Autor: Lin Sen, Kina

Dok sam odrastao, u mojoj su porodici muškarci oduvek vodili glavnu reč, a moj otac je imao poslednju reč u svemu. Nikada nije obavljao kućne poslove; stvari poput kuvanja, pranja veša i čišćenja bile su posao moje majke i sestre. Često je moju braću i mene učio da „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”, i da su obrađivanje zemlje i zarađivanje novca muški poslovi, dok su kuvanje i pranje veša ženski poslovi. Zahvaljujući očevim rečima i primeru, sva moja starija braća su nakon ženidbe postala glave svojih domaćinstava i nikada nisu radila kućne poslove. Želeo sam da budem baš kao oni, jer sam smatrao da je to jedini način da muškarac ima dolično držanje i dostojanstvo. Nakon što sam se oženio, moja supruga je bila veoma čestita i sposobna domaćica koja je na sebe preuzela sve kućne poslove. Ponekad bi tokom obroka čak i donosila hranu pravo pred mene. Zbog toga sam se još više učvrstio u uverenju da kao muškarac ne treba da radim poslove poput pranja, krpljenja ili brige o deci. Smatrao sam da je sve to ženski posao. Kad bih ja to radio, bilo bi to ponižavajuće i ispod moje časti. Kasnije, nakon što se supruga porodila, dolazio bih kući s posla i viđao je kako se muči da kuva i radi kućne poslove dok drži bebu. Želeo sam da joj pomognem, ali bih onda pomislio koliko bi bilo ponižavajuće da ljudi saznaju da jedan odrastao muškarac poput mene radi takve poslove. Zato bih jednostavno odlazio da igram karte, umesto da pomognem supruzi oko kućnih poslova. Nakon što sam prihvatio Božje delo poslednjih dana, istinski sam uživao u čitanju Božjih reči. Iz Njegovih reči sam shvatio da, ako želim da verujem u Boga, moram u svemu da primenjujem istinu i proživim normalnu ljudskost. Nisam mogao samo da dopuštam drugima da me služe – to bi zaista bilo nerazumno. Od tada sam počeo da pomažem supruzi u nekim kućnim poslovima, učeći da kuvam, perem povrće i čistim.

Jednog dana u januaru 2023, vođa je rekao da se jedan domaćinski dom suočava sa bezbednosnim rizicima i da mlade sestre koje su tamo boravile treba odmah iseliti. Zamolio me je da ih privremeno ugostim i rekao da će se one iseliti posle Nove godine, čim se pronađe odgovarajući domaćinski dom. Pomislio sam: „Ja sam brat. Koliko bi bilo ponižavajuće i neprijatno da provodim ceo dan oko šporeta! Zašto je vođa uredio da obavljam dužnost domaćina? Zar ne pokušava samo da me stavi u težak položaj?” Ali onda sam pomislio: „Verujem u Boga već mnogo godina. Ako odbijem ovu dužnost, zar vođa neće reći da nisam neko ko stremi ka istini? Osim toga, moj dom je prilično pogodan za ugošćavanje. Iako je moja supruga uklonjena iz crkve, ona me podržava u obavljanju dužnosti, a ni moje dvoje dece se ne protive. Bilo bi savršeno da mlade sestre provedu Novu godinu kod mene. Štaviše, vođa je tražio samo da ih privremeno ugostim. Iseliće se čim se pronađe odgovarajući domaćinski dom.” Razmišljajući o tome, pristao sam. Ali kada je došlo vreme da primim sestre, ponovo se pojavio onaj način razmišljanja: „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom.” Pošto je moja supruga radila u restoranu koji služi doručak, ja sam svakog dana kod kuće kuvao doručak i ručak. Supruga me je mnogo puta podsećala: „Trebalo bi da staviš kecelju i zaštitne rukave kad kuvaš, inače će ti se odeća isprljati i biće je teško oprati.” Ja bih se usmeno složio, ali to nijednom nisam uradio. Mislio sam: „Hoće da nosim zaštitne rukave i kecelju? Na šta bih ličio? Izgledao bih kao neka stara domaćica! Kad bi me sestre videle takvog, koliko bi to samo bilo neprijatno! Kuvanje i pranje su poslovi koje treba da rade sestre, a ne braća. Kad bi braća i sestre saznali da obavljam dužnost domaćina, sigurno bi me gledali s visine. Ne mogu da verujem da sam ja, brat koji obavlja rad na izradi tekstova, sada postao profesionalni kuvar!” Posle nekog vremena, vođa je uredio da se još jedna mlada sestra useli u moj dom, a činilo se da sestre uopšte nemaju nameru da se isele. Pomislio sam: „Zar nisu rekle da će se iseliti posle Nove godine? Zašto se u moju kuću dovodi još ljudi? Ovo svakodnevno kuvanje je tako ponižavajuće. Kada će ovome više doći kraj?” Osećao sam da se gušim u negativnosti, pa sam prestao da ulažem srce u kuvanje i počeo da radim nemarno. Pirinač koji sam kuvao na pari bio je ili pretvrd ili premekan, a jela koja sam pržio bila su ili preslana ili potpuno bezukusna. Ipak, uopšte se nisam preispitivao; Čak sam smatrao da je sasvim dovoljno što hranu uopšte iznosim na sto. Kasnije su mi uputile nekoliko primedbi, govoreći da su rezanci nedovoljno kuvani i da se kristali soli u hladnim jelima nisu rastopili. Osećao sam se još gore kad sam to čuo. „Dovoljno je ponižavajuće što jedan odrastao muškarac poput mene ceo dan kuva za vas, a sad još nalazite zamerke u svemu? Ovo je nepodnošljivo!” U srcu sam samo priželjkivao da se što pre isele. Kasnije sam shvatio da je moje stanje bilo pogrešno, pa sam se molio Bogu da me usmeri u razumevanju sopstvenih problema.

Tada sam čuo himnu Božjih reči:

Prvobitni ljudski rod činila su živa bića sa duhom

1  U početku, Ja sam stvorio ljudski rod; odnosno, stvorio sam pretka svih ljudi, Adama. On je bio obdaren oblikom i likom, ispunjen vitalnošću, ispunjen snagom i, još više, bio je praćen Mojom slavom. Slavan je bio dan kada sam Ja stvorio čoveka. Nakon toga, stvorena je Eva od Adamovog tela, i ona je takođe bila pretkinja ljudskog roda. Tako su ljudi koje sam Ja stvorio bili ispunjeni Mojim dahom i Mojom slavom.

2  Adam je prvobitno „rođen” iz Moje ruke i predstavljao je Moj lik. Stoga je, prema prvobitnom značenju reči, „Adam” onaj koga sam Ja stvorio, onaj koji je prožet Mojom vitalnom snagom, prožet Mojom slavom, koji poseduje oblik i lik, duh i dah. On je bio jedino stvoreno biće, koje je posedovalo duh, koje je moglo da predstavlja Mene i da nosi Moj lik i koje je primilo Moj dah.

3  U početku, Eva je bila drugo ljudsko biće obdareno dahom čije sam stvaranje Ja odredio, te je stoga prvobitno ime „Eva” označavalo stvoreno biće koje će nastaviti Moju slavu, ispunjeno Mojom vitalnošću i, još više, obdareno Mojom slavom. Eva je stvorena od Adamovog tela, i ona je bila stvorena po Mom liku, te je tako postala drugo ljudsko biće stvoreno po Mom liku. Prvobitno je „Eva” označavala živo ljudsko biće sa duhom, sazdano od mesa i kostiju, Moje drugo svedočanstvo, kao i Moj drugi lik među ljudima. Oni su bili preci ljudskog roda, dragocen i čist ljudski rod i bili su izvorno živa bića obdarena duhom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znači biti stvarna osoba”

Dok sam razmišljao o stihovima, shvatio sam da, kada je Bog u početku stvorio čovečanstvo – Adama i Evu – nikada nije rekao da su muškarci plemenitiji od žena ili da žene imaju niži status od muškaraca. U Božjim očima, muškarci i žene su ravnopravni. Isto je i u Božjoj kući. Bez obzira na to koju dužnost neko obavlja, Bog nikada nije rekao da određene dužnosti moraju da obavljaju braća, a druge isključivo sestre. Ali, ja sam od malih nogu učen očevim rečima i primerom, pa sam živeo u skladu sa šovinističkim idejama. Uvek sam nipodaštavao žene i sa visine gledao na poslove poput kuvanja i pranja, smatrajući da su to sve samo ženski poslovi. Zato sam osećao takav otpor prema dužnosti domaćina, pa sam čak i dok sam je obavljao bio nemaran. Ništa što sam mislio i radio nije bilo u skladu sa Božjim namerama. Uvidevši to, bio sam spreman da se pokorim i da savesno obavljam svoju dužnost domaćina. Nakon toga, kad sam kuvao rezance, kuvao sam ih malo duže, a hladna jela sam marinirao unapred. Počeo sam i da razmišljam o tome kako da jela koja pravim budu raznovrsnija. Kad sam video da su neke od mladih sestara bolesne i da kašlju, skuvao sam im napitak od krušaka sa šećerom u kamenu. Taman kad sam počeo da se menjam, one su se neočekivano iselile.

Posle njihovog odlaska, često sam se pitao: „Zašto sam pokazao toliki otpor dok sam obavljao dužnost domaćina?” Kasnije sam pročitao Božje reči koje su razotkrile problem šovinizma i stekao sam izvesno razumevanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Mnogi muškarci misle: ’Kućni poslovi, poput pranja i krpljenja odeće, jesu stvari koje treba da rade žene. Kad god obavljam te zadatke, iznerviram se i osećam se manje muškarcem.’ (…) Neki muškarci imaju te šovinističke misli; preziru kućne poslove poput brige o deci, pranja veša, kuvanja i čišćenja i ne žele to da rade. Čak i ako ih rade, čine to pomalo preko volje, plašeći se da bi drugi mogli gledati na njih s visine. Misle: ’Ako stalno obavljam ove poslove, po čemu se razlikujem od žene?’ Zar njihovo razmišljanje nije problematično? (Jeste.) (…) Ljudi iz određenih regiona su naročito šovinistički nastrojeni – to je neosporno rezultat uslovljavanja i uticaja njihovih porodica. Dakle, da li ti je to uslovljavanje naškodilo ili ti je koristilo? (Naškodilo mi je.) To je ljudima nanelo veliku štetu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). „Na primer, recimo da si brat i da se od tebe traži da svakoga dana spremaš obroke i pereš sudove za drugu braću i sestre. Da li bi mogao da se pokoriš? (Mislim da bih mogao.) Možda bi kratkoročno mogao, no, da li bi mogao da se pokoriš ako bi se od tebe tražilo da tu dužnost obavljaš dugoročno? (Mogao bih da se pokorim ako bih tu dužnost morao da obavljam samo povremeno. Kad bi to bilo na duži vremenski period, možda ne bih mogao.) To pokazuje da nemaš pokornost. Čime je uzrokovano to što ljudi nemaju pokornost? (To je uzrokovano time što ljudi u svom srcu gaje tradicionalne predstave. Smatraju da muškarci treba da rade van kuće, a da žene treba da se bave kućnim poslovima, da je kuvanje ženski posao i da, ako kuva, brat gubi obraz. Zbog toga ne bi bilo lako pokoriti se.) Tako je. Kad je reč o podeli posla, ljudi podležu rodnoj diskriminaciji. Muškarci razmišljaju: ’Mi, muškarci, treba da budemo napolju i da zarađujemo za život. Poslove poput kuvanja i čišćenja treba da obavljaju žene. Ne treba nas terati da to radimo.’ Međutim, ovo su sada posebne okolnosti i od tebe se traži da to radiš, pa šta ćeš onda učiniti? Koje teškoće moraš da rešiš da bi mogao da se pokoriš? U tome je srž ovog problema. Moraš da prevaziđeš rodnu diskriminaciju. Ne postoje poslovi koje moraju da obavljaju muškarci, niti oni koje moraju da obavljaju žene. Pre svega, nemoj da deliš posao na taj način. Koju će dužnost neko obavljati ne treba određivati prema njegovom polu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Primena istine je jedini način da se zadobije život-ulazak”). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje. Razmišljao sam o tome kako sam, pod uticajem očevih reči i dela i porodičnog vaspitanja od detinjstva, uvek verovao u izreke: „Muškarci su superiorni u odnosu na žene” i „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”. Mislio sam da su kućni poslovi poput pranja veša, kuvanja i čišćenja sve poslovi koje žene rade, dok muškarci samo treba da obrađuju zemlju ili da rade kako bi zaradili novac. Verovao sam da je status muškarca viši od statusa žene, te da je prirodno da ih supruge služe, a ako muškarac radi kućne poslove, to je ponižavajuće i drugi će ga gledati s visine. Stoga, pre nego što sam poverovao u Boga, nikada nisam radio kućne poslove. Kad bih video svoju suprugu kako žuri na sve strane, radeći poslove dok drži naše dete, osećao sam se loše i želeo sam da joj pomognem, ali bih se onda setio da odrastao muškarac poput mene treba da čuva određeno držanje i dostojanstvo pravog muškarca. Razmišljao sam o tome koliko bih obraza izgubio pred drugima da radim ženske poslove, pa bih odlazio da igram karte i da se zabavljam, umesto da pomognem supruzi oko kućnih poslova. Svih tih godina, moja supruga je patila u tišini, živeći iscrpljujućim i gorkim životom. Što je najvažnije, pošto sam bio pod tolikim uticajem šovinističkih ideja, nisam mogao da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Kad mi je vođa uredio da privremeno ugostim sestre, ja sam na kućne poslove gledao kao na ženski posao i smatrao sam da je ponižavajuće i ispod moje časti da kao brat obavljam dužnost domaćina. Da bih zaštitio svoj muški imidž, nisam se čak usuđivao ni da nosim kecelju ili zaštitne rukave dok sam kuvao, plašeći se da će me sestre gledati s visine. Zbog svog unutrašnjeg otpora, bio sam nemaran u svojoj dužnosti; nisam mogao čak ni rezance da skuvam kako treba, a so u hladnim jelima se nije rastopila. Kad su mi sestre davale sugestije, mislio sam da su previše zahtevne i samo sam priželjkivao da se što pre isele. Video sam da sam, živeći u skladu sa tim tradicionalnim kulturnim idejama, a da bih zaštitio svoje takozvano muško dostojanstvo i status, postao neverovatno sebičan i hladan, lišen svake normalne ljudskosti. Nisam imao ni najmanje pokornosti ni posvećenosti prema svojoj dužnosti. Shvativši to, molio sam se, tražeći od Boga da me usmeri kako bih razumeo istinu i oslobodio se ropstva i sputavanja svojih šovinističkih ideja.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i našao put primene. Svemogući Bog kaže: „Da li treba razlikovati društvene odgovornosti muškaraca i žena? Da li muškarci i žene treba da imaju ravnopravan položaj u društvu? Da li je pravično nezasluženo podizati položaj muškaraca, a umanjivati značaj žena? (Ne, nije pravično.) Prema tome, kako se tačno treba ophoditi prema društvenom položaju muškaraca i žena na način koji je pravičan i razuman? Koje je načelo za to? (Da su muškarci i žene ravnopravni i da se prema njima treba ophoditi pravično.) Pravično ophođenje je teorijska osnova, ali kako to sprovesti u delo tako da odražava pravičnost i razumnost? Zar time nisu obuhvaćeni praktični problemi? Pre svega, moramo da utvrdimo da je položaj muškaraca i žena ravnopravan – to je nesporno. Stoga, društvena podela rada između muškaraca i žena takođe treba da bude ravnopravna, i treba je razmotriti i urediti prema njihovom kovu i radnoj sposobnosti. Trebalo bi da postoji ravnopravnost, posebno kada su u pitanju ljudska prava, u meri u kojoj žene takođe treba da uživaju u onome u čemu muškarci mogu da uživaju; jedino se tako može obezbediti ravnopravan položaj muškaraca i žena u društvu. Ko god može da obavlja posao ili ko god je dorastao da bude vođa, treba mu dozvoliti da to radi, bilo da se radi o muškarcu ili ženi. Šta mislite o ovom načelu? (Dobro je.) Ono odražava ravnopravnost između muškaraca i žena. Na primer, pretpostavimo da zapošljavate nove vatrogasce i da se među kandidatima nalaze i muškarci i žene. Koga bi trebalo da zaposlite? Pravičan tretman je teorijska osnova i načelo, ali kako bi konkretno trebalo da postupite? Upravo sam rekao da treba izabrati onoga ko je na osnovu svog kova i sposobnosti kompetentan da obavlja posao – prema ovom načelu bi trebalo da izaberete koga ćete zaposliti. Pogledajte koji od kandidata imaju dobar kov, mentalno su agilni i oštroumni i mogu brzo da deluju u hitnim situacijama. Zatim, saznavanjem o raznim osobinama svake osobe, kao što su njena radna sposobnost, iskustvo i nivo kompetentnosti u pogledu vatrogasnog posla, možete na kraju doneti odgovarajuću odluku. Može se desiti da među izabranim kandidatima budu ne samo muškarci već i žene, i da su muškarci krupni, visoki i snažni, imaju vatrogasno iskustvo i bili su učesnici u nekoliko vatrogasnih i spasilačkih operacija, a da su žene agilne, prošle su rigoroznu obuku, dobro su upućene u osnovna znanja o gašenju požara i radne procedure, i imale su izvanredne rezultate u svom prethodnom radu. Ako je tako, onda su svi izabrani kandidati prilično pogodni. To se zove biranje najboljih među najboljima, bez pristrasnosti prema bilo kojoj strani. (…) Pre svega, kada se baviš nečim, nemaš predrasuda prema muškarcima ili ženama. Veruješ da ima i mnogo izuzetnih i talentovanih žena i ti lično poznaješ mnoge. Stoga, kroz svoj uvid znaš da radna sposobnost žena nije manja od sposobnosti muškaraca i da doprinos žena u društvu nije ništa manji od doprinosa muškaraca. Budeš li imao taj uvid i to razumevanje, kad god nešto budeš radio u budućnosti, donosićeš tačne procene i odluke zasnovane na toj činjenici. Drugim rečima, ako se ne priklanjaš nijednoj strani i nemaš nikakve predrasude u pogledu roda, onda će tvoja ljudskost biti relativno normalna u tom pogledu i možeš da se ponašaš pravično. Ograničenja tradicionalne kulture, u smislu da se muškarci smatraju superiornim u odnosu na žene, biće uklonjena iz tebe: tvoje misli više neće biti ograničene i na tebe više neće uticati taj aspekt tradicionalne kulture” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Nakon čitanja Božjih reči, osetio sam veliku jasnoću i shvatio sam da, kako bih se oslobodio okova tradicionalnih kulturnih ideja poput „Muškarci su superiorni u odnosu na žene” i „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”, prvo moram da prihvatim činjenicu da su muškarci i žene ravnopravni. Muškarci ne treba da imaju predrasude prema ženama, a još manje da ih omalovažavaju ili tlače. To je nemoralno i lišeno ljudskosti. Muškarci treba da se ophode pravično prema ženama i da na kućne poslove ne gledaju kao na nešto što žene po prirodi treba da rade, dok poslove visokog profila koji donose status smatraju muškim poslovima. Takvo gledište je jedna od Sotoninih jeresi i zabluda i potpuno je u suprotnosti sa istinom. U Božjoj kući ne postoji pravilo koje nalaže koje dužnosti moraju da obavljaju braća, a koje sestre. U Božjoj kući, dužnosti se nikada ne raspoređuju na osnovu pola, već se razumno raspoređuju na osnovu svačijeg kova, prednosti, radne sposobnosti i potreba crkvenog rada. Na primer, vođa mi je dodelio dužnost domaćina zato što se domaćinski dom u kojem su sestre boravile suočavao sa bezbednosnim rizicima, a nisu odmah mogli da nađu bezbedan dom. S druge strane, moja kuća je bila prikladna, a supruga i deca su me podržavali u obavljanju dužnosti. S jedne strane, vođino uređenje je pružilo sigurnost sestrama, a s druge, omogućilo im je da normalno obavljaju svoje dužnosti, osiguravajući da crkveni rad ne bude pogođen. Time što sam ih ugostio takođe sam štitio rad crkve i obavljao svoju dužnost. Trebalo je da prihvatim to uređenje i da se pokorim, da otpustim pogrešne ideje i gledišta poput: „Muškarci su superiorni u odnosu na žene” i „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”, i da ispunim svoju dužnost domaćina u skladu sa Božjim rečima.

Nakon toga sam pročitao još Božjih reči i naučio kako da ispravno pristupim svojoj dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to je pravljenje izbora prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je ukaljana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kad uzimaš u obzir svoj ponos i status, svoje sopstvene interese i druge slične stvari, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije stav pokornosti. Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Kao prvo, ne smeš da analiziraš ko ti je dodelio ovaj posao; umesto toga, treba to da prihvatiš od Boga – to je Božji nalog, to je tvoja dužnost i treba da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima i da prihvatiš svoju dužnost. Kao drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišenog i prizemnog i nemoj da se baviš prirodom svoje dužnosti, time da li ti ona omogućava da se istakneš ili ne i time da li ona treba da se obavlja javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan aspekt ovog stava: pokornost i aktivna saradnja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Na primer, recimo da je tvoja odgovornost da kuvaš za braću i sestre i da je to tvoja dužnost. Kako treba da se odnosiš prema ovom zadatku? (Treba da tragamo za istina-načelima.) Kako se traga za istina-načelima? Ovo se odnosi na stvarnost i na istinu. Moraš da razmisliš o tome kako da istinu sprovodiš u delo i kako da dobro obavljaš ovu dužnost. Koji aspekti istine su ovim obuhvaćeni? Prvi korak je da moraš najpre da spoznaš sledeće: ’Ja ne kuvam za sebe. Ovo je moja dužnost.’ Ovim je obuhvaćen aspekt vizije. Šta je sa drugim korakom? (Moramo da razmislimo kako da dobro skuvamo obrok.) Koje je merilo za dobro kuvanje? (Moramo da tražimo Božje zahteve.) Tako je. Jedino su Božji zahtevi istina, merilo i načelo. Raditi stvari prema Božjim zahtevima – to je jedan aspekt istine. Moraš pre svega da se setiš ovog aspekta istine, a zatim da razmisliš: ’Bog mi je poverio ovu dužnost da je obavljam. Koje merilo Bog zahteva?’ Pre svega moraš da poseduješ ovakvo utemeljenje. Dakle, kako treba da postupaš da bi ispunio Božje merilo? Hrana koju kuvaš mora da bude zdrava, ukusna, higijenski ispravna i da ne škodi telu – ovim su obuhvaćene te pojedinosti. Dokle god postupaš prema ovom načelu, hrana koju spremaš biće u skladu s Božjim zahtevima. Zašto ovo kažem? Zato što si tragao za načelima ove dužnosti i svojim postupcima nisi prekoračio granice koje je Bog odredio. Tvoj način postupanja je bio ispravan. Dobro si obavio svoju dužnost i obavio si je na način koji je u skladu s merilom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). U Božjoj kući nijedna dužnost se ne dodeljuje na osnovu pola osobe, i ne postoje plemenite ili niske dužnosti. Ispravan stav prema sopstvenoj dužnosti jeste da je prihvatiš od Boga i da se pokoriš. Bez obzira na to ko je dodeljuje ili da li si u centru pažnje, treba da tragaš za istina-načelima kako bi ispunio svoju dužnost. To je ispravna primena i u skladu je sa Božjim namerama. Kad mi je vođa dodelio dužnost domaćina, nije trebalo da brinem da će me drugi gledati s visine, već je trebalo da tražim istina-načela i da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Prvo, morao sam da učinim sve što mogu da bih održao bezbedno okruženje za sestre. Takođe, morao sam da održavam kuću čistom, a prilikom kuvanja, morao sam da razmišljam o tome kako da obroci budu hranljivi i zdravi. S jedne strane, obavljanje dužnosti domaćina ispravilo je moje šovinističko pogrešno gledište, tako da više nisam gledao na žene kroz tradicionalno sočivo izreke „Muškarci su superiorni u odnosu na žene”. S druge strane, obavljanje te dužnosti poboljšalo je i moje životne veštine. Sada sam mnogo veštiji u pranju i seckanju povrća, a kod kuće sam u suštini ja taj koji kuva i čisti. Sećam se da je jednom prilikom za vreme ručka supruga sa osmehom rekla: „Nekada sam ja kuvala za tebe, ali nikad nisam mislila da će sada biti obrnuto.” I deca su rekla da sam se promenio. Nekoliko sestara ponekad dođe kod mene kući da razgovaramo o njihovim propovedima, i većinom sam ja taj koji kuva. Više uopšte ne osećam da je to ponižavajuće ili sramotno. Sestre čak kažu da je riba koju spremam ukusna. Činjenica da sam uspeo da se oslobodim tih tradicionalnih šovinističkih ideja i da proživim delić normalne ljudskosti, sve je to rezultat postignut kroz Božje reči. Hvala Bogu!