Autorka: Lorejn, SAD

U martu 2023. godine, naš okrug je održavao dopunske izbore za izbor okružnog vođe. Pomislila sam u sebi: „Iako moj život-ulazak nije bio najbolji, uvek sam bila odgovorna za rad na jevanđelju. Opseg mojih odgovornosti bio je prilično širok, a rad je takođe donosio neke rezultate. Na ovim izborima za okružnog vođu, braća i sestre bi verovatno trebalo da izaberu mene, zar ne? Iako sam trenutno nadzornica za rad na jevanđelju, on obuhvata samo jedan zadatak i tek nekolicina ljudi zna za mene. Ali biti okružni vođa je druga stvar. Oni nadgledaju celokupan rad i više ljudi se ugleda na njih i divi im se. Ako na kraju budem izabrana, braća i sestre će sigurno misliti da stremim ka istini i da sam sposobna ne samo da nadgledam rad na jevanđelju, već i da sam u stanju da budem vođa.” Razmišljajući o ovome, osećala sam se zaista srećno.

Tih dana sam bila zaista aktivna u svojim dužnostima i kad god bi neko postavio pitanje u grupnom ćaskanju, odmah bih odgovorila, a ponekad sam nasamo prijavljivala probleme vođama i od njih tražila odgovore, želeći da pomisle da imam osećaj tereta i odgovornosti, i zato da bi glasali za mene na izborima. Na moje potpuno zaprepašćenje, jedne večeri, videla sam poruku od viših starešina u kojoj su objavili da je sestra Šarlot izabrana za okružnog vođu. Kada sam videla to ime, osećala sam se zaista uznemireno, i pomislila sam: „Iako je Šarlot uvek obavljala dužnosti vođe, tek je došla u naš okrug da propoveda jevanđelje i nije baš upoznata sa situacijom ovde. Pa zašto je ona izabrana za okružnog vođu? Neko vreme sam ja nadgledala njen rad, ali sada kada je odjednom izabrana za vođu i kada će pratiti moj rad, kako ću ikada više moći da se pojavim pred drugima? Da li sam u očima braće i sestara zaista toliko inferiorna?” Nisam bila nimalo uverena. „Po čemu sam tačno lošija od Šarlot? Kada je u pitanju opseg naših odgovornosti, njen nije bio širi od mog; što se tiče radnog iskustva i savladanih načela, takođe nije bila bolja od mene; a što se tiče patnje i plaćanja cene, ja sam sasvim sigurno mnogo propatila. Dok sam bila nadzornica za rad na jevanđelju, radila sam sve što je crkva uredila da radim, a kada sam nailazila na probleme u radu, ma koliko da je bilo teško ili bolno, nikada se nisam žalila niti gunđala. Zašto je uprkos svom mom trudu izabrana Šarlot, a ne ja? Da li je moguće da nešto nije u redu sa mnom? Nisam li bila podobna da budem okružni vođa? Jesam li bila podobna samo za dužnost s jednim zadatkom?” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se neprijatnije osećala i izgubila sam motivaciju da obavljam svoje dužnosti.

Tokom tog vremena, crkveni rad na jevanđelju naišao je na neke teškoće i probleme, a upravo se desilo da je to područje bilo ono za koje je Šarlot uglavnom bila odgovorna. Šarlot je kontaktirala braću i sestre kako bi razgovarali o tome na koji način da reše te probleme. Iako ovaj posao nije bio u delokrugu mog nadzora, ipak sam duže vreme nadgledala rad na jevanđelju, pa je trebalo da sarađujem sa njima kako bismo prodiskutovali o rešenjima. Ali kada sam pomislila da je ovo delokrug posla za koji je odgovorna Šarlot, osetila sam da bi više vođe, ako zaista rešim probleme, sigurno pomislile da je to Šarlotino dostignuće i rekle bi da ona ima radne sposobnosti. Kada sam pomislila na ovo, nisam želela da učestvujem u diskusiji. Čak i kada bi me zamolili, ljubazno bih izmišljala izgovore, govoreći: „Vi svi razgovarajte, ja se ne razumem mnogo u ovo.” Čak bih se hvatala za Šarlotine nedostatke i s vremena na vreme bih iskaljivala svoje nezadovoljstvo pred sestrama oko sebe, govoreći: „Nerazumevanje načela jednostavno ne može da prođe. Sada kada u poslu ima toliko problema, kako može da prati rad i rešava probleme bez razumevanja načela?” Slušale bi i slagale se, govoreći: „Da, zaista nije u redu da ne razume načela, jer tako ne može da rešava probleme.” Čuvši to, potajno bih se radovala u sebi, misleći: „Pošto me ne cenite mnogo, onda neka onaj koga izaberete obavi taj posao. Želim da vidim koliko dobro ona zapravo može da obavi posao. Kada se pojave problemi u radu, koristiću činjenice da dokažem da ste pogrešno izabrali i videćete posledice toga što niste izabrali mene.” U stvarnosti, tokom tog vremena, bila sam ispunjena tamom i bolom, a kada sam videla probleme koji su se javljali u radu, ponekad sam takođe osećala krivicu, misleći da bi trebalo da sarađujem sa Šarlot da što pre rešimo te probleme. Nekoliko puta sam želela da pošaljem poruku Šarlot, ali kada sam pomislila kako nisam izabrana za okružnog vođu, nisam mogla da progutam svoj ponos i povlačila bih ruke sa tastature. Srce mi je bilo u mukama, u meni je tinjala borba, bila sam u agoniji. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno i da treba brzo da se prilagodim i preokrenem ga, ali nisam htela da se odreknem svog ponosa i da od Šarlot potražim zajedništvo. U to vreme bila sam opsednuta ugledom i statusom, i nisam bila usredsređena na svoju dužnost. Nisam bila voljna da sarađujem kad su vođe sprovodile neke zadatke; kad moja braća i sestre nisu uspevali da shvate načela u svojim dužnostima, kada su živeli u poteškoćama i bili bez usmerenja, ja im nisam pomagala da reše svoje poteškoće; a kad su više vođe davale smernice kako bi mi pomogle da pratim rad na jevanđelju, ja to nisam pratila niti sam blagovremeno sprovodila te smernice. Usled toga, efikasnost rada na jevanđelju nastavila je da opada, sve dok nije dostigla stanje skoro potpunog zastoja.

Nedugo zatim, bila sam smenjena. Vođe su me zatim zadužile da budem odgovorna za rad jedne grupe za jevanđelje. Ne samo da nisam razmišljala o tome zašto sam smenjena, već sam se, umesto toga, žalila da nije trebalo da me vođe smene i nastavila sam da živim u osećanjima otpora, bez namere da pratim rad. Nadzornik me je razotkrio i orezao jer nisam na vreme rešavala probleme u radu i zato što sam odugovlačila praćenje rada, ali jednostavno nisam mogla to da prihvatim. Posle nešto više od mesec dana, posao za koji sam bila odgovorna i dalje nije pokazivao nikakvo poboljšanje. Nadzornik je video da dosledno odbijam da prihvatim istinu i da promislim o sebi, pa me je smenio sa mesta vođe grupe. Nakon ovoga, premeštena sam u običnu crkvu, a moje stanje se još više naglo pogoršalo. Nisam želela da razgovaram ni sa kim, pa čak ni na okupljanjima nisam htela da otvorim usta i razgovaram u zajedništvu. Vođe su nekoliko puta pokušale da mi pomognu, ali sam odbijala da odgovorim na njihove pozive. Osećala sam otpor prema tome da vođa grupe prati moj rad i nekoliko meseci uzastopno nisam postizala nikakve rezultate u svojim dužnostima. Četiri meseca kasnije, vođa me je iznenada kontaktirala i rekla: „Braća i sestre su izvestili da je tvoj stav prema dužnostima bio nemaran, da nisi postigla nikakve stvarne rezultate i da ti je ljudskost loša. Otkako si smenjena, živiš u negativnom stanju i stanju otpora. Nisi imala stav prihvatanja istine i ne prihvataš to što vođa tima nadzire i prati tvoj rad. Prema načelima, potrebno je da budeš izolovana radi razmišljanja.” Kada sam saznala da ću biti izolovana, um mi je bio prazan. Nikada nisam pomislila da ću, nakon što sam toliko godina verovala u Boga i ostavila porodicu i karijeru radi svoje dužnosti, na kraju biti izolovana. Tih dana često sam razmišljala o onome što je vođa rekla kada me je detaljno analizirala: „Ti nisi neko ko prihvata istinu”, „Imaš lošu ljudskost” i „Nemaš nimalo stvarne pokornosti”. Ove reči su mi se stalno vrtele po glavi. Stalno sam se pitala: „Da li je moguće da je moj put vere došao do kraja?” Osećala sam prazninu u srcu i želela sam da plačem, ali suze nisu dolazile. Osećala sam kao da za mene nema dobrog ishoda i čak sam pomišljala o povratku u svet. Kada sam zaista želela da odem, srce mi je bilo ispunjeno krivicom i setila sam se kako sam jednom dala zavet da neću napustiti Boga ma šta da se desi. Toliko godina sam verovala u Boga i jela sam i pila toliko Božje reči i uživala u toliko Njegove blagodati i blagoslova. Zaista bih bila bez savesti da ovako odem. Ali kada sam pomislila kako me je crkva već izolovala, postala sam zaista negativna i nisam znala šta da radim. Tokom tog vremena, nisam želela nikoga da vidim i provodila sam dane živeći kao hodajući leš.

Jednog dana, odjednom me je užasno zaboleo zub i nijedan lek koji sam uzela nije pomogao. Noću sam plakala sama pod ćebetom, a srce mi je bilo ispunjeno neopisivom usamljenošću i pustoši. Želela sam da se molim Bogu, ali osećala sam se previše posramljeno da se suočim sa Njim. Osećala sam kao da nisam neko koga bi Bog spasao i da više nisam dostojna da se molim Bogu. Što sam više zatvarala svoje srce za Boga, zubobolja je postajala sve gora. U srcu sam zavapila: „Bože, Bože…” Kleknula sam i pomolila se Bogu: „Bože, osećam se užasno. Ne želim da odustanem od svoje vere u Tebe, ali ne znam šta da radim.” Nakon molitve, setila sam se ovih odlomaka Božjih reči: „Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”). „Bez obzira na to kakva si loša dela počinio, kakvim god stranputicama krenuo ili kako si prestupio, nemoj da dozvoliš da ti to postane breme ili prekomerni prtljag, koji ćeš morati da nosiš sa sobom u svom stremljenju ka spoznaji Boga. Nastavi da koračaš napred” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Promišljajući o Božjim rečima, bila sam duboko dirnuta. Osetila sam da me Bog i dalje usmerava, ohrabrujući me da ne odustanem i da nastavim napred, osetila sam veliku snagu u svom srcu, a osećala sam se i zaista krivom. Težila sam ugledu i statusu, nisam išla pravim putem i prekidala sam i i ometala crkveni rad. S obzirom na moje ponašanje, kako god da je crkva postupila sa mnom bilo je opravdano. Ipak, nakon što sam izolovana, čak sam želela da izdam Boga. Bila sam tako nepopustljiva! Verovala sam u Boga mnogo godina, jela sam i pila toliko mnogo Njegovih reči i znala sam da je ovo istiniti put. Čak i bez dobrog ishoda, trebalo bi da sledim Boga do kraja. Pomolila sam se Bogu: „Bože, pogrešila sam i bila sam tako buntovna. To što sam dospela do ove tačke moja je krivica. Bože, voljna sam da ozbiljno promislim o sebi i da ustanem tamo gde sam pala. Molim Te, prosveti me i usmeri me, kako bih mogla da razumem sebe.” Tih dana, stalno sam ovako vapila Bogu.

Tokom jedne od mojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči i stekla određeno razumevanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Oni iznenada postaju neprijateljski nastrojeni. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu mrze Božju kuću, crkvu, kao i vođe i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihrista – pa, zar nije zlobna?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Kada sam videla ovaj odlomak Božjih reči, osetila sam se duboko uznemireno. Osećala sam da svako ponašanje koje je Bog razotkrio opisuje mene, posebno kada sam videla da Bog kaže da antihristi cene svoj ugled i status više od svega i da nemaju pokornosti Bogu niti straha od Njega. Oni razbijaju glavu i koriste sva sredstva da steknu status, a kada izgube svoj ugled i status, ili izgube podršku i divljenje ljudi, odmah postaju neprijateljski raspoloženi, postaju negativni i zabušavaju na poslu, i u srcu osećaju ogorčenost i nezadovoljstvo. Oni žele da se pojave problemi u crkvenom radu kako bi mogli da se smeju crkvi. Onda sam razmislila o svom ponašanju – zar nije bilo potpuno isto? U prošlosti, da bih bila izabrana za okružnog vođu i stekla poštovanje braće i sestara, kada sam videla da braća i sestre šalju poruke sa pitanjima, odmah bih odgovorila, želeći da privučem pažnju vođa. Ali kada sam saznala da je Šarlot izabrana za okružnog vođu, nisam razmišljala o tome šta mi nedostaje. Umesto toga, zato što nisam bila izabrana i zato što nisam mogla da dobijem status niti divljenje više ljudi, počela sam da se opirem i da se raspravljam u svom srcu. Mislila sam da imam više iskustva i da sam duže nadgledala rad na jevanđelju od Šarlot, pa sam, uzimajući te stvari kao svoj kapital, postala nezadovoljna i nesrećna, i koristila sam svoje dužnosti da iskalim svoje frustracije. Kada sam videla da je rad na jevanđelju za koji je Šarlot bila odgovorna naišao na probleme, ne samo da nisam pomogla u rešavanju problema, već sam se i radovala njenim mukama i smejala joj se, čak sam želela da se ti problemi ne reše kako bi ona bila ponižena pred braćom i sestrama i kako bi svi mogli da vide da zaista nije tako dobra kao ja. Ne samo to, takođe sam iskaljivala svoje nezadovoljstvo pred sestrama oko sebe. Hvatala sam se za neke male probleme u Šarlotinim dužnostima i sudila joj iza njenih leđa, nadajući se da će braća i sestre stati na moju stranu i pomisliti da je crkva izabrala pogrešnu osobu i zanemarila nekog tako talentovanog kao što sam ja. Nakon što sam smenjena, ne samo da nisam razmišljala o sebi niti sam spoznala sebe, već sam se i dalje opirala i odbijala da se pokorim, a kada su vođe pokušale da razgovaraju u zajedništvu sa mnom, nisam bila voljna da se uključim u razgovor sa njima. Uopšte nisam imala stav prihvatanja istine ili traganja za njom. U tom trenutku, odjednom sam shvatila da to što nisam izabrana za vođu zapravo predstavlja zaštitu za mene. Jer moja narav je bila podmukla i previše sam se fokusirala na status, kada nisam stekla status, postala sam puna mržnje, smejala sam se drugima, pa čak sam i osuđivala i podrivala druge. Da sam zaista stekla status, svakoga ko me ne bi slušao sigurno bih potisnula i isključila i počinila bih još veća zla. Kada sam o ovome razmislila, shvatila sam koliko je moje stanje bilo opasno. Ipak, bila sam potpuno nesvesna i ostala sam nepopustljiva i tvrdoglava. Da nije bilo moje izolacije, ostala bih tvrdoglava i ne bih se pokajala. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, hvala Ti na Tvom usmeravanju. Sada imam malo razumevanja o sebi i vidim da stojim na ivici litice. To što nisam izbačena već je Tvoja milost i Ti si mi time dao priliku da se pokajem. Bože, voljna sam da se istinski pokajem. Molim Te, usmeri me da prozrem suštinu i posledice težnje za statusom.”

Tokom jedne od mojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči i stekla određeno razumevanje svoje priroda-suštine. Svemogući Bog kaže: „Antihristi cene svoj ugled i status više nego obični ljudi i to je nešto što je unutar njihove narav-suštine. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, ugled i status jesu njihov život i cilj kome streme tokom celog svog života. (…) Može se reći da za antihriste ugled i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju ugled i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Ugled i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Za antihriste, status i ugled predstavljaju njihov život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi, a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da imaju dobar ugled i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da ostave po strani. To su pravo lice antihristȃ i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za ugledom i statusom ipak ne bi otpustili. Mogli biste da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na ugled i status. Iako antihristi veruju u Boga, oni težnju za ugledom i statusom izjednačavaju sa verom u Boga i te dve stvari stavljaju u istu ravan. Što će reći, dok idu putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da je u srcu antihristȃ stremljenje ka istini u verovanju u Boga isto što i težnja za ugledom i statusom; a težnja za ugledom i statusom takođe je stremljenje ka istini – zadobiti ugled i status znači zadobiti istinu i život. Ako smatraju da nisu stekli slavu, dobitak ili status, da se na njih niko ne ugleda, da ih niko duboko ne poštuje niti ih sledi, onda postaju potišteni, veruju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i u sebi se pitaju: ’Da li sam doživeo neuspeh verujući u Boga na ovaj način? Zar za mene nema nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ljude navedu da ih slušaju dok govore i da ih obasipaju hvalospevima za njihove postupke, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, kao i slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da težnja antihrista za ugledom i statusom nije privremena i da je to nešto unutar njegove prirode i suštine. Antihristi uzimaju težnju za ugledom i statusom kao svoj životni cilj. Veruju da sticanjem ugleda i statusa stiču sve i da kada izgube ugled i status, život gubi smisao. Shvatila sam da sam bila baš takva. Od detinjstva sam živela po sotonskim otrovima poput „nastoj da se istakneš i budeš iznad drugih” i „čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”. U školi sam težila da budem najbolji učenik i istaknuta u razredu i mislila sam da ću time zaslužiti divljenje svojih nastavnika i drugova iz razreda. Nakon što sam se udala, kada sam videla mnoge rođake i komšije sa suprugove strane koji su imućniji od nas, nisam bila voljna da zaostajem, pa sam sa suprugom pokrenula posao, želeći da postanem neko ko je bogat u selu i da mi se drugi dive. Nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam stremila ugledu i statusu, misleći da će se, ako postanem vođa, obim mojih odgovornosti proširiti i da će se više ljudi ugledati na mene. Verovala sam da je to jedini način da se živi smislenim i vrednim životom. Da bih stekla status i divljenje, razbijala sam glavu težeći tome. Ali kada nisam izabrana za vođu i nisam mogla da steknem divljenje i podršku svoje braće i sestara, postala sam nezadovoljna i nesrećna i sudila sam novoizabranom vođi. Kada sam videla probleme u radu na jevanđelju ignorisala sam ih, čak sam uživala u tome što su se pojavili. Kada sam smenjena, nastavila sam da budem negativna i da se suprotstavljam, a kada su drugi pratili moj rad, takođe sam osećala otpor. Čak i kada sam izolovana, nisam razmišljala o sebi, već sam pomišljala da izdam Boga i napustim Njegovu kuću. Videla sam da je sve što radim bilo borba za ugled i status, da je težnja za ugledom i statusom postala deo moje prirode i da sam već hodala putem antihrista. U tom trenutku, duboko u sebi sam osetila da su mi ugled i status zaista mnogo naudili. Zarad ugleda i statusa izgubila sam svoju ljudskost i svoj razum. Dovela sam do prekidanja crkvenog rada i nanela štetu ljudima oko sebe; moja težnja za ugledom i statusom još me je više udaljavala od Boga i učinila da sve više gubim ljudsko obličje. Želela sam da se brzo oslobodim sputavanja i stega ugleda i statusa i počela sam da osećam rešenost da stremim ka istini.

Nakon toga, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i jasno sam shvatila da je stremljenje ka ugledu i statusu put koji vodi do uništenja. Svemogući Bog kaže: „Stremljenje ugledu i statusu nije pravi put – on vodi u sasvim suprotnom smeru od stremljenja ka istini. Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da to ostaviš po strani, onda će to uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti moći da kontroliše smer tvog života i cilj tvog stremljenja, i da na njih utiče, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako nikad ne možeš da odustaneš od svog stremljenja statusu, to će uticati na tvoju sposobnost da svoju dužnost obavljaš u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj će Bog suditi i koju će očistiti. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Zar u svemu ovome nema pomalo osobine protivljenja Bogu? Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se to posmatra, stremljenje statusu je put u propast. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako ti ga Bog ne dȃ, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen – bićeš na putu u propast. Razumeš to, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da težnja za ugledom i statusom nije pravi put i da je to ono što Bog najviše mrzi. Bog ljudima daje dužnosti, a ne status, a Njegova namera je da ljudi budu u skladu s merilom kao stvorena bića, a ne da ljudi teže tome da postanu poznati ili veliki. Ako ljudi neprestano teže ugledu i statusu, to je suprotno Božjim zahtevima, i u suštini, to je suprotstavljanje Bogu, a konačni ishod toga je da ih Bog razotkrije i eliminiše. Razmišljajući o svojoj prošloj službi kao nadzornice za rad na jevanđelju, videla sam da sam imala mnogo odgovornosti, ali nisam se fokusirala na to kako da dobro obavim svoj osnovni posao. Umesto toga, želela sam samo da budem izabrana za okružnog vođu kako bih stekla viši status i kako bi mi se više ljudi divilo. Kad nisam bila izabrana za okružnog vođu i kad su moje ambicije i želje ostale neispunjene, postala sam nezadovoljna i nespokojna, i čak sam iskaljivala svoje frustracije na crkvenom radu, što je dovelo do toga da rad na jevanđelju dospe u stanje skoro potpune paralize. Ukoliko se ne bih pokajala, sigurno bih zbog svojih brojnih zlih dela bila izopštena i isključena. U tom trenutku, počela sam da stičem neko razumevanje onoga što je Bog rekao o težnji za ugledom i statusom kao ćorsokaku. Kada sam razmišljala o ovome, bila sam zaista zahvalna Bogu. Da nisam bila izolovana, ne bih se na vreme probudila i ne bih znala prirodu i posledice težnje za ugledom i statusom. To što me crkva nije izbacila već me je samo izolovala već je bila Božja milost prema meni i morala sam brzo da se pokajem.

Jednog dana pročitala sam odlomak Božjih reči i znala sam kako treba da se odnosim prema činjenici da nisam izabrana za okružnog vođu. Svemogući Bog kaže: „Ako smatraš da si prikladan da budeš vođa, da poseduješ talenat, kov i ljudskost potrebne za vođenje, ali te Božja kuća nije unapredila, a braća i sestre te nisu izabrali, kako treba da postupaš po tom pitanju? Postoji put primene koji možeš da slediš. Moraš temeljno da spoznaš sebe. Pogledaj da li se možda sve svodi na to da imaš problem sa svojom ljudskošću ili to da se ljudi gnušaju toga što otkrivaš neki aspekt svoje iskvarene naravi; ili je to činjenica da ne poseduješ istina-stvarnost i da ne ostavljaš uverljiv utisak na ljude, ili da dužnost ne obavljaš u skladu s merilom. Moraš da razmisliš o svim tim stvarima i da vidiš šta ti tačno nedostaje. (…) Moraš težiti život-ulasku, najpre razrešiti svoje pohlepne želje, spremno postati sledbenik i doći do toga da se istinski pokoriš Bogu, bez ijedne reči prigovora na sve što On orkestrira ili uređuje. Kada budeš posedovao takav rast, tvoja prilika će doći. Dobro je što želiš da preuzmeš težak teret, što nosiš to breme. To pokazuje da imaš srce koje teži napretku, da želiš da vodiš računa o Božjim namerama i da slediš Božju volju. To nije ambicija, već istinsko breme; to je odgovornost onih koji streme ka istini i ka predmetu njihovog stremljenja. Nemaš sebičnih motiva i ne radiš to radi sebe, već da bi svedočio za Boga i udovoljio Mu – to je ono što Bog najviše blagosilja i On će za tebe napraviti odgovarajuća uređenja. (…) Božja namera je da zadobije što više ljudi koji će svedočiti za Njega i da usavrši sve one koji Ga vole i da što je pre moguće upotpuni grupu ljudi koji su jednog srca i uma s Njim. Stoga, u Božjoj kući, svi koji streme ka istini imaju velike izglede, a izgledi onih koji iskreno vole Boga su bezgranični. Svako treba da razume Božju nameru. Zaista je pozitivno nositi to breme i to je nešto što bi trebalo da poseduju oni koji imaju savest i razum, ali neće nužno svi moći da ponesu težak teret. U čemu je tu razlika? Bez obzira na tvoje jače strane ili sposobnosti, i bez obzira na to koliki ti je koeficijent inteligencije, ono što je presudno su tvoje stremljenje i put kojim ideš” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (6)”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da se crkveni izbor vođa zasniva na načelima. Kao vođa, čovek mora da ima ljudskost, da bude u stanju da besedi o istini kako bi rešavao probleme, da ima određene radne sposobnosti i da stremi ka istini. Ako osoba ne stremi ka istini i ide pogrešnim putem, onda čak i ako postane vođa, neće daleko stići. Ali ja sam procenjivala da li osoba može biti vođa isključivo na osnovu obima dužnosti za koje je bila odgovorna, koliko je patnje podnela i koliko je vremena provela obučavajući se. Moji standardi su bili potpuno u neskladu sa Božjim rečima. Prisećajući se, iako sam provela dugo vremena obučavajući se da propovedam jevanđelje, iako sam razumela neka načela propovedanja jevanđelja i imala određene rezultate u svojoj dužnosti, nisam se fokusirala na svoj život-ulazak i bila sam zadovoljna samo time da svakodnevno budem zauzeta svojom dužnošću. Retko sam razmišljala o sebi i upoznavala sebe u stvarima sa kojima sam se susretala i retko sam promišljala o istina-načelima. Uopšte nisam bila neko ko voli istinu ili stremi ka istini. Glavna odgovornost vođe je da vodi braću i sestre da razumeju istinu i uđu u stvarnost Božjih reči. Nisam se fokusirala na razmišljanje o sebi i upoznavanje sebe, samo na obavljanje spoljašnjeg rada, i imala sam vrlo mali život-ulazak, tako da nisam bila kvalifikovana da budem vođa. Kada bih zaista bila izabrana za starešinu, a ne bih mogla da obavljam stvarni posao, zar ne bih bila lažni vođa? Pored toga, da bi neko bio vođa, potrebno je da nadgleda sve aspekte rada i da ima određene radne sposobnosti. Ja sam u to vreme samo nadgledala rad na jevanđelju, a ponekad kada je bilo previše zadataka, nisam mogla da ih obavim. Jednostavno nisam imala kov niti radne sposobnosti za vođu. Šarlot je ranije uvek bila vođa i besedila je o istini jasnije nego ja, iako joj je nedostajalo iskustvo u nadgledanju rada na jevanđelju, bila je ispravna i bila je voljna da se obučava i uči. Izabrati je za vođu bio je prikladan izbor i trebalo bi da podržim Šarlotin rad. Nakon promišljanja o ovome, mogla sam smireno da se nosim s tim što nisam izabrana za vođu.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i shvatila kakvu osobu Bog želi. Svemogući Bog kaže: „Kao član stvorenog ljudskog roda, moraš da se držiš svog položaja i da se ponašaš na pristojan način. Revnosno se drži onoga što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne stremi ka tome da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj stremiti ka tome da postaneš Bog. Sve su to želje koje ljudi ne bi trebalo da imaju. Besmisleno je stremiti ka tome da postaneš veliki čovek ili natčovek. Stremiti ka tome da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i ogavno. Ono što je uistinu dragoceno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da streme” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Kad Bog traži da ljudi ispune svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare ikakve velike poduhvate niti da postignu ikakve epohalne podvige. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive prema Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Bog od tebe jedino traži da postupaš na staložen način u skladu sa Njegovim rečima. Nakon što razumeš Božje reči, postupaj prema njima i izvršavaj ih ili, nakon što čuješ Božje reči, dobro ih zapamti, pa kad dođe vreme za primenu, čini to u skladu sa Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoje stvarnosti i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. (…) Svima vama mora da bude jasno koju vrstu ljudi Bog namerava da spase Svojim delom i šta je smisao Njegovog spasenja. Bog od ljudi traži da stupe pred Njega, da slušaju Njegove reči, da prihvate istinu, da odbace svoje iskvarene naravi i da postupaju kako Bog kaže i zapoveda. To znači živeti u skladu s Njegovim rečima nasuprot življenju prema sopstvenim predstavama, uobraziljama i sotonskim filozofijama i stremljenju ka onome što ljudi nazivaju ’srećom’. Ako neko ne sluša Božje reči niti prihvata istinu, već živi prema Sotoninim filozofijama, živi unutar sotonskih naravi i tvrdoglavo odbija da se pokaje, takvog čoveka Bog ne može da spase. Slediš Boga, naravno, zato što te je Bog izabrao – ali u čemu je značenje toga da te Bog bira? U tome da te promeni u čoveka koji veruje u Boga, koji iskreno sledi Boga, koji može da napusti sve za Boga, koji je u stanju da sledi Božji put i koji je odbacio svoje sotonske naravi, a koji više ne sledi Sotonu niti živi pod njegovom vlašću. Ako slediš Boga i obavljaš svoju dužnost u Njegovoj kući, ali u svakom pogledu kršiš istinu, ne postupaš niti doživljavaš u skladu s Njegovim rečima, pa Mu se čak i suprotstavljaš, da li bi Bog mogao da te prihvati? Nikako. Šta time hoću da kažem? Obavljanje sopstvene dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti posvećeno i u skladu s merilom. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da učiniš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i uputstva na poslušan i staložen način, da nemaš sopstvene zamisli niti da se baviš svojim poslom, već da koračaš putem stremljenja ka istini. Ako to mogu da učine, ljudi će u osnovi imati ljudsko obličje. Kad imaju istinsku pokornost Bogu i kad postanu pošteni ljudi, imaće obličje pravog ljudskog bića” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Bog od nas traži da se vladamo na razuman način, da stojimo na svom mestu stvorenog bića i da se držimo svojih dužnosti. To su ciljevi kojima bi trebalo da težimo i to je obličje koje bi istinska osoba trebalo da ima. Ako neko nikada ne stremi ka istini i nikada je ne prihvata, onda bez obzira na to koliko mu status ili ugled poraste, u Božjim očima je nizak i bezvredan, i ne može dobiti Njegovo odobravanje. Razmišljala sam o tome kako sam nekada imala prilično širok opseg odgovornosti, ali sam težila samo ugledu i statusu, a nisam stremila ka istini. Kad nisam bila izabrana za okružnog vođu, koristila sam posao da iskalim svoje frustracije i nesvesno sam završila na putu opiranja Bogu, i bila sam smenjena zbog prekidanja i ometanja crkvenog rada i tvrdoglavog odbijanja da se pokajem. Takođe sam razmišljala o tome kako su neki antihristi bili vođe i imali visok status, ali su težili ugledu i statusu, obavljali svoje dužnosti ne tražeći načela i apsolutno su odbijali da prihvate da budu orezani. Na kraju su, zbog svojih brojnih zlih dela, bili izopšteni i isključeni od strane crkve. Iz ovih činjenica, videla sam Božju pravednost. Bez obzira na to koliko je visok nečiji status ili koliko mu se ljudi divi, ako ne stremi ka istini, na kraju će biti isključen. Da li neko ima status ili da li mu se ljudi dive nije važno, jer ugled i status ne mogu pomoći osobi da razume istinu i bude spasena. Bog meri i određuje ishod osobe na osnovu toga da li na kraju može zadobiti istinu, a ne na osnovu toga koliko je visok njen status. Kad bih verovala u Boga samo da bih težila divljenju drugih, a ne bih stremila ka istini niti se fokusirala na traganje za istinom da bih udovoljila Božjim namerama u stvarima sa kojima se susrećem, onda, čak i da verujem do kraja, ne bih bila u stanju da shvatim ili zadobijem istinu i ipak bih bila eliminisana. Samo su oni koji streme ka istini, ispunjavaju svoje dužnosti i pokoravaju se Božjim orkestracijama i uređenjima u Božjim očima dragoceni. U Božjoj kući, crkva razumno određuje za koje je dužnosti svaka osoba podobna i dodeljuje ih u skladu s tim, na osnovu potreba posla i njenih jačih strana i kova. Trebalo bi da se pokorim Božjoj suverenosti, da stojim na svom pravom mestu i da dam sve od sebe u svojoj trenutnoj dužnosti. Čak i da sam najmanja od svih u nekom uglu, i dalje bi trebalo da se držim svoje dužnosti. Stekavši ovo razumevanje, osećala sam se mirno i slobodno. Stoga sam se pomolila Bogu: „Bože, voljna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima. Bez obzira na to da li mi se neko divi ili ne, bez obzira na to kakav je moj status među drugima, čak i ako moja dužnost nije upadljiva, ispuniću svoju dužnost i učiniti sve što mogu.” Često sam se ovako molila i polako su moje prethodne negativne, pasivne emocije i emocije otpora postepeno jenjavale, a rezultati mojih dužnosti su se malo-pomalo poboljšavali.

Uskoro je naša crkva održala dopunske izbore za vođu i izabrana je jedna sestra koju sam nekada nadzirala. Nakon toga vođe su me zamolile da budem vođa grupe i da nadgledam okupljanje jedne male grupe. Osećala sam se veoma zahvalno Bogu što mi je dao još jednu priliku da se obučavam, ali sam istovremeno osećala izvesno razočaranje, misleći kako sam ja samo vođa grupe te da mi nedostaje glamur koji ide uz to kada je neko crkveni vođa. Shvatila sam da se moja želja za ugledom i statusom ponovo javlja, pa sam se tiho molila Bogu u svom srcu. Setila sam se Božjih reči: „Kao član stvorenog ljudskog roda, moraš da se držiš svog položaja i da se ponašaš na pristojan način. Revnosno se drži onoga što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, srce mi se razvedrilo i shvatila sam da je to što me je zadesilo bilo Božje ispitivanje mog srca. U prošlosti sam uvek težila tome da se na mene ugledaju i cenila sam ugled i status više od samog života. Kada sam saznala da nisam izabrana za okružnog vođu, zanemarila sam svoju dužnost i uživala u neuspesima svoje braće i sestara, što je odložilo crkveni rad, ostavljajući neizbrisivu mrlju. To je takođe ostavilo večnu bol u mom srcu. U tom trenutku sam jasno shvatila da su, u poređenju sa statusom, odgovornosti važnije. Ovog puta ne smem da težim statusu kao ranije. Bila sam odlučna da pravilno obavljam svoju dužnost. Čak i da me stave u najneprimetniji ugao, i dalje bih dobro obavljala svoju dužnost, bila bih bezazleno i savesno stvoreno biće i nadoknadila bih dug iz prošlosti. Nisam više smela da budem predmet podsmeha Sotoni, a još manje da izneverim Boga. Od tada pa nadalje, u svojoj dužnosti sam proaktivno sarađivala sa vođama. Pitala sam koji problemi u grupi zahtevaju moju pomoć u rešavanju, a ponekad, kada su me vođe molile da proverim stanje braće i sestara, činila sam to proaktivno. Praktično postupajući na ovaj način, osećala sam se veoma spokojno. Kasnije sam čula da polako unapređuju neku braću i sestre oko mene unapređuju, neki od njih su čak bili pojedinci čiji sam rad nekada nadgledala. Iako sam se u to vreme osećala pomalo nemirno, molila sam se Bogu i pravilno sam postupila u vezi s tim. Kada bih videla da neka braća i sestre nailaze na teškoće, trudila sam se koliko sam mogla da besedim i pomognem im, a rezultati naših dužnosti su se sve više poboljšavali. Posle nekog vremena, crkveni vođa mi je rekao da sam ponovo primljena u crkvu. Čuvši ovu vest, imala sam neopisiv osećaj u srcu. Osećala sam se veoma emotivno, ali još više sam osećala prekor prema samoj sebi. Težila sam ugledu i statusu, nisam hodala ispravnim putem, prekidala sam i ometala crkveni rad, pa sam bila smenjena – to je u potpunosti otkrilo Božju pravednost. Ali Bog me nije isključio; umesto toga, sudio mi je Svojim rečima i orezivao me je preko braće i sestara oko mene. Njegov cilj je bio da mi omogući da prepoznam pogrešan put na kom sam bila i da se na vreme vratim, da što pre pobegnem od patnje koju donose ugled i status, povratim savest i razum koje treba da imam i da proživim ljudsko obličje. Ipak, ja nisam razumela Božje srce i zamalo sam Ga napustila. Zaista sam se osećala dužnom Bogu! Videla sam Božju ljubav i iz dubine srca sam Mu iskreno ponudila svoju zahvalnost i hvalu.

Iskusivši ove stvari, zaista sam osećala da bez obzira na to šta Bog radi, On to uvek čini s nadom da će se ljudi iskreno pokajati i koračati pravim putem. Čak i ako je neko smenjen ili stavljen u izolaciju, Bog ga nikada ne napušta već i dalje nastavlja da se brine za njega i da ga usmerava. Koristi različita sredstva da probudi srca ljudi i okrene ih. Kroz ovo iskustvo, stekla sam neko razumevanje Božje pravedne naravi. Kada sam se stalno bunila protiv Boga i opirala Mu se, Njegov gnev se sručio na mene. Strogo me je orezao i disciplinovao kroz ljude, događaje i stvari oko mene, i stavio me po strani; onog trenutka kada sam bila voljna da se pokajem pred Njim, Bog je koristio Svoje reči da nastavi da me prosvećuje i usmerava; kada sam se zaista vratila Bogu i praktično postupala u skladu sa Njegovim rečima, crkva me je ponovo prihvatila. Božja narav je živa i stvarna, a Njegovo srce u spasavanju ljudi je iskreno i dobro. Hvala Bogu!