisam čak ni imala priliku da obavljam svoje dužnosti. Ovo žaljenje zbog prethodnog obavljanja dužnosti sada je postalo mrlja na mom putu vere u Boga. Razmišljala sam o tome kako Bog, da bi spasao ljudski rod, nije oklevao da se ovaploti i siđe na zemlju, lično iskusivši ljudsku patnju, i o tome kako je izrazio sve vrste istine da opskrbi i usmeri ljude, i da sudi i pročisti ljude. Zaista je ogroman mukotrpan trud koji je Bog uložio za čovečanstvo, ali ja nisam bila voljna čak ni da obavim dužnost koju bi stvoreno biće trebalo da obavi. Na koji način sam imala imalo savesti ili razuma? Zaista nisam bila dostojna da budem sledbenik Božji!

Tokom izolacije, nisam mogla da stupim u kontakt sa crkvom. Mogla sam samo da gledam video snimke koje su braća i sestre pravili na YouTube-u. Kada sam videla broj filmova, životnih iskustvenih svedočenja, himni i plesnih video snimaka iz Božje kuće kako se povećava i kako se svakodnevno ažuriraju, osetila sam da ta braća i sestre imaju delovanje Svetog Duha, Božje blagoslove i usmeravanje i osećala sam veliku zavist. Nedostajali su mi dani kada sam obavljala svoje dužnosti sa svojom braćom i sestrama. Razmišljala sam o tome kako sam nekada bila jedna od njih, ali pošto nisam cenila svoje dužnosti i obavljala sam ih površno iznova i iznova, izgubila sam priliku da obavljam svoje dužnosti. Osećala sam se loše. Žaljenje koje sam osećala i moji prestupi bili su kao trnje koje mi probada srce i mnogo su me mučili. U to vreme sam zaista shvatila da istinska sreća nije u tome koliko telesne udobnosti uživamo, već koliko smo dobrih dela pripremili i koliko smo stvari uradili da ugodimo Bogu. Osvrćući se na to, nisam učinila nijednu stvar da ugodim Bogu, i god bih se toga setila, bila sam ispunjena kajanjem i osećajem da sam dužna. U to vreme sam slušala himnu Božjih reči, „Samo ispunjavanjem svoje dužnosti možeš da proživiš vrednost ljudskog života” i srce mi se razvedrilo.

1  U čemu je vrednost čovekovog života? S jedne strane, reč je o ispunjavanju dužnosti stvorenog bića. S druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili odgovornosti, ali treba da postigneš makar nešto. Kad tokom svog života pronađe svoje mesto, čovek stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i dobro radi i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i oseća da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost.

2  Prema tome, da bi čovek živeo vrednim životom i konačno požnjeo ovakav rezultat, da li je vredno truda da on fizički malo pati i da plati neku malu cenu, čak i ako sebe iscrpi do te granice da se razboli ili da ima neke zdravstvene probleme? Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi radi telesnog uživanja, niti radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi zbog tih stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići leže u postizanju nečeg vrednog i u dovršavanju jednog ili više vrednih segmenata posla. To se ne može nazvati karijerom; to zovemo pravim putem i ujedno pravim zadatkom. Kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i zadobio je, vredno je da čovek plati bilo koju cenu.

(…)

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”

Ova himna mi je pomogla da shvatim vrednost i smisao ljudskog života. Tada sam shvatila da je telesna udobnost samo privremena, a da je istinski smislen život samo onaj u kojem dobro obavljamo svoje dužnosti i nalazimo utehu u srcu. Shvatila sam da, ako moja iskvarena narav ostane nerešena, lenjost i žudnja za telesnom udobnošću uvek će me sprečavati da dobro ispunim svoju dužnost. Zato sam se molila Bogu, tražeći put primene.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Da želiš da budeš površan kada obavljaš svoju dužnost. Pokušavaš da zabušavaš i da izbegneš Božje ispitivanje. U takvim trenucima požuri da staneš pred Boga da se pomoliš i razmisliš da li je to bio pravi način da postupiš. Zatim razmisli o sledećem: ’Zašto verujem u Boga? Takva površnost može da prođe kod ljudi, ali da li će proći kod Boga? Štaviše, moja vera u Boga nije tu da bih zabušavao – tu je da bih bio spašen. Takvo moje ponašanje nije izraz normalne ljudskosti, niti Bog to voli. Mogao bih da zabušavam i radim šta hoću u spoljnom svetu, ali sada sam u Božjoj kući, pod neprikosnovenošću Božjom, pod proverom Božjeg pogleda. Ja sam čovek, moram da postupam po svojoj savesti, ne mogu da radim šta hoću. Moram da postupam u skladu sa Božjim rečima, ne smem da budem površan, ne mogu da zabušavam. Šta onda da radim a da ne zabušavam, niti da budem površan? Moram da se potrudim. Upravo sada sam osetio da mi je isuviše teško da tako radim, želeo sam da izbegnem teškoće, ali sada mi je jasno: možda je mnogo teško da se tako radi, ali je efikasno, i to je pravi način na koji se radi’. Kada radiš i još uvek strahuješ od teškoća, u takvim trenucima moraš da se moliš Bogu: ’O, Bože! Lenj sam i prepreden, preklinjem Te da me dovedeš u red, da me prekoriš, tako da to osetim u svojoj savesti i da se postidim. Ne želim da budem površan. Preklinjem Te da me usmeravaš i da me prosvetiš, da mi pokažeš moju buntovnost i ružnoću.’ Kada se tako moliš, razmišljaš i pokušavaš da spoznaš sebe, to će izazvati osećaj žaljenja i moći ćeš da mrziš svoju ružnoću i tvoje pogrešno stanje će početi da se menja i bićeš sposoban da duboko razmišljaš o tome i kažeš sebi: ’Zašto sam površan? Zašto uvek pokušavam da zabušavam? Takvo ponašanje lišeno je bilo kakve savesti ili razuma – da li sam još uvek neko ko veruje u Boga? Zašto ne shvatam stvari ozbiljno? Zar ne treba samo da uložim malo više vremena i truda? To nije veliki teret. To je ono što treba da radim; ako čak ni to ne mogu, da li sam dostojan da se nazovem ljudskim bićem?’ Posledica toga će biti da ćeš doneti odluku i zakleti se: ’O, Bože! Izneverio sam Te, zaista sam isuviše iskvaren, nesavestan i nerazuman, nemam ljudskosti, želim da se pokajem. Preklinjem Te da mi oprostiš, obećavam da ću se promeniti. Ako se ne pokajem, hoću da me kazniš’. Posle toga će se tvoj način razmišljanja promeniti i počećeš da se menjaš. Postupaćeš i obavljaćeš svoje dužnosti savesno, manje površno i moći ćeš da patiš i da platiš cenu. Osetićeš da je divno obavljati svoju dužnost na taj način, i u srcu će ti vladati mir i radost. Kada ljudi uspeju da prihvate Božje ispitivanje, kada uspeju da Mu se mole i da se oslanjaju na Njega, njihovo stanje će se uskoro promeniti. Kada se negativno stanje tvog srca preokrene, i ti se pobuniš protiv sopstvenih namera i sebičnih telesnih želja, kada si u stanju da se odrekneš utehe i uživanja u telu i postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, i više nisi proizvoljan niti nesmotren, mir će ti zavladati u srcu i savest ti neće prigovarati. Da li je lako pobuniti se protiv tela i na taj način postupati u skladu sa Božjim zahtevima? Dokle god ljudi imaju goruću želju za Bogom, mogu da se pobune protiv tela i da primenjuju istinu. I dokle god si u stanju da primenjuješ na taj način, pre nego što to shvatiš, ući ćeš u istina-stvarnost. Uopšte neće biti teško” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, imala sam put primene: Da bih u veri obavljala svoju dužnost, moram imati snažnu želju za Bogom i svoju dužnost staviti na prvo mesto. Kada želim da budem površna u svojoj dužnosti, trebalo bi brzo da se pomolim Bogu, tražeći od Njega da mi da odlučnost da podnesem patnju, a takođe bi trebalo da prihvatim Njegovo ispitivanje. Istrajnim praktikovanjem na ovaj način, problem površnog obavljanja posla može se postepeno donekle rešiti. Shvatila sam da je Božja namera u tome što sam izgubila dužnosti bila da me natera da razmislim o svojim problemima i ovo je bila prekretnica na mom putu vere. Moram da tragam za istinom, da se pobunim protiv svog tela, da dobro ispunim svoju dužnost i da proživim ljudsko obličje. Kleknula sam i molila se Bogu: „Bože, sada jasno vidim uzrok svog neuspeha. Ne želim više da živim po sotonskoj naravi. Želim da napredujem, i ako ponovo budem imala priliku da obavljam svoju dužnost, staviću svoju dužnost na prvo mesto i uložiti sav svoj napor da tražim da Ti udovoljim.” U avgustu 2024. godine, konačno sam uspela da kontaktiram crkvu i ponovo sam mogla da obavljam svoje dužnosti. Bila sam neopisivo uzbuđena u srcu. Na trenutak, sreća, zahvalnost i krivica su se preplitali, neopisiv osećaj. Znala sam da mi je Bog dao priliku da se pokajem i u srcu sam potajno odlučila da u budućim dužnostima apsolutno ne smem da ugađam telesnoj udobnosti kao pre i da moram da pamtim da stavim svoju dužnost na prvo mesto i prihvatim Božje ispitivanje.

Kasnije mi je crkva uredila da nastavim kao glumica i obučavala sam se u glumi u iskustvenim video snimcima, a takođe sam deo vremena preuzela i druge dužnosti. Ovog puta više nisam osećala da su ove dodatne dužnosti suvišne i obavljala sam ih kad god sam imala vremena. Videla sam da su braća i sestre koje sam poznavala od ranije ostvarili veliki napredak u svojim dužnostima tokom protekle godine. Shvatila sam da mi zaista mnogo toga nedostaje i takođe sam želela da težim naviše, ali sada je tempo snimanja iskustvenih svedočenja bio veoma brz, a vreme za vežbanje je takođe bilo kratko, pa sam osećala da ne mogu da postignem. Sećam se da je vreme pripreme za prvi iskustveni video u kojem sam glumila bilo veoma kratko, pa sam pomislila: „Tek sam počela da se obučavam, zar ne bi trebalo da imaju malo više razumevanja? Dajte mi više vremena da se pripremim. Zar zaista moramo toliko da žurimo?” Rekla sam režiseru šta mislim, a režiser je rekao: „U redu je, oslonićemo se na Boga, samo treba da damo sve od sebe.” U tom trenutku sam shvatila da ponovo pokušavam da udovoljim svom telu želeći da obavljam svoje dužnosti na lak i udoban način. Misleći na svoje prethodne neuspehe, upozorila sam sebe, rekavši sebi da više ne smem da ugađam svom telu. Ako je vreme kratko, neka bude, učiniću najbolje što mogu. Nakon ovoga, brzo sam otišla da se pripremim. Prvi iskustveni video je uspešno snimljen prema planu. Nakon toga, kada sam glumila u dužim iskustvenim svedočenjima, ponekad sam i dalje osećala veliki pritisak, a kada je vreme bilo tesno, javljale su mi se misli o mržnji prema teškoćama i strahu od iscrpljenosti, ali nakon što su te misli izbile na površinu, bila sam u stanju da ih na vreme postanem svesna i brzo bih se pomolila Bogu, tražeći od Njega da zaštiti moje srce i sačuva me od ponovnog razmišljanja o svom telu. Zarim bih iznova intenzivno vežbala i trudila se da što bolje odglumim. Iako moji nastupi u video snimcima u kojima sada glumim nisu tako prirodni i opušteni kao kod drugih, kada u to uložim sav svoj napor, u srcu više nema samooptuživanja, već osećam spokoj i mir.

Iskusivši ovakvu situaciju, da sam imala nekoliko dužnosti ali ih nisam cenila, pa sam ih izgubila, a zatim su mi ponovo vraćene, zaista sam iskusila Božju mukotrpnu nameru, shvatila sam da Bog uređuje okolnosti kako bi mi omogućio da odbacim svoju iskvarenu narav i postanem osoba sa savešću i ljudskošću. Hvala Bogu što mi je dao takvu priliku da razumem sebe i steknem istinu. Voljna sam da cenim preostalo vreme, da dobro obavljam svoje dužnosti i da ne izneverim Boga.