Još od malih nogu, uvek mi se sviđala ideja skladne i celovite porodice, ali kada sam bila u osnovnoj školi, moj otac je iznenada preminuo od bolesti, pa je imati celovitu porodicu postalo moj san. U to vreme, i moja majka i baka su prihvatile delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i videla sam ih kako čitaju Božje reči, okupljaju se i obavljaju svoje dužnosti, i polako su prevazišle bol zbog gubitka voljene osobe. Znala sam da je sve to Božje usmeravanje i mislila sam da ću, kada odrastem, takođe pravilno verovati u Boga, i nadala sam se da će moj budući partner verovati u Boga sa mnom. Mislila sam da ću biti zadovoljna ako imam skladna porodicu, gde smo posvećeni jedno drugom.

U srednjoj školi sam upoznala jednog mladića. Delovao je veoma iskreno, zrelo i stabilno. Naše ličnosti su se takođe dobro slagale, i što je ključno, takođe je verovao da postoji Bog i prilično dobro se ophodio prema meni, pa smo počeli da se zabavljamo. Znao je da sam lošeg zdravlja i da sam posebno osetljiva na hladnoću, pa bi mi svaki dan pripremao toplu vodu i često me je ohrabrivao da više vežbam. Jednom prilikom, padao je jak sneg, i izašli smo zajedno, ali kada smo se vratili, shvatila sam da sam izgubila rukavice. Tada je već bio potpuni mrak, ali kada je saznao, odmah je istrčao ne rekavši ni reč i posle nekog vremena, vratio se sa mojim izgubljenim rukavicama. Bila sam zaista dirnuta i osećala sam da je on pravi za mene. Iako nije verovao u Boga, verovao je da Bog postoji i nije se protivio mojoj veri. Mislila sam da, ako se venčamo u budućnosti, mogu da verujem u Boga dok živim svoj porodični život. Zaista bih dobila najbolje od oba sveta!

U jesen 2013. godine, nakon što sam krenula na fakultet, počela sam redovno da prisustvujem okupljanjima. Kroz prisustvovanje okupljanjima i čitanje Božjih reči, shvatila sam neke istine i stekla sam nešto raspoznavanja o nekim stvarima. Videla sam da u školi preovlađuju zlonamerni trendovi, varanje na ispitima, i da ni u jednom sistemu nema pravičnosti ni pravde. Studenti su samo pričali o jelu, piću i zabavi, i živeli su životom prepuštanja i izopačenosti. Ali u crkvi, braća i sestre nisu pričali o tome ko je kupio kakvu kuću ili vozio kakav auto, niti su se međusobno takmičili. Kada smo se okupljali, čitali bismo Božje reči i besedili istinu, i pričali bismo o iskvarenim naravima koje smo otkrili i kako smo ih shvatili i razrešili, kao i o stvarima poput toga kako da raspoznamo zle trendove sveta i kako da propovedamo jevanđelje i obavljamo svoje dužnosti. Kada je bilo teškoća, svi su podržavali jedni druge i niko ne bi gledao s visine na drugoga. Nisam osećala nikakvu prepreku kada sam bila sa braćom i sestrama i činilo se kao da je Božja kuća čista zemlja. Takođe sam shvatila da, nakon što ih Sotona iskvari, ljudi žive u velikoj patnji, i samo dolaskom pred Boga, razumevanjem istine i primanjem Njegove brige i zaštite čovek može pobeći od patnje i imati istinski mir i spokoj. Kasnije sam dala sve od sebe da obavljam svoje dužnosti. U školi bih aktivno podržavala drugarice iz razreda koje nisu redovno prisustvovale okupljanjima, pružajući besedu i pomoć najbolje što sam mogla. Videvši da sestre razumeju Božje namere i da mogu redovno da se okupljaju, osećala sam se veoma srećno i mislila sam da je to smislena stvar.

Razmišljala sam o tome kako moj dečko još nije došao pred Boga, pa sam želela da što pre podelim jevanđelje s njim kako bi i on mogao da primi Božje spasenje poslednjih dana. Ako bi i on verovao u Boga, mogli bismo zajedno da sledimo Boga i obavljamo svoje dužnosti nakon diplomiranja. Imati zajednički cilj i traganje sigurno bi nas učinilo veoma srećnima. Međutim, svaki put kada sam s njim pričala o verovanju u Boga, on bi mi se uvek samo bledo osmehnuo, a ponekad bi samo jednostavno rekao: „Znam.” Videvši njegov ravnodušan stav prema verovanju u Boga, osetila sam se pomalo razočarano, ali pošto se nije protivio mojoj veri, nisam mnogo razmišljala o tome.

U to vreme, svaki put kada bih se vratila sa okupljanja, osećala sam se zaista ispunjeno, ali u poređenju s tim, svaki put kada bih izašla sa svojim dečkom da jedemo, pijemo i zabavljamo se, iako je spolja izgledalo da sam srećna, nakon zadovoljenja tela, srce bi mi se osećalo potpuno šuplje i prazno. Kasnije sam se pitala: „Kakav je smisao takvog života?” Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Rečenicom ’Sin Čovečiji je Gospodar subote’ ljudima se saopštava da ništa od onog što ima veze s Bogom nije materijalne prirode; naime, iako Bog može da podmiri sve tvoje materijalne potrebe, može li zadovoljstvo zbog podmirenja tih potreba da zameni tvoje traganje za istinom? To, očigledno, nije moguće! Božja narav i sve ono što On ima i što jeste, o čemu smo u zajedništvu već govorili, predstavljaju istinu. Njena se vrednost ne može meriti ni sa čim što je materijalno, ma koliko ono bilo vredno, niti se njena vrednost može izraziti u novcu, budući da ta istina nije materijalna, već opskrbljuje potrebe srca svakog čoveka. Svakoj osobi bi ove neopipljive istine trebalo da budu vrednije od ma koje materijalne stvari koju ti možda ceniš, zar ne? Nad ovom izjavom bi trebalo da se malo duže zamislite. Poenta ovoga što sam rekao jeste da ono što Bog ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Bogom, za svakog pojedinca predstavljaju najvažnije stvari, koje se ne mogu zameniti ničim materijalnim. Daću ti jedan primer: kad si gladan, treba ti hrana. Ta hrana može biti manje-više dobra ili manje-više neprivlačna, ali ukoliko te je zasitila, onaj neprijatni osećaj gladi neće te više mučiti – on će iščeznuti. Možeš mirno da sediš, a telo će ti se odmarati. Ljudska se glad može utoliti hranom, ali kako da se rešiš praznine u svom srcu kad osetiš da ne razumeš Boga, uprkos tome što Ga slediš? Može li se ta praznina ispuniti hranom? Isto tako, kad slediš Boga ali ne razumeš Njegove namere, čime možeš da nadoknadiš tu glad u svom srcu? Dok kroz Boga doživljavaš spasenje i dok težiš promeni svoje naravi, zar se nećeš osećati krajnje nelagodno ukoliko ne razumeš Njegove namere, ako ne znaš šta je istina i ako ne razumeš Božju narav? Zar u svom srcu nećeš osećati užasnu glad i žeđ? Zar ti ta osećanja neće onemogućiti da u srcu osetiš spokoj? Kako, dakle, da namiriš glad u svom srcu – ima li načina da tu glad utoliš? Neki odu u kupovinu, drugi traže prijatelje kojima bi se poverili, neki se prepuštaju dužem spavanju, dok drugi čitaju više Božjih reči, ili pak vrednije rade i ulažu više truda kako bi izvršili svoju dužnost. Mogu li te stvari rešiti tvoje stvarne poteškoće? Svi vi u potpunosti razumete ovakve uobičajene postupke. Šta ti je najpotrebnije u trenucima kad se osećaš nemoćno, kad imaš snažnu želju da od Boga dobiješ prosvećenje koje će ti omogućiti da spoznaš stvarnost istine i Njegove namere? Ono što ti je tada potrebno nije obilan obrok, niti pregršt ljubaznih reči, a kamoli nekakva trenutna uteha ili puteno zadovoljstvo – ono što ti je potrebno jeste da ti Bog neposredno i jasno kaže šta i kako treba da radiš, da ti jasno saopšti šta je istina. Nakon što to budeš razumeo, pa čak i ako pritom stekneš tek minimalno razumevanje, zar ti zbog toga srce neće biti zadovoljnije nego da si pojeo neki obilan obrok? A kad ti je srce zadovoljno, zar ti neće onda i srce i čitavo biće uistinu otpočinuti? Da li sada, posredstvom ove analogije i analize, shvatate zbog čega sam hteo da s vama podelim rečenicu ’Sin Čovečiji je Gospodar subote’? Njeno značenje se ogleda u tome da je ono što dolazi od Boga, ono što On ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Njim, uzvišenije od ma koje druge stvari, uključujući stvari i osobe koje si nekad smatrao najvrednijima. To znači da osoba koja nije u stanju da zadobije reči iz usta Božjih ili koja ne razume Njegove namere, ne može zadobiti počinak” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III”). Iz Božjih reči sam shvatila da je ono što nam je zaista potrebno uteha i ispunjenje u našim srcima. Kada se suočimo sa teškoćama i zbunjenošću, možemo primiti prosvećenje i usmeravanje iz Božjih reči, razumeti istinu i steći put prakse, te osećati mir i ispunjenje u našim srcima. To nije nešto što materijalno uživanje može doneti. Baš kao kada sam spletkarila i varala radi lične koristi, Božje reči su me korile u mom srcu i naterale me da shvatim da ne mogu živeti po iskvarenim naravima kao što to čini nevernik. Kada sam praktično postupala u skladu sa Božjim rečima i ponašala se kao poštena osoba, stekla sam mir i spokoj u svom srcu. Svakog vikenda i praznika, moje cimerke bi sve ostajale u domu, traćeći vreme, dok bih ja izlazila da prisustvujem okupljanjima. Iako se moje vreme za prepuštanje telesnim zadovoljstvima smanjilo, posle sam razumela neke istine i u srcu sam osećala mir i spokoj. Ali kada sam izlazila sa svojim dečkom, bez obzira koliko smo se zabavljali ili koliko je hrana bila dobra, to je bilo samo trenutno fizičko uživanje i nisam mogla da pronađem radost ni mir u svom srcu, niti sam postigla ikakve stvarne dobitke ili koristi. Nakon što sam shvatila ove stvari, još više sam cenila svoje vreme za okupljanje i obavljanje dužnosti i provodila sam manje vremena ćaskajući sa svojim dečkom.

Krajem 2014. godine, otišla sam kući na zimski raspust. Crkvene starešine su došle do mene, rekavši da crkvi hitno trebaju ljudi koji govore engleski da obavljaju dužnosti. Znali su da imam tu veštinu, pa su me pitali da li bih bila voljna da obavljam tu dužnost. Bila sam veoma srećna što sam čula za takvu priliku da obavljam dužnost. Volim engleski još od malih nogu, a na fakultetu sam izabrala da studiram engleski i ocene su mi uvek bile dobre. Moja veština je dar od Boga i želela sam da obavljam tu dužnost, ali pomislila sam na to kako sam još uvek u vezi i kako sam razmišljala da se udam za svog dečka i zasnujem malu porodicu nakon što diplomiram, pa sam se zapitala: „Ako odem da obavljam dužnost, kako ću imati vremena za zabavljanje? Ne bismo mogli stalno da budemo zajedno, pa da li će se moj dečko složiti s tim? Zar nećemo morati da raskinemo?” Pomisao da moram da ostavim dečka naterala me je da se setim svih lepih stvari koje je učinio za mene i zaista nisam želela da raskinemo. Starešine su videle da nemam odlučnosti da to uradim, pa nisu ništa više rekle. Iako nisam morala da raskinem sa svojim dečkom, u sebi sam se i dalje osećala pomalo tužno, jer sam znala da je moj talenat za strani jezik dar od Boga, a takođe sam želela da na najbolji način iskoristim svoje veštine da se dam za Boga u Njegovoj kući. Ali bila sam preslaba u telu, i kada sam se suočila sa izborom, ipak sam izabrala telo. Imala sam dubok osećaj duga i krivice. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete opet iznova da naučite gradivo. Međutim, Moj dan neće biti odložen. Upamtite! Upamtite! Ovo su Moje ljubazne reči podsticaja. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike katastrofe će uskoro stići. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari. Nemojte više sumnjati! Previše se plašite da uzmeto ove stvari zaozbiljno, zar ne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). To što se u poslednjim danima Bog ovaploćuje da bi delao i spasio ljudski rod jeste veoma retka prilika. Tek sam počela da se obučavam u svojim dužnostima i još nisam razumela mnoge istine. Bila sam tek na početku svog puta vere i ovo je bio ključni trenutak za mene da stremim ka istini. Želela sam da pravilno verujem u Boga i ispunjavam svoje dužnosti, i da razumem više istina. Štaviše, Božje delo spasenja uskoro će se završiti, a velike katastrofe uskoro će doći. Ako bih se sada udala i osnovala porodicu, i provodila dane upletena u trivijalnosti porodičnog života, kako bih imala vremena da pravilno prisustvujem okupljanjima i obavljam svoje dužnosti? Protraćila bih najbolje vreme za stremljenje ka istini i upropastila bih svoju šansu da budem spasena. Posledice ovoga bile bi strašne! Ali razmišljajući o tome, još uvek sam bila u vezi, i ako se ne udam, zar ne bih morala da se odreknem ove veze koju sam gradila godinama? Sama pomisao na to ispunjavala me je neodlučnošću. U to vreme, zaista sam želela da se udam i osnujem porodicu, ali znala sam da će ova odluka biti ključna i da će uticati na ceo moj život, pa nisam mogla da donesem ishitrenu odluku. Ako bih, na osnovu sopstvenih telesnih želja, izabrala da se udam i upropastila svoju šansu da budem spasena, bilo bi prekasno za kajanje. Nakon toga, postala sam zabrinuta, nisam bila sigurna šta da izaberem i osećala sam se kao da mi težak kamen pritiska srce.

Pre zimskog raspusta, primila sam poruku od svog dečka, rekao je da želi da tokom Nove godine upozna moje roditelje kako bi razgovarali o veridbi. Bila sam sa svojim dečkom nekoliko godina i trebalo je da se uskoro venčamo, pa nisam mogla a da ne maštam o raznim scenarijima kako bi bilo da živimo zajedno. Ali Gospod Isus je rekao: „Jao trudnicama i dojiljama u te dane!” Ovaj stih mi je stalno dolazio na pamet. Sada se Gospod vratio, izražavajući mnoge istine i vršeći delo spasavanja čovečanstva. U ovom ključnom trenutku, ako bih se udala i uplela u porodične stvari, i morala da brinem o mužu i podižem decu, vrlo je moguće da bih upropastila svoju šansu da stremim ka istini i budem spasena. Nisam želela da izgubim ovu priliku! Brak ili vera? Živeti život ili obavljati svoje dužnosti? Ove reči su mi se stalno vrzmale po glavi. Šta je trebalo da izaberem? Sama pomisao da se život za kojim sam čeznula od detinjstva možda neće ostvariti toliko me je rastužila, kao da sam stvari koje sam najviše cenila čupala iz srca, deo po deo. Osećala sam toliki bol i neodlučnost. Kada je moj dečko pokrenuo temu veridbe, nisam se usuđivala da brzopleto odgovorim, jer sam se plašila da, kada jednom pristanem, neće biti povratka. Našla sam se u takvoj muci da sam zavapila Bogu u molitvi: „Bože, suočena sa mogućnošću braka, ne znam kakav izbor da napravim! Želim da Te sledim i obavljam svoje dužnosti, ali takođe želim da se udam i živim porodičnim životom. Bože, u dilemi sam i ne znam kakav izbor da napravim. Molim Te, usmeri me i dopusti mi da razumem Tvoju nameru.”

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Ako veruješ u Boga, svakako voliš Boga. Ako samo veruješ u Boga a ne voliš Ga i nisi stekao spoznaju o Bogu, i nikada nisi zavoleo Boga istinskom ljubavlju koja dolazi iz dubine tvog srca, onda je tvoja vera u Boga uzaludna; ako u tvojoj veri u Boga nema ljubavi prema Bogu, onda uzalud živiš i čitav tvoj život je najniži od svih oblika života. Ako tokom čitavog svog života nikada nisi voleo Boga, niti Mu udovoljio, koji je onda smisao tvog života? Šta je onda smisao tvog verovanja u Boga? Zar to nije uzaludan trud? Drugim rečima, ako će ljudi da veruju u Boga i vole Ga, onda moraju da plate cenu. Umesto da pokušavaju da se spolja ponašaju na određen način, treba da traže istinu u dubini svog srca. Ako mnogo voliš da pevaš i plešeš, ali nisi sposoban da primeniš istinu, može li se za tebe reći da voliš Boga? Voleti Boga iziskuje traženje Božjih namera u svemu, da kad god ti se nešto desi, uroniš duboko u sebe i pokušaš da dokučiš Božje namere i pokušaš da uvidiš gde se u tome nalaze Božje namere, šta On traži od tebe da postigneš, i kako da vodiš računa o Njegovim namerama. Na primer: dogodi se nešto što od tebe iziskuje da podneseš teškoće, i to je trenutak kada treba da shvatiš šta su tu Božje namere i kako da vodiš računa o Njegovim namerama. Ne smeš da udovoljavaš sebi: najpre sebe ostavi po strani. Ništa nije bednije od tela. Moraš nastojati da udovoljiš Bogu i moraš da izvršiš svoju dužnost. Sa takvim mislima, Bog će ti doneti posebno prosvećenje po ovom pitanju, a tvoje srce će takođe naći utehu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, osećala sam se zaista krivom. Iako sam verovala u Boga, kada sam se suočila sa izborom braka, nisam tražila Božju nameru, već sam se oslanjala na sopstvene uobrazilje, misleći da će mi boravak sa dečkom doneti sreću, i da, ako ga ostavim, nikada neću moći da živim životom o kojem sam sanjala. Samo sam razmatrala sopstveno telo i buduće planove i nikada nisam razmišljala o tome koja je Božja namera ili kako bih mogla da Mu udovoljim. Nisam mogla ovako da nastavim! Shvatila sam da je moja budućnost u potpunosti pod Božjom suverenošću i uređenjima, a ne nešto što mogu sama da izaberem. Baš kao kada sam kao dete želela skladnu i celovitu porodicu, ali moj otac je iznenada preminuo od bolesti, pa su te nade srušene, pa ipak sam, zbog Božjeg usmeravanja i zaštite, i dalje srećno odrastala. Moj budući život je takođe u Božjim rukama; previše brige samo bi mi donelo više nevolja. Moj dečko mi nije mogao doneti istinsku sreću, pa nisam mogla da nastavim da razmišljam o udaji za njega i osnivanju porodice. Najvažnije je bilo da prvo shvatim šta zaista želim i kakav bi život bio najkorisniji za mene.

Po povratku u školu, videla sam svoje dve cimerke kako svaki dan razgovaraju sa svojim momcima telefonom. Na licu su imale srećan izraz i nisam mogla a da ne osetim talas tuge dok sam mislila: „Svi su oni sada u vezi i uskoro će se venčati, a ja ću morati da se odreknem dečka sa kojim sam godinama.” Osećala sam gorčinu, pa čak i malo zavisti prema njima. Nisam mogla a da se ne zapitam: „Zašto se, kada vidim svoje drugarice i prijatelje u vezama, i dalje osećam tužno i uznemireno? Koji je pravi razlog zašto želim da se udam za svog dečka? Zašto ne mogu to da pustim?” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Da li ti stremiš ka tome da nakon grdnje i suda budeš osvojen ili da nakon grdnje i suda budeš očišćen, zaštićen i zbrinut? Ka čemu od to dvoje stremiš? Da li tvoj život ima smisla, ili je besmislen i bezvredan? Da li želiš telo ili želiš istinu? Želiš li sud ili utehu? Nakon što si toliko od Božjeg dela iskusio i nakon što si uvideo Božju svetost i pravednost, kako treba da stremiš? Kako treba da koračaš tim putem? (…) Da li je moguće da su samo spokoj i radost, samo materijalni blagoslovi i trenutna udobnost korisni za život čoveka? Ako čovek živi u prijatnom i udobnom okruženju, životom bez suda, može li on da bude očišćen? Ako čovek želi da se promeni i da bude očišćen, kako da prihvati da bude usavršen? Za koji put treba da se opredeliš danas?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam, zapravo, samo želela da živim udobnim životom. Od detinjstva sam čeznula za toplim i skladnim porodičnim životom. Osećala sam da je moj dečko zreo i stabilan i da se dobro ophodi prema meni, i mislila sam da će boravak s njim ispuniti moje želje, pa kad god bih pomislila da ga ostavim, bilo mi je zaista teško da to pustim. Ali da li bi takav život zaista bio koristan za mene? Da li bi zaista bio srećan kao što sam zamišljala? Osvrćući se na vreme koje sam provela sa svojim dečkom, obično, kada smo bili zajedno, samo smo jeli, pili, zabavljali se i pričali o površnim stvarima, a osim toga, nismo imali mnogo toga zajedničkog. Kada sam se suočavala sa teškoćama, molila bih se i oslanjala na Boga da ih iskusim, a ponekad, kada nisam znala kako da iskusim te stvari, tražila bih i besedila sa svojom braćom i sestrama. Stvari poput toga kako doživljavam Božje reči u stvarnom životu i razumevanja koja imam o sebi i o Bogu jesu sve stvari koje mogu da podelim samo sa svojom braćom i sestrama. Kada sam bila sa svojim dečkom, moje telesne i emocionalne potrebe bile su zadovoljene, ali nisam mogla da podelim najintimnije reči s njim i nismo imali zajedničkih tema za razgovor, pa kako bi takav život mogao doneti istinsku sreću? Bog je takođe rekao: „Ako čovek živi u prijatnom i udobnom okruženju, životom bez suda, može li on da bude očišćen?” Čak i da sam živela udobnim životom u telu, bez suda i grdnje Božjih reči, kako bi moja iskvarena narav mogla biti očišćena i promenjena i kako bih mogla da proživim istinsko ljudsko obličje? Baš kao u prošlosti, samo sam želela da se zabavljam, a kada sam odlazila kući tokom praznika, često sam ostajala kod kuće, ugađala svom telu i igrala se na telefonu, ostajući budna celu noć i nesposobna da ustanem tokom dana, živeći besciljnim životom. Kada sam bila sa bakom, nisam mogla a da ne otkrijem svoju nadmenu narav i prezirem je, a ponekad kada bi mi majka prigovorila, pravila bih ispade besa. Ponekad bih takođe lagala i varala, i nisam imala normalno ljudsko obličje. Jedući i pijući Božje reči, shvatila sam šta je normalna ljudskost i šta je smislen život. Počela sam da imam normalan raspored, često se moleći i jedući i pijući Božje reči, a kada sam nailazila na probleme, naučila sam da razmišljam i razumem sebe u svetlu Božjih reči. Kada sam želela da otkrijem nadmenu narav, gledam s visine na druge, ili da varam i lažem, svesno bih se pobunila protiv sebe i praktično postupala u skladu sa Božjim rečima. Na taj način sam stekla malo ljudskog obličja. Međutim, u udobnom životu, bez usmeravanja Božjim rečima, nisam mogla čak ni da proživim najosnovniju normalnu ljudskost, a još gore, moj dečko mi je stalno ugađao. Zaista nisam znala koliko bih nisko pala da se ovo nastavilo. Štaviše, brak i porodični život nisu kao zabavljanje, gde se radi samo o tome da su dvoje ljudi zajedno; tu su takođe porodice oba partnera i porodični život koji treba održavati. Takođe ima mnogo trivijalnih stvari i toliko mnogo upletenosti. Ako bih se zaista udala i osnovala porodicu, sigurno bih postala opterećena podizanjem dece i trivijalnim kućnim stvarima, i kako bih onda imala vremena ili energije da stremim ka istini ili da obavljam svoje dužnosti? Zar ne bih samu sebe upropastila?

Onda sam se setila Božjih reči: „Reči koje sada izgovaram postavljaju zahteve ljudima na osnovu njihovih stvarnih okolnosti, a Ja delam u skladu sa njihovim potrebama i stvarima u njima. Praktični Bog je došao na zemlju da obavi praktično delo, da dela u skladu sa stvarnim okolnostima i potrebama ljudi. On nije nerazuman. Kada Bog dela, On ne prisiljava ljude. Odluka da li ćeš da se ženiš ili ne, na primer, treba da se zasniva na stvarnosti tvojih okolnosti; istina ti je jasno saopštena i Ja te ne sputavam. Neke ljude njihove porodice tlače, tako da ne mogu da veruju u Boga ako se ne venčaju. U tom slučaju im je brak, nasuprot tome, od koristi. Za druge brak ne donosi nikakvu korist, već ih košta onoga što su nekada imali. Tvoj slučaj mora da bude određen tvojim stvarnim okolnostima i tvojom sopstvenom odlučnošću. Nisam ovde da bih izmišljao pravila i propise na osnovu kojih bih vam postavljao zahteve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”). Božje reči su mi pružile put i pravac u kojem treba da praktično delujem. Kada je reč o braku, Bog svakome daje pravo da donese sopstveni izbor i svaka osoba može da bira na osnovu svojih stvarnih okolnosti, pozadine i stvarnog rasta. Vrlo jasno sam shvatila da su okolnosti moje porodice povoljnije za moju veru u Boga i obavljanje dužnosti. Cela moja porodica veruje u Boga i oni ne očekuju da nađem dobar posao ili da živim dobrim životom na ovom svetu, i dokle god mogu da održavam normalan život, to je dovoljno. Ako bih odlučila da se potpuno posvetim svojoj veri i dužnostima, moja porodica bi me u potpunosti podržala. Ali bilo bi drugačije da sam se udala; porodica mog partnera su bili nevernici i imali su svetovne poglede, a takođe bih morala da uzmem u obzir svakodnevni život. Ako bih se usredsredila isključivo na svoju veru i dužnosti, možda bi me čak i progonili. Uz to, bila sam sentimentalna i takođe sam žudela za telesnim uživanjem, pa da sam se zaista udala, sigurno bih se uplela u porodične emocije i moja vera i obavljanje dužnosti bili bi pogođeni. Tokom poslednje dve godine, kroz okupljanja i jedenje i pijenje Božjih reči, shvatila sam neke istine i shvatila sam da svako dolazi na ovaj svet sa sopstvenom misijom. Rođena sam u poslednjim danima, u porodici koja veruje u Boga, a takođe imam određene darove i prednosti. Bog je sve tako dobro pripremio za mene, pa bi trebalo da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće. Ako bih se odrekla svojih dužnosti da bih uživala u udobnom životu u telu, onda ma koliko ugađala svom telu ili ma koliko udobnim životom živela, ne bih mogla da ispunim svoje dužnosti kao stvoreno biće. Kakav bi onda smisao imao moj život? Mogla sam da odbijem svoje dužnosti zarad svog dečka, pa da smo na kraju živeli zajedno, ili bih većinu svog vremena i energije trošila na njega, ili bih ponovo odbila svoje dužnosti zbog telesnih osećanja. Telesna osećanja bi me zaista mogla navesti da izdam Boga i upropastim svoju šansu za spasenje!

Onda sam pročitala Božje reči: „Biti u prilici da iskusiš tu patnju sada kada slediš Hrista je blagoslov, jer ljudi ne mogu da postignu spasenje ni da prežive bez prolaska kroz tu patnju. Bog ju je odredio, što znači da je blagoslov to što vas je ta patnja zadesila. Nemoj da pojednostavljuješ svoje gledište; ne radi se samo o izazivanju ljudske patnje i o poigravanju s ljudima. Značaj toga je neverovatno dubok i veliki! Posvetiti ceo svoj život davanju za Boga, ne tražeći partnera niti povratak kući, ima smisla. Ako kreneš pravim putem i tragaš za pravim stvarima, onda ćeš na kraju dobiti više od svih svetaca kroz sve vekove i dobićeš još veća obećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Izbor pravog puta je najvažniji deo verovanja u Boga”). „Mladi ljudi ne bi trebalo da budu bez težnji, poleta i životnog duha da teže ka napretku; ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili poverenje u budućnost; treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. (…) Trebalo bi da primenjujete u skladu sa Mojim rečima. Naročito, mladi ljudi ne bi trebalo da su lišeni rešenosti da jasno raspoznaju istinu u stvarima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Štaviše, prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako. Ljudi dolaze na zemlju i retko se ukazuje susret sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put kojem treba težiti u ovom životu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Božje reči su me navele da shvatim da, iako neudavanje i neosnivanje porodice može doneti neku patnju, ono čemu mi težimo jeste ispunjenje naših dužnosti, postizanje istine, smislen život, i na kraju da nas Bog spase i da ostanemo. Stoga, patnja koju podnosimo je smislena. Razmišljala sam o tome kako generacija za generacijom nevernika samo rađa decu i izdržava svoje porodice, ali oni ne razumeju istinu niti vrednost i smisao života, i nemaju ispravan pravac ni cilj traganja, a njihovi život je bez smisla. Bog se sada ovaplotio i došao na zemlju da dela i da spase ljudski rod, a slediti Boga i obavljati dužnosti stvorenog bića jeste izuzetno retka prilika. Baš kao Petar – pre nego što ga je Gospod Isus pozvao, normalno je pecao i živeo jednostavnim životom, ali kada se Gospod Isus pojavio i delao, i kad ga je pozvao, bio je u stanju da ostavi sve i da sledi Gospoda Isusa kako bi stremio ka istini, i naposletku je dostigao krajnju ljubav prema Bogu, bio je usavršen od Boga i živeo je smislenim životom. Rođena sam u poslednjim danima i prihvatila sam Božje delo čišćenja i spasavanja ljudi, i to je Božje određenje i blagodat. Trebalo bi da cenim ovu izuzetno retku priliku, da sledim Boga i ispunim svoje dužnosti kao stvoreno biće. Ako budem težila porodičnom i telesnom uživanju i na kraju ne uspem da steknem istinu, onda ću protraćiti svoje vreme i živeti besmislenim životom, a kada dođu velike katastrofe, biće prekasno za kajanje. Još uvek sam mlada i preda mnom je dug put, i ne mogu najbolje godine svog života potrošiti na trivijalne porodične stvari. Nakon toga, često sam svoju odlučnost iznosila pred Boga u molitvi, tražeći od Njega da me usmeri i pomogne mi da donesem pravi izbor, bez obzira na to šta će se sledeće desiti.

Pre raspusta, moj dečko je predložio da se nađemo da razgovaramo o veridbi, ali ja na to nisam odgovorila. Kako se približavalo diplomiranje, poslao je poruku sa pitanjem: „Pa, šta smo mi tačno sada?” Gledajući njegovo pitanje, razmišljala sam o tome kako smo bili u vezi s namerom da se venčamo, ali sada kada je došlo vreme da se priča o braku, ja sam odustajala. Odjednom sam osetila da ga izneveravam. U tom trenutku sam shvatila da ponovo postajem slaba, pa sam brzo došla pred Boga u molitvi: „Bože, odlučila sam da Te sledim i da se dam za Tebe, ali kada je reč o braku, jednostavno ne mogu da se odlučim. Osećam da bi raskid s njim sada značio da ga izneveravam. Ne znam šta da radim. Molim Te, usmeri me.” Nakon molitve, razmišljala sam o tome kako moj dečko želi da osnuje porodicu i o tome kako ja želim da sledim Boga i obavljam svoje dužnosti. Bili smo na različitim putevima. Setila sam se da Biblija kaže: „Ne vucite jaram s nevernicima” (2. Korinćanima 6:14). Nastavak ne bi doneo korist ni jednome od nas. Takođe, setila sam se nekoliko stihova iz himne „Moraš veru u Boga staviti iznad svega”, koja se često pevala na okupljanjima: „Ako želiš da veruješ u Boga i ako želiš da Boga zadobiješ i da zadobiješ Njegovo odobravanje, u slučaju da ne izdržiš određeni stepen bola i ne uložiš određeni napor, ove stvari nećeš moći da postigneš.” „Sa svojom verom u Boga moraš da postupaš kao sa najznačajnijom stvari u svom životu, važnijom čak i od hrane, odeće ili bilo čega drugog – na taj način ćeš imati rezultate. Ako veruješ samo onda kada za to imaš vremena i nisi u stanju da svojoj veri posvetiš svu svoju pažnju, i ako si uvek smeten u svojoj veri, nećeš dobiti ništa” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”). U poslednjim danima, ovaploćeni Bog izražava istinu da bi očistio i spasao ljude, omogućavajući ljudima da odbace svoje iskvarene sotonske naravi, stekne grupu ljudi koji su jednog uma i srca sa Bogom i na kraju uvede te ljude u Božje carstvo. Bog se nada da veru u Njega vidimo kao najvažniju stvar u životu. Ako treba da verujem u Boga i steknem istinu, moram imati odlučnost da se dam i patim za Boga. Samo tada mogu nešto steći. Ako bih pokušala da udovoljim svom dečku i da mu nadoknadim dug koji osećam prema njemu, morala bih da zamenim svoju budućnost za to. Zar me to ne bi upropastilo? Pošto sam izabrala da sledim put vere u Boga, morala sam da ga se držim i nisam smela da se povučem u ovom ključnom trenutku. Štaviše, ljudske sudbine su u Božjim rukama. Nisam mogla čak ni da kontrolišem sopstvenu budućnost, pa kako bih mogla da osiguram budućnost svog dečka? Kada sam pomislila na ovo, nisam više imala briga i raskinula sam sa svojim dečkom. Nakon raskida, osetila sam ogromno olakšanje, kao da mi je veliki teret iznenada skinut.

Nakon diplomiranja, počela sam da obavljam svoje dužnosti u Božjoj kući. Tamo sam upoznala neku mladu braću i sestre koji nisu bili venčani i videla sam da nemaju nikakvih upletenosti, da svako od njih ima svoje jače strane i da svi obavljaju svoj deo u širenju jevanđelja Božjeg carstva. Mislila sam da je ovo veoma smisleno. I ja sam želela da pravilno ispunim svoje dužnosti i dobro iskoristim svoje jače strane. Nakon toga, smirila sam svoje srce i više nisam razmišljala o braku ili osnivanju porodice. Postala sam voljna da iskoristim priliku da stremim ka istini u ograničenom vremenu koje imam, da tragam za istinom kako bih razrešila svoju iskvarenu narav, da pravilno ispunim svoje dužnosti i da živim smislenim životom.