Svemogući Bog kaže: „Najveći čovekov problem je u tome što on ne razmišlja ni o čemu drugom osim o svojoj sudbini i izgledima i idealizuje ih. Čovek traga za Bogom zarad svoje sudbine i izgleda; on Boga ne poštuje zbog svoje ljubavi prema Njemu. Prema tome, prilikom osvajanja čoveka mora doći do orezivanja čovekovog sebičluka, pohlepe i onih stvari koje predstavljaju najveću prepreku njegovom poštovanju Boga, a time i do njihovog otklanjanja. Time će se postići dejstvo osvajanja čoveka. Shodno tome, u prvim etapama osvajanja čoveka neophodno je pročistiti čovekove neobuzdane ambicije i najkobnije slabosti i time otkriti čovekovo bogoljubivo srce i promeniti njegovu spoznaju ljudskog života, njegovo viđenje Boga i smisao njegovog postojanja. Na taj način je čovekovo bogoljubivo srce očišćeno, što znači da je čovekovo srce osvojeno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Čitajući ovaj odlomak Božjih reči, setio sam se svog iskustva hapšenja. To me je navelo da zaista shvatim koliko su Božje reči praktične. Ako čovek želi da otpusti razmatranja o svojoj budućnosti i sudbini i ako može da se pokori Bogu i da Ga voli, mora da iskusi Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje u poslednjim danima.

Krajem 2012. godine, uhapsila me je policija KPK dok sam propovedao jevanđelje. Tokom ponovljenih policijskih ispitivanja i pokušaja da iznude priznanje, Božje reči su me vodile da postojano svedočim i da ne postanem Juda. Policija nije dobila informacije o crkvi koje je želela, i na kraju su me osudili na tri i po godine zatvora pod optužbom „podrivanja sprovođenja zakona”. Iako sam se nakon hapšenja pripremio za zatvor, i dalje sam osećao nemir u srcu kada sam pročitao presudu. U sebi sam tiho brojao dane: „Tri i po godine – to je više od hiljadu dana i noći! Kako ću ovo izdržati?” Posebno sam se zabrinuo kada sam čuo bivšeg zatvorenika kako kaže: „U zatvoru je stvarno mračno, i ako posao nije završen ili dobro urađen, prebiće te. Slabiji umiru unutra, a tamo, kad neko umre, to je kao da je uginuo pas – zatvorske čuvare uopšte nije briga.” Malo sam se uplašio, misleći u sebi: „Tokom meseci koje sam proveo u pritvoru, stomačna bolest mi se pogoršala i prešla u krvarenje želuca. Svaki put kad bih otišao u toalet, izlazili bi krvni ugrušci. Noge i stopala su mi takođe pomalo otekli. S ovakvim telom, da li ću moći da izađem živ posle svih ovih godina u tom nehumanom zatvoru? Ako umrem u zatvoru, zar neću propustiti dan kada se Božje carstvo ostvari?” Razmišljajući o ovim stvarima, nisam mogao a da se ne zabrinem za svoju budućnost, i u srcu sam donekle pogrešno razumeo Boga: da li Bog koristi ovu situaciju da me razotkrije i eliminiše? Iako sam znao da ne treba pogrešno da razumem Boga i da je situacija koju je On uredio ono što mi treba, nekoliko dana sam osećao nemir u srcu i noću nisam mogao da spavam. U svom bolu, neprestano sam vapio Bogu: „Bože, znam da grešim što Te pogrešno razumem, ali sada sam tako slab. Molim Te, daj mi veru i snagu da iskusim situaciju koja je preda mnom.” Nakon molitve, setio sam se jednog stiha iz Starog zaveta, gde Bog Jahve govori Isusu Navinu: „ ” (Knjiga Isusa Navina 1:9). Takođe sam pomislio na ono što Svemogući Bog kaže: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Bog je suveren nad svime i sve kontroliše, pa zar čak i u zatvoru KPK moja sudbina nije i dalje u Božjim rukama? Razmišljajući o ovome, osetio sam oslobođenje u srcu.

Jednog dana u oktobru 2013. godine, poslat sam u zatvor na izdržavanje kazne. U kineskim zatvorima, zatvorenici su samo besplatan alat koji mogu da koriste da zarade novac. Zatvorenici rade 16 do 17 sati dnevno, a ponekad, zbog hitnosti posla, i duže; oni koji ne uspeju da završe svoje zadatke bivaju fizički kažnjeni. Tada mi je posao bio sitno peglanje. Morao sam da držim peglu u istom položaju više od deset sati dnevno i da radim brzo. Pošto je zatvor radio kao na pokretnoj traci, ako je jedna osoba bila spora, to je uticalo na brzinu cele proizvodne linije, a ako bi neko izazvao kašnjenje, bio bi kažnjen. Moja dva prsta više nisu mogla da se isprave od dugotrajnog čvrstog držanja pegle, i morao bih da ih na silu ispravljam. Kako se kaže, „prsti su povezani sa srcem”, i ponekad bi bol u ruci postao toliko jak da noću nisam mogao da spavam. Ogroman obim posla, zajedno sa krvarenjem želuca koje još nije u potpunosti zacelilo, učinili su da mi telo bude izuzetno slabo, i u roku od tri meseca u zatvoru, počeo sam da osećam bol u leđima, stezanje u grudima i nedostatak daha. Samo pomisao na dugu kaznu koja me čeka, plašio sam se da ću, ako se ovako nastavi, postati invalid čak i ako ne umrem. Ako postanem invalid, život posle zatvora bi postao problem, pa kako bih onda obavljao svoje dužnosti? Ako ne bih mogao da obavljam svoju dužnost, zar ne bih više imao priliku da budem spasen? Očajnički sam želeo da Bog uskoro kazni veliku crvenu aždaju, jer da je velika crvena aždaja pala, ne bih morao da trpim ove teškoće. U to vreme, pomno sam pratio vesti spolja, i kada bi stigli novi zatvorenici, pokušavao bih da saznam kakvo je stanje napolju, pitajući da li se dešavaju neke katastrofe ili nemiri. Ali dan za danom, napolju je sve ostajalo mirno, i osećao sam se pomalo potišteno. Zašto Bog ne kažnjava veliku crvenu aždaju? Ako ostanem u zatvoru ovako dugo, postaću bogalj čak i ako ne umrem! Razmišljajući o ovim stvarima, srce mi je bilo ispunjeno tamom i malodušnošću. U svojoj muci, molio sam se Bogu: „Bože, sama pomisao da će mi ruka ostati osakaćena čini me tako malodušnim, i stalno brinem da, ako postanem invalid, neću imati nikakav izlaz u životu. Takođe brinem da neću moći da obavljam svoje dužnosti i da stoga neću moći da budem spasen. Bože, molim Te, izvedi me iz ovog pogrešnog stanja.”

Jednog dana, tokom šetnje po dvorištu, video sam da su planine u daljini, nekada žute i gole, pozelenele a da nisam ni primetio. Dok sam gledao cveće i travu na planinama, nekoliko Božjih reči mi je sinulo u glavi: „Cveće i trave prostiru se niz padine, ali ljiljani obasjavaju Moju slavu na zemlji još pre dolaska proleća – može li čovek tako nešto da postigne? Da li bi on mogao da o Meni svedoči na zemlji pre Mog povratka? Da li bi mogao da u Moje ime posveti sebe u zemlji velike crvene aždaje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Promišljao sam o ovim Božjim rečima iznova i iznova, razmišljajući o tome kako cveće i trava, iako obični i jednostavni, ne zahtevaju ništa od Stvoritelja. Bilo da dožive ledene zime ili žarka leta, i dalje rastu i cvetaju iz godine u godinu prema zakonima koje im je Bog postavio, dodajući lepotu zemlji koju je Bog stvorio i svedočeći o čudu Božjih dela. Bog kaže: „Cveće i trave prostiru se niz padine, ali ljiljani obasjavaju Moju slavu na zemlji još pre dolaska proleća”. Jasno sam razumeo da Bog koristi ove reči da me izvede iz moje malodušnosti, i bio sam i dirnut i posramljen. Kao cveće i trava, ja sam samo sićušno stvoreno biće, ali ja sam stalno zahtevao da Bog postupa po mojim željama, i kada Bog nije ispunio moje zahteve i nije kaznio veliku crvenu aždaju, moje srce se udaljilo od Njega. Zaista sam bio lišen razuma! Kada Bog obavlja Svoje delo, On ima Svoj plan i Bog zna pravo vreme da uništi veliku crvenu aždaju. Trebalo bi da pustim Boga da sve orkestrira. Štaviše, da li ću postati invalid, da li ću preživeti i da li ću moći da obavljam svoje dužnosti, sve je to bilo u Božjim rukama. Moje brige su bile nepotrebne. Razmišljajući o ovim stvarima, moje srce je postalo mirnije.

Kasnije sam slučajno video knjigu kod drugog zatvorenika pod nazivom „Vera slavnih ljudi”, koja je sadržala priče o mnogim poznatim misionarima, kako kineskim tako i stranim, kao što su Hadson Tejlor, Robert Morison, Vang Mingdao, Vočman Ni i drugi. Nikada nisam očekivao da ću naći takvu knjigu u strogo kontrolisanom zatvoru KPK, pa sam je željno pozajmio da je pročitam. Bio sam veoma ohrabren prelepim svedočanstvima svetaca kroz vekove u knjizi, i pomislio sam na Božje reči: „Ono što vam sada darujem nadmašuje Mojsija i zasenjuje Davida, pa isto tako tražim da vaše svedočanstvo nadmaši Mojsija i da vaše reči budu veće od Davida. Dajem vam stostruko, pa vas i Ja molim da Mi uzvratite istom merom. Morate znati da sam ja Onaj koji daruje život ljudskom rodu, i da ste vi ti koji primate život od Mene i koji morate svedočiti o Meni. Ovo je vaša dužnost koju vam šaljem i koju treba da izvršite za Mene. (…) Vi bolje razumete Moje tajne na nebu nego Isaija i Jovan; vi imate više znanja o Mojoj divoti i poštovanosti nego svi sveci prošlih doba. Ono što ste primili nije samo Moja istina, Moj put i Moj život, već vizija i otkrivenje veće od Jovanovog. Vi razumete mnogo više tajni i takođe ste ugledali Moje pravo lice; vi ste prihvatili više Mog suda i znate više o Mojoj pravednoj naravi. Dakle, iako ste rođeni u poslednjim danima, vi imate znanje o onome što je bilo ranije, kao i u prošlosti, a takođe ste iskusili današnje stvari, i sve sam to učinio Ja lično. Ono što tražim od vas nije preterano, jer sam vam dao mnogo, a vi ste videli mnogo toga u Meni. Zato vas molim da svedočite o Meni svecima prošlih vekova, i to je jedina želja Moga srca” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Razmišljao sam o svecima prošlih generacija. Oni nisu uživali u zalivanju i opskrbi tolikim Božjim rečima u kojima sam ja uživao, ali su dali svoje živote da bi svedočili o spasenju Gospoda Isusa. Neki su kamenovani do smrti, neke su raskomadali konji, neki su prepiljeni na smrt, a drugi su razapeti naglavačke, ali svi su dali lepo i gromoglasno svedočanstvo za Boga. Ja sam uživao u opskrbi tolikim rečima Svemogućeg Boga, tako da treba da dam lepo i gromoglasno svedočanstvo za Boga, baš kao što su to činili sveci prošlih generacija, da bih osramotio Sotonu. To je takođe Božje očekivanje od nas koji smo prihvatili Njegovo delo poslednjih dana. Razmišljajući o ovome, postao sam rešen da sledim primer svetaca prošlih generacija. Postao sam voljan da se pobunim protiv svog tela i da odbacim svoje nerazumne zahteve prema Bogu, da svoju budućnost i sudbinu stavim u Božje ruke i da se prepustim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Čak i da zaista postanem invalid, i dalje bih sledio Boga do kraja. Štaviše, čak i da me KPK zaista muči do smrti u zatvoru, to bi bilo progonstvo radi pravednosti. To je veličanstvena stvar i ne treba da budem tužan. Umesto toga, treba da se oslonim na Boga da postojano svedočim. Narednih dana, svesno sam promišljao o Božjim rečima kojih sam mogao da se setim, pevao sam himne koje sam naučio, a takođe sam poveravao svoje teškoće Bogu, uzdajući se u Njega. Moje stanje se postepeno poboljšavalo.

Mislio sam da sam kroz ovo iskustvo uspeo da ostavim po strani misli o svojoj budućnosti i sudbini, ali nova situacija koja me je zadesila me je razotkrila i jasno mi stavila do znanja da to neće biti tako jednostavno. U zimu 2014. godine, zbog moje slabosti i izuzetno loših uslova u zatvoru, gde sam čak i tokom oštre zime morao da perem kosu i da se kupam hladnom vodom sa česme, skoro uvek sam bio prehlađen i curio mi je nos. Vremenom su mi kapilari u nosu popucali od čestog duvanja nosa. U početku sam imao samo povremena, mala krvarenja, ali krvarenje je postajalo sve jače kako je vreme odmicalo, sve dok mi na kraju, u nekoliko navrata, nos nije neprestano krvario, kao voda iz slavine. Čuvari su videli da previše krvarim i plašili su se da bih mogao da umrem u radionici, pa su me poslali u zatvorsku bolnicu. Međutim, medicinski uslovi u zatvorskoj bolnici bili su veoma loši, a doktor mi je samo dao infuziju i nije preduzeo nikakve mere da zaustavi krvarenje. Takođe je stavio plastičnu kofu ispred mene, i hladno rekao: „Ako ćeš da krvariš, krvari u kofu. Nemoj da praviš nered po podu krvareći svuda.” Nakon što je to rekao, samo se okrenuo i otišao. Krvarenje iz nosa mi je stalno dolazilo i prolazilo, pa sam koristio maramice da zapušim nozdrve i zaustavim krvarenje. Ali sa zapušenim nozdrvama, krv je počela da mi lije iz usta. Od prekomernog krvarenja, osetio sam kako toplota polako napušta moje telo. Krv mi je i dalje povremeno tekla iz nosa i ubrzo sam potrošio ceo paket maramica. Bio sam potpuno iscrpljen, i sve što sam mogao da uradim bilo je da pustim da krv teče iz usta i nosa na moju odeću. Ubrzo se na mojim grudima pojavila velika crvena mrlja, i počeo sam da osećam sve veću hladnoću. Mogao sam samo slabo da se naslonim na hladan zid i osećao sam kao da sekunde odbrojavaju do kraja mog života. Gledajući u tavanicu, pomislio sam u sebi: „Ako se ovo nastavi, neće proći dugo pre nego što iskrvarim na smrt. Ako umrem ovako ovde u zatvoru, niko nikada neće saznati. Nikada više neću videti svoju braću i sestre, a kamoli da doživim dan Božje slave.” Takođe sam razmišljao o tome kako sam, nakon što sam pronašao Boga, odustao od karijere i napustio dom jer me je KPK lovila, i kako sam neprestano obavljao svoju dužnost u Božjoj kući. Nikada nisam očekivao da ću na kraju umreti u zatvoru umesto da primim blagoslove. Što sam više razmišljao o tome, to sam se gore osećao, i srce mi je ispunila pustoš. U svom bolu, tiho sam se molio Bogu: „Bože, ovo s čim se suočavam sadrži Tvoju nameru, ali moj rast je suviše mali, i videći da ću umreti, srce mi je ispunjeno bolom i očajem. Bože, molim Te, daj mi veru i snagu, da kroz Tebe mogu biti postojan.” Nakon molitve, setio sam se onoga što je Jov rekao tokom svojih kušnji: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Kada je Sotonino iskušenje došlo na Jova, izgubio je svu svoju imovinu i decu, i celo telo mu se prekrilo bolnim čirevima. Ove stvari bi bile nepodnošljivi udarci za bilo koga, ali Jov je imao bogobojažljivo srce. Nije se žalio na Boga, niti je ustima svojim zgrešio, već je, naprotiv, to prihvatio od Boga, verujući da su mu svo bogatstvo i deca dati od Boga, i mada je to izgledalo kao pljačka razbojnika, Bog je to dozvolio. Stoga, Jov se pokorio tome što mu Bog uzima i voljno je vratio Bogu sve što je imao, i dalje slaveći sveto ime Božje. Usred Sotoninih iskušenja, Jovova vera, pokornost i strah od Boga omogućili su mu da postojano svedoči za Boga i osramoti Sotonu, te je primio Božje odobravanje i blagoslov. Promišljajući o Jovovom svedočanstvu, shvatio sam da je sve što imam, uključujući i moj život, dato od Boga, da je sasvim ispravno da ga Bog uzme natrag, i da treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Ali kada sam se suočio sa smrću, našao sam se u bolu i očaju, i moje srce nije bilo voljno. Video sam da nemam pokornosti prema Bogu i da je moja vera zaista jadna. Shvativši ovo, molio sam se Bogu: „Bože, voljan sam da svoj život stavim u Tvoje ruke. Bilo da živim ili umrem, voljan sam da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima.” Nakon molitve, moje srce je postalo mnogo mirnije, i osetio sam da je Bog moj snažan i moćan oslonac. Neočekivano, kada sam svoj život i smrt potpuno poverio Bogu, video sam Njegova dela, i Bog je podigao zatvorenika kojeg nisam poznavao da ode i nađe direktora zatvorske bolnice, govoreći da sam direktorov zemljak i moleći ga da mi pomogne. Zapravo, ja nisam iz istog grada kao direktor. Nakon što je direktor prišao i video da sam prekriven krvlju, brzo je rekao: „Ne brini, poslaću nekoga da te odvede u gradsku bolnicu na transfuziju krvi i hitno lečenje.” Ali nakon što su me zatvorski čuvari odveli u gradsku bolnicu, da bi uštedeli, urađena mi je samo operacija za zaustavljanje krvarenja, a transfuziju krvi nisam primio. Mislio sam da će, pošto sam izgubio toliko krvi, čuvari sigurno urediti da se odmaram nekoliko dana. Ali neočekivano, čim sam sišao sa operacionog stola, čuvari su me poslali pravo nazad na posao u radionicu. Osećao sam vrtoglavicu i ošamućenost, i svet se okretao oko mene. U srcu sam još više mrzeo prezir KPK prema ljudskom životu. Išao sam pravim putem u životu verujući u Boga i propovedajući jevanđelje, a ipak sam trpeo takvu surovost od KPK! Osim mržnje, moje srce je bilo ispunjeno tugom, i pomislio sam: „Čini se da ću ovog puta zaista umreti u zatvoru, i da nikada neću videti dan kada se Božje carstvo ostvari.” Shvatio sam da je moje stanje pogrešno, i prisećajući se prethodnih iskustava, znao sam da me Bog ovom situacijom kuša. Bio sam voljan da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da tražim Njegovu nameru u ovoj situaciji. Kasnije, kada sam se pokorio, ponovo sam video Božja dela. Zatvorski čuvar iz mog rodnog grada čuo je za moju situaciju i založio se za mene kod vođe radionice, ubedivši ga da mi dopusti da se odmaram nekoliko dana, i na kraju sam se oporavio. Video sam Božju svemoć i suverenost i stekao još više vere u Njega, i razumeo sam da od Boga zavisi da li ću živeti ili umreti. Bez obzira na to koliko je velika crvena aždaja rđava ili kako pokušava da me ubije, bez Božje dozvole, niko mi ne može oduzeti život.

Razmišljao sam o tome kako sam u svim ovim prilikama kada sam se suočavao sa ovim situacijama bio zabrinut za svoju budućnost i sudbinu, uvek brinući da, ako umrem, neću moći da budem spasen, i shvatio sam da situacije koje je Bog postavio nisu bile samo da mi pokažu rđavost KPK, već i da me nateraju da razumem svoju iskvarenu narav. Pomislio sam na Božje reči: „Dok veruju u Boga, ono čemu ljudi streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti kroz kušnje i oplemenjivanje. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih namera i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i uređenju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima i upoređujući ih sa svojim iskustvima, shvatio sam da samo kroz oplemenjivanje čovek može jasno da vidi svoj pravi rast i da razume svoju iskvarenost. Ranije sam uvek mislio da me to što sam napustio porodicu i karijeru da ih obavljao svoju dužnost, suočio se sa hapšenjem i progonom velike crvene aždaje i nisam izdao Boga, čini iskrenim vernikom. Ali u ovoj situaciji, konačno sam video da verujem u Boga samo radi dobre budućnosti i odredišta, i da nisam iskreno želeo da udovoljim Bogu. Tako da, čim sam video da ne mogu da zadobijem blagoslove, postao sam negativan i ogorčen. Kada sam prvi put saznao za svoju troipogodišnju kaznu, razmišljao sam o tome koliko je ozbiljno moje krvarenje želuca i koliko mi je telo slabo, i plašio sam se da ću umreti u zatvoru i da nikada neću videti dan kada se carstvo ostvari. Zbog toga sam bio toliko izmučen da nisam mogao da spavam, i čak sam pogrešno razumeo da Bog koristi ovu situaciju da me ukloni. Nakon ulaska u zatvor, zbog preteškog rada, nisam mogao da ispravim prste, i brinuo sam se da, ako postanem invalid, neću imati nikakav izlaz u životu. Takođe sam brinuo da neću moći da obavljam svoju dužnost i da stoga neću moći da budem spasen, pa sam čeznuo da Bog što pre uništi veliku crvenu aždaju i živeo sam u stanju malodušnosti. Kasnije, zbog neprestanog krvarenja iz nosa, plašio sam se da bih mogao da umrem i osećao sam se ogorčeno i jadno, čak sam se kajao što sam napustio dom da bih obavljao svoju dužnost. Tek tada sam video da u održavanju vere i obavljanju dužnosti uopšte nisam praktikovao istinu niti se pokoravao Bogu, a nisam ni pokušavao da uzvratim Božju ljubav. Umesto toga, koristio sam obavljanje svoje dužnosti da bih pokušao da se nagodim za Božju blagodat i blagoslove i da bih pokušao da dobijem dobar ishod i odredište. Iako sam se krio pod izgovorom da se dajem za Boga, u suštini sam pokušavao da utolim sopstvenu želju da budem blagosloven. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, pokušavao sam da se nagodim s Bogom, da Ga iskoristim i prevarim. Na koji način sam imao imalo savesti ili razuma? Da nije bilo Boga koji je koristio progon velike crvene aždaje da me razotkrije i oplemeni, i dalje bih bio obmanut svojim spoljašnjim žrtvama i davanjima, i nastavio bih da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost sa namerom da budem blagosloven. Na kraju bih završio kao Pavle, koji je svoje troškove i žrtve uzimao kao kapital da traži blagodat od Boga, govoreći besramno: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Da sam nastavio da verujem na taj način do samog kraja, ne bih mogao da steknem istinu i budem spasen, i na kraju bih samo doneo propast samom sebi. Konačno sam razumeo Božju mukotrpnu nameru – On je koristio ovu vrstu situacije da me oplemeni i očisti od moje iskvarenosti i nečistoća. Zaista sam osetio da, iako Božji postupci nisu bili u skladu sa mojom voljom, svi su oni za mene bili ljubav i spasenje. Istovremeno, osetio sam i Božju milost i zaštitu. Kada sam primio presudu i brinuo se da neću živ napustiti zatvor, Bog je bio taj koji me je prosvetio i vodio Svojim rečima i dao mi veru da iskusim surovu zatvorsku sredinu. Kada sam brinuo da ću biti invalid i da neću moći da preživim, Bog me je vodio kroz cveće i travu, i kroz dela svetaca iz prošlih generacija u knjizi, ohrabrujući me da budem rešen da nastavim napred. Kada sam nekontrolisano krvario i bio u opasnosti od smrti, Bog je podigao nepoznatog zatvorenika koji je otišao do direktora, i bio sam spasen i preživeo sam. Često sam mislio na reči iz „Uzdaha Svemogućeg” gde Bog kaže: „On bdi pored tebe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Duboko sam osetio da je u vremenima krize, samo Bog moj oslonac i moje jedino utočište! Razmišljao sam o tome kako, tokom svih ovih godina verovanja u Boga, nikada Mu nisam dao svoje pravo srce. Obavljajući samo mali deo svojih dužnosti, pokušavao sam da se nagodim s Bogom, ali Bog me nije tretirao prema mojoj pobuni, i u vremenima nevolje, kada sam prizivao Boga, On je i dalje bio sa mnom. Takođe me je vodio i usmeravao Svojim rečima, podižući razne ljude, događaje i stvari da mi pomognu. U tom trenutku, kajanje i samoprekor su mi preplavili srce, i tiho sam se molio Bogu: „Bože, nisam pravilno težio istini, i plaćao sam cenu samo za svoju budućnost i sudbinu. Ako preživim i odem, definitivno ću pravilno težiti istini i neću dozvoliti da to što si me spasio bude uzalud. Čak i ako nemam dobro odredište, i dalje ću dobro obavljati svoju dužnost i uzvratiti Tvoju ljubav!”

Prošavši kroz ovo iskustvo, bolje sam razumeo značaj toga što Bog koristi veliku crvenu aždaju da Mu služi. Da nisam lično iskusio progon velike crvene aždaje, ne bih tako jasno video njenu demonsku suštinu, niti bi se moja vera u Boga i pokornost Njemu povećali, i ne bih stekao pravo razumevanje svoje iskvarene naravi. Zaista sam iskusio da je Božje delo spasenja ljudi tako praktično i tako mudro! Takođe sam razumeo da se velika crvena aždaja opire Bogu i nanosi štetu Božjem izabranom narodu na tako mahnit način, i Bog je odavno želeo da je uništi, ali pošto mi, ova grupa ljudi, još nismo upotpunjeni, Bog i dalje treba da je koristi da Mu služi. Kada završi sa tim, doći će njen kraj.

Devetog novembra 2015. godine, pušten sam nakon odsluženja kazne. Dva čuvara su me otpratila do zatvorske kapije, i jedan od čuvara me je upitao: „Hoćeš li i dalje verovati u Boga kada odeš? Ako hoćeš, opet ćeš završiti ovde!” Čvrsto sam rekao: „Vera u Boga je moja sloboda!” Dva čuvara su me pogledala iznenađeno, a onda su samo odmahnula glavom. Nešto više od deset dana nakon što sam pušten, moja braća i sestre su me kontaktirali, i ponovo sam se pridružio redovima onih koji propagiraju jevanđelje carstva.

Kasnije sam pomislio: „Zašto se osećam tako jadno i uznemireno kada se radi o mojoj budućnosti i sudbini, čak do te mere da se raspravljam s Bogom i postajem nesposoban da se istinski pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima? Šta me to zaista kontroliše?” Tokom svojih posvećenosti, pročitao sam Božje reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, shvatio sam da moja stalna briga za budućnost i sudbinu u mojoj veri i dužnostima nije bila puko otkrivanje iskvarene naravi, već uglavnom posledica toga što sam u sebi imao sotonsku prirodu. Živeo sam po sotonskim filozofijama: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”, i u svemu što sam radio, sledio sam principe ličnog interesa. Bio sam zaista sebičan i ogavan. Na površini, izgledalo je kao da sam se svega odrekao da bih obavljao svoje dužnosti, ali u stvarnosti, tražio sam ličnu korist, i pokušavao da napravim razmenu da bih dobio blagoslov ulaska u carstvo nebesko. Sećam se kada mi je neko prvi put propovedao jevanđelje Gospoda Isusa. Čuo sam da verovanje u Gospoda donosi blagodat i blagoslove, i da će mi duša biti spasena i otići u raj posle smrti. Tako sam poverovao u Gospoda. Nakon prihvatanja Božjeg dela poslednjih dana, saznao sam da će Bog temeljno očistiti i spasiti ljude i uvesti ih u sledeće doba, pa sam bio neizmerno uzbuđen. Da bih primio buduće blagoslove, odlučno sam se odrekao porodice i karijere i izabrao da puno radno vreme obavljam svoje dužnosti. Nakon što sam više od godinu dana verovao u Svemogućeg Boga, uhapšen sam zbog propovedanja jevanđelja. Nakon puštanja uz kauciju, policija mi je ograničila kretanje i zabranila mi da napuštam lokalno područje, zahtevajući da budem dostupan u svakom trenutku, inače bih bio bačen u zatvor. Međutim, i dalje sam izabrao da obavljam svoje dužnosti na drugom mestu, jer sam mislio da će me na taj način Bog upamtiti i da ću primiti Njegove blagoslove. Ali kada sam ponovo uhapšen, osuđen na tri i po godine, i suočen sa time da postanem invalid ili umrem u zatvoru, osetio sam da su mi nade za primanje blagoslova srušene, pa sam bio ispunjen bolom i pustoši, i čak sam se kajao što sam otišao na drugo mesto da obavljam svoje dužnosti. Mislio sam da, pošto sam platio toliku cenu, Bog ne treba da me pusti da umrem, i da treba da mi dâ dobro odredište. Shvatio sam da sam živeći prema ovim sotonskim otrovima postao duboko sebičan, da uvek gledam samo sopstvenu korist. Nisam se plašio Boga niti sam Mu se pokorio. Kao stvoreno biće, moja je neizbežna odgovornost da verujem u Boga i obavljam svoje dužnosti, a ipak su sve moje misli i želje bile za moje dobro. Želeo sam da iskoristim svoje dužnosti kao priliku da se nagodim s Bogom i ostvarim svoj san o tome da budem blagosloven. Ovo je bilo zaista sebično i ogavno od mene! Razmišljao sam o tome kako se Bog dvaput ovaplotio da bi spasao čovečanstvo, nailazeći na odbacivanje i klevete od sveta, i trpeći nerazumevanje, žalbe, pa čak i iskorišćavanje od onih koji veruju u Boga. Ipak, Bog nikada ništa nije tražio od ljudi, a još manje je tražio od nekoga da Mu se oduži. On samo izražava istinu da bi zalivao i opskrbljivao ljude, i ćutke čeka na njihov povratak. Božja ljubav je zaista nesebična! Razmišljao sam o tome koliko sam Božjih reči pojeo i popio, i koliko sam primio od Boga, a ipak nikada nisam razmišljao o tome da uzvratim Božju ljubav pravilnim obavljanjem svojih dužnosti. Samo sam se usredsredio na to da mi Bog da dobro odredište, a kada to nisam dobio, postao sam negativan i ogorčen, i čak sam se kajao zbog cene koju sam platio. Osetio sam dubok osećaj samoprekora i krivice, i mrzeo sam sebe što sam bio tako lišen savesti i ljudskosti!

Zatim sam se, uz Božje usmeravanje, setio odlomka Božjih reči: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. (…) Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Božje reči su mi dale pravac za napredovanje. Shvatio sam da kao stvoreno biće treba da težim istini, obožavam Boga, ispunim funkciju stvorenog bića i proživim smislen život. Ovo je pravi put u životu! Odlučio sam da više neću praviti nagodbe s Bogom i da ću stajati na poziciji stvorenog bića, da ću dobro obavljati svoju dužnost i tražiti da volim Boga i da Mu udovoljim.

Sada sam već devet godina van zatvora, i kad god se setim ovog svog iskustva u zatvoru, obuzme me snažan splet emocija. Da nisam iskusio ovu situaciju, ne bih shvatio koliko sam bio nezreo u rastu, niti koliko sam malo vere imao u Boga, a još manje bih razumeo svoju sebičnu i ogavnu iskvarenu narav i svoje pogrešne težnje. Istovremeno, razumeo sam i da je Bog koristio veliku crvenu aždaju da Mu služi, čineći to da bi me razotkrio i očistio moju sotonsku narav, čime je preobrazio moje pogrešne poglede na težnju ka blagoslovima u veri, i naterao me da se oslobodim mnogih briga o svojoj budućnosti i sudbini. To su stvari koje ne bih mogao da steknem u ugodnom okruženju. Sada, hapšenja vernika od strane KPK postaju sve surovija, i često čujem o braći i sestrama koji su uhapšeni i osuđeni, a čak i o nekima koji su pretučeni na smrt. Ponekad pomislim na to kako starim i kako mi zdravlje nije dobro kao nekada. Već sam dva puta bio uhapšen, i ako me ponovo uhapse, sigurno ću dobiti tešku kaznu. Vrlo je verovatno da bih umro u zatvoru i ne bih dočekao dan kada se carstvo ostvari. Ali kada pomislim na Božje usmeravanje i dela koja sam iskusio, srce mi je mnogo mirnije i spokojnije. Mislim na crkvenu himnu koju često pevam i koja me je veoma ohrabrila, „Sledeći Hrista, nikada se neću vratiti nazad, čak ni do smrti”: „Sin čovečji poslednjih dana izražava istinu, budeći nebrojena srca. Vidim da su sve Božje reči istina, zato Ga sledim. Sotona, velika crvena aždaja, bezumno progoni i hapsi Božji izabrani narod. Oni koji slede Hrista i obavljaju svoje dužnosti čine to uz rizik po sopstveni život. Jednog dana mogu biti uhapšen i progonjen zbog svedočenja o Bogu. U svom srcu jasno razumem da je to progon zarad pravednosti. Možda ću jednoga dana biti uhapšen i dospeti u zatvor zato što propovedam jevanđelje. To je patnja koju je Bog odredio za one koji Ga slede. Ne znam koliko dugo još mogu da idem ovim putem propovedanja jevanđelja, ali dokle god živim, propagiraću Božje reči i svedočiću o Hristu. Ja dajem sebe jedino da bih stremio ka istini i ispunio Božji nalog. U ovom životu, to što sledim i svedočim o Hristu ispunjava moje srce ponosom. Čak i ako ne mogu da vidim dan kad će carstvo biti ostvareno, sasvim je dovoljno to što danas mogu da dam svedočanstvo i da posramim Sotonu. Bog je sa mnom u progonu i nevolji; On je moj oslonac. Možda će moj život nestati poput prolaznog vatrometa, ali umreti kao mučenik za Boga znači dati snažno svedočanstvo. Ponudio sam svoju skromnu snagu da bi se proširilo jevanđelja carstva. Nemam pritužbi i ni za čim ne žalim. Zbog mogućnosti da svedočim za Boga, moj život nije bio uzaludan. To je Božja odredba i ja Mu prinosim hvalu i zahvalnost” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Znam da je put pred nama ispunjen mnogim teškoćama i preprekama, ali bez obzira na to kakve ću kušnje i nedaće doživeti ili da li ću imati dobru budućnost ili odredište, pokoriću se Božjoj suverenosti i uređenjima, ispuniću svoju dužnost, i težiću da živim po stihovima ove pesme u svom svakodnevnom životu.