Krajem 2018. godine, crkva je uredila da budem odgovorna za rad na grafičkom dizajnu. Kad god bih pregledala slike i predlagala korekcije braći i sestrama, oni su strpljivo slušali, a s vremena na vreme, neko bi rekao: „Moj osećaj za estetiku je zaista loš. Te probleme čak ni ne primećujem. Sada kada si to spomenula, razumem.” Ponekad je dolazilo do ćorsokaka zbog različitih mišljenja, ali čim bih iznela svoje mišljenje, svi bi se složili sa mnom. Videvši sve to, osećala sam se tako zadovoljno: „Izgleda da je moj kov prilično dobar, kako bih inače mogla da vršim tako važnu dužnost? Zašto bi se inače sva braća i sestre ovako slagali sa mnom?” Ponekad zbog određenih razloga nisam mogla da učestvujem u diskusijama o poslu, a vođa tima bi čak promenila vreme samo da bih i ja mogla da učestvujem. Videvši koliko me cene, postala sam još zadovoljnija sobom, misleći: „Ova dužnost mi zaista donosi ugled. Ako se više potrudim da više učim i usavršim svoje veštine, zar neću moći da zadobijem poštovanje još većeg broja braće i sestara?” Posle toga sam postala još motivisanija da obavljam svoje dužnosti. Iako je dužnost bila stresna, nikada se nisam povlačila bez obzira na to koliko sam patila ili koliko su stvari postajale teške.

Godine 2022, pošto je sve više pridošlica na Filipinima prihvatilo istiniti put, hitno je bilo potrebno više zalivača, a starešine su odlučile da, pošto se obim posla u umetničkom timu smanjio, nema potrebe za dva nadzornika, pa su uredili da zalivam pridošlice onlajn. Znala sam da je to uređenje razumno, ali imala sam neke bojazni, misleći: „Nekoliko godina nisam zalivala nijednu pridošlicu. Ako zalivanje ne dȃ dobre rezultate, da li će braća i sestre i dalje imati visoko mišljenje o meni?” Te misli su me činile prilično potištenom. Ali onda sam pomislila: „Moj kov nije tako loš. Dokle god ulažem više truda da se naoružam istinom, sigurna sam da se i u ovoj dužnosti mogu istaći.” Nakon što sam to pomislila, osećala sam se malo bolje. Nedugo zatim, nadzornica rada na zalivanju razgovarala je sa mnom o mom radu, govoreći stvari poput toga da nisam na vreme identifikovala i rešila probleme pridošlica, i da zaostajem u komunikaciji sa njima i u pomaganju oko njihovih teškoća. Zatim mi je nadzornica pročitala neka relevantna načela, i shvatila sam da problemi na koje je nadzornica ukazala zaista postoje. U početku sam to mogla da prihvatim, ali kako je sve više problema isticano, počela sam da osećam pritajeni bol iznutra. Dok sam slušala nadzornicino zajedništvo i usmeravanje, stalno sam razmišljala o svojoj prošlosti kao nadzornici tima za umetnost. Uvek sam ja bila ta koja je usmeravala tuđi rad i ukazivala na probleme u njihovim dužnostima, a braća i sestre su me uvek cenili i podržavali. Ali sada je u mojoj dužnosti bilo razotkriveno toliko problema da su čak i drugi morali da razgovaraju sa mnom u zajedništvu i usmeravaju me. Osećala sam se tako posramljeno! Šta bi nadzornica pomislila o meni kada shvati koliko problema imam u svojim dužnostima? Šta bi moja braća i sestre mislili o meni? Da li bi pomislili da imam loš kov i da ne dajem sve od sebe u svojim dužnostima? Obuzeo me je snažan osećaj razočaranja. Ali posle toga nisam ispitala svoje stanje. Umesto toga, samo sam se tešila, misleći: „Ovo je samo privremeni neuspeh. Dokle god sam voljna da naporno radim, ti problemi se mogu rešiti.”

Nekoliko dana kasnije, imali smo zajedništvo, i nadzornica me je zamolila da govorim o tome kako rešiti problem pridošlica koje su previše zauzete poslom da bi prisustvovale okupljanjima. Nakon što sam završila, neka braća i sestre su rekli da nisam ozbiljno pitala pridošlice o njihovim teškoćama, da li imaju stvarne teškoće u životu, ili imaju pogrešna gledišta. Neki su rekli da sam samo prešla direktno na zajedništvo bez jasnih ispitivanja, i da to neće zaista rešiti probleme pridošlica. Nakon što sam čula savete braće i sestara, osetila sam kako mi lice gori od stida, i samo sam želela da pronađem rupu u zemlji u koju bih se uvukla. Smatrala sam da je ova dužnost zaista sramotna. Ranije sam bila odgovorna za rad umetničkog tima, i braća i sestre su se okupljali oko mene, često me hvaleći. Ali sada kada sam zalivala pridošlice, stalno su me ispravljali i kritikovali. To je bilo zaista frustrirajuće! Razmišljala sam o tome da razgovaram sa starešinom i da tražim da nastavim da obavljam svoju prethodnu dužnost u grafičkom dizajnu. Smatrala sam da zalivanje pridošlica nije moja jača strana, i da ću, ako budem obavljala ovu dužnost, samo nastaviti da se sramotim. Kada bih mogla da se vratim svojoj prvobitnoj dužnosti, mogla bih da nastavim da uživam u visokom poštovanju i podršci svoje braće i sestara. Ali takođe sam se brinula da će, ako zatražim premeštaj na drugu dužnost, braća i sestre pomisliti da sam previše krhka, da želim da promenim dužnosti nakon što mi je ukazano na nekoliko problema, i da mi je stoga rast zaista mali. Zato sam se samo naterala da to izdržim. Tešila sam se u srcu, misleći: „Ako se više potrudim i pojačam svoju obuku, možda će se stvari popraviti posle nekog vremena.”

Kasnije sam još napornije radila u svojoj dužnosti, svakodnevno se naoružavajući istinom na osnovu problema pridošlica, ponekad čak ostajući budna do 3 ujutru. Sve o čemu sam razmišljala bilo je da što pre preokrenem tu situaciju. Ali kada je došlo vreme za mesečni rezime, rezultati moje dužnosti i dalje su bili najgori u timu. U tom trenutku sam osetila kao da mi se jedina nada srušila. Te noći sam se prevrtala u krevetu, ne mogavši da spavam. Misli su mi se stalno vraćale na vreme kada sam bila nadzornica umetničkog tima i razmišljala sam o tome kako je to bilo veličanstveno. Ali sada, u zalivanju pridošlica, pala sam na dno tima. Smatrala sam da je obavljanje ove dužnosti zaista sramotno! Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala povređeno, i nisam mogla a da ne zaplačem. Razmišljala sam o tome da sutradan razgovaram sa starešinom o promeni svojih dužnosti. Ali kada sam pomislila na promenu dužnosti, osetila sam neopisiv osećaj krivice i uznemirenosti u srcu. Ranije sam se molila Bogu, obećavajući da ću se držati svoje dužnosti. Sada, da promenim dužnosti – zar to ne bi značilo da napuštam svoju poziciju? Da li sam zaista htela da odustanem ovako? Ali ako bih nastavila da obavljam ovu dužnost, nisam znala kako da se suočim sa tim. U svom bolu, vapila sam Bogu iznova i iznova: „Bože, osećam se tako slabo, ne znam kako da idem napred, molim Te, usmeri me.” Tada sam se setila odlomka reči Božje i potražila ga da pročitam. Svemogući Bog kaže: „Ako je dužnost koju obavljaš nešto u čemu si dobar i što voliš, onda osećaš da je to tvoja odgovornost i tvoja obaveza i da je obavljanje te dužnosti nešto savršeno prirodno i opravdano. Osećaš sreću, radost i sa lakoćom to radiš. To je nešto što si voljan da uradiš i čemu možeš da posvetiš svu svoju odanost i osećaš da udovoljavaš Bogu. Ali kad se jednog dana suočiš sa dužnošću koja ti se ne sviđa ili koju nikad ranije nisi obavljao, hoćeš li moći da joj pružiš svu svoju odanost? To će ispitati da li sprovodiš istinu u delo. Na primer, ako je tvoja dužnost u grupi zaduženoj za himne, a ti umeš da pevaš i to je nešto u čemu uživaš, onda si voljan da obavljaš tu dužnost. Ako bi dobio neku drugu dužnost gde ti kažu da širiš jevanđelje, a posao je pomalo težak, hoćeš li moći da poslušaš? Razmišljaš o tome i kažeš: ’Ja volim da pevam.’ Šta to znači? To znači da ne želiš da širiš jevanđelje. Jasno je šta to znači. Nastavljaš da govoriš: ’Ja volim da pevam.’ Ako te starešina ili delatnik razborito upita: ’Zašto ne vežbaš širenje jevanđelja i ovladaš još nekim istinama? To će ti biti korisnije za razvoj u životu’, a ti i dalje insistiraš i govoriš: ’Ja volim da pevam i volim da plešem.’ Ti ne želiš da širiš jevanđelje ma šta oni rekli. Zašto ne želiš da ideš? (Zato što te to ne zanima.) To te ne zanima i zato ne želiš da ideš – u čemu je ovde problem? To je zato što biraš dužnost prema svojim preferencijama i ličnom ukusu i ne pokoravaš se. Nemaš nimalo pokornosti i u tome je problem. Ako ne tragaš za istinom kako bi rešio taj problem, onda ti zapravo ne pokazuješ mnogo istinske pokornosti. Šta bi trebalo da radiš u ovakvoj situaciji kako bi pokazao istinsku pokornost? Šta možeš da učiniš da udovoljiš Božjim namerama? To je trenutak kad treba da promisliš i prisno razgovaraš o ovom aspektu istine. Ako želiš da se daš potpuno odano u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama, ne možeš to da radiš samo tako što ćeš obavljati jednu dužnost; moraš da prihvatiš svaki nalog koji Bog stavi pred tebe. Bilo da ti je to po ukusu i poklapa se sa tvojim interesovanjima ili je nešto u čemu ne uživaš, što nikad dosad nisi radio ili je nešto što je teško, ipak moraš da prihvatiš i pokoriš se. Ne samo da moraš da prihvatiš, već moraš proaktivno da sarađuješ i da učiš o tome tokom sticanja iskustva i ulaska. Čak i ako trpiš teškoće, umoran si, ponižavan ili izopšten, moraš i dalje da se predaš sa potpunom odanošću. Samo sprovođenjem u delo na taj način moći ćeš da pružiš svu svoju odanost u svemu i da udovoljiš Božjim namerama. Moraš to da posmatraš kao dužnost koju obavljaš, a ne kao ličnu stvar” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da bez obzira na to koju dužnost mi crkva uredi da obavljam, bilo da je to nešto u čemu sam dobra i što mi omogućava da se istaknem, ili nešto u čemu nisam dobra i u čemu ne mogu da zablistam, sve je to deo Božje suverenosti i predodređenja. Uvek treba da dam sve od sebe, jer to je istinska pokornost Bogu. Kada sam bila odgovorna za rad umetničkog tima i kada su me braća i sestre cenili, imala sam beskrajnu motivaciju za svoju dužnost, i bez obzira na to koliko sam patila ili koliko su stvari postajale teške, nikada nisam odustajala. Sada kada sam morala da obavljam dužnost zalivanja, bilo je mnogo problema u mojoj dužnosti, otkrivajući mnoge moje nedostatke i neadekvatnosti, pa me braća i sestre više nisu cenili niti obožavali, i često sam se zbog toga osećala uznemireno, pa sam čak, iako je to bilo ono što je crkvenom radu bilo potrebno, nekoliko puta pomislila da napustim svoju dužnost, uvek želeći da se vratim svojoj prvobitnoj dužnosti i uživam u visokom poštovanju drugih. Na koji način sam imala bilo kakvu istinsku pokornost Bogu?

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osećala sam se zaista postiđeno. Osvrćući se na ove godine, bila sam odgovorna za umetnički rad i stekla sam neko iskustvo, i videla sam neke rezultate u svojim dužnostima, pa sam počela sebe da stavljam na pijedestal, i u srcu sam osećala da sam ja drugačija od običnih ljudi. Mislila sam da je moj kov bolji od drugih, pa gde god da sam išla, želela sam da budem ispred, da se drugi orijentišu oko mene i da se okupljaju oko mene, i smatrala sam da je moje uživanje u visokom poštovanju drugih moje zasluženo pravo. Kada sam prvi put zalivala pridošlice, moji rezultati nisu bili tako dobri kao kod drugih, a nadzornica je često ukazivala na moje probleme. To je zapravo bila sasvim normalna stvar, i zaista razumna osoba bi bila u stanju da se sa tim ispravno nosi. Ne samo da bi to mirno prihvatili, već bi se takođe naoružali istinom da na prizeman način nadoknade svoje nedostatke, i da poboljšaju rezultate svoje dužnosti. Ali meni je potpuno nedostajalo savesti i razuma, i kada su nadzornica i braća i sestre ukazivali na probleme u mojoj dužnosti, nisam bila voljna da se suočim sa tim, a kamoli da sumiram svoje nedostatke, i umesto toga, u svom srcu sam se potajno takmičila, želeći da ostvarim brze rezultate kroz sopstvene napore, tako da braća i sestra vide da mi je kov dobar. Pošto su moj put i perspektiva mog stremljenja bili pogrešni, Bog je sakrio Svoje lice od mene, dugo nisam napredovala u svojoj dužnosti, a moji rezultati se nisu poboljšavali. Međutim, ne samo da nisam razmišljala o sebi, već sam postala negativna, zabušavala sam i više nisam želela da zalivam pridošlice, pa sam čak razmišljala o promeni dužnosti. Bila sam zaista nadmena i uobražena i zaista mi je nedostajalo razuma!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. (…) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu. Na primer, ako u nečijem umu nemaš status, ta osoba će te posmatrati kao sebi ravnog, kao da ste jednaki. Po potrebi će ti se i suprotstaviti, prema tebi se neće ophoditi učtivo i s poštovanjem, a možda čak i ode pre nego što završiš rečenicu. Da li bi se osećao odbačeno? Ne dopada ti se kada se ljudi prema tebi tako odnose; dopada ti se da ti laskaju, da se na tebe ugledaju i da te u svakom trenutku obožavaju. Dopada ti se kad si u središtu svega, kada se sve oko tebe vrti, i svi te slušaju, na tebe se ugledaju i pokorno slede tvoja uputstva. Zar to nije želja da vladaš poput cara, da imaš vlast? Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Božje reči su opisivale moje stanje. Uvek sam se opirala dužnosti zalivanja i čeznula sam za svojom prethodnom dužnošću. To je bilo zato što sam prekomerno cenila svoj ugled i status i žudela sam za pogodnostima statusa. Često sam se prisećala vremena kada sam bila nadzornica. Tada su me braća i sestre cenili, i često su mi se obraćali za savet kada bi naišli na teškoće, i mogla sam da usmeravam druge. Pa sam se osećala kao da se ljudi okupljaju oko mene, i da su mi se svi divili i slušali me. Zaista sam uživala u tom osećaju. Ali nakon prelaska na dužnost zalivanja, shvatila sam da u svakom pogledu zaostajem za drugima. Niko više nije tražio moje mišljenje, a drugi su mi često davali savete. Osećala sam se inferiorno i posramljeno. Da bih spasila svoj ponos i status, radila bih do kasno u noć, potajno ulažući napor, nadajući se da ću jednog dana moći da se istaknem u timu. Ali nakon što sam se trudila neko vreme, videla sam da su rezultati moje dužnosti i dalje najgori, i osećala sam da mi je teško da se istaknem u ovoj dužnosti. Osećala sam se nelagodno i opirala sam se u srcu, i nekoliko puta sam razmišljala da od starešine zatražim premeštaj na drugu dužnost, jer sam želela da se vratim svojoj prvobitnoj dužnosti i nastavim da uživam u prednostima statusa. Tek tada sam shvatila da moje namere u mojoj dužnosti nisu bile da udovoljim Bogu, već zbog sopstvenog ugleda i statusa, da zadobijem divljenje drugih, kako bih mogla da imam mesto u srcima drugih i da bi se drugi orijentisali oko mene. Zar put kojim sam išla nije bio upravo put antihrista? Pre toga nisam obavljala dužnost zalivanja, i nisam mnogo razumela istinu vizija, ali sada je crkva uredila da obavljam ovu dužnost, dajući mi priliku da se naoružam istinom i nadoknadim svoje nedostatke. To je bila Božja ljubav! Ali nisam razmišljala da uzvratim Božju ljubav, i iako sam znala da, pošto ima mnogo više pridošlica, potrebno je više zalivača, želela sam da odustanem od svoje dužnosti zalivanja. Radije bih dozvolila da posao pretrpi štetu nego da vidim da moj ugled i status budu pogođeni, i pridavala sam veći značaj svom ugledu i statusu nego svojoj dužnosti. Uistinu nisam bila dostojna da živim pred Bogom! Tih dana sam se često molila Bogu, tražeći od Njega da me prosvetli da razumem koren moje težnje za ugledom i statusom.

Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Čoveka, koji je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; uslovljen je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, izopačen pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrelo u srce i ozbiljno povredilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Dakle, Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam stalno težila ugledu i statusu jer sam bila pod kontrolom Sotoninog otrova. Od detinjstva su me roditelji i nastavnici učili da „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”, „Bolje je biti velika riba u malom jezeru”, i „Ljudi treba stalno da teže da budu bolji od svojih savremenika”. Te sotonske filozofije i zakone sam uzela kao kriterijume svog vladanja. Verovala sam da čovek može da živi dostojanstveno i vredno samo ako stekne ugled i status i ako mu se drugi dive i obožavaju ga, i da, ako je čovek samo obična osoba kojoj se niko ne divi i koju niko ne obožava, onda je život nedostojanstven, patetičan i besmislen. Setila sam se svojih školskih dana. U predmetima u kojima sam se isticala i imala visoke ocene, i u kojima su me nastavnici i drugovi iz razreda cenili, bila sam voljna da uložim napor u te predmete i da vredno učim. Ali kada su u pitanju bili predmeti u kojima nisam bila dobra i niko mi se nije divio, nisam bila voljna da uložim napor da učim. Sve što sam radila zasnivalo se na tome da li koristi mom ponosu i statusu. Čak i nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam se držala tog gledišta. Kada sam obavljala dužnost nadzornice umetničkog tima, pošto sam imala neke osnovne veštine grafičkog dizajna i mogla sam da usmeravam braću i sestre u njihovim dužnostima, svi su mi se divili, i zaista sam uživala u tom osećaju. Bila sam puna motivacije u svojoj dužnosti, i bez obzira na to koliko sam patila i koliko su stvari postajale teške, nikada nisam odustajala. Ali nakon što sam počela dužnost zalivanja pridošlica, mnogi moji problemi i nedostaci su bili razotkriveni, i moja braća i sestre me više nisu hvalili, već su mi stalno ukazivali na probleme. Rezultati moje dužnosti postali su najgori u timu, i taj ogroman gubitak naklonosti učinio je da se osećam posramljeno i ispunio mi je srce bolom i uznemirenošću. Izgubila sam motivaciju da obavljam svoju dužnost i čak sam razmišljala da je napustim. Smatrala sam ugled i status važnim kao sam život, i stalno sam bila zabrinuta da ću ih izgubiti, kao da bi život bez divljenja bio besmislen. Zaista me je Sotona duboko iskvario! Bog mi je ukazao blagodat, dajući mi priliku da obavljam svoju dužnost, nadajući se da ću u svojoj dužnosti težiti promeni naravi i ući u istina-stvarnost, i da ću biti u stanju da tražim istinu da rešim probleme i obavljam svoju dužnost u skladu sa načelima. Ali ja sam neprestano težila ugledu i statusu, i čak i nakon što sam toliko dugo zalivala pridošlice, još uvek nisam ni znala kako da imam zajedništvo o istini da rešim njihove probleme i teškoće, i nisam čak mogla jasno da imam zajedništvo o istinama vizija. Ako ostanem tvrdoglava u svojoj neispravnosti, neprestano težeći ugledu i statusu, ne samo da neću ispuniti svoju dužnost, već neću ni steći nikakvu istinu, i na kraju ću upropastiti svoju šansu da budem spasena. Setila sam se jedne zle osobe koju sam nekada poznavala, po imenu Lester, koja je svesrdno težila ugledu i statusu. Pošto nije mogao da postane starešina ili delatnik, žalio se i opirao, i nije pravilno obavljao svoju dužnost. Često je osuđivao starešine i delatnike pred braćom i sestrama, i pokušavao da stvori frakcije u crkvi, izazivajući ozbiljne prekide i ometanja u crkvenom životu. Uprkos tome što su braća i sestre više puta nudili zajedništvo i pomoć, nikada se nije preokrenuo, i na kraju je bio uklonjen iz crkve. Iako nisam počinila tako zla dela kao on, i dalje sam bila kao on, svesrdno težeći ugledu i statusu, i ako nastavim da se ne kajem, na kraju ću biti razotkrivena i uklonjena od Boga baš kao zla osoba! U prošlosti sam mislila da težnja divljenju drugih pokazuje aspiraciju i ambiciju, da to znači da neko želi da napreduje, i da je takva težnja pozitivna, ali sada sam shvatila da težnja ugledu i statusu nije pravi put. Težnja ugledu i statusu učinila me je veoma krhkom i nesposobnom da podnesem i najmanji neuspeh ili prepreku. Učinila je da se sve više udaljavam od Boga, da Ga izdam i da izgubim osećaj savesti i razboritosti, a Bog bi me se na kraju gnušao, odbacio bi me i uklonio. Srećom, Božje reči su me probudile, i od tada sam odlučila da više ne mogu da živim za ugled i status, i da moram da promenim svoj način života.

Nekoliko dana kasnije, nadzornica je pustila video sa pozdravima pridošlica sa Filipina. Mnoge pridošlice su izrazile zahvalnost braći i sestrama iz Kine, i zahvalili su se braći i sestrama što su propovedali jevanđelje carstva Svemogućeg Boga na Filipinima. Mnoge pridošlice su odlučile da naporno rade na propovedanju jevanđelja i da budu odane u svojim dužnostima. Posebno kada sam čula pridošlicu kako kaže da su reči Svemogućeg Boga svetlost u njegovom životu, osetila sam se veoma dirnuto i nisam mogla a da ne zaplačem. Razmišljala sam o tome kako još uvek toliko mnogo ljudi čezne za Spasiteljevim povratkom, želeći da pronađu svetlost, želeći da pronađu Boga, ali iz različitih razloga, nisu došli pred Boga. Bila mi je takva čast da mogu da obavljam svoju dužnost zalivanja pridošlica, i da dovedem više ljudi pred Boga i pomognem im da postave temelj na istinitom putu! Ali pošto ta dužnost nije bila moja jača strana i nije mi omogućavala da se istaknem, samo sam želela da je izbegnem. Kakvu sam ja to ljudskost imala? Bila sam potpuno nedostojna da uživam u Božjoj ljubavi! Razmišljala sam o tome kako su neke od ovih pridošlica verovale u Boga samo godinu dana ili nekoliko meseci. Suočavale su se sa toliko teškoća u propovedanju jevanđelja, ali imale su čista srca i odbijale su da odustanu od svojih dužnosti, bez obzira na sve. A ja sam verovala u Boga deset godina, i primila sam toliko od Boga, ali i dalje nisam bila u stanju da uzmem u obzir Božje namere. Uistinu nisam zasluživala da se nazovem čovekom! U tom trenutku su me preplavili kajanje i krivica. U srcu sam rekla Bogu: „Bože, bila sam tako buntovna! Od sada sam voljna da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima, i bez obzira na to kako me drugi vide, voljna sam da svim srcem dobro obavljam svoju dužnost.” Od tog trenutka, kada su nadzornica i braća i sestre ukazivali na moje probleme, više se nisam osećala tako uznemireno kao pre, niti sam želela da bežim. Umesto toga, bila sam u stanju da prihvatim i priznam te stvari iz srca, i posle toga sam bila u stanju da se naoružam istinama i načelima da bih se pozabavila svojim nedostacima. Posle nekog vremena, sve više pridošlica koje sam zalivala moglo je redovno da prisustvuje okupljanjima, a neke su čak počele aktivno da propovedaju jevanđelje i dovele još više ljudi pred Boga. Nadzornica je takođe rekla da sam mnogo napredovala. Bila sam iskreno zahvalna na Božjem usmeravanju.

Crkva me je 2024. godine zamolila da se vratim u umetnički tim, u skladu sa potrebama posla. Vođa tima me je zamolila da učim kako da pravim video-zapise dok stvaram slike. Pošto nikada ranije nisam pravila video-zapise, bila sam veoma spora u tome. Za vreme koje je drugima trebalo da naprave tri video-zapisa, ja sam mogla da napravim samo jedan. Naporno sam radila više od mesec dana da naučim kako se to radi, ali i dalje nisam mogla da budem brza poput ostale braće i sestara, a konačne verzije su bile bez estetske vrednosti i nisu zadovoljavale tražene standarde. Vođa tima mi je pokazivala video-zapise koje su napravila druga braća i sestre i podsticala me da učim od njih. Osećala sam se zaista uznemireno. Toliko sam naporno radila, ali i dalje sam bila na samom dnu u ovoj dužnosti. Osećala sam da bi, umesto da se sramotim ovim, bilo bolje da razgovaram sa starešinom, i da tražim da se vratim svojoj dužnosti zalivanja. Bila sam u timu za zalivanje više od godinu dana i postepeno sam se upoznavala sa tim. Osećala sam da se, ako bih mogla da se vratim dužnosti zalivanja, ne bih toliko sramotila. U tom trenutku, iznenada sam shvatila da moje stanje nije ispravno. Kako sam mogla tako da mislim? Imala sam neke osnovne veštine u grafičkom dizajnu, pa dokle god sam učila na prizeman način, mogla sam polako da savladam posao. Ako u ovom trenutku napustim umetnički tim zarad sopstvenog ugleda i statusa, zar ne bih napustila svoju dužnost? U ovome se ne bih istinski pokoravala Bogu!

Kasnije sam tražila istinu da bih se pozabavila sopstvenim stanjem. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam reči Božje: „Pošto želiš da pomirljivo ostaneš u Božjoj crkvi kao njen pripadnik, prvo treba da naučiš kako da budeš dobro stvoreno biće i da ispunjavaš svoje dužnosti shodno svom mestu. Tada ćeš u Božjoj kući postati stvoreno biće koje to ime opravdava. Stvoreno biće je tvoj spoljni identitet i naziv, a ono bi trebalo da ide uz konkretna ispoljavanja i suštinu. Nije reč samo o tome da imaš naziv; već, zato što si stvoreno biće, treba da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića. Pošto si stvoreno biće, treba da ispunjavaš odgovornosti stvorenog bića. Dakle, koje su dužnosti i odgovornosti stvorenog bića? Božja reč jasno utvrđuje dužnosti, obaveze i odgovornosti stvorenih bića, zar ne? Od danas pa nadalje, ti si pravi pripadnik Božje kuće, odnosno, sebe priznaješ kao jedno od stvorenih bića Božjih. Shodno tome, od danas treba ponovo da razmotriš svoje životne planove. Više ne treba da slediš ideale, želje i ciljeve koje si prethodno odredio u svom životu, već da ih otpustiš. Umesto toga, treba da izmeniš svoj identitet i perspektivu kako bi planirao životne ciljeve i smer koje stvoreno biće treba da ima. Prvo i najvažnije, tvoji ciljevi i smer ne bi trebalo da budu da postaneš vođa ili da predvodiš i ističeš se u bilo kojoj delatnosti niti da postaneš poznata ličnost koja obavlja određeni zadatak ili usavršava određenu veštinu. Cilj treba da ti bude da prihvatiš svoju dužnost od Boga, odnosno, da znaš koji posao sada, u ovom trenutku, treba da izvršavaš, i da shvatiš koju to dužnost treba da obavljaš. Treba da pitaš šta Bog zahteva od tebe i koja je dužnost za tebe uređena u Njegovoj kući. Treba da shvatiš i jasno uvidiš načela koja treba razumeti, koja treba usvojiti i koja treba slediti u vezi sa tom dužnošću. Ako ne možeš da ih upamtiš, zapiši ih na papir ili ih pribeleži na računaru. Natenane ih pregledaj i o njima razmišljaj. Kao pripadnik stvorenih bića, tvoj osnovni životni cilj treba da bude da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. To je najosnovniji životni cilj koji treba da imaš. Drugi i konkretniji je kako da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. Naravno, od svih ciljeva ili smerova koji su povezani sa tvojom reputacijom, statusom, sujetom, budućnošću i tome slično treba odustati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Božje reči su mi dale put primene i pomogle mi da pronađem pravi cilj kojem treba da težim. U prošlosti, kada sam obavljala dužnost zalivanja, to je bilo pod Božjim dopuštenjem i suverenošću, a sada, povratak u umetnički tim i obavljanje ove dužnosti takođe je bila Božja orkestracija i uređenje, i to je bilo za potrebe rada Božje kuće. Ono što Bog ceni nije koliko su velika moja postignuća, ili koliko mi se ljudi divi i obožava me. Umesto toga, ono što Bog ceni je moje srce, moj stav prema dužnosti, da li sam zaista marljiva i odgovorna, da li zaista obavljam svoju dužnost sa odanošću, i da li Mu se pokoravam. Ne mogu samo da težim da radim ono u čemu sam dobra, niti mogu da živim da bih tražila divljenje drugih. Treba da živim da bih ispunila dužnost stvorenog bića i da udovoljim Bogu i uzvratim Božju ljubav. Morala sam da ispravim svoj stav prema dužnosti. U ovom trenutku, kvalitet i efikasnost moje video produkcije nisu bili tako dobri kao kod drugih, pa sam morala više da sumiram svoja odstupanja i probleme, da se više usredsredim na učenje kako bih nadoknadila svoje nedostatke, i da ispunim svoju trenutnu dužnost na prizeman način. To je ono što bi bilo u skladu sa Božjim namerama. Shvativši te stvari, više nisam razmišljala o tome kako da izbegnem svoju trenutnu dužnost. Umesto toga, usredsredila sam se na učenje tehnika na prizeman način, a kada sam nailazila na stvari koje nisam razumela, aktivno sam tražila pomoć od svoje braće i sestara. Pre nego što sam primetila, prošlo je pola godine, postepeno sam se upoznala sa tehničkim veštinama potrebnim za moju dužnost, a rezultati moje dužnosti bili su bolji nego ikada pre.

Osvrćući se na ovaj put, iako sam otkrila mnogo iskvarenosti u vezi sa premeštanjem na različite dužnosti, nadoknadila sam mnoge svoje nedostatke obavljajući različite dužnosti. Najvažnije je bilo to što sam jasno uvidela pogrešne perspektive svog stremljenja. Da nije bilo Boga koji je uređivao situacije da razotkrije moju iskvarenu narav, i dalje bih težila ugledu i statusu, i ne bih znala kako da se ispravno odnosim prema svojoj dužnosti. Sada razumem čemu je najvrednije težiti, i kako se pokoriti Bogu i ispuniti dužnost stvorenog bića, i takođe osećam da Bog uređuje sve situacije da bi me spasio. Hvala Bogu!