Godine 2014. počela sam da obavljam glumačku dužnost u crkvi. Osim glume i usavršavanja veština, ostatak vremena sam mogla da organizujem kako sam htela, tako da mi je život bio relativno slobodan i udoban. Pošto sam volela glumu i bila spremna da uložim trud u svoje izvedbe, moje veštine su se značajno poboljšale nakon glume u dva filma, pa me je vođa zamolila da se obučavam za rediteljsku dužnost. U tom trenutku sam bila prilično nevoljna i razmišljala sam: „Reditelj ima toliko odgovornosti. Moraš da učestvuješ u svemu što tim radi, a posle snimanja moraš da pregledaš materijal. To je iscrpljujuće i za um i za telo. Ako svaki dan budem ovako naporno radila, na kraju ću biti potpuno iscrpljena i izmučena!” Ali pomisao da odbijanje dužnosti ne bi bilo u skladu s Božjim namerama naterala me je da nevoljno prihvatim. Sve sestre su se obradovale zbog mene kad su saznale da sam unapređena na rediteljsku dužnost, ali ja sam razmišljala: „Ovo je očigledno iscrpljujuć posao. Ne težim ka tome da preuzmem veliki nalog, jer što je breme teže, to je telu napornije. Ja samo želim da budem obična glumica. Sve dok ne sedim besposlena, to je u redu.”

Kada sam bila zadužena za režiju svog prvog filma, koordinatorka je za svaki dan pravila prenatrpan raspored. Nakon svakog snimanja, još uvek smo morali da razgovaramo o glumi, kadrovima ili problemima na setu za sledeću scenu. Tokom snimanja, sedela sam ispred monitora i ni na trenutak nisam smela da dopustim da mi pažnja popusti. Ako bih izgubila koncentraciju, ne bih mogla da procenim da li je izvedba precizna, pa bih snimak morala da gledam ponovo ili da snimamo iznova. Ponekad, nakon što bi se snimanje na setu završilo i ostali članovi ekipe otišli, ja sam i dalje morala da ostanem i obavim druge poslove. Pored toga, u ovom filmu je bilo mnogo protagonista i antagonista, pa sam s glumcima morala da prolazim scene, da s njima vežbam i da ih podučavam, nadgledajući sve. Za svaku scenu, morala sam unapred da se udubim u likove i da ih temeljno razumem kako bih mogla da procenim da li su glumačke izvedbe verne njihovim likovima. To je posebno važilo za emotivne scene: kada glumac nije mogao da uđe u lik, morala sam da pronalazim načine da ga dovedem u pravo emotivno stanje. Naprosto sam osećala da je uloga reditelja toliko psihički iscrpljujuća! Kao glumica, trebalo je jedino da dobro odigram svoju ulogu i to je bilo sve. Ta dužnost je bila mnogo opuštenija. Iz dna duše sam mrzela rediteljsku dužnost. Nakon toga, počela sam površno da obavljam svoju dužnost. Tokom snimanja, kada bih videla da se glumci muče da postignu željeni efekat, umesto da razmišljam kako da ih usmerim da poboljšaju svoju izvedbu, samo bih na brzinu odobrila snimak. Kao rezultat toga, kad je vođa pregledala odlomke iz filma, otkrila je da gluma nije u skladu s merilom, pa smo morali ponovo da snimamo. Drugom prilikom, sestra sa kojom sam sarađivala me je zamolila da tokom proba dodam neke fizičke pokrete u izvedbu glumaca. Mislila sam da je to prevelika gnjavaža, pa to nisam uradila. Shodno tome, izvedba je bila manjkava, pa je neposredno pre početka snimanja ona morala na licu mesta da podučava glumce kako da dodaju te pokrete, što je odložilo snimanje. U tom trenutku, osećala sam se užasno, znajući da nisam ispunila svoju odgovornost. Međutim, kasnije, kad god bi došlo vreme da se zaista radi, i dalje sam osećala da je obavljanje ove dužnosti jednostavno previše naporno i mučno. Dva meseca su proletela, a glumci su stalno imali problema sa svojim izvedbama. Koordinatorka me je nekoliko puta podsetila da detaljnije prolazim scene sa glumcima, ali ja ne samo da to nisam slušala, već sam osetila i otpor, razmišljajući: „Detaljnije bi značilo takvu gnjavažu! Pa, dokle bi onda probe trajale?” Čak sam nastojala i da se opravdam, govoreći: „Kad sam ja bila glumica, niko me nije tako detaljno podučavao. Zar gluma nije odgovornost samog glumca?” Kad bi došlo vreme za probe, i dalje bih glumcima govorila samo u grubim crtama, bez ikakvih detalja, što je dovodilo do čestih ponovnih snimanja i odlagalo raspored produkcije.

Nakon nekog vremena, brat Ilija je dodeljen da sa mnom sarađuje na rediteljskoj dužnosti. Koordinatorka mi je rekla: „Izgleda da se mučiš da sama obavljaš rediteljsku dužnost. Od sada ćeš ti uglavnom biti zadužena da prolaziš kroz scene sa glumcima, a brat Ilija će nadgledati stvari sa monitora.” Zapravo sam bila prilično srećna što to čujem. Pomislila sam: „Sjajno! Ne moram više da gledam u monitor i nadgledam. Ovako će mi vreme biti fleksibilnije i neću biti toliko umorna.” Nakon toga, čim bih završila probu sa glumcima, otišla bih da se bavim svojim privatnim stvarima. Nije me bilo briga kako oni glume i, kao rezultat toga, uvek je bilo problema u izvedbama glumaca tokom samog snimanja. Koordinatorka mi je rekla da preispitam svoj stav prema dužnosti, ali ja sam u sebi razmišljala: „Šta ja tu imam da preispitujem ako glumci ne glume dobro? Zar ću sad za to ja da budem kriva?” I što sam više razmišljala, sve više sam osećala da je ova dužnost jedan nezahvalan posao. Tih dana, nekoliko glumaca koje sam podučavala stalno je imalo probleme tokom snimanja. Koordinatorka me je ponovo podsetila da preispitam svoj stav prema dužnosti i tek tada sam počela da se preispitujem. Gledajući unazad, iako je mom telu bilo udobno proteklih nekoliko dana, osećala sam neki čudan nemir u srcu, pa sam se pomolila Bogu i promislila o sebi. Setila sam se jednog dela Božjih reči: „’Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da se prepuštaš udobnosti, zar ne? E, onda, prepuštaj se udobnosti zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom.” Zatim sam potražila ceo taj odlomak da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj sa stavom bez poštovanja, kakav će biti ishod? Nećeš uspeti da dobro obaviš čak ni dužnost koju si sposoban da dobro obaviš – tvoj učinak neće biti u skladu s merilom i Bog će biti veoma nezadovoljan stavom koji imaš prema obavljanju svoje dužnosti. Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i donelo bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da se prepuštaš udobnosti, zar ne? E, onda, prepuštaj se udobnosti zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam ga pročitala, shvatila sam da je stav čoveka prema svojoj dužnosti ključan. Ako ljudi mogu da obavljaju svoju dužnost svim srcem i umom, Bog će ih prosvetiti i voditi, a oni će postići dobre rezultate. Ali, ako je njihov stav lakomislen ili površan, onda će dužnost koja je uz malo truda mogla da bude dobro obavljena, biti obavljena loše. Jasno sam videla da izvedbe glumaca nisu bile u skladu sa merilom, ali, da bih sebe poštedela muke, nisam ih strpljivo podučavala, već sam samo na brzinu odobravala snimke, što je dovelo do potrebe za ponovnim snimanjem kada izvedbe nisu prošle proveru. Prilikom proba, glumcima sam govorila samo u grubim crtama, bez ikakvih detalja, što je dovelo do toga da nekoliko njih ima problema sa izvedbom na setu, uzrokujući stalna ponovna snimanja i odlaganje rasporeda. Sve to je bilo uzrokovano time što sam bila površna i hvatala krivine u svojoj dužnosti. Koordinatorka me je više puta podsetila da preispitam svoj stav prema dužnosti, ali sam se ja samo raspravljala i navodila izgovore. Uvek sam površno obavljala svoju dužnost, što je stalno izazivalo probleme, pa je koordinatorka prestala da mi dopušta da nadgledam sa monitora. Međutim, ja ne samo da nisam promislila o sebi, već sam zapravo bila srećna jer je mom telu moglo da bude udobnije. Postala sam sasvim obamrla! Crkva me je negovala kao glumicu, pružajući mi mnoge prilike da se obučavam. Uz prosvetljenje i vođstvo Svetoga Duha, ujedno sam stekla i nešto glumačkog iskustva. Sada, kada me je crkva negovala da budem rediteljka i kada je bilo potrebno da primenim ono što sam naučila u svojoj dužnosti, ja sam se opirala, žalila i bila sam površna samo zato što je trebalo da uložim nešto vremena i truda i što bi moje telo moralo da pati. Nedostajalo mi je toliko ljudskosti, zaista sam bila odvratna Bogu! Posebno nakon čitanja ovih Božjih reči: „Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne?” „Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom,” shvatila sam da se od mene više nije tražilo da nadgledam sa monitora zato što sam hvatala krivine i bila neodgovorna u svojoj dužnosti. Više nisam bila dostojna poverenja, pa je prilika da obavljam taj deo dužnosti data nekom drugom. Već sam se našla na ivici opasne litice; da se nisam pokajala, možda bih izgubila čak i priliku da prolazim scene sa glumcima. Zato sam nakon toga počela ozbiljno da shvatam probe sa glumcima. Kad god bih videla da je izvedba nekog glumca manjkava, odmah bih mu na to ukazala i strpljivo ga podučavala. Takođe bih pronalazila neke referentne video-zapise da ih zajedno sa glumcima prođem. Na kraju je snimanje tog filma uspešno završeno.

Mislila sam da sam se malo promenila, ali nisam ni slutila da ću se već tokom snimanja sledećeg filma vratiti na staro. U to vreme, i dalje sam bila odgovorna za podučavanje glumaca. Glavna glumica u ovom filmu bila je sestra Izabela. Tek je počela da se obučava za glumu i bilo je mnogo nedostataka u njenoj izvedbi, što je značilo da sam morala da uložim veću mentalnu energiju i da platim veću cenu nego ranije. Kad smo tek započeli snimanje, još uvek sam mogla savesno da radim. Odmah bih glumcima ukazivala na manjkavosti izvedbe, a ponekad bih im i sama praktično pokazivala. Međutim, kako je vreme prolazilo, to što sam morala da podučavam glumce za svaku scenu počelo je da mi biva psički naporno. Pored toga, brat sa kojim sam sarađivala, brat Vinsent, bio je prilično aktivan u svojoj dužnosti i veoma savestan u podučavanju glumaca, tako da se moj osećaj za breme postepeno smanjivao. Prestala sam da brinem i o drugim zadacima. Nekoliko puta sam primetila da sestra Izabela nije dobro dokučila svoj lik. Prvobitno sam planirala da uveče pronađem malo vremena da s njom porazgovaram, ali sam onda pomislila koliko sam već umorna posle dugog dana provedenog u prolaženju kroz scene. Ako bih je uveče podučavala, sigurno ne bih imala energije za sutrašnje snimanje. Zato sam naprosto pomislila: „Ma, zaboravi! Neću je ni podučavati.” Kao rezultat toga, tokom snimanja sledećeg dana, bilo je problema sa izvedbom sestre Izabele, što je usporilo naš napredak. Duboko sam zažalila što nisam ispunila svoju odgovornost, ali i kasnije, kad god je trebalo platiti neku cenu, ja bih i dalje vodila računa o svom telu i nisam mogla da primenjujem istinu. Postepeno, postajalo mi je sve teže i teže da podučavam glumce, u toj meri da više nisam mogla ni da vidim probleme u njihovim izvedbama. Zbog problema sa glumom, često smo morali ponovo da snimamo. U kombinaciji sa raznim drugim faktorima, to je značilo da film naprosto nije mogao da bude završen, pa je na kraju filmski tim raspušten. Te noći, nakon što smo bili raspušteni, prevrtala sam se i okretala u krevetu, nisam mogla da zaspim. Gledajući unazad, otkako se od mene tražilo da obavljam rediteljsku dužnost, nikada se nisam istinski pokorila. Uvek sam mrzela tu dužnost jer je bila previše naporna. Iskreno sam se zapitala: „Verujem li ja u Boga samo da bih se prepuštala telesnim udobnostima? Nije li to buntovništvo prema Bogu?” Tokom jednog okupljanja, vođa me je prekorio, rekavši: „Božja kuća te je obučavala da budeš rediteljka, ali nikad ne bih ni pomislio da ćeš biti tako neodgovorna. Zaista nisi dostojna poverenja!” U tom periodu, u srcu sam uvek osećala prazninu. Onoga časa kad bih pomislila da više nemam priliku da stvari popravim, suze od bola bi mi nevoljno potekle niz lice. Često bih tugovala jer nisam dobro ispunila svoju dužnost i zbog prestupa koje sam počinila. Toliko sam se osećala dužnom Bogu da me je bilo čak sramota i da Mu se molim, osećajući uvek da me se Bog gnuša i da me prezire, da je od mene sakrio Svoje lice i da me ignoriše. Bilo je kao da me je Bog ostavio po strani, a moj duh je bio u tami i bolu. Kasnije sam bila raspoređena da propovedam jevanđelje. Iako sam i dalje obavljala dužnost, ta stvar je ostala nerešeni čvor u mom srcu. Posle toga sam se mnogo puta molila i tragala za odgovorom: „Bože, gde sam tačno pogrešila? Molim Te, prosveti me i usmeravaj da spoznam sebe.”

Jednoga dana, kad sam pročitala Božje reči koje razotkrivaju i karakterišu lenje ljude, osetila sam da one duboko probadaju moje srce. Svemogući Bog kaže: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, to je samo puka fasada; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne tragaju za istinom da bi ga rešili; i mada znaju kakve teškoće treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da izdrži patnju i ko ne voli istinu je beskoristan; nije kvalifikovan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti uklonjeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Promišljajući o tim rečima, pred očima su mi se, jedna za drugom, pojavljivale scene iz vremena dok sam obavljala rediteljsku dužnost. Božja kuća me je odredila da budem rediteljka i da podučavam glumce u njihovoj izvedbi. Jasno sam videla da je u izvedbi glavne glumice bilo nedostataka, ali je ja nisam podučavala kako bih sebe poštedela prevelikog umora, ne ispunivši čak ni svoju najosnovniju odgovornost. Videvši da je brat Vinsent u toj meri aktivan, iskoristila sam tu situaciju i sasvim sam digla ruke od svog posla. Na papiru sam i ja bila rediteljka, ali je, u stvarnosti, brat Vinsent bio jedini koji je režirao. To je dovelo do toga da mnogi aspekti posla nisu bili urađeni kako treba, pa na kraju film nije mogao da bude završen i ceo tim je bio raspušten. Višemesečni napor braće i sestara i sve što je Božja kuća potrošila, pali su u vodu. Nosila sam titulu rediteljke, ali nisam radila nikakav stvaran posao i nisam ispunila svoju pravu funkciju. Nisam li bila samo ukrasna figura, potpuno beskorisna? Bila sam lenja i nezainteresovana i uvek sam površno obavljala svoju dužnost. Bog je podizao ljude, događaje i stvari da me mnogo puta podseti, ali se nikada nisam istinski pokajala. Na kraju sam izgubila delo Svetoga Duha; u svojoj dužnosti nisam mogla da uočim probleme, a moj duh se osećao izuzetno mračno i bolno. Oduvek sam živela prema sotonskim idejama kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. Verovala sam da čovek u svojih nekoliko decenija života ne treba toliko da se iscrpljuje; dovoljno je svakodnevno samo živeti slobodno i udobno. Pod kontrolom takvog razmišljanja, postala sam lenja i prestala sam da težim napretku. Sećam se da je u školi, dok su drugi vredno učili da budu najbolji, meni učenje bilo previše naporno, pa sam rano napustila školovanje. Nakon udaje, nisam zavidela drugima koji su kupovali automobile i kuće jer nisam želela da postanem rob hipoteke ili kredita za auto i da se izlažem tolikom pritisku. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da obavljam dužnost u Božjoj kući, nisam želela da preuzimam važne poslove. Bila sam zadovoljna time da samo obavljam neku dužnost, razmišljajući da će biti dovoljno da se nekako provučem i izdejstvujem onaj ishod da ne propadnem kad se Božje delo završi. Crkva me je obučavala da budem rediteljka, nadajući se da ću moći da iskoristim svoje veštine da bih ispunila svoju dužnost, ali je meni ta dužnost bila previše naporna i opirala sam joj se iz dna duše. Iako sam je prihvatila, uvek sam hvatala krivine i bila sam površna. Prisetila sam se jedne rečenice iz Biblije: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe” (Jevrejima 10:26). Znala sam vrlo dobro da površnost i hvatanje krivina u mojoj dužnosti nisu u skladu s Božjim namerama, ali sam to ipak činila zarad telesne udobnosti, odlažući rad na filmu. Nije li to bilo opiranje Bogu? Živeći prema sotonskim gledištima, prepuštala sam se udobnosti i bila sam neodgovorna u svojoj dužnosti, ostavljajući za sobom jedan prestup za drugim. Bog kaže: „Prestupi će čoveka odvesti u pakao” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Živeći prema sotonskim otrovima, koračala sam stazom propasti i uništenja. Kao rediteljka, trebalo je da budem primer timu, ali nisam išla pravim putem. Mislila sam samo na svoju telesnu udobnost i izbegavanje teškog rada, te sam bila površna i hvatala sam krivine u svojoj dužnosti. Kao rezultat toga, braća i sestre su proveli mesece svog vremena bez ikakvog rezultata, a ceo tim je došao do tačke raspuštanja. Nisam mogla da preuzmem odgovornost koju čovek treba da ispuni. Bila sam obična ništarija i zaslužila sam da budem uklonjena! Ujedno sam shvatila da je to što me je Bog ostavio po strani bio Njegov tihi sud nada mnom. To je bila Božja pravedna narav koja se spustila na mene i to su bili Božja ljubav i spasenje za mene. Inače ne bih preispitivala pogrešna gledišta u pozadini svoje težnje. Pomislila sam na Božje reči: „Radi čovečanstva On putuje i žuri; tiho daje svaki delić Svoga života; On posvećuje svaki minut i svaki sekund Svog života…” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Dok sam pažljivo promišljala o ovoj rečenici: „Radi čovečanstva On putuje i žuri”, u srcu sam istovremeno bila dirnuta i bilo mi je ispunjeno samoprekorom. Da bi spasao ljudski rod, Bog je dvaput došao sa neba na zemlju u telu, trpeći ogromno poniženje. Prvi put je bio razapet na krst i dao je Svoj život da bi iskupio ljudski rod. U poslednjim danima, Bog se opet ovaplotio, izražavajući tolike istine da bi nas zalivao i opskrbljivao. Sve što Bog čini je radi spasenja ljudi i sve je to ljubav prema njima. A šta sam ja Bogu dala zauzvrat? Ništa osim buntovništva i otpora. Božja kuća mi je i dalje pružala priliku da obavljam dužnost. Bili su to Božja milost i prilika da se pokajem. Ako se moja stara narav ne bi promenila, onda bih, kada se Božje delo završi, sigurno bila predmet uništenja.

U tom periodu, stalno sam pevala pesmu „Nojeva pokornost Bogu donela mu je Njegovo odobravanje”:

1  Noje je, od svih ljudi, jedini bio bogobojažljiv, pokoravao se Bogu i ispunio Božji nalog, čime je zaslužio da se ugledamo na njega. Bog ga je odobrio i trebalo bi da bude uzor onima koji danas slede Boga. A šta je bilo najvrednije kod njega? On je imao samo jedan stav prema Božjim rečima: da sluša i prihvati, da prihvati i pokori se, da se pokori do smrti. Taj stav, koji je bio najvredniji od svih, doneo mu je Božje odobrenje. Kada su u pitanju bile Božje reči, on nije bio površan, nije se olako odnosio prema njima, niti ih je ispitivao, analizirao, opirao se ili odbacivao u svojoj glavi, da bi ih zatim potisnuo negde na kraj pameti. Umesto toga, iskreno je slušao, malo po malo prihvatao te reči u svom srcu, a zatim razmišljao kako da ih sprovede u delo, kako da ih primeni, da ih primenjuje onako kako je prvobitno i trebalo, bez ikakvih odstupanja.

2  I dok je razmišljao o Božjim rečima, rekao je u sebi: „Ovo su Božje reči, to su Božja uputstva, Božji nalog, i moja je dužnost da se pokorim. Ne smem da izostavim nijedan detalj, ne smem da idem protiv bilo koje Božje želje, niti smem da previdim ijedan detalj onoga što je On rekao, inače ne bih bio dostojan da se zovem čovekom, već bih bio nedostojan Božjeg naloga i Njegove uzvišenosti. Ako u ovom životu ne uspem da završim sve što mi je Bog rekao i poverio, iza mene će ostati žal. I ne samo to, biću nedostojan Božjeg naloga i Njegovog uzdizanja mene, neću imati hrabrosti da se vratim pred Stvoritelja.”

3  Sve o čemu je Noje mislio i razmišljao u svom srcu, svako njegovo gledište i svaki njegov stav, sve je to odredilo da je na kraju on bio u stanju da sprovede Božje reči u delo, da učini da Božje reči postanu stvarnost, da ih ostvari, da učini da se one ispune i ostvare zahvaljujući njegovom napornom radu i da se pretoče u stvarnost kroz njega, tako da Božji nalog ne propadne. Noje je bio dostojan Božjeg naloga, bio je čovek kome je Bog verovao i onaj na koga Bog blagonaklono gleda. Bog posmatra svaku ljudsku reč i delo, posmatra njegove misli i ideje. U Božjim očima, to što je Noje mogao ovako da razmišlja znači da nije bio pogrešno izabran. Noje je mogao da preuzme na sebe Božji nalog i Božje poverenje, bio je sposoban da ispuni Božji nalog: bio je jedini izbor među svim ljudima.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)”

Noje je bio čovek sa savešću i ljudskošću. Božjem nalogu je pristupio celim svojim srcem i umom, preuzevši izgradnju barke kao svoju životnu odgovornost i misiju. Dok je Noje gradio barku, nije bilo nikoga da ga nadgleda ili podstiče i nailazio je na mnoge poteškoće. Ali, kad god bi pomislio da su to Božji nalog i uzdizanje, osećao je motivaciju. Noje se prema Bogu odnosio kao prema Stvoritelju; pokoravao se Bogu i imao je iskreno srce za Boga. Tada sam promislila: Bog kaže: „(…) da učini da Božje reči postanu stvarnost, da ih ostvari, da učini da se one ispune i ostvare zahvaljujući njegovom napornom radu i da se pretoče u stvarnost kroz njega, tako da Božji nalog ne propadne.” Bog je govorio o Nojevom stvarnom proživljavanju. Noje nije poznavao tehnike za izgradnju barke, a tehnologija tada nije bila tako napredna kao danas. Pored toga, morao je sâm da pronalazi sav materijal, gradeći barku malo po malo, svojim sopstvenim radom. Noje je takođe morao da sakupi sve vrste živih stvorenja, pripremi raznovrsnu hranu za različite životinje i da se pažljivo stara o njima i da ih odgaja. To nije bio lak zadatak. Da je Noje smatrao da je to previše naporno i mučno i da je bio površan, barka nikada ne bi mogla biti izgrađena, a sva živa stvorenja bi se suočila sa izumiranjem. Međutim, suočen sa tolikim poteškoćama, Noje nije ni najmanje ustuknuo. Umesto toga, strogo je sledio Božje zahteve bez ikakvog kompromisa i istrajao je 120 godina da bi dovršio Božji nalog. Videla sam da je Nojevo srce bilo iskreno; vodio je računa o Božjim namerama i pokazivao je odanost i pokornost prema Bogu. Razmišljajući o ovome, bila sam duboko dirnuta i zaista sam se divila Noju. A kad, nasuprot tome, pogledam sebe, čak i nakon što sam čula tolike Božje reči, nisam pokazala ni najmanju pokornost ni odanost prema Njemu. Dužnost koju sam ja obavljala bila je mnogo jednostavnija od Nojeve izgradnje barke, a ja ipak nisam bila voljna da uložim ni to malo dodatnog razmišljanja, već sam još bila i površna. Videla sam da mi nedostaje toliko ljudskosti, da nisam dostojna da se nazovem čovekom. Noje je s nestrpljenjem želeo da izvrši ono što je Bogu bilo hitno i razmatrao je ono što je Bog razmatrao, starajući se o tome da Božje namere u njemu ne propadnu. Koliko god da mu je telo bilo umorno ili iscrpljeno, njegov stav prema Božjem nalogu bio je da sluša, prihvati i pokori se. Sve dok je bio živ, nastavio je da gradi barku, ostajući pokoran do smrti. Taj dragoceni Nojev stav doneo je utehu Božjem srcu. Samo ljudi poput Noja jesu oni koji istinski poseduju ljudskost. Razmišljala sam o tome kako nas Božja kuća navodi da, snimajući filmove, propovedamo jevanđelje i svedočimo o Bogu. Iako se, po obliku, to razlikuje od izgradnje barke, Božja namera da spase ljudski rod je ista. Dobro napravljen film ne samo da može da razreši ljudske predstave, već može i da usmerava one koji čeznu za Gospodovim povratkom kako bi tragali za istinitim putem i istraživali ga. Pravljenje dobrih filmova je toliko važno, budući da se odnosi na Božju nameru da spase ljude. Nisam više mogla da budem lenja i da smatram da je prevelika gnjavaža ulagati misli u to. Morala sam da se ugledam na Noja, da naučim da vodim računa o Božjim namerama i da ispunim svoju dužnost.

U maju 2024. godine, crkva mi je dodelila dužnost sa skraćenim radnim vremenom da pregledam video-zapise sa iskustvenim svedočenjima. Shvatila sam da mi Bog time daje priliku da se pokajem i duboko sam to cenila, pažljivo pregledajući svaki video-zapis. Kada bi se moja dužnost sukobila sa mojim dnevnim rasporedom, pobunila bih se protiv svog tela i dala prednost dužnosti. Postupajući tako, više se nisam osećala umorno. U oktobru, starešina je uredila da ponovo odem u filmski tim da podučavam glumce. Bila sam vrlo srećna kad sam čula tu vest. Da ne bih odlagala probe, budila bih se rano i odlazila kasno na spavanje ili bih koristila pauzu za ručak da pregledam video-zapise. Kad sam vežbala sa glumcima, davala sam sve od sebe da ih podučim i mnogo sam sa njima vežbala. Postupajući tako, u srcu sam zaista osećala spokoj i utemeljenost.

Jednom prilikom, razgovarala sam sa jednom sestrom o svom prošlom iskustvu neuspeha, a ona me je usmeravala da promislim i shvatim gledište u pozadini moje težnje. Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Čovek mora da teži da proživi smislen život i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da stremi ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da stremi ka dubljoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i ka životu koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na aktivan ulazak u ono što je pozitivno i ne smeš biti pasivan i dozvoliti sebi da nazaduješ zarad privremene udobnosti, zanemarujući pritom dublje, detaljnije i praktičnije istine. Moraš posedovati praktičnu ljubav i moraš iznaći svaki mogući način da se oslobodiš tog dekadentnog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog života. Moraš da proživiš život pun smisla, vredan život, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko ima rešenost i voli Boga, ne postoje istine koje se ne mogu zadobiti i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takvu rešenost i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti kako da doživljavaš život koji ima smisla i da doživljavaš istine koje imaju smisla, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga i dalje imati ovakvu priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš istu rešenost i istu savest kao Petar; tvoj život mora da ima smisla i ne smeš da se poigravaš sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš biti u stanju da pažljivo razmotriš svoj život i da mu pristupiš, razmatrajući kako treba sebe da prineseš Bogu, kako treba da imaš veru u Boga koja ima više smisla i kako, budući da voliš Boga, treba da Ga voliš na čistiji, lepši i bolji način” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Već sam ranije čitala ovaj odlomak, ali nikada nisam razmatrala da li su moj pogled na život i moje vrednosti ispravni. Nakon što sam ga pročitala, shvatila sam da čovek mora da teži tome da vodi život koji vredi i u kome ima smisla. Nakon što je Petar počeo da sledi Gospoda Isusa, putovao je svuda propovedajući Gospodov put. Nije težio udobnom životu, već je samo težio da voli Boga i udovolji Mu, te da ispuni dužnost stvorenog bića. Na kraju je za Boga bio razapet na krst naglavačke, postigavši krajnju ljubav prema Bogu i pokornost do smrti. Zadobio je Božje odobravanje, a njegov život je bio vredan i imao je smisla. A ono čemu sam ja težila bio je život u udobnosti, uvek sa željom da što manje budem zabrinuta. Takav život je besmislen; to je samo gubljenje vremena. Razmišljala sam o tome kako je obavljanje rediteljske dužnosti značilo da se odmaram malo manje i da malo više razmišljam od drugih i bilo je malo napornije za moje telo. Međutim, to je značilo da mogu da dam svoj doprinos u radu na jevanđelju – kako je to bila vredna stvar! Da sam to dobro uradila, srce bi mi bilo mirno i spokojno kad god bih na to pomislila. A sada, svaki put kada se setim tog iskustva neuspeha, srce mi je ispunjeno žaljenjem i bolom. Kako bih volela da mogu da vratim vreme unazad da bih mogla da izmirim svoj dug! Taj događaj je postao veliki prestup i gorko kajanje u mom životu. Morala sam da težim da odbacim svoju iskvarenu narav i da ispunim svoju dužnost. To je ispravan cilj kome treba težiti. Pomislila sam na Božje reči: „Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Ako čovek živi samo da bi se prepuštao telesnoj udobnosti i nema cilj kome teži, onda se ne razlikuje od zveri. Nisam mogla da nastavim da postajem ovako izopačena. Morala sam da usredsredim svoj um i energiju na stremljenje ka istini i ispunjavanje svoje dužnosti. To je jedini način da se živi kao pravo ljudsko biće!

Nakon toga, molila sam se Bogu da me prekori i disciplinuje ako ikada ponovo budem površna u svojoj dužnosti. Takođe sam često preispitivala svoj stav prema dužnosti. Kad god bih došla u iskušenje da budem površna, brzo bih se pomolila i pobunila protiv svog tela. Jednog popodneva, vežbala sam tekst sa jednom glumicom. Nakon što sam je nekoliko puta ispravila, i dalje nije napredovala. Počela sam da osećam da je to prevelika gnjavaža i više nisam htela da je podučavam. Baš tada, setila sam se jednog odlomka Božjih reči koji sam pročitala dva dana ranije: „Da želiš da budeš površan kada obavljaš svoju dužnost. Pokušavaš da zabušavaš i da izbegneš Božje ispitivanje. U takvim trenucima požuri da staneš pred Boga da se pomoliš i razmisliš da li je to bio pravi način da postupiš. Zatim razmisli o sledećem: ’Zašto verujem u Boga? Takva površnost može da prođe kod ljudi, ali da li će proći kod Boga? Štaviše, moja vera u Boga nije tu da bih zabušavao – tu je da bih bio spašen. Takvo moje ponašanje nije izraz normalne ljudskosti, niti Bog to voli. Mogao bih da zabušavam i radim šta hoću u spoljnom svetu, ali sada sam u Božjoj kući, pod neprikosnovenošću Božjom, pod proverom Božjeg pogleda. Ja sam čovek, moram da postupam po svojoj savesti, ne mogu da radim šta hoću. Moram da postupam u skladu sa Božjim rečima, ne smem da budem površan, ne mogu da zabušavam. Šta onda da radim a da ne zabušavam, niti da budem površan? Moram da se potrudim. Upravo sada sam osetio da mi je isuviše teško da tako radim, želeo sam da izbegnem teškoće, ali sada mi je jasno: možda je mnogo teško da se tako radi, ali je efikasno, i to je pravi način na koji se radi’. Kada radiš i još uvek strahuješ od teškoća, u takvim trenucima moraš da se moliš Bogu: ’O, Bože! Lenj sam i prepreden, preklinjem Te da me dovedeš u red, da me prekoriš, tako da to osetim u svojoj savesti i da se postidim. Ne želim da budem površan. Preklinjem Te da me usmeravaš i da me prosvetiš, da mi pokažeš moju buntovnost i ružnoću.’ Kada se tako moliš, razmišljaš i pokušavaš da spoznaš sebe, to će izazvati osećaj žaljenja i moći ćeš da mrziš svoju ružnoću i tvoje pogrešno stanje će početi da se menja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ceniti Božje reči predstavlja temelj vere u Boga”). Pomolila sam se da bih se pobunila protiv svojih pogrešnih misli i ideja. Zatim sam analizirala svaki red teksta sa glumicom i utvrdila sam u čemu su njeni problemi. Nakon toga, ona je svoje replike izgovarala mnogo bolje, a snimanje od narednog dana je proteklo veoma glatko. Postupajući na taj način, u srcu sam osećala veliki mir i spokoj. Kasnije me je reditelj zamolio da odem sa glumicom da snimimo naraciju. I to sam shvatila ozbiljno. Nisam se osećala umorno čak ni kad smo snimale do ranih jutarnjih sati. Kasnije, kada je film bio završen i kada sam videla montirani video-zapis, bila sam duboko dirnuta. Iako sam u ovom filmu bila samo mali šraf, osećala sam da je obavljanje ove dužnosti bilo vredno i da je imalo smisla! Hvala Bogu!