Autorka: Sju Hui, Kina

Ranije sam imala jednu komšinicu koja je govorila veoma direktno. Kad god bi primetila da neko radi nešto pogrešno, ona bi to direktno istakla, što je često vređalo ljude. Ostale komšije su pričale o njoj iza njenih leđa, govoreći: „Kako neko ko izgleda tako pametno može da radi tako glupe stvari?” Vremenom, komšije bi se razišle ako bi ona prišla dok su oni razgovarali međusobno. Postepeno je postala izolovana. Ove stvari su me duboko pogodile, pa sam verovala da u budućnosti ne smem biti tako otvorena kao ona u komunikaciji s drugima, inače me ljudi neće voleti. Kao što se kaže: „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Kada primetite probleme drugih ljudi, dovoljno je da ste ih svesni u svom srcu – ne morate da ljudima ukazujete na njih. Ako to uradite, učinićete da izgube obraz i lako ćete ih uvrediti. Stoga, kad god bih primetila probleme drugih ljudi, ne bih o njima direktno govorila. Sve komšije su se rado družile sa mnom i bile su voljne da sa mnom razgovaraju o bilo čemu. Takođe su me hvalile da sam popularna i da se lako slažem s drugima. Nakon što sam počela da verujem u Boga, na isti način sam postupala u odnosima sa svojom braćom i sestrama. Ako bih primetila njihove probleme ili otkrivanja iskvarenosti, nisam bila voljna da na njih ukažem i da ih razotkrijem. Verovala sam da bi ih takvo postupanje osramotilo i da bi to bilo samo isticanje njihovih mana, i da bih ih uvredila. Tek nakon što sam iskusila neke stvari, shvatila sam da je to što sam živela oslanjajući se na te načine ophođenja sa svetom bilo u suprotnosti sa istinom.

Sredinom septembra 2023. godine, otišla sam u jednu crkvu da služim kao vođa. Neka braća i sestre su prijavili da sestra Džao Džen, koja je propovedala jevanđelje, ima nadmenu narav. Govorila je ne uzimajući u obzir osećanja drugih ljudi i osećali su se pomalo sputano u njenoj blizini. Zamolili su me da razgovaram u zajedništvu sa Džao Džen i da raščlanim njene probleme, pomažući joj da razume sebe. Pomislila sam: „Moram da pomognem i detaljno analiziram njene probleme. U suprotnom će nastaviti da govori i postupa na osnovu svoje nadmene naravi. Ne samo da će sputavati moju braću i sestre, već će njeno ponašanje uticati i na rad.” Međutim, onda sam pomislila: „Nova sam u ovoj crkvi i nisam upoznata sa Džao Džen. Zar joj ne bi bilo neprijatno ako bih je razotkrila i detaljno analizirala odmah po dolasku? Kako bismo se slagale u budućnosti?” Nakon što sam razmislila o tome, i dalje nisam znala šta da radim, ali sam na kraju nevoljno otišla da vidim Džao Džen. Kada sam je videla, osećala sam se kao da su mi usta zalepljena i dugo nisam mogla ništa da kažem. Razmišljala sam o tome kako ću u budućnosti morati često da budem u njenoj blizini. Ako bih je uvredila, zar ne bih time navukla nevolju na sebe? Odlučila sam da kasnije detaljno analiziram i razotkrijem njene probleme. Stoga sam je samo suptilno podsetila da ubuduće pazi kako govori i da ne pokazuje nezadovoljstvo na licu jer to zna da sputava ljude. Džao Džen je to čula i rekla: „Ja sam vrlo otvorena i nisam mislila ništa loše time što sam rekla. Obratiću pažnju ubuduće.” Na putu kući, razmišljala sam o tome kako Džao Džen nema razumevanje o sopstvenoj iskvarenoj naravi i u srcu sam osećala izvestan samoprekor. Međutim, onda sam pomislila: „Ukazala sam joj na neke probleme. Ako ubuduće primetim da ponovo otkriva nadmenu narav, tada mogu da razgovaram sa njom u zajedništvu i da je razotkrijem.” Nedugo zatim, đakon za zalivanje je prijavio da je Vang Hong, vođa tima za zalivanje, u nekoliko navrata koristila opasnosti iz okruženja kao izgovor da izbegne obavljanje svoje dužnosti i prisustvovanje okupljanjima, zanemarujući dve grupe za koje je bila odgovorna. Nakon što sam razumela tu situaciju, otkrila sam da se plašila da će biti uhapšena i poslata u zatvor. Živeći u strahu, uvek je sumnjala u to da je neko prati. Više puta je s njom razgovarano u zajedništvu, ali nije stekla nikakvo razumevanje, pa je đakon za zalivanje želeo da ja razgovaram sa njom u zajedništvu. Znala sam da moram što pre da pronađem Vang Hong da sa njom razgovaram u zajedništvu, ali onda sam pomislila: „Vang Hong i ja se još nismo srele. Ako odmah po dolasku razotkrijem njene probleme, da li će pomisliti da sam bezosećajna? Šta ako je uvredim? Nova sam u ovoj crkvi. Ako bih od samog početka detaljno analizirala i razotkrivala ljude, vređajući svakog, onda će svi osećati odbojnost prema meni i izolovati me. Tada će mi biti teško da ubuduće obavljam rad na vođenju. Bolje da sačekam dok se ne upoznam sa svim aspektima rada crkve.” Stoga nisam otišla da razgovaram sa Vang Hong, već sam umesto toga zamolila đakona za zalivanje da razgovara sa njom u zajedništvu. Međutim, njeno zajedništvo i dalje nije dalo nikakve rezultate. Na taj način, problem Vang Hong se odugovlačio, pa ona na kraju više od mesec dana nije prisustvovala nijednom okupljanju niti je obavljala svoju dužnost. Dva meseca kasnije, više vođe su nam pisale da se raspitaju o tome koliko dobro ispunjavamo svoje dužnosti, i da li blagovremeno dajemo smernice braći i sestrama i pomažemo im kad uočimo njihova odstupanja, probleme ili iskvarena stanja. Pismo je citiralo odlomak Božjih reči u vezi sa odgovornostima vođa i delatnika, što mi je dirnulo srce. Razmišljala sam o tome kako sam, kada sam prvi put došla u ovu crkvu i kada su mi braća i sestre prijavili problem Džao Džen, samo površno razgovarala sa Džao Džen o njenom problemu i nisam detaljno analizirala prirodu i posledice njenog postupanja na osnovu njene nadmene naravi. Kao rezultat toga, Džao Džen nije razumela sebe i njena nadmena narav se uopšte nije promenila. Osim toga, Vang Hong je stalno živela u strahu i nije prisustvovala okupljanjima. Nije izvršavala svoje dužnosti. Uprkos tome, nisam razgovarala sa njom u zajedništvu niti joj pomogla. Kao vođa u crkvi, ako primetim problem kod brata ili sestre, a ne ukažem na njega i ne pomognem im, niti ispunim sopstvene odgovornosti, zar to ne bi značilo da ne obavljam stvaran posao? Kada sam to pomislila, osetila sam krivicu i nemir. Nakon toga, pronašla sam Džao Džen i razotkrila sam i detaljno analizirala ispoljavanja, prirodu i posledice njenog postupanja izazvanog nadmenom naravi. Nakon što me je saslušala, stekla je neko razumevanje o sebi i bila je voljna da se promeni. Nakon toga, otišla sam sa đakonom za zalivanje da vidim Vang Hong. Razgovarali smo u zajedništvu i detaljno analizirali njene probleme, koristeći Božje reči, i ona je shvatila svoju sebičnu i ogavnu iskvarenu narav. Kasnije je ponovo počela da obavlja svoju dužnost. Nakon tog razgovora u zajedništvu, kad sam videla da ih nisam uvredila kao što sam zamišljala, već sam im, naprotiv, pomogla, zažalila sam što ranije nisam razgovarala sa njima u zajedništvu.

Nakon toga, razmislila sam o sebi: koja iskvarena narav me je navela da se ne usuđujem da razotkrijem i detaljno analiziram probleme braće i sestara? Molila sam se Bogu: „Bože, kada pronađem probleme kod svoje braće i sestara, kao vođa, trebalo bi da razgovaram u zajedništvu o istini, ukažem na probleme i pomognem im. Ali plašila sam se da ih ne uvredim, pa se nisam usuđivala da razgovaram i razotkrijem njihove probleme. Znam da ovo nije bilo u skladu sa Tvojim namerama. Molim Te, prosveti me i usmeri da razumem sebe i naučim lekcije.” U traganju, pročitala sam reči Božje: „U filozofijama za ovozemaljsko ophođenje postoji načelo koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao ovo dobro prijateljstvo, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa. Pridržava se načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih nedostataka. Oni jedni druge lažu, jedni od drugih skrivaju stvari i jedni protiv drugih spletkare. Premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihovo prijateljstvo. Zašto bi neko želeo da očuva takav odnos? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, jer bi to značilo često izlaganje opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih nedostataka ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje su jedan drugome osoba od poverenja. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvom društvenom odnosu, ljudi ne mogu da se upuste u iskrene razgovore, ni da uspostave duboke veze, niti da govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, niti probleme koje kod drugih ljudi zapažaju, kao ni reči od kojih bi drugi ljudi imali koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi se drugima dodvoravali. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, sprečavajući time da drugi razviju neprijateljske misli prema njima. Kad joj niko ne predstavlja pretnju, zar ta osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je nepošten i lažljiv način opstanka sa elementom opreza, kome je cilj samoodržanje. Živeći ovako ljudi nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju oprezan stav, međusobno se eksploatišu i spletkare, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste da se uzdržiš od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su taktika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Iz razotkrivanja u Božjim rečima sam shvatila da, ako živiš po filozofiji za ovozemaljsko ophođenje koja glasi: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, samo ćeš postajati sve varljiviji i podmukliji. Postaćeš nesposoban da bilo kome kažeš šta ti je zaista na umu, nećeš se usuđivati da kažeš stvari čak ni kada su korisne za drugu osobu i nećeš im biti ni od kakve stvarne pomoći. To je način na koji nevernici postupaju u ovozemaljskom ophođenju. Sve ove godine živela sam po Sotoninoj filozofiji za ovozemaljsko ophođenje. Smatrala sam izreku „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” svojim načinom preživljavanja. Verovala sam da je, kada primetim probleme ili nedostatke druge osobe, dovoljno samo taktično to pomenuti, i da ne bi trebalo da ih razotkrivam ili detaljno analiziram, inače bih je uvredila, stvorila neprijatelja i naudila sebi. Kad bih videla nešto pogrešno kod bilo kog od svojih komšija, nikada ne bih ništa rekla, plašeći se da ih ne uvredim i da zbog toga ne budem izolovana. Nakon što sam počela da verujem u Boga, nastavila sam da živim po tom stanovištu. Kao crkveni vođa, kada vidim bilo kakvu iskvarenost koju otkrivaju moja braća i sestre, trebalo bi da im pomažem iz ljubavi i da ukažem na njihove probleme. To je odgovornost koju bi trebalo da ispunim, ali ja uopšte nisam obavljala nikakav stvaran posao. Kada su moja braća i sestre prijavili problem Džao Džen, bila sam svesna da, ako ne bih razgovarala sa njom i detaljno analizirala njen problem, pomažući joj da razume sebe i preokrene stvari, ona bi sputavala još više braće i sestara i uticala na rad. Međutim, plašila sam se da ću je uvrediti i da će u budućnosti biti teško slagati se sa njom, što bi mi otežalo obavljanje posla vođenja. Stoga sam to samo površno spomenula. Kao rezultat toga, Džao Džen nije razumela svoju nadmenu narav i uopšte se nije promenila. Isto je bilo i sa Vang Hong. Jasno sam videla da Vang Hong živi u plašljivosti i strahu i da ne prisustvuje okupljanjima niti obavlja svoju dužnost, zbog čega je posao kasnio. Međutim, mislila sam da će, ako razotkrijem i detaljno analiziram njene probleme pri našem prvom susretu, ona reći da sam bezosećajna. Šta ako je uvredim? Stoga nisam želela da ukažem na njene probleme niti da ih razotkrijem, pa sam čak izvela mali trik prebacujući problem na đakona za zalivanje da ga ona reši. Koristila sam sotonske filozofije da održavam svoje odnose sa ljudima i sa svima sam se dobro slagala, ali, zapravo, naudila sam svojoj braći i sestrama i izazvala zastoj u radu. Da sam mogla ranije da primenim istinu i razotkrijem i detaljno analiziram probleme Džao Džen i Vang Hong, one bi ranije razumele sebe, i šteta naneta radu crkve i njihovom život-ulasku mogla je biti izbegnuta. Videla sam da izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” nije pozitivna stvar, već ljigav i varljiv način vladanja u ovozemaljskom ophođenju. To je potpuno suprotno istini. Da sam nastavila da živim prema Sotoninim filozofijama, učinila bih brojne stvari kojima bih povredila i druge i sebe, donoseći prekid i ometanje radu crkve i izazivajući Božje gnušanje i gađenje. I na kraju, bila bih otkrivena i uklonjena.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i shvatila sam šta je prozivanje drugih zbog njihovih mana, a šta je ispravno ukazivanje i pomaganje. Svemogući Bog kaže: „Da li je izraz ’prozivati’ u izreci ’Ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ dobar ili loš? Da li izraz ’prozivati’ ima značenje da ljudi bivaju otkriveni ili razotkriveni kao što ga ima u okviru reči Božjih? (Nema.) Na osnovu Mog shvatanja izraza ’prozivati’ onako kako on postoji u ljudskom jeziku, taj izraz nema to značenje. On donekle ima prirodu zlonamernog oblika razotkrivanja; on znači razotkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza ’prozivati’ u izreci ’Ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i jasno porazgovaraju o problemima koje imaju na otvoren i iskren način. To je primereno i nije prozivanje tuđih nedostataka. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ta osoba i dalje nije u stanju da prihvati to što na njih ukazuješ, tad naprosto nemoj ništa da govoriš, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo da je upitaš: ’Vidim da imaš nekakav problem i želeo bih da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako ćeš moći, ja ću ti ga reći. Ako nećeš moći, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.’ Ako ta osoba kaže: ’Imam poverenja u tebe. Šta god da kažeš biće prikladno; mogu to da prihvatim’, to znači da si dobio dozvolu i onda s tom osobom možeš u zajedništvu da razgovaraš o svakom njenom problemu ponaosob. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da održite normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan način ophođenja prema drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih nedostataka” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je prozivanje nekoga zbog njegovih mana zlonameran napad, namerno hvatanje za tuđe nedostatke, privatne stvari, pa čak i za stvari koje su najveći tabu, kako bi se oni razotkrili; to je namerno sramoćenje drugih i donosi im samo štetu. S druge strane, u Božjoj kući, kada vidimo da naša braća i sestre otkrivaju iskvarene naravi ili postupaju suprotno načelima, mi razotkrivamo, detaljno analiziramo i ukazujemo na njihove probleme u skladu sa Božjim rečima, pomažući im da shvate svoju iskvarenu narav. Ovo je korisno za njihov život-ulazak. Ovakva detaljna analiza i razotkrivanje nisu prozivanje, već im se time pomaže iz ljubavi. Baveći se problemom Džao Džen, kada sam razotkrila i detaljno analizirala njenu nadmenu narav u svetlu Božjih reči, pomagala sam joj da razmisli o svojim problemima i da ih spozna kako bi mogla da se promeni, postigne život-ulazak i skladno sarađuje sa svojom braćom i sestrama da bi dobro obavila svoju dužnost. To je za nju bila korisna stvar. Osim toga, kada sam razgovarala u zajedništvu sa Vang Hong i detaljno analizirala njen problem sebičnosti i gledanja samo svojih interesa, cilj je bio da joj pomognem da stekne razumevanje svoje sebične i ogavne priroda-suštine, kako bi mogla da se pokaje, promeni i obavlja svoju dužnost. Ovo je takođe pomagalo Vang Hong. Ovakvo razotkrivanje i detaljna analiza usklađeni su sa istina-načelima i predstavljaju pozitivnu stvar; to nije prozivanje ljudi. Da bi se utvrdila razlika između prozivanja i pravilnog usmeravanja i pomoći, glavna stvar koju treba gledati jesu namera i polazna tačka. Takođe, uvek sam brinula da će razotkrivanje i detaljno analiziranje tuđih problema uvrediti te ljude i učiniti da me tretiraju kao neprijatelja, što bi otežalo moj posao vođenja. Stoga sam na svakom koraku održavala svoje odnose sa drugima. Zapravo, Božja kuća se razlikuje od društva. U Božjoj kući vlada istina. Da bi dobro obavljao svoju dužnost, moraš postupati u skladu sa istina-načelima i nije tačno da posao možeš dobro obaviti samo održavanjem dobrih odnosa sa drugima. Shvatila sam da su moje ideje bile previše iskrivljene i da se uopšte nisu slagale sa istinom.

Nastavila sam da tragam: kakva me je iskvarena narav dovela do toga da se ne usuđujem da razotkrijem probleme drugih? Pročitala sam reči Božje: „I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti. I jedno i drugo su stvari koje su najosnovnije i najvažnije. Kakav je čovek onaj koji nema savest i nema razum normalne ljudskosti? Uopšteno govoreći, to je čovek koji nema ljudskost i čovek zaista užasne ljudskosti. Konkretnije, koje su karakteristike takvih ljudi? Koja su kod njih konkretna ispoljavanja nedostatka ljudskosti? (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i drže se po strani u odnosu na sve što ih se lično ne tiče. Oni ne razmišljaju o interesima Božje kuće, niti vode računa o Božjim namerama. Kad je reč o izvršavanju svojih dužnosti ili o svedočenju za Boga, nemaju osećaj bremena ni odgovornosti. (…) Da li takav čovek ima savest i razum? (Ne.) Da li čovek bez savesti i razuma zbog takvog postupanja sebi bilo šta prebacuje? On sebi ništa ne prebacuje; njegova savest ničemu ne služi. Nikada nije osetio grižu savesti, pa može li onda da oseti prekor ili disciplinovanje od strane Svetoga Duha? Ne, on to ne može” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Nakon čitanja reči Božjih, osetila sam se kao da sam probodena u srce; osećala sam krivicu i nelagodu zbog onoga što sam uradila. Ljudi sa savešću i ljudskošću nose breme u svojim dužnostima i imaju osećaj odgovornosti, na svakom koraku vodeći računa o interesima crkve i razotkrivajući i detaljno analizirajući ljude koji čine stvari koje prekidaju i ometaju rad crkve. Nasuprot tome, oni koji nemaju ljudskosti najpre strahuju da nekoga ne uvrede i ne steknu neprijatelje. Oni samo štite sopstvene interese i ponašaju se kao oni koji ugađaju ljudima, uopšte ne štiteći interese crkve. Kada sam razmislila o sebi, videla sam da sam upravo takva sebična i ogavna osoba loše ljudskosti kakvu je Bog razotkrio. Jasno sam znala da su braća i sestre sputani od strane Džao Džen i da je to već uticalo na rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Takođe, Vang Hong je koristila rizike po svoju bezbednost kao izgovor da napusti svoje dužnosti. Kao crkveni vođa, trebalo je da što pre razgovaram sa njima u zajedništvu i detaljno analiziram te probleme, kako bi mogle da shvate štetu i posledice ako nastave tako da postupaju i kako bi blagovremeno mogle da preokrenu svoja pogrešna stanja i dobro obavljaju svoju dužnost. Međutim, plašila sam se da će, ako ih uvredim, postati ozlojeđene i izolovati me, pa nisam razgovarala sa njima u zajedništvu. Na svakom koraku sam štitila sopstvene interese i samo sam razmišljala o održavanju dobrih odnosa sa ljudima i ostavljanju dobrog utiska na njih. Uopšte nisam uzimala u obzir interese crkve, niti sam razmišljala da li će životi moje braće i sestara pretrpeti gubitak. Bila sam krajnje sebična i ogavna i nisam imala ni najmanji osećaj za pravdu! Uopšte nisam obavljala svoju dužnost. Činila sam zlo i opirala se Bogu! Kad se ne bih pokajala i promenila, na kraju bih izazvala Božje gnušanje i bila bih uklonjena. Kada sam to shvatila, zažalila sam zbog onoga što sam uradila. Osećala sam se dužnom Bogu i osećala sam da sam izneverila svoju braću i sestre. Molila sam se Bogu: „Bože, voljna sam da se pokajem i postanem osoba sa ljudskošću i osećajem za pravdu. Želim da ubuduće pokazujem razumevanje prema Tvojim namerama i da štitim interese crkve.”

Kroz molitvu i traganje, pronašla sam put primene u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Ako želiš da uspostaviš normalan odnos sa Bogom, tvoje srce mora biti okrenuto Njemu; sa ovakvom osnovom, imaćeš normalne odnose i sa drugim ljudima. Ukoliko nemaš normalan odnos sa Bogom, ma šta ti činio zarad očuvanja svojih odnosa s drugim ljudima, ma koliko se ti upinjao i ma koliki trud u to ulagao, u tom slučaju će sve to biti ljudska filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ti ćeš čuvati svoj položaj među ljudima i od njih dobijati pohvale putem stanovišta ljudi i čovekovih filozofija, umesto da normalne međuljudske odnose uspostavljaš u skladu sa Božjom reči. Ako se ne usredsređuješ na svoje odnose s drugim ljudima, već umesto toga održavaš normalan odnos s Bogom i voljan si da svoje srce predaš Bogu i da naučiš kako da Mu budeš pokoran, onda će i tvoji odnosi sa svim ljudima prirodno postati normalni. Ovi odnosi tada neće biti izgrađeni na telesnim stvarima, već na temelju Božje ljubavi. S drugim ljudima nećeš imati gotovo nikakvih telesnih interakcija, već će među vama na duhovnom nivou postojati zajedništvo, baš kao i uzajamna ljubav, uteha i opskrba. Sve se ovo obavlja na temelju želje da se udovolji Bogu – ovi se odnosi ne održavaju kroz čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, već se prirodno stvaraju kad imate osećaj bremena prema Bogu. Ti odnosi od tebe ne zahtevaju nikakav ljudski napor i potrebno je samo da postupaš u skladu s načelima Božjih reči” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”). Iz Božjih reči sam shvatila da u našim odnosima sa braćom i sestrama treba da se ophodimo prema drugima u skladu sa istina-načelima. Kada otkrijemo da naša braća ili sestre imaju bilo kakvu iskvarenu narav, trebalo bi da razgovaramo sa njima u zajedništvu i da im pomažemo iz ljubavi, kako bi mogli da razmisle o sebi, da shvate sebe i postignu određeni život-ulazak. Ne bi trebalo da se oslanjamo na filozofije za ovozemaljsko ophođenje da bismo održavali svoje odnose sa drugima. Ponekad, kad drugi ne vide sopstvene probleme, mi moramo da ih razotkrijemo i detaljno analiziramo. Dokle god su to braća i sestre koji streme ka istini, moći će ispravno da se postave prema ovome i da se kasnije promene. Međutim, oni koji ne streme ka istini će se raspravljati i opirati kada im se ukaže na stvari i kada se one razotkriju. Ovo je njihovo otkrivenje, a istovremeno nam pomaže da steknemo izvesnu sposobnost raspoznavanja o njima. Kasnije sam primetila da đakon za zalivanje nije nosila breme u svojoj dužnosti. Otezala je sa sprovođenjem posla, pa je čak nalazila izgovore, govoreći da joj je kov loš i da ne razume istinu. Želela sam da ukažem na njene probleme kako bi ponela veće breme u svojoj dužnosti, ali onda sam pomislila: „Ako direktno razotkrijem njene probleme i tako je uvredim, kako ćemo nas dve sarađivati u budućnosti?” Kada sam to pomislila, malo sam oklevala. Kasnije sam se setila nekih reči Božjih koje sam ranije pročitala i shvatila sam da ponovo pokušavam da održavam svoje odnose sa drugima oslanjajući se na sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Međutim, u svom srcu jasno znam da ma koliko da dobro održavam svoje odnose sa drugima, to nije primenjivanje istine i Bog to ne odobrava. Molila sam se Bogu da mi da odlučnost da se pobunim protiv tela i primenjujem istinu. Kasnije sam ukazala na problem đakona za zalivanje da je površna u svojoj dužnosti, i razgovarala u zajedništvu o prirodi i posledicama površnosti. Nakon moje besede, ona je shvatila svoj problem i bila je voljna da se pobuni protiv svog tela i da primenjuje istinu. Iskusila sam da kad se prema ljudima ophodiš u skladu sa istina-načelima, osećaš se spokojno. Hvala Bogu!