Autor: Teodor, Italija

U crkvi sam uvek obavljao dužnost video-montaže. U maju 2022. godine, nakon što je film snimljen, ušao je u intenzivnu fazu postprodukcije i montažu je trebalo hitno završiti da bi se predala vođi na pregled. Nakon što sam proveo mnogo vremena montirajući svaku scenu, slučajno sam pritisnuo taster za brisanje i materijal iz prvih pet montiranih scena je momentalno obrisan. Instinktivno sam pokušao da poništim poslednju radnju, ali ne samo da softver nije uspeo da je vrati – potpuno se zamrznuo. Gledajući praznu vremensku liniju, um mi se potpuno ispraznio. Nakon što sam došao k sebi, žurno sam pokušao sve što sam mogao da povratim projekat i dok sam tražio, stalno sam razmišljao: „Gotovo je, gotovo; šta sad da radim? Baš ovih dana nisam pravio rezervnu kopiju – projekat je sigurno izgubljen. Ranije sam retko grešio u svojoj dužnosti, a i nadzornik mi veruje. Kako je moglo nešto da krene naopako baš u kritičnom trenutku pre nego što je predato vođi na pregled? Ako svi saznaju da sam napravio takvu početničku grešku nakon što sam toliko dugo bio montažer, šta će misliti o meni? Čak i početnik zna da treba svakodnevno da pravi rezervne kopije da bi izbegao slučajan gubitak podataka, ali ja sam mislio da, pošto godinama nisam izgubio projekat radeći na ovaj način, svakodnevne rezervne kopije nisu neophodne. Zašto sam toliko verovao sebi?” Ranije, kad su druga braća i sestre grešili zbog propusta u radu, potpuno samouvereno bih rekao: „Ovakav problem se može izbeći uz malo više opreznosti.” Od te pomisli mi je lice pocrvenelo. „Omanuo sam u ključnom trenutku i uradio nešto tako neodgovorno. Svi bi me sigurno gledali s visine da saznaju. Zar moj dobar ugled i imidž ne bi bili potpuno uništeni? Ne, osim ako je apsolutno neophodno, nisam smeo da dozvolim da braća i sestre saznaju za ovo.” Pogledao sam rezervnu kopiju od pre nekoliko dana i otkrio da samo dve nedavno snimljene scene treba da se zamene. Mogao bih da radim celu noć i skoro sve popravim, a onda, kad sve popravim, braća i sestre nikada ne bi saznali da sam izgubio projekat i mogao bih da sačuvam svoj dobar imidž. S tom mišlju, požurio sam da povratim projekat, ali tokom procesa, primetio sam da je trebalo ponovo uraditi korekciju boje i zvuk za ceo film. Gledajući obim posla pred sobom, znao sam da se to ne može povratiti za dan i noć. Osećao sam se zaista obeshrabreno. Bilo mi je jasno da ovaj projekat ne mogu sam da završim i da mogu jedino da se drugima obratim za pomoć. U sebi sam razmišljao: „Upitam li sada nekoga, zar taj neće saznati da sam ostao bez projekta? Ako saznaju, svi će me gledati s visine. Ali ako ništa ne kažem, posao će još više kasniti. Osim toga, istina uvek izađe na videlo.” Shvatio sam da se ovo nije desilo slučajno i da postoji pouka koju treba da izvučem. Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, nisam napravio rezervnu kopiju projekta i plašio sam se da se suočim sa ovom početničkom greškom. Bio sam prestravljen da će drugi saznati, pa sam stalno želeo to da prikrijem. Nisam poštena osoba. Bože, molim Te, usmeri me i omogući mi da budem jednostavan i da se otvorim braći i sestrama u vezi sa ovim problemom i potražim pomoć.” Nakon molitve, setio sam se odlomka Božjih reči: „Mojem carstvu potrebni su pošteni ljudi koji nisu licemerni ili lažljivi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 33. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bog voli poštene ljude. Očito je da sam pogrešio i trebalo je da budem jednostavan i da se otvorim, da priznam grešku i potražim pomoć. Ali stalno sam razmišljao o tome kako da to prikrijem tako da za to niko ne sazna. Srce mi je bilo tako mračno i prevrtljivo! Zaista, kada se greška već desi, prvo treba da je priznam, i bez obzira kako me braća i sestre vide ili čak i ako budem kritikovan ili orezan, to je ono što zaslužujem. Suočavajući se sa svojim greškama, pošteni ljudi se usuđuju da ih priznaju i imaju hrabrosti da preuzmu odgovornost. Zašto ja nisam mogao tako da postupam? Tek tada sam počeo da tražim pomoć od svih. Slao sam poruke braći koja bi mogla da znaju kako to da reše, jednom po jednom. Video sam da sam pitao skoro sve i da i dalje nema načina da se to povrati. Baš tada, brat odgovoran za snimanje zvuka je ušao i pitao: „Jesi li našao?” Odgovorio sam potišteno: „Nisam.” Onda je rekao: „Baš juče sam napravio rezervnu kopiju projekta montaže.” Kada sam to čuo, zamalo nisam zaplakao. Ispostavilo se da je, nakon što sam završio posao prethodne noći, brat koji je radio na zvuku ušao u studio sledećeg jutra i napravio rezervnu kopiju. Bilo je to tačno ono što sam izgubio. Pogledao sam rezervnu kopiju projekta pred sobom. Montaža, korekcija boje i zvuk bili su netaknuti. Nisam mogao a da u srcu ne zahvalim Bogu i da ne slavim Boga. Problem sa izgubljenim projektom je završen. Nakon ovog olakšanja, počeo sam da razmišljam o sebi: „Zašto uvek pokušavam da sakrijem stvari kada pogrešim u svojoj dužnosti i ne želim da drugi znaju?”

Tokom svog razmišljanja, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek nastoje da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na iskvarene naravi? Pretvaranje je pitanje iskvarenih naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Kako drugi to procenjuju? Šta osećaju? To im je odvratno i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, da to komentarišu i da to raspoznaju, a ti si u stanju da to detaljno analiziraš i da se drugima ogoliš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Sasvim sigurno će reći da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu i kroz tvoje postupke i ponašanje mogu da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, oni će o tebi imati loše mišljenje i reći će da si glup i nerazuman čovek. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvenu grešku, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju nedostatke i mane. I svi imaju iste iskvarene naravi. Nemoj misliti da si plemenitiji, savršeniji i bolji od drugih; takvo razmišljanje je zaista lišeno razuma! Jednom kad jasno uvidiš iskvarene naravi ljudi i pravo lice njihove iskvarene suštine, i ne pokušavaš da prikriješ sopstvene greške, i ne uzimaš drugima njihove greške za zlo, i u stanju si da i jednoj i drugoj stvari pristupiš ispravno, tek tada ćeš stvari videti dubinski i nećeš činiti gluposti, i bićeš mudar čovek. Svi oni koji su lišeni razuma nisu mudri ljudi, već su glupi. Kad god naprave grešku ili urade nešto apsurdno i budu orezani, oni se zadržavaju na tome i uvek nastoje da sebe opravdaju i odbrane, dok se šunjaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. To što rade je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima, dok oni od toga i dalje besramno prave predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupost? Zaista jeste. Glupi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da su plemenitiji; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Glupi ljudi nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Kroz Božje reči sam shvatio da je neizbežno da se u našim dužnostima dese neke greške ili odstupanja, ali ono što Bog zahteva jeste da se ljudi ispravno suoče sa svojim greškama, a ne da pokušavaju da ih sakriju i prikriju. Prikrivanje i prerušavanje je sotonska narav rđavosti i varljivosti – nešto što Bog prezire i mrzi. Kroz razotkrivanje Božjim rečima, shvatio sam da je, kad bih grešio u svojoj dužnosti, moja prva pomisao bila da to prikrijem – na to me je nagonila rđava i lažljiva sotonska narav. Misleći da već neko vreme obavljam dužnost video-montaže, da imam neko iskustvo i da svi imaju prilično dobro mišljenje o meni, osećao sam da ne smem da grešim, posebno ne u ključnim trenucima. Osećao sam da treba da budem pouzdaniji i vredniji poverenja od drugih. Zato, kada su se greške dešavale, brinuo sam da ću izgubiti obraz i status i trudio sam se najbolje što mogu da ih prikrijem i da niko ne sazna. Posebno kada je to bila ovakva početnička greška, još više sam se plašio da će me, ako drugi saznaju, gledati s visine i da će moj status u njihovim očima pasti. Što sam više tako razmišljao, to sam više postajao nesposoban da se pravilno suočim sa svojom greškom. Želeo sam da se prerušim u nekoga besprekornog i nisam se usuđivao da priznam svoju grešku niti da potražim pomoć. Čak sam želeo da to tiho popravim bez ičijeg znanja, što bi mi omogućilo da sačuvam obraz. Istina je bila da se greška već desila i trebalo je naprosto da se otvorim, da priznam grešku i da iz nje izvučem pouku. Ipak, učinio sam sve što sam mogao da to prikrijem i pribegnem prevari. Bog sve ispituje – iako možda mogu da prevarim ljude, da li bih zaista mogao da prevarim Boga? Zar nisam zabijao glavu u pesak? Zaista sam bio glup! Svi prave greške – to nije ništa čega se treba stideti, a osim toga, za mene je ovo bio zapravo poziv na buđenje, omogućavajući mi da budem pažljiviji kada ponovo budem obavljao svoju dužnost. Ali kada sam grešio, lomio sam glavu da smislim načine da to sakrijem. U Božjim očima, ovo varljivo prikrivanje bilo je daleko ozbiljnije od samih grešaka. Što sam više prikrivao svoje greške, to je više dokazivalo koliko je moja narav rđava i varljiva. Što sam više razmišljao o tome, to sam više osećao da sam licemeran i zaista odvratan i mrzak Bogu. Takođe sam razmišljao o tome kako, da sam ovog puta uspeo sam da povratim projekat, apsolutno nikome ne bih rekao niti tražio pomoć od drugih, i samo zato što nisam imao načina da to popravim, rekao sam istinu braći i sestrama. Pa zar ne bih još više prikrivao obične greške koje sam obično mogao da prikrijem? Nisam mogao a da se ne prisetim svog prethodnog obavljanja dužnosti. Ponekad kada sam montirao kratke video-zapise, davao sam prednost brzini i količini samo da bih zadobio divljenje, i kao rezultat toga, problemi sa sitnim detaljima često su dovodili do potrebe za preradama i revizijama. Kad bi me drugi pitali zašto nastaju ti problemi, plašio sam se da će reći da sam nemaran i nepažljiv. Pa bih izmišljao objektivne razloge, govoreći da je to zbog faze snimanja, ili bih rekao da mi je softver otkazao, sve samo da bih se opravdao. Ove stvari su se stalno u meni otkrivale. Razmišljajući o ovome, shvatio sam koliko sam se mnogo prerušavao i varao druge. Nisam mogao da nastavim da živim po ovoj varljivoj naravi i morao sam da počnem da primenjujem i ulazim u standard poštene osobe. Ono što se sledeće desilo nateralo me je da još dublje razmislim i steknem neko znanje o sebi.

Nedugo zatim, film je predat vođi na pregled. Ali onda je jedan brat primetio da u jednoj sceni zvuk kasni za trinaest frejmova i nije bio siguran da li treba ponovo da se renderuje. Srce je počelo da mi se prevrće: „Zašto to nisam primetio? Kada se pažljivije pogleda, bilo je zapravo prilično očigledno. Slika i zvuk nisu sinhronizovani za pola sekunde. Čak sam zamolio jednu sestru da proveri taj deo. Kako to da ni ona nije primetila? Ponovno renderovanje bi trajalo nekoliko sati – to bi stvarno usporilo stvari! Možda jednostavno ne bi trebalo nikome da kažem. Ionako nije veliki problem – većina ljudi ne bi ni primetila. Osim toga, ako svi saznaju da video ima takav problem, šta će misliti o meni? Hoće li reći da sam nepouzdan ili neodgovoran? U poslednje vreme stalno pravim ove početničke greške; ako ovako nastavim, ko će mi verovati?” Nisam se osećao mirno i u sebi sam osećao optužbu. Ali nakon što sam stalno iznova razmišljao o tome, ipak sam odlučio da ništa ne kažem. Nakon što sam doneo tu odluku, osećao sam se kao da sedim na iglama za svojim računarom, srce mi je bilo zaista uznemireno i osećao sam se zaista mračno iznutra. Shvatio sam da ponovo prikrivam grešku, pa sam se u srcu pomolio Bogu: „Bože, tek sada zaista osećam koliko je teško govoriti istinu i biti poštena osoba. Kad god su moj ponos ili sujeta u pitanju, ne mogu a da se ne zaštitim, želeći da lažem i varam. Ne želim ovako da živim. Molim Te, daj mi hrabrosti i smelosti da primenjujem poštenje u skladu sa Tvojim rečima.” Nakon molitve, zadobio sam malo snage u svom srcu i otvorio sam se braći i sestrama u vezi sa tim problemom. Kasnije je u video-zapisu i dalje bilo i drugih problema, pa sam ih sve odjednom popravio, sve proverio, a zatim poslao nazad vođi.

To iskustvo me je navelo da počnem da razmišljam o sebi: „Zašto uvek želim da prikrijem greške? Šta je koren ovog problema?” Pročitao sam dva odlomka Božjih reči: „Pretpostavimo da Bog od tebe sada traži da budeš pošten čovek i da kažeš istinu o nečemu, što uključuje činjenice, ili tvoju budućnost i tvoju sudbinu. Posledice toga da to učiniš možda neće ići u tvoju korist: može se desiti da drugi o tebi više nemaju visoko mišljenje i da osećaš da ti je ugled uništen. Da li bi u takvim okolnostima mogao da budeš iskren i da kažeš istinu? Da li bi mogao da budeš pošten? Tu stvar je najteže učiniti, mnogo teže nego odreći se sopstvenog života. Mogao bi da kažeš: ’Mogao bih da umrem za Boga, ali ako bi Bog hteo da kažem istinu, ne bih to mogao da uradim. Uopšte ne želim da budem pošten čovek. Radije bih umro nego da me svi gledaju s visine, nego da svi vide da sam samo običan čovek.’ Iz ovoga se može videti da ljudi i dalje najviše cene status i ugled – te stvari cene više čak i od sopstvenog života. Očigledno je da oni i dalje žive usred sotonskih naravi i da im je srce i dalje pod kontrolom Sotone. Budu li se susreli sa velikom opasnošću, možda bi u jednom naletu napora mogli da rizikuju svoj život, ali im nije lako da se odreknu statusa i ugleda. Za ljude koji veruju u Boga, dati svoj život nije od najvećeg značaja. Bog zahteva od ljudi da prihvate istinu, da zaista budu pošteni ljudi koji kažu sve što im je u srcu, koji se otvaraju i ogoljavaju pred svima. Da li je to lako učiniti? (Ne, nije.) Bog zapravo ne traži da daš svoj život. Zar ti život nije Bog dao? Kakve koristi bi Bog imao od tvog života? Bog ga ne želi. On želi da govoriš istinito, da kažeš kakav si čovek i šta misliš u svom srcu. Da li to možeš da kažeš? Tu stvari postaju teške i možda ćeš reći: ’Nateraj me da obavim neki težak posao i imao bih snage da ga uradim. Nateraj me da žrtvujem svu svoju imovinu, i ja bih to mogao da učinim. Lako bi mi bilo da ostavim svoje roditelje i decu, svoj brak i karijeru. Ali da me nateraš da kažem jednu stvar iz srca ili da izgovorim jednu iskrenu rečenicu – to je jedino što ne mogu da uradim.’ Zašto to ne možeš da uradiš? Zato što će te, kada to uradiš, svi koji te znaju ili te dobro poznaju videti u drugačijem svetlu. Neće ti se više diviti. Izgubićeš obraz i doživećeš krajnje poniženje, a tvoj integritet i dostojanstvo će nestati. Nestaće tvoj uzvišeni status i prestiž u srcima drugih. To je razlog zašto u takvim okolnostima nećeš govoriti istinu bez obzira na sve. Kada se ljudi suoče s tim, u njihovom srcu se vodi borba. Kada se ta borba okonča, neki se konačno probiju kroz svoje poteškoće, dok se drugi do danas nisu oslobodili ropstva i ograničenja svojih sotonskih naravi, već njima i dalje upravljaju njihov sopstveni status, ponos, taština i nazovi dostojanstvo. To predstavlja poteškoću, zar ne?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). „Želiš da postaneš poštena osoba, ali ne možeš da odbaciš sopstveni ugled, sujetu i lične interese. Možeš samo pribeći laganju, koristeći neistine kako bi očuvao te stvari. Ako si ti neko ko voli istinu, moći ćeš da izdržiš različite vrste patnje kako bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako to znači gubitak ugleda i statusa, i trpljenje poniženja i podsmeha od strane drugih, tebi to neće smetati, i mislićeš da je dokle god možeš da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, to dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni ljudi. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži kako bi održala svoj ugled, status, dostojanstvo i privid integriteta. Draže joj je da bude lažljiva osoba i da je se Bog gnuša i da je odbacuje, nego da sprovodi istinu u delo. Takvi ljudi su oni koji osećaju odbojnost prema istini i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi ljudi. Nimalo ne mare za to da li je Bog zadovoljan niti da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i obmanjivanja; mogu samo provoditi bolne dane neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, svakodnevno razbijajući glavu kako bi se opravdali. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da održiš ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da održiš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj integritet, već što je još gore, propustićeš priliku da istinu sprovodiš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako si u tom trenutku sačuvao svoj ugled, status, sujetu i ponos, odbacio si istinu i izdao Boga. Time si potpuno izgubio priliku da te On spase i usavrši, a to je najveći gubitak i večno žaljenje. Lažljivi ljudi to nikada neće prozreti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako je pošten, čovek može da proživi pravo ljudsko obličje”). Božje reči su me ubole u srce. Svoj status u srcu ljudi smatrao sam važnijim od svega ostalog, i da bih zaštitio te stvari, nisam mogao da izustim ni jednu jedinu iskrenu reč. Radije sam bio varljiv i prikrivao svoje greške nego da budem poštena osoba koja je jednostavna i otvara se i primenjuje istinu. Ovo je pokazalo da uopšte nisam voleo istinu. Pošteni ljudi mogu direktno da se suoče sa svojim nedostacima i problemima, a da bi primenjivali istinu, spremni su da istrpe svakakvo poniženje i bol. Ali sve što je trebalo da uradim bilo je da budem jednostavan i da se otvorim u vezi sa svojim greškama i problemima, no čak i bez suočavanja sa bilo kakvim poniženjem ili podsmehom, i dalje to nisam mogao da uradim. Kada su se problemi pojavili, uvek sam izmišljao izgovore da se opravdam i odbranim, pokušavajući da prikrijem svoje probleme. Ili bih krivio probleme u ranim fazama snimanja, ili opremu ili softver. Ovog puta kada je bilo problema sa filmom, čak sam želeo da prebacim krivicu i u sebi sam se žalio na sestru što nije primetila grešku. Zaista mi je nedostajalo razuma i bio sam varljiv! Shvatio sam da sam, kako bih zaštitio svoj ponos i status, bio u stanju da smislim bilo koji izgovor. Shvatio sam da su me iskvarili i uticali na mene sotonski otrovi poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Obraz je vredniji od bogatstva”. Uvek sam verovao da život ima vrednost samo ako se drugi ugledaju na mene i odobravaju mi, i da je bez divljenja drugih život besmislen. Sve vreme sam razmišljao o svom ponosu i statusu u svojoj dužnosti, i čim bi se pojavila greška, bio sam prestravljen da će drugi saznati. Moje oprezno i suzdržano ponašanje pokazivalo je da cenim status i ugled iznad svega ostalog. Napustio sam porodicu i karijeru da bih izvršavao svoju dužnost, radio sam prekovremeno i plaćao cenu, ali kada je došlo vreme da priznam svoje greške, da govorim istinito i da se otvorim i ogolim svoju iskvarenost i nedostatke, jednostavno to nisam mogao da uradim. Između očuvanja svog ponosa i statusa i toga da budem poštena osoba, iznova sam birao prvo. Video sam koliko su me ponos i status čvrsto vezali i kontrolisali. Svoje greške sam možda prikrio, ali sam prevario svoju braću i sestre, živeo sam bez integriteta ili dostojanstva i još uvek sam živeo pod Sotoninom vlašću. Očigledno me je iskvario Sotona, bio sam ispunjen sotonskim naravima i svakojakim sotonskim otrovima, a ipak sam i dalje pokušavao da se predstavim kao nepogrešivi, besprekorni svetac. Bio sam tako lažan i licemeran! Čak i da sam mogao da prikrijem svoje mane, šta bih time zaista postigao? Iznova i iznova sam pribegavao lukavstvu i prevari samo da bih sačuvao obraz, gubeći priliku da primenjujem istinu i budem poštena osoba. U Božjim očima, takvo ponašanje je prevara i licemerje, i ako i dalje ne bih odbacio ovu iskvarenu narav varljivosti i prerušavanja, Bog bi me se sigurno gnušao, odbacio me i uklonio, a to bi bio ogroman gubitak! Razmišljajući o ovome, više nisam želeo da živim zarad ponosa i postao sam voljan da tragam za istinom kako bih razrešio svoje prerušavanje i prevaru.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči i pronašao put primene. Svemogući Bog kaže: „Kakvi god da su problemi na koje nailazite, morate da tragate za istinom da biste ih rešili; nipošto ne smete da se pretvarate niti da drugima predstavljate lažnu sliku. Bilo da se radi o vašim nedostacima, vašim manama, vašim slabostima ili vašim iskvarenim naravima, morate da se otvorite i da o svemu tome razgovarate u zajedništvu. Nemojte ih prikrivati. Naučiti kako da se otvoriš jeste prvi korak ka život-ulasku i to je prva prepreka, ona koju je najteže savladati. Jednom kad savladaš tu prepreku, biće lako ući u istinu. Kad preduzmeš taj korak, šta će to značiti? To će značiti da otvaraš svoje srce i da ogoljuješ i otvaraš svaki deo sebe – bilo dobar ili loš, pozitivan ili negativan – i da ga iznosiš na svetlost dana da ga drugi ljudi vide i da ga Bog vidi, ne skrivajući i ne prikrivajući ništa od Boga, ne koristeći nikakvo pretvaranje, prevaru ili obmanu prema Bogu, i da si na isti takav način iskren prema drugim ljudima. Tako ćeš živeti u svetlosti; ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi ljudi videti da u tvojim postupcima postoje načela i transparentnost. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, obraz i status, niti treba da skrivaš ili prikrivaš svoje greške. Ne treba u to da ulažeš te beskorisne napore. Ako te stvari možeš da otpustiš, život će ti postati veoma opušten, bez ikakvih ograničenja i bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da je prvi korak ka tome da postanem poštena osoba da budem jednostavan i da se otvorim. Čovek mora da se usudi da se otvori u vezi sa svojim nedostacima i iskvarenošću. Posebno kada pogrešiš i ne želiš da drugi znaju, tada treba da se ogoliš i da povodom toga budeš pošten. Ono što Bog ceni je srce koje voli istinu i stav težnje da se bude pošten, čak i po cenu da se izgubi obraz. Video sam da sam još uvek daleko od toga da budem poštena osoba, ali bio sam voljan da vežbam i praktično postupam u toj oblasti. Od tada, ako bih pravio bilo kakve greške ili propuste u svojoj dužnosti, svesno bih se otvorio drugima u vezi sa tim, i kada sam to radio, braća i sestre me nisu gledali s visine. Umesto toga, dobio sam njihovu iskrenu pomoć. Postepeno, više nisam bio zabrinut i uplašen kao pre kada bih pogrešio, niti sam pokušavao da prikrijem greške. Osvrćući se na vreme kada se nisam usuđivao da se otvorim nakon što bih napravio greške, bio sam kao pacov koji se krije u mračnom uglu, plašeći se da izađe na svetlost. Sada, nakon što sam se otvorio braći i sestrama, osećao sam se oslobođeno, kao da mi je teret skinut s leđa. Kasnije sam razmišljao o problemima kao što su izgubljeni fajlovi projekta i problemi sa sinhronizacijom zvuka i slike. To se uglavnom dešavalo zato što sam bio nemaran u svojoj dužnosti, oslanjao se na iskustvo i zato što sam previše verovao sebi. Da bih izbegao te probleme u budućnosti, redovno bih pravio rezervne kopije projekata i više ne bih toliko verovao sebi, već bih se pažljivo odnosio prema svojoj dužnosti.

Jednom prilikom, zbog nepravilnog rukovanja, obrisao sam nekoliko video-projekata koji su već bili postavljeni na internet. Braća i sestre su rekli da je ovo ozbiljna stvar i da treba da se prijavi vođi. Ali sam se zaista zabrinuo da će, kad sazna, vođa imati loše mišljenje o meni, pa sam poželeo da taj problem svedem na najmanju moguću meru. Neko vreme sam proveo obnavljajući projekte, razmišljajući da će biti dovoljno samo ako otklonim problem, pa nisam odmah rekao vođi. Ali posle toga sam se osećao prilično krivim. Tokom jednog okupljanja, želeo sam da se otvorim vođi u vezi sa greškom koju sam napravio, ali i dalje sam bio previše zabrinut za svoj ponos da bih progovorio. Baš tada smo slučajno pročitali jedan odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Iskvareni ljudski rod ima još jednu manu: voli da sebe opisuje kao naročito plemenit i velik, kao posebno pronicljiv i imućan, i kao da poseduje naročit status i poreklo. Nikada ne spominje prljave ili glupe stvari koje je radio u tajnosti, greške koje je napravio, ili mane i nedostatke koje ima – ne govore ni reč, niti odaje i najmanji detalj, plašeći se da će drugi saznati za takve stvari, da će ga drugi videti onakvim kakav zaista jeste. Zar to nije pretvaranje? Zar to nije laganje i obmana? (Jeste.)” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (25)”). Dok sam razmišljao o Božjim rečima, shvatio sam da ponovo pokušavam da prikrijem svoju grešku kako bih zaštitio svoj ponos i status. Iako sam povratio sve projekte i crkvenom radu nije naneta nikakva šteta, i dalje sam u ovoj stvari pokazivao sklonost da prikrivam svoje greške i nisam želeo da drugi vide moje nedostatke. To je bila iskvarena narav, i ovo je bio problem koji se pojavio tokom moje dužnosti, pa sam morao jasno i iskreno da prijavim sve detalje vođi. Zato sam se tiho u srcu pomolio: „Bože, ne želim da živim po svojoj varljivoj iskvarenoj naravi. Molim Te, ispitaj moje srce. Voljan sam da budem jednostavan, da se otvorim i da budem poštena osoba.” Nakon molitve, razgovarao sam u zajedništvu o iskvarenosti koju sam u ovome otkrio i o razumevanju koje sam stekao o sebi. Nakon što sam završio razgovor, osetio sam kao da mi je teret skinut s leđa. Iako sam se u tom trenutku malo stideo, srce mi se mnogo više opustilo kada sam se otvorio i razgovarao u zajedništvu. Hvala Bogu!