Autorka: Je Ćiju, Ujedinjeno Kraljevstvo

Rođena sam u malom gradu na jugu Kine. Moj otac je bio poznati lekar u tom kraju i naša porodica je bila prilično imućna. Od malih nogu uživala sam u boljem životnom standardu od svojih vršnjaka, što mi je davalo osećaj nadmoći. Otkad znam za sebe, otac me je često učio: „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi.” Slušala sam očevu priču o njegovom putu sa sela i kako se ustalio u gradu, videla sam da u našu kuću uvek dolaze ljudi da se dodvore mom ocu i gledala kako se ljudi dive mom ocu i srdačno ga dočekuju gde god da ode. U svojoj mladalačkoj naivnosti, postepeno sam počela da shvatam vrednost uzdizanja iznad drugih i odlučila sam da postanem osoba od statusa kojoj će se drugi diviti i koju će poštovati. Ali kada sam imala 12 godina, moj otac je zatvoren zbog navodnih nezakonitih poslovnih radnji i naš nekada užurbani dom odjednom je opusteo. Moja majka, sestra i ja ostale smo da se oslanjamo jedna na drugu. Oni ljudi koji su nekada bili srdačni prema nama, više se nigde nisu mogli videti. Posebno nakon što sam videla teškoće koje je moja majka trpela pozajmljujući novac na sve strane, obuzeo me osećaj pustoši i potajno sam odlučila da marljivo učim i da se istaknem, kako bih mogla da živim zavidan i cenjen život kao neko ko je iznad drugih i da povratim naše dostojanstvo. Moj naporan rad se isplatio i konačno sam upisala fakultet. Ali i dalje se nisam usuđivala da popustim. Očeve reči: „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”, stalno su me motivisale. Verovala sam da ću, ako nastavim naporno da radim, jednog dana postići uspeh i steći i slavu i dobitak.

Nakon što sam diplomirala na fakultetu 2006. godine, sama sam došla u Šangaj i počela da radim u prodaji u jednoj kompaniji. Da bih obezbedila više porudžbina, redovno sam putovala u druge gradove da bih posetila klijente. Zbog mučnine od putovanja, odlazak u različite gradove me je iscrpljivao, i nakon izlaska iz autobusa, morala sam da prikupim svu svoju energiju da bih se srela sa klijentima. Osim fizičkog premora, stalna poslovna druženja i interakcija sa kolegama i klijentima još više su me iscrpljivali. Da bih obezbedila porudžbine klijenata, kupila sam „Debelu crnu teoriju” i „Vučji put”. Iz tih knjiga sam naučila mnoga skrivena pravila industrije i načine ovozemaljskog ophođenja. Kasnije sam se na poslu interno takmičila sa kolegama i otvoreno i iza kulisa da bih ih nadmašila u rezultatima. Spolja, ne samo da sam laskala klijentima, već sam im davala i provizije i upuštala se u poslove ispod stola. U početku sam se osećala neugodno zbog tih stvari – ako bi bile otkrivene, ne samo da bi to naštetilo ugledu kompanije, već bi me moglo i dovesti u zatvor, pa sam svakog dana bila na ivici. Kada bi pritisak postao prevelik, često bi me usred noći budile noćne more. Svakog dana sam živela u stalnom strahu i nemiru. Ponekad, kasno noću, kada bi sve utihnulo, pomislila bih: „Pritisak u prodaji je prevelik; možda bi trebalo da promenim karijeru.” Ali onda bih pomislila u sebi: „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi.” I ohrabrivala bih sebe: „Ako želim da uspem, moram da podnesem ove boli; u suprotnom, kada ću moći da postignem uspeh i ugled u ovoj metropoli punoj talentovanih ljudi?” Tako sam istrajala. Dve godine kasnije, od novajlije na radnom mestu postala sam šampion prodaje u svom timu. Ne samo da su me cenili moji rukovodioci i da su mi kolege zavidele, već mi je i plata postajala sve izdašnija i konačno sam živela životom kancelarijskog radnika kako sam želela. Majka mi je radosno rekla: „Draga moja, naši teški dani su konačno prošli. Sada kada si se dokazala, nećemo više morati da se plašimo da će nas neko maltretirati. Osećam da mogu da idem uzdignute glave. Moraš nastaviti vredno da radiš!” Potajno sam sebi govorila: „Ne samo da moram da kupim kuću i auto u Šangaju, već moram postati i lider u industriji kako bih dugo mogla da živim uglednim životom.”

Godine 2008, nedugo nakon što sam se udala, moji svekar i svekrva su mi propovedali jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nakon čitanja Božjih reči, duboko me je dirnulo Božje delo spasavanja čovečanstva u tri etape. Posebno nakon što sam videla da su reči koje je izrazio Svemogući Bog istina i da su otkrile mnoge tajne koje čovečanstvo nije znalo, duboko su me privukle reči Svemogućeg Boga i zajedno sa mužem sam prihvatila jevanđelje. Nakon što smo pronašli Boga, okupljali smo se zajedno, čitali Božje reči i pevali himne da slavimo Boga. Braća i sestre su takođe delili svoja iskustvena razumevanja sa nama. Videla sam kako je svako od njih tako čist i jednostavan, potpuno drugačiji od ljudi sa kojima sam se sretala na poslu. Među njima nije bilo ulagivanja ni podmetanja i govorili su ono što im je bilo u srcu. Volela sam da budem u kontaktu sa njima, a takođe i da se okupljam i razgovaram u zajedništvu o Božjim rečima.

U junu 2008. godine, moj muž i ja smo podigli kredit da kupimo kuću i moje kolege, drugovi iz razreda i članovi porodice svi su nas gledali sa zavišću. Posebno kada su naše komšije saznale da smo došljaci koji su kupili kuću nakon samo dve godine, još više su nam se divili i hvalili nas. Osećala sam se tako zadovoljno u sebi, misleći da se približavam životu nadmoći o kojem sam oduvek sanjala. Kasnije sam unapređena, titula na mojoj vizitkarti promenila se u menadžerka prodaje, a moja kancelarija se preselila iz malog ćoška u istaknutiji, nezavisan prostor. Kad bi me videlii, kolege bi mi klimnule glavom i pozdravljale me s poštovanjem, a klijenti su me takođe oslovljavali sa menadžerka Je. Hodala sam uspravno, odjednom sam osetila da sam drugačija od svih ostalih i zaista sam uživala u tom osećaju nadmoćnosti. U to vreme, osim kada sam prisustvovala okupljanjima, skoro sve vreme sam provodila radeći. Razmišljala sam o tome da brzo zaradim novac kako bih otplatila kredit, kako bih mogla da kupim veću kuću i dovedem majku da živi sa nama, omogućavajući joj tako da i ona sa nama uživa u ovom životu nadmoći. Kako je kompanija rasla, pravila i propisi postajali su stroži i složeniji, a ja kao menadžerka prodaje, morala sam da učestvujem u različitim aktivnostima procene u kompaniji i da ih sprovodim. U takvoj situaciji, našla sam se u dilemi: ako bih dobro radila svoj posao u kompaniji, to bi ometalo moj crkveni život, ali ako bih vodila crkveni život, moj posao bi trpeo, a ako ne bih dobro radila svoj posao, ovaj nadmoćni život koji sam sada imala sigurno bi nestao. U početku sam još mogla da idem na okupljanja, ali jednog dana sam od kolega čula da moji podređeni krijući raspravljaju o tome kako svakog dana na vreme napuštam posao i kako nemam ponašanje lidera. Takođe su rekli da sam sigurno koristila neke trikove da bih se dodvorila nadređenima i dobila ovu poziciju. Čuvši te komentare, osetila sam se veoma uznemireno i nelagodno, misleći: „Tržišna konkurencija je sada tako žestoka. Ako se ne potrudim više da zadržim ovu poziciju, jednog dana bi neko mogao da me zameni, i ovaj prestižni, poštovani i zavidni posao i život koji sam se toliko trudila da postignem, sve će biti izgubljeno. To tako ne može. Moraću da postignem nešto konkretno.” Nakon toga, počela sam da skraćujem vreme za jutarnje duhovne posvećenosti, a ponekad nisam ni imala vremena za duhovne posvećenosti i samo bih žurila na posao. Posle posla, ako nije bilo okupljanja, trudila sam se da ostanem u kompaniji i radim prekovremeno. Osim toga, trudila sam se da prisustvujem svakom poslovnom ručku ili večeri sa nadređenima i klijentima i na silu sam se osmehivala dok sam bila sa njima. Zapravo, znala sam da ono što radim nije u skladu sa Božjom namerom i gadila sam se samoj sebi što tako laskam drugima, ali kada bih pomislila da je to jedini način da stabilizujem svoju poziciju, mogla sam samo da nastavim tako.

U tom periodu, skoro uvek sam na okupljanja stizala u poslednjem trenutku, a bilo je čak i slučajeva kada nisam mogla da prisustvujem okupljanjima zbog višednevnih poslovnih putovanja. Svaki put kada bi se braća i sestre raspitivali o mom stanju, osetila bih krivicu, ali nisam ništa mogla da uradim. Dugotrajan neredovan raspored rada i odmora i mentalni pritisak doveli su do pogoršanja mog zdravlja. U početku je to bio samo gubitak kose, ali kasnije sam stalno dobijala na težini, a potkolenice su mi bile prekrivene ljubičastim tačkicama. Nakon pregleda u bolnici, ustanovljen mi je visok holesterol i alergijska upala kapilara. Lekar je rekao da je moja bolest usko povezana sa mojom profesijom i da su ogroman pritisak na poslu i neredovna rutina poremetili moj imuni sistem, a posebno česta poslovna druženja i nezdrava ishrana doveli su do poremećaja metabolizma. Rekli su da, ako nastavim da živim ovim načinom života i ostanem u ovom mentalnom stanju, to će samo pogoršati stanje, dovesti do kardiovaskularnih bolesti, pa čak i ugroziti moj život. Brinula sam za svoje zdravlje, ali osećala sam se bespomoćno, misleći: „U današnjem društvu, da bi se uzdigao iznad drugih, čovek mora da plati cenu; gde ima dobitka, ima i gubitka. Ako jednog dana ne budem imala pritisak i ne budem morala da prisustvujem poslovnim dešavanjima, onda sigurno više neću biti rukovodilac. Još uvek sam mlada, telo mi to može podneti, prvo ću proći kroz ovu fazu.”

Jednog dana u aprilu 2009. godine, crkveni vođa me je pitao: „Da li si voljna da obavljaš dužnost zalivanja pridošlica?” Razmišljala sam o tome kako je obavljanje dužnosti odgovornost svakog stvorenog bića i kako se kroz dužnosti može razumeti više istina, pa sam radosno pristala. Ali kada sam saznala da će skoro svake večeri biti okupljanje, oklevala sam: „Kompanija stalno procenjuje broj poseta klijentima, a ja sam takođe odgovorna za vođenje prodaje u odeljenju. Ako svakog dana budem imala okupljanja, kako ću obavljati svoj posao? Ako ne budem dobro vodila tim i ne uspem da ostvarim prodajne ciljeve, onda sigurno neću moći da nastavim da budem menadžerka prodaje. Zar onda pozicija menadžerke i stabilan, udoban život koji sam se toliko trudila da postignem neće jednostavno nestati? Zar u budućnosti neće biti još teže napredovati?” Razmišljajući o tome, rekla sam sestri: „Moram još da razmislim o ovome.” Narednih nekoliko dana stalno sam razmišljala o tome. Noću nisam mogla mirno da spavam i osećala sam se rastrzano i mučno u srcu.

Tokom jednog okupljanja, podelila sam svoju nevolju sa braćom i sestrama i čitali smo Božje reči: „Čoveka, koji je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; oblikovan je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, neplemenit pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrlo u srce i ozbiljno oštetilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve nemilosrdnija, te nema ni jednog jedinog čoveka koji će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, niti i jednog jedinog čoveka koji će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje onoga koji će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, čovek pod Sotoninom vlašću stremi zadovoljstvima do mile volje, i kvari svoje telo u mulju bez ograničenja. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne žele da je sprovedu u delo i nisu skloni da tragaju čak ni kada vide da se Bog već pojavio. Kako bi za ovakav izopačen ljudski rod uopšte moglo biti prostora za spasenje? Kako bi ovakav dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). „Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario najveličanstveniji život od svih ljudskih života, već se sve svelo na nameru da se uzajamno pokolju, na trku za slavom i dobitkom i na međusobno spletkarenje u ovom mračnom svetu. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi oni delovi čoveka kojima vlada uticaj tame još odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi još manje imaju želju da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, duboko sam se zamislila. Osvrćući se unazad, još od detinjstva su na mene uticale ideje „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima”, „Čovek stremi ka vrhu, kao što voda teče nizvodno” i „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”. Odlučila sam da se nakon odrastanja istaknem, steknem ime za sebe i da živim životom nadmoći. Da bih to postigla, tokom studentskih dana učila sam do kasno u noć, a nakon što sam počela da radim, da bih stekla uporište na radnom mestu, kompromitovala sam svoja načela, pribegavajući poslovima ispod stola sa klijentima da bih dobila porudžbine. Stalno sam brinula da će moji postupci biti otkriveni i da ću izgubiti ugled, a ogroman pritisak je uzimao danak mom telu i umu. Kada sam dobila visoku platu i titulu o kojima sam oduvek sanjala i zaslužila divljenje i zavist ljudi oko sebe, da bih učvrstila svoju poziciju, nastavila sam da spletkarim i da se nadmećem sa kolegama, laskajući klijentima i nadređenima i svakodnevno se uključujući u razne društvene aktivnosti na poslu. Dugi periodi neredovne rutine i nezdravog načina života doveli su do toga da moje telo pokazuje znake upozorenja. Ali zarad slave i dobitka, nisam se usuđivala da stanem. Iako sam znala da su ulizivanje i laskanje drugih puni neistina i da Bog ne voli moje varljive postupke i laži, nisam mogla da se odreknem svoje težnje za slavom i dobitkom. Čak i ako je to značilo žrtvovanje zdravlja, propuštanje okupljanja i ometanje mog rasta u životu, radije sam pažljivo čuvala posao, što me je teralo da svakog dana živim u bolu i muci. Onda sam razmišljala: „Kakva je korist od visokog položaja ili većeg bogatstva?” Razmišljala sam o poznatim ličnostima, bogatašima i nekim svojim poznanicima, koji su, nakon sticanja slave, dobitka i statusa, tražili uzbuđenje, zbog osećaja praznine u sebi. Neki su svesno kršili zakon i bili zatvoreni, neki su kršili moralne zakone, što je dovodilo do raspada porodica i uništenog ugleda, a neki su čak izabrali samoubistvo i krenuli putem bez povratka. Moj otac je bio živi primer toga. Nekada je imao ogromnu slavu i mnogi su ga hvalili i divili mu se, ali njegova pohlepa ga je navela da sledi zle trendove i na kraju je u svom poslovanju prekršio zakon i bio zatvoren. Videla sam da su slava, dobitak i status sredstva koja Sotona koristi kako bi iskvario ljude. U tom trenutku sam shvatila da sam, iako sam verovala u Boga, zapravo i dalje bila pod Sotoninom kontrolom. Sotona je koristio slavu i dobitak da me namami i muči, zbog čega sam živela bez integriteta i dostojanstva, pa čak i bez najosnovnijeg nivoa savesti. Shvatila sam da bi me težnja za slavom, dobitkom i statusom samo dovela do toga da se izgubim i padnem u izopačenost, te da na kraju napustim i izdam Boga i izgubim priliku za spasenje.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Oni muškarci i žene koji uživaju ličnu slavu i dobit i tragaju za ličnim statusom među drugima; oni nepokajani ljudi koji su zarobljeni u grehu – zar nisu svi oni van domašaja spasenja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”). „Vi ste u istim okolnostima kao i Ja, ali ste prekriveni prljavštinom; nemate čak ni najmanji delić prvobitnog obličja ljudi stvorenih na početku. Štaviše, budući da svaki dan oponašate obličje tih nečistih duhova, radeći ono što oni rade i govoreći ono što oni govore, svi delovi vašeg tela – čak i vaš jezik i usne – natopljeni su njihovom smrdljivom vodom, do te mere da ste sasvim prekriveni takvim mrljama, i nijedan deo vas ne može biti upotrebljen za Moje delo. To naprosto slama srce! Živite u takvom svetu konja i goveda, ali zapravo niste tužni; puni ste radosti i živite slobodno i sa lakoćom. Plivate unaokolo u toj smrdljivoj vodi, a zapravo ne shvatate da ste upali u takvu nepriliku. Svakoga dana se družite sa nečistim duhovima i dolazite u dodir sa ’izmetom’ i život vam je prilično vulgaran; ti zapravo nisi ni svestan da u ljudskom svetu apsolutno ne živiš i da nad sobom nemaš kontrolu. Zar ne znaš da su tvoj život još odavno pregazili ti nečisti duhovi ili da je tvoj karakter još odavno ukaljala smrdljiva voda? Misliš li da živiš u zemaljskom raju i da si okružen srećom? Zar ne znaš da si život živeo zajedno sa nečistim duhovima i da si istovremeno postojao sa svim onim što su oni za tebe pripremili? Kako bi način na koji živiš mogao da ima ikakav smisao? Kako bi tvoj život mogao da ima ikakvu vrednost?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su oni koji koriste sva sredstva da bi težili slavi, dobitku i statusu, opaki i prljavi u Božjim očima, i da su nepopravljivi. Razmišljala sam o poznatim ličnostima, političarima i poslovnoj eliti u svetu. Većina njih poseduje vrhunske društvene veštine i vladaju se na lukave načine. Iako izgledaju glamurozno i zavidno, stvari koje čine su korumpirane, izopačene, podmukle i opake, i oni su vrsta ljudi koju Bog razotkriva kao nečiste duhove. Razmišljala sam o tome kako sam tokom godina naučila različite društvene taktike na radnom mestu da bih stekla slavu, dobitak i status – bilo da se radilo o poslovima ispod stola i podmićivanju klijenata, ili laskanju i ulagivanju nadređenima i klijentima – sve su to bila varljiva sredstva i to su bili trikovi da se ljudi prevare i da se njima manipuliše. Zar nisam naučila da činim nepravedne stvari poput tih nečistih duhova? Kakva je bila razlika između mojih postupaka i postupaka tih nečistih duhova? Shvativši ovo, bila sam ispunjena strahom i užasom. Bog je Bog koji se gnuša zla i Njegovo carstvo ne dozvoljava nečistoću. Ako se ne pokajem i ostanem zarobljena u vrtlogu slave, dobitka i statusa, onda bez obzira na to koliko visok položaj ili koliko velika materijalna zadovoljstva mogu da steknem, ipak ću biti prokleta od Boga i na kraju ću potpuno izgubiti priliku za spasenje.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Moja je milost upućena onima koji Me vole i koji se odriču sebe. U isto vreme, kazna koja je snašla zle ljude pravi je dokaz Moje pravedne naravi i, još više, svedočanstvo Moga gneva. Kad nastupi katastrofa, svi koji Mi se suprotstavljaju plakaće dok budu padali kao žrtve gladi i kuge. Oni koji su Me tokom mnogo godina sledili, ali koji su počinili svakojaka zla dela, neće izbeći ispaštanje za svoje grehe; oni će takođe biti bačeni u nesreću kakva se retko viđala tokom proteklih miliona godina, i živeće u neprekidnom stanju panike i straha. A oni Moji sledbenici koji su Mi iskazali apsolutnu odanost, radovaće se i klicati, veličajući Moju moć. Oni će doživeti neizrecivo raspoloženje bezbrižne sreće i živeti u radosti kakvu nikada pre nisam podario čovečanstvu. Jer Ja izuzetno cenim čovekova dobra dela i gnušam se njegovih zlih dela. Još otkad sam počeo da vodim ljudski rod, žarko sam se nadao da ću zadobiti jednu grupu ljudi koji su istog uma kao Ja. U isto vreme, nikada ne zaboravljam na one koji nisu istog uma kao Ja; uvek ih mrzim u srcu Svom, iščekujući priliku da ih nateram da odgovaraju za svoja zla dela, što je nešto što ću sa velikim uživanjem posmatrati. Sada je konačno nastupio Moj dan, i ne moram više da čekam!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su me navele da shvatim da oni koji naposletku mogu da steknu Božje blagoslove jesu oni koji su stekli istinu i koji su jednog srca i uma sa Bogom. Prilika koju mi je Bog danas dao da obavljam svoju dužnost bila je tu da mi omogući da steknem istinu, da težim da spoznam Boga i da na kraju steknem Božje spasenje. Ako bih se samo usredsredila na težnju za slavom i dobitkom, a ne bih se usredsredila na stremljenje ka istini i ispunjavanje svojih dužnosti da bih pripremila dobra dela, onda bih propustila svoju priliku za spasenje. U tom trenutku sam konačno shvatila Božju nameru i shvatila sam da je ova prilika da obavljam svoju dužnost bila Božje spasavanje mene, i pomoć da pobegnem iz kaljuge slave, dobitka i statusa. Zahvalila sam Bogu na Njegovom prosvećenju i bilo mi je mnogo lakše na srcu. Zato sam se pomolila Bogu: „O, Bože, hvala Ti na prosvećenju Tvojih reči. Više neću razmatrati teškoće posla, niti dobitke ili gubitke statusa. Voljna sam da se pokorim Tvojim uređenjima i da obavim svoju dužnost.” Kasnije sam prihvatila dužnost zalivanja pridošlica. Tokom dana sam radila u kompaniji, a posle posla bih se okupljala sa braćom i sestrama da razgovaram u zajedništvu o Božjim rečima i skoro sam prestala da učestvujem u društvenim događajima kompanije. Iako je moja dužnost bila pomalo teška i naporna, srce mi je bilo spokojno i radosno. Ono što nisam očekivala je da je nekoliko meseci zaredom učinak mog tima dostizao ciljeve, a klijenti koje sam održavala samo putem telefonske komunikacije takođe su potpisali nekoliko porudžbina, a moj nadređeni me je čak poimence pohvalio na sastanku kompanije. Bila sam veoma uzbuđena i srećna i videla sam Božju ruku kako orkestrira i drži suverenost nad svim tim stvarima.

Četrnaestog novembra 2009. godine, izabrana sam za crkvenog vođu. Znala sam da je ovo sjajna prilika da razumem i da uđem u istina-stvarnosti i da ne smem da izneverim Boga. Dužnost vođe bila je veoma zahtevna, i da bih je dobro obavljala, nisam mogla istovremeno da radim, pa sam znala da je vreme da dam otkaz. Baš kada sam skupila hrabrost da dam otkaz, kompanija je izdala obaveštenje, da mogu da nam, kao starijim zaposlenima, obezbede lokalne boravišne dozvole, a u mom slučaju, mogla bih direktno da podnesem zahtev za lokalnu registraciju domaćinstva. Videvši tu pogodnost, malo sam se pokolebala. Pomislila sam: „Imati lokalnu registraciju domaćinstva je nešto o čemu mnogi došljaci sanjaju! Ne samo da bih uživala u boljem životu i beneficijama socijalnog osiguranja, već bi se i moj društveni status poboljšao i stekla bih poštovanje većeg broja ljudi. Ovo je retka prilika koja se ne propušta! Ako dam otkaz, nikada više u životu neću imati ovakvu dobru priliku. Možda bi trebalo da sačekam da mi se sredi registracija domaćinstva, pa tek onda da dam otkaz?” Ali onda sam pomislila na Božju hitnu nameru da spase ljude i shvatila da bih, ako nastavim da planiram slavu, dobitak i status, izneverila Boga. Nakon povratka kući, pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me usmeri da shvatim Njegovu nameru i donesem ispravnu odluku. Pročitala sam Božje reči: „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće potiče od Boga i postoji zahvaljujući Božjoj suverenosti. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni Božjem nalogu niti pravednom cilju ljudskog roda, onda će se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su za Božji nalog mučenički stradali, a još više pred Bogom koji nam je pružio sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). „Ako svoje srce, telo i svu svoju iskrenu ljubav možeš da posvetiš Bogu, da ih staviš pred Njega, da Mu u potpunosti budeš pokoran i da u potpunosti vodiš računa o Njegovim namerama, a ne da postupaš zarad interesa tela, porodice i svojih želja, već zarad interesa Božje kuće, uzimajući Božje reči kao svoje načelo i temelj u svemu – na taj način će svi tvoji motivi i sva tvoja gledišta biti ispravni, a ti ćeš biti osoba koja prima Božje odobravanje u Njegovom prisustvu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji zaista vole Boga su oni koji mogu u potpunosti da se pokore Njegovoj praktičnosti”). „Ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće daš Mom celokupnom delu i da, još i više, jasno raspoznaš i tačno vidiš sve delo koje sam obavio na tebi i da uložiš svu svoju energiju da bi Moje delo moglo da ostvari veće rezultate. To je ono što moraš da razumeš. Prestani sa međusobnim nadmetanjem, traženjem rezervnog plana ili traganjem za udobnošću svog tela, kako ne bi odlagao Moje delo i ometao svoju divnu budućnost. Umesto da te to zaštiti, samo bi ti donelo uništenje. Zar to ne bi bilo budalasto sa tvoje strane?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo spasavanja čoveka”). Nakon čitanja Božjih reči, bilo je kao da sam čula Božji poziv. Bog se nada da možemo svu svoju energiju posvetiti stremljenju ka istini i obavljanju svojih dužnosti i On očekuje od nas da težimo da proživimo smislen život. Ako bih dala otkaz na poslu, možda moji materijalni uslovi ne bi bili tako dobri kao pre i moj društveni status možda ne bi bio tako visok, ali mogla bih da živim u Božjoj kući, svakodnevno uživajući u zalivanju i hranjenju Njegovim rečima i mogla bih da sarađujem sa braćom i sestrama dok obavljamo svoje dužnosti i da sa njima stremim ka istini. Kroz svoje dužnosti, mogla bih da razumem istinu, da odbacim Sotoninu iskvarenu narav i da primim Božje spasenje. To je pravi put u životu i najsmisleniji život. U tom trenutku, osetila sam kao da Bog čeka moj izbor, moj odgovor. Moje srce je bilo duboko dirnuto Božjim rečima i osetila sam odlučnost da se voljno odreknem svega da bih udovoljila Bogu. Pomolila sam se Bogu: „O, Bože, vidim da nemam istinu i da nema mesta za Tebe u mom srcu. Da bih dobila lokalnu registraciju domaćinstva, skoro sam ponovo upala u zamku slave, dobitka i statusa. Hvala Ti što su me Tvoje reči zaštitile, omogućivši mi da shvatim da je dužnost koja mi je poverena Tvoja ljubav prema meni i da shvatim da je stremljenje ka istini i ispunjavanje moje dužnosti najsmislenije. Želim da Ti dam zadovoljavajući odgovor.” I tako sam podnela otkaz u kompaniji. Rukovodstvo kompanije je uporno pokušavalo da me ubedi da ostanem, ali nisam se pokolebala. Zahvaljujući Božjoj zaštiti, uspela sam da nadvladam iskušenje.

U trenutku kada sam napustila kompaniju, gledala sam u plavo nebo i bujno drveće i osetila sam neopisivu radost. Osećala sam se kao ptičica koja izleće iz kaveza, slobodno leteći natrag u nebo, i pomislila na odlomak Božjih reči koji volim: „Kad ljudi imaju ispravne životne ciljeve, kad mogu da streme ka istini i vladaju se u skladu sa istinom, kada se u potpunosti pokoravaju Bogu i žive prema Njegovim rečima, kada se osete utemeljeno i osvetljeno u dubini srca i kada su im srca oslobođena tame i kada mogu da žive potpuno slobodno i oslobođeno u Božjem prisustvu, tek tada zadobijaju istinski ljudski život i samo su takvi ljudi oni koji poseduju istinu i ljudskost. Osim toga, sve istine koje si razumeo i zadobio potekle su od Božjih reči i od Samoga Boga. Tek kada dobiješ odobrenje od Vrhovnog Boga – Stvoritelja, i kada On kaže da si stvoreno biće koje je u skladu s merilom i da proživljavaš ljudsko obličje, tvoj će život imati najviše smisla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Samo verovanjem u Boga i obožavanjem Boga, stremljenjem ka istini i bekstvom od Sotoninog mračnog uticaja, kao i živeći u skladu sa Božjim rečima, možemo živeti najvrednijim životom i tek tada naša srca mogu pronaći istinski mir i spokoj. Božje reči su me navele da donesem ispravnu odluku. Hvala Svemogućem Bogu!