Početkom maja 2024. godine, obavljala sam plesnu dužnost u crkvi. Jedne večeri, starešina okruga me je obavestio da sam izabrana za crkvenog starešinu. Kada sam čula tu vest, srce mi je ubrzano kucalo. U sebi sam pomislila: „Kako su braća i sestre mogli mene da izaberu za starešinu? Nemam nikakve istina-stvarnosti, kov mi je loš, a i moja iskvarena narav je ozbiljna. Mnogo puta sam grešila i posrtala u svojim dužnostima. Kako bih mogla da preuzmem dužnost starešine? Zar obavljati tu dužnosti ne znači samo čekati da budem razotkrivena i uklonjena? Posebno, rad na himnama i plesu je toliko važan, a sa mojom iskvarenom naravi, mogla bih jednog dana da prekidam i ometam stvari. Onda bi me više starešine mogle orezati ili čak smeniti. Zar ne bih onda završila potpuno uništena i stigla do kraja puta u svojoj veri?” Od samog razmišljanja o tome osetila sam težinu u srcu. Čak sam sumnjala da Bog hoće da iskoristi ovu dužnost da me ukloni. Kasnije sam došla pred Boga u molitvi, dozivajući Ga, moleći Ga da mi umiri srce i da mi pomogne da razumem Njegovu nameru. Moleći se, shvatila sam da su sve stvari, događaji i ljudi koje sam svakodnevno sretala deo Božje suverenosti i uređenja, a da nisu slučajni. Bog tako dobro poznaje moj kov i rast, i u tome što je dopustio da ova dužnost dođe na mene, mora da postoji istina za kojom treba da tragam i u koju treba da uđem, tako da sam prvo morala da prihvatim i pokorim se, a ne da odbijam ili da se opirem. Inače bih bila potpuno lišena razuma. Nakon molitve, iako više nisam izbegavala starešinsku dužnost, na srcu mi je i dalje bilo teško, kao da ga pritiska veliki kamen, i bila sam puna bola i brige.

Sledećeg dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pogledala sam dva video-zapisa sa iskustvenim svedočenjima, a Božje reči koje se navode u njima dirnule su me u srce. Bog kaže: „Neki ljudi misle: ’Svako ko preuzme starešinstvo je lud i glup i sam sebe dovodi do propasti, zato što starešinstvo neizbežno dovodi do otkrivanja iskvarenosti koju Bog vidi. Da li bi oni otkrili toliko iskvarenosti da se ne bave ovim poslom?’ Kakva apsurdna ideja! Ako ne služiš kao starešina, zar nećeš otkriti iskvarenost? Zar ne biti starešina, čak i ako pokazujete manje iskvarenosti, znači da ste dostigli spasenje? Prema ovoj izjavi, da li su svi oni koji ne služe kao starešine oni koji mogu preživeti i biti spaseni? Zar ova tvrdnja nije isuviše smešna? Ljudi koji služe kao starešine vode Božji izabrani narod da jede i pije reč Božju, kao i da iskusi Božje delo. Ovaj zahtev i standard su visoki, pa je neizbežno da starešine otkriju neka iskvarena stanja kada počnu sa obukom. To je normalno i Bog to ne osuđuje. Ne samo da Bog to ne osuđuje, već i prosvećuje, prosvetljuje i vodi ove ljude, i stavlja dodatni teret na njihova leđa. Dokle god mogu da se pokore Božjem vođstvu i delu, oni će u životu napredovati brže od običnih ljudi. Ako su to ljudi koji teže istini, mogu krenuti putem na kome će ih Bog usavršiti. To je ono što Bog najviše blagosilja. Neki ljudi ovo ne mogu da shvate i iskrivljuju činjenice. Prema ljudskom shvatanju, bez obzira na to koliko se starešina promeni, Bog neće mariti; On će samo sagledavati koliko iskvarenosti otkrivaju starešine i delatnici, i osudiće ih samo na osnovu toga. A što se tiče onih koji nisu starešine i delatnici, pošto oni otkrivaju malo iskvarenosti, Bog ih neće osuditi, čak i ako se ne promene. Nije li to apsurdno? Nije li to huljenje protiv Boga? Ako se toliko ozbiljno opireš Bogu u svom srcu, možeš li biti spašen? Ne možeš biti spašen. Bog određuje ishode ljudi uglavnom na osnovu toga da li poseduju istinu i istinito svedočanstvo, a to uglavnom zavisi od toga da li ti ljudi teže istini. Ako teže istini i ako se mogu iskreno pokajati nakon što dožive sud i grdnju zbog počinjenog prestupa, onda, sve dok ne izgovaraju reči i ne čine dela koja hule na Boga, sigurno će biti sposobni za dostizanje spasenja. Prema vašim uobraziljama, svi obični vernici koji slede Boga do kraja mogu dostići spasenje, a svi oni koji služe kao starešine moraju biti uklonjeni. Kada bi vas neko zamolio da budete starešina, mislili biste da nije u redu da to ne prihvatite, ali biste isto tako mislili da biste, kada biste služili kao starešina, nehotice otkrili iskvarenost, što bi bilo kao da sami sebe šaljete na giljotinu. Nije li uzrok svemu ovome pogrešno razumevanje Boga? Kada bi ishodi ljudi bili određivani na osnovu iskvarenosti koju ljudi otkrivaju, niko ne bi mogao da bude spašen. U tom slučaju, u čemu bi bio smisao dela Božjeg spasenja? Ako bi to stvarno bilo tako, gde bi bila pravednost Božja? Čovečanstvo ne bi moglo da vidi Božju pravednu narav. Stoga, vi ste svi pogrešno razumeli Božje namere, što ukazuje na to da nemate istinsko znanje o Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su tačno ukazale na istinu o mojoj situaciji i konačno sam shvatila da su u mom srcu bile skrivene predstave, uobrazilje i pogrešna razumevanja o Bogu. Mislila sam da bi, ako ne budem starešina u Božjoj kući, to rezultiralo manjim brojem otkrivanja iskvarenosti i da bi me više starešine manje orezivale, te da bi na taj način verovanje u Boga bilo bezbednije, a moja nada u spasenje veća. Ali obavljanje dužnosti starešine uključuje mnoga istina-načela, odgovornost je teža, a bez istina-stvarnosti, neizbežno je da ću otkriti iskvarenost i biću sklona da činim stvari koje prekidaju i ometaju rad Božje kuće i da budem razotkrivena i uklonjena. Videla sam da je Bog rekao da su te predstave pogrešna razumevanja o Njemu, pa čak i bogohuljenje protiv Njega. Bila sam šokirana i pomalo uplašena. Nisam shvatala koliko je priroda tih predstava ozbiljna. Počela sam da promišljam o tome koliko je tačno taj pogled bio apsurdan. Videla sam da su neke starešine pravile greške, ozbiljno prekidale i ometale crkveni rad i bile smenjene ili čak uklonjene ili izopštene. Stoga sam mislila da je biti starešina previše opasno i da ćeš, čim napraviš grešku, biti smenjen ili uklonjen. Ali nikada nisam tragala za načelima Božje kuće za smenjivanje ljudi. U stvarnosti, smena starešine u Božjoj kući ne zasniva se na njegovom trenutnom ponašanju ili učinku u pojedinačnom slučaju, već pre na njegovom doslednom stremljenju i putu koji sledi. Razmišljala sam o jednoj starešini i dva nadzornika u crkvi koji su bili smenjeni. Iako je izgledalo da su smenjeni zbog loše obavljenog zadatka i zbog kršenja načela i prekidanja i odlaganja rada, u stvarnosti, to je bilo zato što se obično nisu usredsređivali na stremljenje ka istini, nisu tragali za načelima u svojim dužnostima i dugo su postupali proizvoljno, i kao rezultat toga ometali su i prekidali crkveni rad, a ipak se nisu pokajali. Zbog toga su smenjeni. Nikada nisam istraživala osnovni uzrok njihovog neuspeha. Videla sam da su napravili jednu grešku i da su smenjeni, i tada sam počela pogrešno da razumem Boga i da budem oprezna prema Njemu. Zar to nije bilo krajnje iskrivljeno? Štaviše, u svojim predstavama sam mislila da ako neko otkrije iskvarenost, počini prestup, ili bude razotkriven u svojim dužnostima i smenjen, onda će biti večno osuđen od Boga, bez nade u spasenje. To je takođe bilo moje pogrešno shvatanje. U stvarnosti, kada sam detaljno razmišljala o svojim i iskustvima mnoge braće i sestara i o tome kako smo bili raskrinkani, razotkriveni i osuđeni zbog otkrivanja iskvarenih naravi, ili čak smenjeni, znala sam da su to neophodni koraci u doživljavanju Božjeg suda i grdnje. Međutim, Bog nas zbog toga nije napustio, već nam je pre dao prilike za pokajanje i preobražaj. Koristio je Svoje reči da nas prosveti i usmeri, omogućavajući da se naše misli i pogledi postepeno menjaju i osposobljavajući nas da postepeno odbacimo svoje iskvarene naravi. Ovi dobici su ostvareni kroz doživljavanje neuspeha i otkrivenja. Videla sam da biti razotkriven u svojim dužnostima ne znači biti uklonjen, već pre priliku da zadobiješ istinu. Ali po prirodi nisam volela istinu niti sam želela da patim, nisam bila voljna da prihvatim Božji sud i grdnju i samo sam želela da živim u miru kao običan vernik. Mislila sam da ću na taj način izbeći velike neuspehe i otkrivenja i da ću izbeći patnju ili oplemenjivanje, te da bih tako mogla biti spasena. Ali nisam shvatala da bez doživljavanja suda i grdnje, nečija iskvarena narav ne može biti odbačena, a njihove perspektive, postupci i dela svi će ostati u suprotnosti sa istinom. U tom slučaju, kako takva osoba može biti spasena? Shvatila sam da ne razumem istinu niti poznajem Božju pravednu narav i da živim u svojim predstavama i uobraziljama. Moji pogledi su bili krajnje apsurdni i pogrešni. Bog ne određuje ishod osobe ne osnovu toga koliko je iskvarenosti otkrila ili koliko je prestupa počinila, već na osnovu toga da li stremi ka istini i da li se istinski kaje. Ako osoba otkrije iskvarenost, a zatim stremi ka istini i postigne stvarno pokajanje, onda joj Bog i dalje daje priliku da bude spasena. Ali ja sam brinula zbog svojih prošlih prestupa u dužnostima, a sada sam i dalje otkrivala mnogo iskvarenosti jer nisam razumela istinu. Zato sam se plašila da će, ako ne budem pažljiva u svojoj dužnosti starešine, nastati problemi, i da će me tada Bog mrzeti i ukloniti. Zaista sam sudila o Božjoj pravednosti svojim uskogrudim i sitničavim pogledima!

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči koji razotkriva ljudski strah od preuzimanja odgovornosti. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja o carstvu. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li propovedaš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (1. deo)”). Videvši razotkrivanje Božjih reči, osetila sam veliku tugu u srcu. Shvatila sam da moj strah od toga da budem starešina potiče od toga što me kontroliše sebična i prevrtljiva narav. Sledila sam načelo: „Nikad ne izvlači najkraću slamku” – želela sam da primim blagoslove od Boga, ali ne i da preuzimam velike rizike. U suštini, to je bilo ponašanje ljigave i varljive osobe. Osećala sam da ples ne samo da je u skladu sa mojim ličnim interesovanjima i hobijima, već i da moje obavljanje ove dužnosti daje rezultate. Nisam bila glavna nadzornica i nisam nosila velike odgovornosti, pa sam osećala da mogu bezbedno da obavljam svoje dužnosti u crkvi i da tako imam nadu da ću biti spasena. Nakon što sam izabrana za starešinu, osećala sam se kao da sam gurnuta u oko oluje, stalno u opasnosti da se prevrnem, pa sam samo želela da pobegnem od ove dužnosti i da je odbijem. U svojim predstavama, mislila sam da je obavljanje neupadljive dužnosti i neisticanje niti preuzimanje velikih odgovornosti najsigurnija opcija i da ću, dokle god sledim do kraja, imati nadu u spasenje. Ali Bog kaže da se ovakva osoba plaši preuzimanja odgovornosti, ima problem sa svojom ljudskošću i ne veruje istinski u Njega, i da sâmo to znači da ne može biti spasena. Konačno sam videla da su moje predstave i uobrazilje u sukobu sa istinom. Počela sam da dublje razmišljam: „Zašto Bog kaže da oni koji izbegavaju odgovornost jesu ljudi čija je ljudskost loša i koji uopšte ne prihvataju istinu?” Obavljajući svoje dužnosti u Božjoj kući, uvek sam se pridržavala načela: „Nikad ne izvlači najkraću slamku.” U svemu što sam radila i u svakoj dužnosti sa kojom sam se suočavala, prvo bih procenjivala da li mi nešto koristi, i ako je tako, uradila bih to, ali ako nije, ne bih želela to da radim. Čak i kad sam znala da to uključuje rad i interese Božje kuće, ostajala sam nespremna da nosim to breme. Na koji način sam bila jednog srca s Bogom? Zar to nije bilo ponašanje sebične i podle osobe? Danas Bog besplatno pruža sve ljudima, dajući im istinu bez naknade, nadajući se da ljudi mogu da primenjuju istinu i da iskrenim srcem ispunjavaju svoje dužnosti kao stvorena bića. A ja sam verovala u Boga mnogo godina, uživajući u tolikoj Njegovoj opskrbi, ali nikada nisam uopšte znala da Mu uzvratim. Umesto toga, bila sam oprezna prema Bogu, kalkulišući protiv Njega, i samo sam razmatrala i planirala svoju budućnost i dobitke ili gubitke. Na koji način sam ja istinski verovala u Boga? Zar nisam bila samo sebični, ljigavi bezvernik? Sa takvim načinom razmišljanja i takvim pogledima na veru, kako da me Bog ne prezire? Stoga sam se molila: „Bože, vidim da sam zaista varljiva i rđava. Ne želim da živim u svojim predstavama, uobraziljama, pogrešnim razumevanjima i sumnjama. Voljna sam da Ti predam svoje srce i da se oslonim na svoju savest da ponesem svoju odgovornost. Molim Te, pomozi mi i usmeri me.”

Zatim sam videla još dva odlomka iz Božjih reči koji se navode u drugom video-zapisu sa iskustvenim svedočenjem i pronašla sam put primene. Bog kaže: „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.’ To je ispravan stav” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Nakon što sam pročitala ova dva odlomka Božjih reči, osetila sam da Bog zaista ispituje najskrovitije kutke ljudskog srca i tako dobro razume ljudske potrebe. Kada sam čula da sam izabrana za starešinu, brzo su mi pala na pamet dva izgovora: „Imam loš kov, a kao starešina, svakog dana ću se suočavati sa mnogim ljudima, događajima i stvarima, i takođe ću imati mnogo problema kojima treba da se bavim. Definitivno neću moći to da podnesem. Drugo, ne razumem istinu i ne mogu da prozrem stvari, pa na koji način sam kvalifikovana da vodim braću i sestre?” U početku sam osećala da je moje razmišljanje prilično opravdano i da pokazuje samosvest, ali onda sam pročitala Božje reči: „Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. (…)’ To je ispravan stav.” Nakon što sam ovo pročitala, odjednom sam ostala bez teksta. Ova dva izgovora su izgledala prilično valjano, ali Bog ih ne vidi kao izgovore ili teškoće, a još manje bi trebalo da me sprečavaju da prihvatim svoju dužnost. Osećala sam se kao da me Bog upozorava licem u lice, od srca srcu. Bog ne gleda kakav mi je kov niti koliko istina razumem. On zahteva da budemo marljivi i odgovorni u svojim dužnostima i da uložimo sve svoje srce i snagu da dobro obavljamo svoje dužnosti. Srce mi je bilo duboko dirnuto i osetila sam da više nemam izgovora da bežim od svoje dužnosti ili da je odbijam. Iako bi mi dužnost starešine bila teška, bila sam voljna da budem poštena u skladu Božjim rečima i da počnem prihvatanjem i pokoravanjem.

Posle toga sam počela da sarađujem sa svojom sestrom i uglavnom sam bila odgovorna za rad plesnog tima, dok su ostali zadaci, kao što su himne, snimanje i opšti poslovi, uglavnom bili u njenoj nadležnosti. U to vreme, plesna grupa za koju sam bila odgovorna dva meseca nije napravila nijedan program. U početku sam bila pomalo nervozna, plašeći se da neću moći da se nosim sa poslom. Neprestano sam se molila i dozivala Boga, moleći Ga da mi da veru i odlučnost da se pokorim kako bih mogla da preuzmem svoju dužnost. U svojim molitvama, setila sam se dva izraza iz Božjih reči koje sam ranije pročitala: Jedna je bila „pozitivna i proaktivna”, a druga „najbolje što se može”. Shvatila sam da je to Božje prosvećenje i usmeravanje i da treba da zauzmem pozitivan i proaktivan stav prema svojoj dužnosti. Pošto mi je kov bio loš, nisam razumela istinu i nisam mogla da pronađem niti rešim mnoge probleme, to je značilo da moram više da se oslanjam na Boga da bih tragala za istinom i da prvo treba da uradim ono čega mogu da se setim i ono što sam sposobna da uradim najbolje što mogu. Posle toga sam svakog dana poveravala svoje stanje i teškoće Bogu i sa osećajem bremena sam se usredsredila na stanja sestara u grupi. Kada bih pronašla probleme, pronalazila bih relevantna načela da zajedno s njima razgovaram u zajedništvu i ulazim, a kada bi nailazile na teškoće u uređenju programa, razgovarala bih s njima u zajedništvu o Božjim namerama i pokušavala da istražim rešenja u skladu sa načelima. Malo-pomalo, program je napredovao. Svaki dan sam se osećala ispunjeno i zadovoljno. Moje srce se postepeno približavalo Bogu, a pogrešna razumevanja i prepreke između Boga i mene znatno su se smanjile. Osećaj težine na srcu polako je nestajao. Plesna grupa je takođe za mesec dana napravila program, koji je postavljen na internet i dobro je primljen od strane starešina. Bila sam toliko zahvalna Bogu.

Međutim, neočekivano, otprilike tri meseca kasnije, moja sestra je smenjena jer je slepo sledila pogrešna uređenja lažne starešine. To je prouzrokovalo da rad na snimanju himni bude obustavljen na nekoliko dana, ozbiljno prekidajući i ometajući rad. Štaviše, više starešine su otkrile da zbog svog lošeg kova nije sposobna da obavlja stvaran posao. Kada sam čula za ovo, srce mi je ponovo ubrzano zakucalo i pomislila sam: „Gotovo je, pošto je moja sestra smenjena, moraću da preuzmem sav posao u crkvi. Moj kov i radne sposobnosti nisu dovoljno dobri! Čula sam za probleme sa kojima se moja sestra susretala u svojoj dužnosti, ali nisam videla te njene greške. Da sam bila na njenom mestu, i ja bih odložila posao i danas bih ja bila ta koja je smenjena. Sa mojim kovom i sposobnošću da sagledavam stvari, zar nije samo pitanje vremena kada ću biti smenjena sa ove dužnosti? Bolje da što pre podnesem ostavku i povučem se neozleđena pre nego što počinim veliko zlo.” Ali kada sam tako razmišljala, osećala sam krivicu: „Uvek sam želela da podnesem ostavku; to pokazuje da mi je nedostajalo pokornosti Bogu i odanosti mojoj dužnosti! Ako bih podnela ostavku i odustala od svoje dužnosti, zar posao ne bi kasnio? Ako bih podnela ostavku, olakšala bih sebi breme, ali bih bila neodgovorna prema radu Božje kuće.” Nakon što sam o ovome razmislila, nisam se usuđivala da podnesem ostavku. Molila sam se Bogu, moleći Ga da zaštiti moje srce, da me prosveti i usmeri da razumem istinu i da mi da veru koja mi je potrebna da doživim ovu situaciju.

Situacija koju je Bog uredio bila je prilično čudesna. Te večeri smo primile pismo prosleđeno iz Kine. U pismu se pominjalo da u Kini velika crvena aždaja pomamno hapsi one koji veruju u Boga i da braća i sestre mogu da obavljaju svoje dužnosti samo skrivajući se, kao i da često moraju da menjaju kuće domaćina. Pismo je takođe ohrabrivalo braću i sestre koji su otišli u inostranstvo da cene priliku koju imaju da ispunjavaju svoje dužnosti, i da ih dobro obavljaju. U pismu se takođe navodio odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Blagoslovi se ne mogu dobiti za dan ili dva; oni moraju biti zasluženi višestrukim plaćanjem ceha. Drugim rečima, morate posedovati ljubav koja je oplemenjena, morate posedovati snažnu veru i mnoge istine koje Bog zahteva da dostignete. Štaviše, morate se okrenuti pravdi, bez straha ili izbegavanja i morate imati bogoljubivo srce koje je postojano do smrti. Morate biti odlučni, moraju se desiti promene u vašoj život-naravi, vaša iskvarenost mora biti izlečena i morate prihvatiti sve Božje orkestracije bez pogovora i morate biti pokorni sve do smrti. To je ono što treba da postignete, ovo je krajnji cilj dela Božjeg i ono što Bog traži od ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Nakon što sam pročitala pismo, osetila sam se veoma posramljeno. Braća i sestre u Kini rizikuju svoje živote i još uvek se čvrsto drže svojih dužnosti, pa su čak pisali da ohrabre braću i sestre u inostranstvu da pravilno obavljaju svoje dužnosti. Ali šta je sa mnom? Bila sam pošteđena hapšenja i progona velike crvene aždaje i mogla sam da obavljam svoju dužnost u udobnom okruženju, ali kada sam se suočila sa samo malo teškoća i pritiska u svojoj dužnosti, želela sam da pobegnem od toga i da odustanem. Zar me to nije činilo kukavicom? Gde mi je bila kičma? Gde mi je bilo svedočanstvo? Bog je rekao da kako bismo verovali u Boga i sledili Ga, moramo doživeti oplemenjivanje i imati odlučnost da patimo, i što je još važnije, moramo stremiti ka istini, doživeti promenu u život-naravi, i prihvatiti i pokoriti se svim Božjim orkestracijama. Osećala sam da Bog svakom rečju postavlja zahteve preda me. To su bile istine koje je u ovom trenutku trebalo da primenjujem i u koje je trebalo da uđem, a da sam podnela ostavku, ne bih primenjivala nijednu od tih istina. Zar to ne bi razočaralo Boga i izazvalo Njegovo gnušanje? Sledećeg dana, vođa plesne grupe je želela da podnese ostavku jer nije mogla skladno da sarađuje sa ostalima. Kada sam razgovarala u zajedništvu s njom, otvorila sam se o svojim slabostima i teškoćama, i čitajući Božje reči, srce mi je postepeno bilo dirnuto. Shvatila sam da su dužnosti Božji nalog i da su to odgovornosti od kojih se ne može pobeći. Ma koliko bolno ili teško bilo, nisam mogla da odbijem svoju dužnost niti da povredim Božje srce.

Posle toga sam pročitala odlomak Božjih reči koji je zaista odgovarao mojem stanju i mnogo mi pomogao. Bog kaže: „Svojim dužnostima i Bogu, ljudi moraju pristupiti s iskrenim srcem. Ako to učine, biće ljudi koji se boje Boga. Kakav stav prema Bogu imaju ljudi čija su srca poštena? Oni makar imaju bogobojažljivo srce, srce koje je u svemu pokorno Bogu, ne pitaju za blagoslove niti nedaće, ne spominju uslove, prepuštaju se na milost Božjim orkestracijama – to su ljudi poštenog srca. Oni koji su uvek sumnjičavi prema Bogu, koji Ga uvek preispituju, uvek nastoje da se s Njim pogađaju – jesu li to ljudi čija su srca poštena? (Nisu.) Šta se nalazi u srcu takvih ljudi? Lažljivost i rđavost; oni uvek preispituju. A šta to preispituju? (Božji stav prema ljudima.) Oni uvek preispituju Božji stav prema ljudima. U čemu je ovde problem? I zašto ovo preispituju? Jer su time obuhvaćeni njihovi vitalni interesi. (…) Ljudi koji naročito vrednuju sopstvene izglede, sudbine i interese, uvek preispituju da li je Božje delo korisno za njihove izglede i za njihove sudbine, kao i da li će im pomoći da dobiju blagoslove. Naposletku, kakav je ishod njihovog preispitivanja? Samo se bune protiv Boga i protive Mu se. Čak i kad su istrajni u obavljanju svojih dužnosti, izvršavaju ih površno, negativno raspoloženi; u svom srcu, i dalje razmišljaju kako da nešto iskoriste i ne nađu se na gubitničkoj strani. Takvi su im motivi dok obavljaju svoje dužnosti i ovim nastoje da se pogode sa Bogom. Kakva je ovo narav? Reč je o lažljivosti, to je rđava narav. Ovo više nije obična iskvarena narav, već je prerasla u rđavost. A kad u nečijem srcu postoji ovakva rđava narav, ona predstavlja borbu protiv Boga! Ovaj problem treba da vam bude jasan. Ako ljudi Boga uvek preispituju i nastoje da se pogađaju pri obavljanju svojih dužnosti, mogu li oni svoje dužnosti da obavljaju kako treba? Nipošto ne mogu. Oni ne obožavaju Boga svim svojim srcem i iskreno, oni nemaju pošteno srce, već posmatraju dok obavljaju svoje dužnosti, uvek sa zadrškom – i kakav je ishod? Bog u njima ne deluje i postaju smeteni i zbunjeni, ne razumeju istina-načela, postupaju shodno svojim sklonostima i sve uvek rade naopako. A zašto sve uvek rade naopako? Jer njihova srca oskudevaju u jasnoći, a kad im se stvari dese, oni o sebi ne razmišljaju niti traže istinu kako bi pronašli rešenje, već istrajavaju u tome da stvari čine kako im se prohte, shodno sopstvenim željama – ishod je takav da u obavljanju dužnosti sve uvek urade naopako. Nikada ne razmišljaju o radu crkve, niti o interesima Božje kuće, uvek kuju zavere u sopstvenu korist, uvek prave planove zarad sopstvenog interesa, ponosa i statusa, i ne samo da svoje dužnosti obavljaju loše, već odugovlače rad crkve i na njega utiču. Zar time ne zastranjuju i ne zanemaruju svoje dužnosti? Ako neko, pri obavljanju svoje dužnosti, uvek pravi planove zarad sopstvenih interesa i budućih izgleda, i ne razmišlja o radu crkve niti o interesima Božje kuće, onda to nije obavljanje dužnosti. To je traganje za sopstvenim interesima, činjenje stvari radi sopstvene koristi i radi ličnog pribavljanja blagoslova. Time se menja priroda u pozadini njegovog obavljanja dužnosti. Radi se samo o pogađanju sa Bogom i o želji za obavljanjem dužnosti zarad postizanja sopstvenih ciljeva. Ovakav način postupanja će najverovatnije ometati rad crkve” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Bog kaže da „Ne pitaju za blagoslove niti nedaće, ne spominju uslove, prepuštaju se na milost Božjim orkestracijama – to su ljudi poštenog srca.” Ove reči su me zaista pogodile u srce. Bog traži da ljudi ne razmatraju blagoslove ili nedaće, ali ja sam pridavala preveliki značaj tome da li ću biti blagoslovena ili ću pretrpeti nedaće. Bila sam prestravljena da ću, dok obavljam dužnost starešine, možda učiniti nešto zlo što bi omelo i prekinulo rad, ostavljajući za sobom mrlje i prestupe, i da će me Bog osuditi i ukloniti, te da na kraju ne samo da neću uspeti da budem spasena, već ću postati žrtva nesreće. To sam veoma snažno osetila kada sam saznala da su dve od prethodne tri oblasne starešine postupale svojevoljno i nisu tragale za istina-načelima u svojim dužnostima, time ozbiljno ometajući i prekidajući rad Božje kuće i uzrokujući da budu smenjene. Sada kada je i moja sestra smenjena, osetila sam da ako neko ne razume istinu i nema bogobojažljivo srce, onda je obavljanje dužnosti starešine nesigurno i da se lako može biti razotkriven i uklonjen, te da je neizvesno kakav će biti nečiji budući ishod ili odredište. Želela sam da osiguram svoju budućnost i odredište, pa sam planirala da podnesem ostavku pre nego što napravim bilo kakve greške i da se povučem neozleđena. Bog razotkriva da je to zapravo borba protiv Njega kroz varljivu i rđavu narav! Tek tada sam shvatila da stalno planiranje za sopstvene interese i budućnost, bez ikakvog obzira prema crkvenom radu ili interesima Božje kuće, nije obavljanje moje dužnosti. To je pokušaj da se Bog nadmudri i suprotstavljanje Njemu. Obavljajući svoju dužnost sa takvim načinom razmišljanja i stanjem, čak i ako nisam služila kao starešina i spolja nisam pravila greške, moje srce je kalkulisalo protiv Boga i opiralo Mu se. To je čin zla i Bog ga prezire i osuđuje. Bog mi je pokazao veoma jasan put, naime, da budem osoba iskrenog srca, da ne pitam za blagoslove ili nedaće, da ne govorim o uslovima i da se prepustim na milost Božjoj orkestraciji. Pošto me Božja kuća nije smenila niti uklonila, morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da se postojano držim svoje dužnosti, čineći sve što je u mojoj moći da ponesem odgovornosti koje treba.

Sledećeg dana sam napisala pismo višim starešinama, ali nisam pomenula ostavku. Umesto toga, priznala sam odgovornost koju treba da snosim za kašnjenje u radu na himnama i priznala sam to starešinama, rekavši da sam voljna da se pokorim uređenjima Božje kuće. Nakon što sam napisala pismo, osećala sam se smireno i spokojno, spremna da prihvatim Božju orkestraciju. Ako bi me više starešine orezale ili smenile, suočila bih se s tim smireno i preuzela odgovornost. Ako ne bih bila smenjena, držala bih se svoje dužnosti i ispunjavala svoje odgovornosti. Na moje iznenađenje, nakon što su pročitale pismo, više starešine me nisu smenile i pustile su me da nastavim da se obučavam u svojoj dužnosti. Kroz doživljavanje ovoga, osećam da sam više razumela Božju pravednu narav i shvatila sam da ono što Bog ceni jeste da li srce osobe može da prihvati istinu i da li može biti jednostavno i pošteno prema Njemu, bez razmatranja ili planiranja za sopstvene interese ili budućnost, već umesto toga misleći na rad Božje kuće. Ako su namere osobe ispravne, onda čak i ako ponekad čini gluposti, Bog neće zapamtiti te stvari, već će joj umesto toga dati priliku da obavlja svoje dužnosti i da nadoknadi svoje nedostatke. Nešto kasnije, crkva još uvek nije izabrala novog starešinu, pa sam se molila i oslanjala na Boga da pratim crkveni rad. Kad god bi bilo problema, sarađivala sam sa braćom i sestrama da ih rešim. Otkrila sam da kada sam voljna da aktivno preuzmem odgovornost i da uložim više brige i razmišljanja u posao, moj osećaj bremena i odgovornosti za crkveni rad, zajedno sa mojom sposobnošću da sagledavam stvari i mojim radnim sposobnostima, sve se neprimetno poboljšalo. Bilo je kao da sam postala pametnija nego pre. Obavljanje posla nije bilo tako teško kao što sam zamišljala, i znala sam da su ti rezultati postignuti kroz delo Svetog Duha. Zaista sam iskusila da Bog štiti Svoje delo, a da čovek jednostavno sarađuje. Bog ne stavlja na ljude bremena koja su preteška da bi ih oni nosili. Moja vera u Boga je porasla. Kasnije je crkva izabrala novog starešinu i sarađivala sam s njom u praćenju crkvenog rada.

Obavljajući dužnost starešine ovih poslednjih nekoliko meseci, osetila sam Božju dobrotu i divotu i otpustila sam neke od svojih predstava, uobrazilja, pogrešnih razumevanja i opreznosti prema Bogu. Štaviše, iskusila sam da to što mi je Bog dao priliku da obavljam dužnost starešine nije bilo da bi mi otežao stvari ili me razotkrio, već da ispravi moja pogrešna gledišta na veru i očisti moju iskvarenu narav. Bilo je to da me podstakne da budem obzirnija i da više razmišljam o tome kako da zaštitim interese Božje kuće i o tome kako da činim stvari na način koji koristi radu i braći i sestrama. Štaviše, u vezi sa stanjima braće i sestara i njihovim profesionalnim teškoćama i problemima, tragala sam za istina-načelima, obučavala sam se u rešavanju problema pomoću istine, i neprimetno, moje shvatanje i rast su donekle porasli. Osećala sam da je moja obuka za starešinu zaista Bog koji me usavršava i da je to Božja ljubav. Sećajući se kada sam prvi put počela da obavljam ovu dužnost, osećala sam se zaista bojažljivo i uplašeno. Čak sam pogrešno razumela Boga, misleći da koristi ovu dužnost da me ukloni. Zaista nisam mogla da razlikujem ispravno od pogrešnog, niti crno od belog! Bila sam potpuno nerazumna! Sada se više ne plašim da budem starešina. Bez obzira šta mogu da doživim ili sa čime da se suočim ubuduće, samo ću se usredsrediti na traganje za istinom i primenu istine i ispunjavanje dužnosti koju treba da obavim. Ovaj delić preobražaja i ulaska koji sam postigla bio je u potpunosti rezultat usmeravanja Božjih reči. Hvala Bogu!