Autorka: Jusin, Kina

Godine 2013, policija me je uhapsila preko nadzora telefona. Pokazali su mi fotografije viših vođa i rekli mi da ih identifikujem, a kada sam odbila da govorim, pokušali su da mi prete i da me zastraše, govoreći da će me staviti u samicu i mučiti. Zahvaljujući Božjem usmeravanju, nisam se plašila. Posle toga sam stajala čvrsto prilikom svakog policijskog ispitivanja tako što sam se molila i oslanjala se na Boga, i nisam izdala svoju braću i sestre. Kasnije sam osuđena na tri godine zatvora.

U aprilu 2014. godine, poslata sam u ženski zatvor na izdržavanje kazne. Upravnik zatvorske jedinice mi je rekao da napišem izjavu pokajanja i da se zakunem da više neću verovati u Boga, ali ja sam odbila da je napišem i umesto toga sam mu svedočila o Bogu. Videvši moj čvrst stav, naredio je drugim zatvorenicama da me muče, tuku i verbalno zlostavljaju, i terao me je da stojim u maloj sobi dvanaest sati dnevno bez pomeranja. Noge i stopala su mi utrnuli i otekli od stajanja i svaki minut je delovao kao sat. Zatvorenice su mi se rugale kada su videle moju patnju, govoreći: „Reci svom Bogu da te pretvori u orla pa da odletiš odavde!” Molila sam se u srcu, tražeći od Njega da me usmeri da prevaziđem ovo mučenje i da Ga ne izdam. Zahvaljujući Božjem usmeravanju, izdržala sam. Jednog dana, zatvorski službenici su mi dali deset pitanja da odgovorim, sva su poricala i klevetala Boga. Ovo me je apsolutno razbesnelo: „Ovi đavoli su zaista vešti u izmišljanju laži! Moram da svedočim o Bogu i da ne dozvolim da Njegovo ime bude osramoćeno.” Zato sam iskoristila ovu priliku da odgovorim na pitanja koristeći Božje reči da opovrgnem njihove zablude. Usled toga, zatvorski službenici su se razljutili i uskratili su mi ručak tri dana. Ponekad sam osećala vrtoglavicu od gladi i vapila sam Bogu u srcu, tražeći od Njega da ojača moju veru i da me održi postojanom. Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Čovek ne treba da živi samo od hleba, već od svake reči koja dolazi iz usta Božjih” (Matej 4:4). Razmišljajući o Božjim rečima, više nisam osećala toliku glad.

Šest meseci pre mog oslobađanja, nadređeni su izvršili pritisak na zatvorsku jedinicu, govoreći da sam jedina u zatvorskom bloku koja nije „preobraćena” i da, kako ne bi bio ukaljan ugled zatvora, ovaj put moram da se preobratim. Posle toga su me podvrgli još jednoj rundi telesnog kažnjavanja. Na temperaturama od oko minus dvadeset stepeni Celzijusa, naterali su me da stojim u perionici i polivali su me vodom, čak i u uši. Celo telo mi je bilo mokro, a ipak mi nisu dozvolili da se presvučem. Kasnije su me odveli u malu sobu i naterali su dve ubice da me prisile da potpišem „Tri izjave”. Pretili su da će me, ako odbijem, odvesti u hodnik bez nadzora, nasmrt me pretući, a zatim reći da sam umrla prirodnom smrću. Bila sam rastrzana: „Ako potpišem, izdaću Boga, ali ako ne potpišem, naći će nove načine da me muče. Šta ako me pretuku na smrt?” Prethodno sam čula od jedne zatvorenice da je jedna zatvorenica ranije ovde preminula i da su odvukli telo kao mrtvog psa. Sama pomisao na to ispunila me je strahom. Ako me pretuku na smrt, neću imati prilike da budem spasena. Tada sam pomislila: „Da li time što nisam potpisala Tri izjave ja samo kruto sledim propise? Bog gleda u srce čoveka, a ne samo u njegova spoljašnja dela. Ja zaista ne želim da izdam Boga; samo bih koristila mudrost da se nosim sa velikom crvenom aždajom.” Tako sam potpisala Tri izjave. Ali u trenutku kada sam potpisala, srce mi se ispunilo tamom. Ipak sam se tešila: „Ne izdajem zaista Boga; samo koristim mudrost da se nosim sa velikom crvenom aždajom.” Čak sam im rekla: „Ne potpisujem ovo zaista. Samo sarađujem u vašem radu.”

U junu 2016. godine, puštena sam iz zatvora. Kasnije sam čula iz propovedi da su oni koji su potpisali Tri izjave primili žig zveri i otvorili vrata paklu. Odjednom sam se osetila paralisano, kao da se nebo zacrnelo. Tada sam konačno uvidela koliko je ozbiljno potpisivanje Tri izjave i da to vređa Božju narav. Nisam očekivala da ću, nakon što sam toliko godina verovala u Boga, završiti svoj put vere izdajom. Bol i očaj u mom srcu u tom trenutku bili su neopisivi. U svojoj krajnjoj patnji, čak sam pomislila da skočim sa zgrade da sve okončam. Pomislila sam na Božje reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je jednom izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: onaj ko Mi do kraja slomi srce, neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, a onaj ko Mi je bio odan, zauvek će ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osetila sam probadajući bol u srcu. Božja narav ne toleriše uvredu i svako ko izda Boga nikada više neće primiti Njegovu milost. Potpisala sam Tri izjave i uvredila Božju narav i mislila sam da je moj put vere završen i da Bog više neće spasti nekoga poput mene. Razmišljajući o zlom delu koje sam počinila, srce me je neizdrživo bolelo i želela sam da ponovo budem zatvorena samo da bih ispravila svoj prestup. Tokom tog vremena bila sam kao hodajući leš. Svaki dan sam provodila u bunilu i bila sam previše posramljena da se molim Bogu.

Jednog dana sam videla brata sa kojim sam nekada sarađivala u filmu koji je proizvela Božja kuća i osetila sam još veću uznemirenost i krivicu. Oboje smo verovali u Boga, a ipak je on obavljao svoju dužnost da svedoči za Njega, dok sam ja bila isključena i trebalo je da budem kažnjena. Još više sam mrzela sebe što pre nisam stremila ka istini i osećala sam da zaslužujem da umrem i da nisam dostojna da živim. Samo sam želela da živim svaki dan kako dođe, a ako jednog dana umrem, to bi bila Božja pravednost. Ležala sam noću u krevetu, prevrćući se, ne mogavši da spavam, i Božje reči su mi dolazile na um: „Kada se ljudi pobune protiv Mene, Ja ih navodim da Me spoznaju iz sopstvenog buntovništva. S obzirom na njihovu staru prirodu i s obzirom na Moju milost, umesto da ih usmrtim, Ja im dozvoljavam da se pokaju i krenu iznova” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 14. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Da li je moguće da tvoja sudbina zapravo ne može da se promeni? Da li si pomiren sa time da umreš sa takvim gorkim žaljenjem?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Suština i identitet čoveka”). Jasno sam osetila u srcu da me Bog nije napustio i da me i dalje Svojim rečima doziva, nadajući se da ću Mu se pokajati. Božje ljubazne reči delovale su poput tople nežne struje i ispunile su mi srce toplinom. Bog nije želeo da me vidi u negativnosti i pogrešnom razumevanju, kako tonem u očaj i odustajem od sebe. Bog je želeo da ustanem iz svog neuspeha i da razmislim o osnovnom uzroku svog pada. Pomislila sam na to kako je Bog rekao da je pokajanje naroda Ninive zadobilo Njegovu milost. Bog se takođe nadao da mogu da se pokajem, da počnem iznova i da ponovo koračam putem vere. Osetila sam Božju ljubav i spasenje i srce mi se ispunilo zahvalnošću prema Njemu. Zato sam kleknula i pomolila se: „O Bože, izdala sam Te i slomila sam Ti srce. Ali Ti nisi odustao od mog spasenja i ipak si mi dao priliku da se pokajem. Hvala Ti! O Bože, voljna sam da se pokajem. Molim Te, usmeri me da razmislim o sebi i da sebe spoznam.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla određeno spoznanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Oni koji su usred nedaća jesu bez dela Svetoga Duha i bez Božjeg usmeravanja, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski streme ka Bogu, na kraju će ostati postojani; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da sprovode istinu u delo ne gubeći svoje svedočanstvo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikih nedaća. Čak i ako oni koji se danas samo provlače radi koristi još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednju nedaću i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takva nedaća predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji se samo provlače radi koristi, to je delo potpunog uklanjanja. Vernost onih koji Boga nose u svom srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u svom srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak Ga napuštaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i uopšte nisu voljni da se daju za Boga, niti da Mu se posvete. Takvi niski ljudi će svi biti ’izbačeni’ kada se Božje delo privede kraju i prema njima se uopšte neće ukazati milost. Oni bez ljudskosti sasvim sigurno ne poseduju istinsku ljubav prema Bogu. Kada je okruženje prijatno ili kad nešto mogu da zadobiju, oni su potpuno poslušni Bogu, ali čim im želje budu ugrožene ili na kraju raspršene, oni se odmah pobune. Čak i za samo jednu noć, oni od nasmejane, ’dobrodušne’ osobe postanu dželat svirepog izgleda, neočekivano i bez ikakvog razumnog razloga tretirajući svog jučerašnjeg dobročinitelja kao smrtnog neprijatelja. Ako se ovi zli demoni koji ubijaju ne trepnuvši ne izopšte, zar neće postati ozbiljna skrivena opasnost?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da sam bila sebična i ogavna osoba. Suočena sa pretnjom ubica, uplašila sam se da, ako budem ubijena, neću biti spasena, pa sam potpisala Tri izjave i izdala Boga. Ustima sam obično govorila da neću izdati Boga bez obzira na to ko drugi to uradi, pa sam čak i sebe smatrala nekim ko istinski veruje u Boga. Ali kada mi je život bio u opasnosti, da bih se zaštitila, spasila sam sopstvenu kožu i izdala Boga. Na koji način sam imala bilo kakvu ljudskost? Na koji način sam istinski verovala u Boga? Samo oni koji tokom mučenja velike crvene aždaje mogu da podnesu svu patnju da bi svedočili za Boga jesu ljudi sa ljudskošću i jesu ljudi koji istinski veruju u Boga. Razmišljala sam o tome kako me je Bog blagoslovio u poslednjim danima da budem među onima koji veruju u Njega. Čitajući Božje reči, shvatila sam istinu o tome kako je čovečanstvo iskvario Sotona, i o Božjem šest hiljada godina dugom planu upravljanja da spase čovečanstvo. Kroz Božje reči, shvatila sam neke istine i prozrela mnoge stvari, a u zatvoru su Božje reči bile te koje su me vodile kroz najteže i najbolnije dane. Toliko sam mnogo primila od Boga, ali kada je Bog želeo da svedočim, izdala sam Ga potpisivanjem Tri izjave da bih se zaštitila. Počinila sam tako veliki čin izdaje i zaista sam bila dostojna da budem prokleta! U tom trenutku sam konačno shvatila da tokom svih godina moje vere uopšte nisam stekla istinu i život. Bila sam samo beživotna pleva, pa kako da ne padnem? Shvativši te stvari, poželela sam da težim naviše i da više ne budem tako negativna, i često sam se molila Bogu da bih Mu se pokajala. Bez obzira na to kakav će biti moj ishod, bila sam voljna da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće i da težim istini.

U februaru 2018. godine, preuzela sam dužnosti na izradi tekstova i osećala sam veliku zahvalnost, želeći da pravilno obavljam svoju dužnost i da ispravim svoj prethodni prestup. Dok sam obavljala svoje dužnosti, kad god bih pomislila na izdaju koju sam počinila, srce bi me zabolelo i osećala sam kao da mi je trn zaboden u srce, donoseći mi veliku bol i krivicu. Ponekad bih se zapitala: „Mislila sam da koristim mudrost da se nosim sa policijom kada sam potpisala Tri izjave, ali kako Bog gleda na ovo?” Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Ko god se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred mojim Ocem koji je na nebesima” (Matej 10:33). Pošto sam potpisala Tri izjave i porekla i izdala Boga pred Sotonom, Bog me nije priznao kao nekoga ko veruje u Njega, jer moja „mudrost” ne bi važila pred istinom i samo sam obmanjivala sebe i druge. Mudrost je pozitivna stvar koja dolazi od Boga i njeno korišćenje je praksa koja štiti interese Božje kuće. Ali ja sam koristila „mudrost” radi sopstvene zaštite; to je po svojoj prirodi bilo izdaja Boga. Bog osuđuje one koji poriču i izdaju Boga pred ljudima i Bog se gnuša ljudske izdaje Njega. Ono što Bog želi je da ljudi svedoče za Njega pred Sotonom, da se uvek čvrsto drže Njegovog imena i da Ga nikada ne poreknu. Ali moja takozvana „mudrost” bila je samo izgovor da spasem vlastitu kožu i produžim nedostojno postojanje. Shvativši te stvari, još više sam mrzela sebe i potajno sam se zaklela u srcu da ću ubuduće, kada se suočim sa sličnim situacijama, biti postojana u svom svedočenju, i da nikada više neću pokušavati da spasem sopstvenu kožu.

Kasnije bih takođe u sebi razmišljala: „Zašto sam omanula? Zašto su neka braća i sestre mogli da izdrže teška mučenja i ostanu postojani, čak do smrti, ne izdajući Boga, dok sam Ga ja izdala? Koji je bio koren mog neuspeha?” Nakon razmišljanja, shvatila sam da previše cenim svoj život. Izdala sam Boga iz straha od smrti, izgubivši svoje svedočanstvo. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i shvatila sam kako da se suočim sa smrću. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakojake pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li to što su se bavili nekim nedelima, pa su po zakonu pogubljeni? Ne, nije. Prenosili su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska ili kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To moraš jasno da uvidiš. Naprotiv, upravo je to bio način na koji su oni osudili ovaj svet i dali svedočanstvo o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da daju svedočanstvo o Božjim postupcima, da daju svedočanstvo o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoj život da objave svetu, da dokažu ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog ljudskog roda koje je On obavio omogućava ovom ljudskom rodu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. U kojoj meri su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog propovedanja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je vredan najvećeg čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Celim putem, sve do svoje smrti, oni nisu porekli Božje ime, niti su porekli Božje delo i iskoristili su svoje poslednje trenutke života da daju svedočanstvo o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da date svedočanstvo o Bogu i da prenosite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako Bog od tebe to traži, treba to da prihvatiš kao nešto što si dužan da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Propovedanje jevanđelja je dužnost koju su svi vernici obavezni da ispune”). Božje reči su me dirnule u srce. Učenici koji su sledili Gospoda Isusa su na razne načine mučenički stradali zbog prenošenja Gospodovog jevanđelja; njihova smrt je bila osuda ovog zlog pokolenja i oni su svedočili o Bogu po cenu sopstvenog života. To je najveće poniženje za Sotonu. Ispunili su svoju odgovornost, bili su istinska stvorena bića i Bog ih je odobravao. Iako su njihova tela umrla, njihove duše su se vratile Bogu. Oni koji žele da spasu sopstvenu kožu i plaše se smrti, čak i ako žive, oni su poput beživotnih hodajućih leševa, a nakon smrti još uvek moraju da istrpe večnu kaznu. Kao što je Gospod Isus rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Kad god bih se osvrnula na to kako sam izdala Boga da bih se zaštitila kada sam se suočila sa pretnjom smrću, srce bi me zabolelo od krivice, a duša mi je bila u velikim mukama. Taj bol je bio mnogo gori od telesne patnje. Takođe sam shvatila da je sudbina čoveka u Božjim rukama i da velika crvena aždaja ne može da odluči o mom životu ili smrti. Ako me velika crvena aždaja jednoga dana bude progonila do smrti, to bi se dogodilo uz Božju dozvolu i On bi to predodredio. Treba da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Umreti da bi se udovoljilo Bogu nosi značaj.

Jedne noći u decembru 2023. godine primila sam pismo od viših vođa, u kojem je pisalo da će ispitati one koji su prethodno potpisali Tri izjave. Kada sam videla pismo, bila sam zapanjena i pomislila sam na to kako sam potpisala Tri izjave. Posebno nakon što sam videla Božje reči, koje su glasile: „Zar oni koji potpišu ’Tri izjave’ nisu oni koji su detonirali tu bombu i sebe razneli u paramparčad?” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Osećala sam da sam zaista gotova, i da je moj život vere završen. Osećala sam se beznadežno, znala sam da sam potpisivanjem Tri izjave i izdajom Boga predodređena za pakao i kaznu. Osećala sam da bi, bez obzira na to kako Božja kuća postupi sa mnom, to bilo opravdano, i da čak i smrt zaslužujem. Te noći nisam imala energije da se bavim problemima u svom radu. Uopšte nisam imala snage i cele noći nisam progovorila ni reč. Narednih nekoliko dana nisam mogla ni da jedem ni da spavam, i kad god bih pomislila na svoj prestup, osećala sam da nemam dobar ishod niti odredište. Osećala sam se pusto i nisam imala volje ni za šta. Samo sam čekala da me crkva obavesti da sam uklonjena. U svom bolu i očaju, pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i usmeri da razumem Njegovu nameru.

Sledećeg dana sam videla odlomak Božjih reči koji se navodi u video-zapisu o iskustvenom svedočenju i stekla sam određeno razumevanje Božjih namera. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi je učinila neke prestupe i donekle se okaljala. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili Božji nalog i odbili da izvrše svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga kad su se suočili sa iskušenjima; neki su potpisali ’Tri izjave’ kada su bili uhapšeni, izdajući Boga; neki su krali priloge; neki su proćerdali priloge; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjem izabranom narodu; neki su obrazovali klike i mučili druge, dovodeći time crkvu u stanje haosa; neki su često širili predstave i sejali smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali neprikladnim odnosima sa suprotnim polom i promiskuitetu i tako su širili užasan uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki ljudi su u stanju da prihvate istinu i da se pokaju, dok drugi ne mogu da prihvate istinu i radije bi umrli nego da se pokaju. Zato se prema njima treba ophoditi u skladu sa njihovom priroda-suštinom i sa njihovim doslednim ispoljavanjima. Oni koji mogu da se pokaju jesu oni koji istinski veruju u Boga; ali kad je reč o onima koji se istinski ne kaju, njih treba ukloniti ili izopštiti, već kako je prikladno. Neki ljudi su zli, neki su neuki i glupi, a neki su zveri. Svi se razlikuju. Neki zli ljudi su zaposednuti zlim duhovima, dok su drugi sluge đavola Sotone. Neki od njih imaju naročito nemilosrdnu prirodu, dok neki imaju naročito varljivu prirodu, neki su po prirodi naročito pohlepni za novcem, a drugi po prirodi uživaju u promiskuitetu. Sve vrste ljudi imaju različita ispoljavanja, pa sve ljude treba sveobuhvatno procenjivati u skladu sa njihovom prirodom i doslednim ispoljavanjima. (…) Božje postupanje sa svakom osobom zasnovano je na stvarnim okolnostima i kontekstu u datom trenutku, kao i na postupcima i ponašanju te osobe i na njenoj priroda-suštini. Bog nikome ne čini nepravdu. To je Božja pravednost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, bila sam duboko ganuta. Božja kuća postupa sa ljudima u skladu sa načelima, a Božja narav u sebi ima i veličanstvo i gnev, i dobrotu i milosti. Potpisala sam Tri izjave i počinila greh bogohuljenja, koji je neoprostiv u ovom životu i u svetu koji će doći. Nakon što sam izdala Boga, srce mi je bilo tamno i valjala sam se u muci bola, živeći kao hodajući leš. To je bila Božja pravednost. Ali Bog me nije napustio i kroz Svoje reči me je prosvetio i usmeravao, omogućavajući mi da izađem iz negativnosti i pogrešnog razumevanja. Osetila sam da unutar Božje pravedne naravi postoji i Božja milost i spasenje. Bog odlučuje o ishodima ljudi na osnovu pozadine njihovih postupaka, njihove priroda-suštine i doslednog ponašanja, kao i toga da li su se istinski pokajali ili ne. Razmišljajući o tome kada sam bila uhvaćena i mučena, i kada sam u trenutku telesne slabosti kada mi je život bio ugrožen izdala Boga, a posle toga bila ispunjena kajanjem i krivicom. Crkva je videla da imam određeno razumevanje sebe i pokajanje i dala mi je priliku da obavljam svoju dužnost. Od tada neprestano dajem sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Nasuprot tome, među onima koji su potpisali Tri izjave, oni koji su bili uklonjeni dosledno su loše obavljali svoje dužnosti, a nakon što su izdali Boga, nisu se istinski pokajali niti su pravilno obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi su oni koje Bog razotkriva i isključuje. Bog je rekao da su oni koji potpišu Tri izjave razneti u komade i da čine smrtni greh. Ali Bog postupa sa ljudima na osnovu njihove priroda-suštine i pokajanja. Nakon potpisivanja Tri izjave, osetila sam duboko kajanje i samoprekor u srcu. Bog mi je Svojim rečima sudio i grdio me, omogućavajući mi da razumem suštinu i posledice potpisivanja Tri izjave, da spoznam da se Božja pravedna narav ne sme vređati, da razvijem srce koje se boji Boga i da imam istinsko pokajanje. To mi je omogućilo da u potpunosti iskusim ono što je Bog rekao u: „Božju milost i toleranciju nije teško zadobiti – ali je čoveku teško da postigne istinsko pokajanje” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”).

Zatim sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji je upravo bio u vezi sa mojim stanjem. Svemogući Bog kaže: „Svi ljudi veruju u Boga kako bi dobili blagoslove, nagrade i krune. Zar svaki čovek nema tu nameru u srcu? U stvarnosti, svaki čovek je ima. To je činjenica. Iako ljudi o tome često ne govore, pa čak i prikrivaju svoju nameru i želju da zadobiju blagoslove, ta želja, ta namera i motiv koji leže duboko u ljudskom srcu nikada nisu bili uzdrmani. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da mogu da izvršavaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi nikad ne otpuštaju nameru da zadobiju blagoslove, koja leži skrivena duboko u njihovom srcu, i uvek se tiho naprežu i trčkaraju tamo-amo u njenoj službi. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskom srcu? Kako biste se vi osećali bez ove namere da steknete blagoslove? S kakvim stavom biste izvršavali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se ljudima dogodilo kad bi ova namera da stiču blagoslove koju skrivaju u svom srcu bila potpuno iskorenjena? Moguće je da bi mnogi od ljudi postali negativni i da bi neki bili demotivisani na svojim dužnostima i da bi izgubili interesovanje za veru u Boga. Delovali bi kao da im je neko uzeo dušu i izgledali bi kao da im je neko oduzeo srce. Upravo zato i kažem da je namera da se steknu blagoslovi nešto što je skriveno duboko u srcu ljudi. Možda oni, dok izvršavaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su razumeli neke istine i da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu nameru da steknu blagoslove i da su napustili tu nameru, te da ona više njima ne upravlja niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju nameru da steknu blagoslove, ali Bog misli suprotno. Ljudi na stvari gledaju samo površno. Kad nema kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god su istrajni u davanju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Smatraju da pri obavljanju dužnosti više nisu vođeni svojim elanom niti trenutnim pobudama. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom izvršavanja dužnosti mogu neprekidno da tragaju za istinom i da je primenjuju, kako bi im iskvarene naravi bile pročišćene i kako bi postigli neke istinske promene. Međutim, kakva su njihova ispoljavanja kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? U celosti se razotkriva njihovo pravo stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio moje tačno stanje. Tokom ovih godina, mislila sam da sam prestala da težim blagoslovima, ali želja za blagoslovima bila je skrivena duboko u mom srcu, i da nije bilo otkrivenja činjenica, i dalje bih mislila da sam se u tom pogledu promenila. Tokom ovih godina, zahvaljujući Božjoj milosti, obavljala sam svoje dužnosti u crkvi, pa sam se i dalje lažno nadala, misleći da mi je Bog možda oprostio. Patila sam i plaćala cenu u svojim dužnostima, trpeći bolest da istrajem u svojim dužnostima, pa sam mislila da sam odana Bogu. Ali kada sam videla da je ishod za one koji potpišu Tri izjave pakao, bila sam paralisana, i, videvši da su nestale sve moje nade za blagoslovima, izgubila sam želju da obavljam svoje dužnosti i nisam čak želela ni da se bavim crkvenim radom. Suočena sa činjenicama, uvidela sam da i dalje pokušavam da sklapam dogovore sa Bogom i da podnosim patnju u dužnosti samo radi blagoslova. Videla sam koliko je duboko ukorenjena moja namera da steknem blagoslove. Zahvalila sam Bogu na Njegovom otkrivenju, koje me je navelo da spoznam sebe i takođe inspirisalo moju odlučnost da stremim ka istini. Posle toga sam odlučila da poverim sebe Bogu i znala sam da, bez obzira na to kako Bog postupa sa mnom, ono što treba da uradim jeste da se pokorim i da ispunim dužnosti koje treba da ispunim. Pomolila sam se Bogu: „Bože, s obzirom na prestupe koje sam počinila, odavno je trebalo da budem počišćena. Tokom ovih godina, nezasluženo sam uživala u tolikom zalivanju i opskrbi Tvojih reči i mnogo sam toga nezasluženo primila. Čak i ako me sada izbaciš, i dalje ću Ti zahvaljivati. Bože! Želim da Te zauvek sledim i više neću želeti nikakve blagoslove.” Pomislila sam na Božje reči: „Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Razmišljajući o Božjim rečima, nisam mogla da zaustavim suze. Srce mi se ispunilo zahvalnošću prema Bogu, a duh mi se oslobodio kao nikada pre.

Jednog dana sam primila pismo od viših vođa. Uzimajući u obzir pozadinu mog potpisivanja Tri izjave i moje dosledno obavljanje dužnosti u mojoj veri, dali su mi priliku da se pokajem i rekli su mi da mirne savesti obavljam svoje dužnosti. Kada sam primila pismo, bila sam duboko dirnuta. Osetila sam da je Božja pravedna narav prema ljudima sud i spasenje, i da je sve to zarad toga da bih mogla da koračam pravim putem stremljenja ka istini. U tom trenutku, moja pogrešna shvatanja Boga su razrešena. Istovremeno, takođe sam mrzela sopstvenu lažljivost i nerazumevanje Božjih brižljivih namera, i još više sam shvatila koliko je celo Svoje srce uložio u mene. Pročitala sam Božje reči: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti treba da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, još više od toga, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa potrebama Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedan Bog koji čoveka voli i spasava i koji mu sudi i grdi ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti Božju nameru da čoveku donese spasenje”). Ovaj odlomak Božje reči sam ranije mnogo puta čitala, ali ga nikada nisam istinski razumela. Sada sam, nakon ovog iskustva, shvatila da u onome što Bog čini nema mržnje prema ljudima. Bez obzira na to kako Bog radi, čak i ako to uključuje osudu ili proklinjanje, to je da pročisti ljude, da ih oslobodi stega i okova iskvarenih naravi i da spase ljude od vlasti Sotone. Otkrivanje Božje pravedne naravi ljudima za njih je najveće spasenje. Voljna sam da stremim ka istini i da se trudim da ispunim Božje zahteve. Bez obzira na moj ishod, čak i ako mogu samo da službujem za Stvoritelja, voljna sam i zadovoljna. Hvala Bogu!