Oduvek sam bila slabog zdravlja. Nakon udaje, zauzeta brigom o porodici i poslu, nisam mogla da jedem niti da se odmaram na vreme svakog dana. Godine užurbanosti i iscrpljenosti izazvale su pogoršanje mog zdravlja; dobila sam upalu srčanog mišića, gastritis, upalu žučne kese i vrtoglavicu. Imala sam i koštane izrasline, a i vratna kičma me je često bolela. Gotovo celo telo mi je bilo bolesno. Moj miokarditis je bio posebno težak i nakon samo malo rada bih ostala bez daha, boreći se za vazduh. Tokom tih godina mučila me je bolest i mnogo sam patila. Većinu vremena sam mogla samo da se odmaram kod kuće i osećala sam se kao beskoristan teret. Bila sam zaista zavidna kada sam na ulici videla ljude pune energije i često sam se pitala: „Kada ću ja moći da imam zdravo telo kao oni?”

Godine 2004. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nešto više od godinu dana kasnije, moje bolesti su se uglavnom povukle i bila sam zaista zahvalna Bogu. U tišini sam donela odluku: „Moram svesrdno da verujem u Boga da bih uzvratila Njegovu ljubav!” Nakon toga, kad god bih videla braću i sestre u nevolji, davala sam sve od sebe da im pomognem, i bez obzira na to koja mi je dužnost bila dodeljena, trudila sam se da je izvršim najbolje što mogu. Godine 2009, starešina je razgovarao sa mnom u zajedništvu i zamolio me da zalivam pridošlice. Pomislila sam u sebi: „Naš posao kod kuće u potpunosti zavisi od mene, a povremeno obavljanje dužnosti ne utiče na zarađivanje novca. Ali ako budem zalivala pridošlice, to će zahtevati više vremena i energije, a ako niko ne bude vodio posao, zar nećemo morati da ga zatvorimo?” Osećala sam se pomalo rastrzano. Ali onda sam pomislila na to kako je Bog izlečio moje bolesti i na to kako mi je Bog dao tako veliku blagodat; znala sam da moram pravilno da obavljam svoju dužnost da bih uzvratila na Božju ljubav. Osećala sam da, ako se odreknem zarađivanja novca i uložim više truda u svoju dužnost, Bog će me sigurno zaštititi i dati mi dobro zdravlje, a kada se Božje delo završi, možda će me Bog čak i zaštititi od katastrofa i dopustiti mi da uđem u carstvo nebesko i uživam u velikim blagoslovima. Tako sam prihvatila ovu dužnost i predala posao svom mužu. Ponekad bih pešačila desetinama kilometara dnevno da bih propovedala jevanđelje, a kada bih se vratila kući, zglobovi bi mi bili natečeni. Ali nikada se u srcu nisam žalila. Kada bih pomislila na to da ću u budućnosti dobiti još Božje blagodati i blagoslova i da ću ući u carstvo nebesko, postajala sam još motivisanija da obavljam svoju dužnost.

Jednog dana 2017. godine, slučajno sam pronašla tvrdu izraslinu na grudima. Nakon odlaska u bolnicu, lekar je rekao: „Ovaj tumor zahteva biopsiju da bi se utvrdilo da li je dobroćudan ili zloćudan. Ako je zloćudan, biće vam potrebna operacija.” Malo sam se uplašila, misleći: „Ako je zloćudan, zar to ne znači da sam osuđena na propast? To bi bila neizlečiva bolest!” Ali onda sam pomislila: „Ja sam stvoreno biće – da li ću živeti ili umreti, u Božjim je rukama. Ako Bog želi da živim, neću umreti čak i ako imam rak.” S tom mišlju, moj strah se smanjio. Nakon što su stigli rezultati biopsije, lekar mi je rekao da mi je ustanovljen rak dojke i zakazao mi je operaciju. Operacija je uspešno završena za manje od tri sata. Znala sam da je to Božja zaštita i osećala sam se zaista zahvalno Njemu. Takođe sam razmišljala o tome kako se čak ni sa ovom teškom bolešću nisam žalila na Boga i da će Bog sigurno ukloniti moj rak. Nakon operacije, podvrgla sam se hemioterapiji. Mislila sam da ću nakon toga biti otpuštena, ali na moje iznenađenje, lekar je rekao da je moje stanje prilično ozbiljno i da su se ćelije raka već proširile na moje limfne čvorove. Takođe je rekao da hemioterapija nije bila efikasna i da ću morati da se podvrgnem radioterapiji. Bila sam potpuno zapanjena. Čula sam od drugih pacijenata da je radioterapija posebno bolna i da povraćaju sve što pojedu i postaju izuzetno slabi. Neki nisu mogli ni da hodaju i članovi porodice su morali da ih guraju u invalidskim kolicima. Neki ni posle radioterapije nisu uspeli da stave rak pod kontrolu i na kraju su umrli. Bila sam veoma uplašena. Pomislila sam: „Radioterapija je tako bolna – da li ću moći to da podnesem? Ako ćelije raka ne budu pod kontrolom posle radioterapije, da li ću umreti? Ako umrem ovako, zar neću izgubiti priliku da budem spasena? Zar onda sve ove godine odricanja i davanja neće biti uzalud? Zašto me Bog ne štiti zbog svih mojih godina patnje i davanja? Nekoliko pacijenata u bolničkoj sobi čak i ne veruje u Boga, ali posle hemioterapije njihov rak je stavljen pod kontrolu i otpušteni su. Zašto sam ja, koja verujem u Boga, u gorem položaju od nevernika? Da li me je Bog napustio?” Pomislivši na to, plakala sam neutešno kao malo dete i bila sam toliko uznemirena da nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Takođe bih samo preletala Božje reči kada bih ih čitala i nisam mogla da nađem reči ni za molitvu. Srce mi je bilo ispunjeno tamom i bolom. U svom očaju, kleknula sam i pomolila se Bogu: „Bože, sama pomisao na radioterapiju me toliko plaši. Brinem se da ću, ako umrem, izgubiti priliku da budem spasena. Bože, trenutno sam veoma slaba. Molim Te, usmeri me da razumem Tvoju nameru i daj mi hrabrosti da iskusim ovu situaciju.” Nakon molitve, setila sam se odlomka iz Božjih reči: „Ispravno je da ljudi slede Boga i što dalje s Njim idu, sve će blještaviji put biti. Bog te neće odvući na stranputicu i čak iako te preda Sotoni, Bog je do samog kraja odgovoran. Moraš da veruješ u to i takav stav stvorena bića treba da imaju prema Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati Božju suverenost”). Božje reči su mi dale veru. Pomislila sam na Jova. Iako je Bog dozvolio Sotoni da iskuša Jova, zapovedio je Sotoni da mu ne oduzme život. Tako da, iako je Jovovo telo mnogo propatilo, on nije izgubio život usled Sotoninog progona. Iako sam imala rak i telo mi je bilo veoma slabo, zar to što sam još uvek živa i što je operacija prošla glatko nije takođe bilo zbog Božje zaštite? Trebalo bi da imam veru u Boga.

Zatim sam pročitala Božje reči: „Što Bog više oplemenjuje ljude, to ljudska srca više mogu da vole Boga. Muka koju nose u svojim srcima korisna im je za život, sposobniji su da budu u miru pred Bogom, njihov odnos sa Bogom je prisniji, i oni bolje mogu da vide vrhovnu Božju ljubav i Njegovo vrhovno spasenje. Petar je iskusio oplemenjivanje stotinama puta, a Jov je prošao nekoliko kušnji. Ako želite da vas Bog usavrši, onda i vi morate da se podvrgnete oplemenjivanju stotinama puta – morate da prođete kroz ovaj proces i oslonite se na ovaj korak – samo tada ćete moći da udovoljite Božjim namerama i samo tada će Bog moći da vas usavrši. Oplemenjivanje je najbolje sredstvo kojim Bog usavršava ljude; samo oplemenjivanje i gorke kušnje mogu da iznesu istinsku ljubav prema Bogu u ljudskim srcima. Bez patnje, ljudima nedostaje istinska ljubav prema Bogu; ako nisu kušani iznutra, ako nisu podvrgnuti istinskom oplemenjivanju, onda će se njihova srca uvek baviti spoljašnošću. Kada budete oplemenjeni do određene tačke, uvidećete svoje slabosti i teškoće, uvidećete koliko vam toga nedostaje i da niste u stanju da prevaziđete mnoge probleme sa kojima se susrećete, i uvidećete koliko ste se pobunili. Samo tokom kušnji ljudi su u stanju da zaista saznaju svoje pravo stanje; kušnje još više mogu da usavrše ljude” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). „Dok veruju u Boga, ono čemu ljudi streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti kroz kušnje i oplemenjivanje. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih namera i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se tako može steći istina i mogu razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže doživljavanjem patnje i kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, malo sam bolje razumela Božju nameru. Bog iskušava i oplemenjuje ljude da bi ih očistio, primoravajući ih da tragaju za istinom i da spoznaju svoju iskvarenost, nečistoće i namere. To omogućava ljudima da steknu istinsko razumevanje Boga i da razviju istinsku ljubav prema Njemu. To što sam dobila rak nije bilo zato što je Bog pokušavao da me razotkrije i ukloni, već zato što sam imala iskvarenu narav i nečistoće u svojoj veri. Samo kroz ovakvu situaciju te stvari su mogle da budu razotkrivene. Ranije sam se odrekla svog posla da bih verovala u Boga i obavljala svoju dužnost, i bez obzira na to koliko sam patila u svojoj dužnosti, nisam se žalila. Uvek sam ta odricanja i troškove smatrala svojim kapitalom pred Bogom i čak sam mislila da sam neko ko se pokorava Bogu i voli Ga. Ali sada kada sam imala rak i bila mi je potrebna radioterapija, nisam imala nimalo vere u Boga i pogrešno sam Ga razumela, misleći da me više ne želi. Čak sam koristila svoje napore i davanja kao kapital da bih se raspravljala sa Bogom, žaleći se da me ne štiti. Videla sam da sam zaista buntovna i puna zahteva i očekivanja prema Bogu. Da nisam iskusila ovu bolest, nikada ne bih spoznala svoju iskvarenu narav niti svoje pogrešne namere u verovanju u Boga. Ako se uopšte ne bih promenila do kraja Božjeg dela, potpuno bih izgubila šansu za spasenje. U ovoj bolesti sa kojom sam se suočila, Bog nije pokušavao da me ukloni, već da me spase! Ali ja nisam razumela Božju nameru i čak sam Ga pogrešno razumela i žalila se na Njega. Pomislivši na to, osetila sam duboko kajanje i stid. U tišini sam se u srcu pomolila Bogu, voljna da Mu se pokajem i da tragam za istinom kako bih promislila o svojoj iskvarenoj naravi.

U svom traganju, pročitala sam Božje reči: „Čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom odnosu nema bliske privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao koban? Verujem da, kada ljudi urone u radost primanja blagoslova, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? U čemu je problem s time što uvek imaju predstave o Bogu? Šta to čovekova priroda sadrži? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste odbrana sopstvenog tela i spletkarenje zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili razgovaraju u zajedništvu ili propovedaju – njihova stremljenja, misli i pretenzije, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je ’to ljudska priroda’, što je tačno! Pored toga, to što ljudi postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ već postala čovekova priroda. Na koji problem ukazuje to što ljudi zahtevaju previše od Boga? Ukazuje na to da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Bog razotkriva da je ljudska priroda sebična i ogavna i da bez obzira na to šta čovek radi, sve je to za njegovu ličnu korist. Čak i njegova vera u Boga nosi lične namere i uzaludno se nada da će spoljašnju patnju i troškove razmeniti za dobro odredište. Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Pre nego što sam počela da verujem u Boga, bila sam spopadnuta bolestima, a nakon što sam počela da verujem u Boga, sve moje bolesti su bile izlečene. Zato sam zahvaljivala Bogu i slavila Ga i rešila sam da uzvratim Njegovu ljubav, i bez obzira na to koju mi je dužnost crkva dodelila, ja sam je aktivno obavljala. Čak sam ostavila po strani svoj posao i davala se za Boga radeći puno radno vreme. Kada sam saznala da imam rak, iako sam delovala donekle pokorno, u stvari, pokušavala sam da razmenim „pokornost” za Božju zaštitu, nadajući se da će On izlečiti moju bolest. Kada sam videla nevernike kako se oporavljaju od raka, dok sam ja posle hemioterapije i dalje morala na zračenje – ne samo da sam se suočavala sa patnjom, već i sa životnom opasnošću – moje pravo lice je bilo razotkriveno. Počela sam da se žalim da me Bog ne štiti i nerazumno sam zahtevala da On ukloni moju bolest. Videla sam da je moja vera bila vođena namerom da zadobijem blagoslove i da sve moje godine truda i davanja nisu bile da bih ispunila dužnost stvorenog bića, već da bih pokušala da razmenim svoju patnju i davanja za blagodat, blagoslove i nebeske nagrade. Bila sam zaista sebična i ogavna. Pavle je propovedao jevanđelje širom Evrope i mnogo je propatio, ali to je bilo da bi od Boga tražio nagrade i venac. Na kraju je čak izgovorio ove besramne reči: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Moji napori i davanja, kao i Pavlovi, bili su puni namera i nisam imala nimalo iskrenosti ni odanosti prema Bogu. Tretirala sam Boga kao slamku spasa, kao poslodavca koji mi daje nagrade i platu. Moja patnja i davanja bili su samo da bih zadobila korist od Boga. Time sam pokušavala da prevarim i iskoristim Boga. To je zaista Bogu odvratno. Ako ne bih preokrenula svoje pogrešne stavove u svom stremljenju i ne bih stremila ka promeni naravi, onda, bez obzira na to koliko aktivno obavljala svoju dužnost, na kraju ipak ne bih postigla spasenje. U svom srcu sam se molila Bogu: „Bože, kroz ovo iskustvo raka, videla sam da, iako verujem u Tebe već dugi niz godina, nisam imala ni iskrenosti ni odanosti prema Tebi. Čak i u svojoj dužnosti, samo sam pokušavala da od Tebe zahtevam blagodat i blagoslove. Sada vidim koliko sam sebična i ogavna. Bože, ne želim više da se ovako bunim protiv Tebe. Bez obzira na to koja me situacija zadesi, voljna sam da se usredsredim na traganje za istinom i da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.”

Tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja bez traženja naknade, bez uslova ili razloga. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost samo zato da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha da ne bi trpeo nesreće. Da ti kažem jednu stvar: to što čovek obavlja svoju dužnost jeste ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da svoju dužnost obavlja, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da vršiš svoju dužnost, to ćeš više biti u stanju da stekneš veću količinu istine, a tvoj izraz će postati praktičniji. Oni koji samo otaljavaju vršenje svoje dužnosti i ne traže istinu biće naposletku uklonjeni, zato što takvi ljudi ne vrše svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada vrše svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će trpeti nesreće. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Nakon čitanja Božjih reči, stekla sam ispravno razumevanje značaja obavljanja dužnosti. Mi smo stvorena bića, tako da je obavljanje naše dužnosti savršeno prirodno i opravdano. To je ono što treba da radimo. Ne treba da to koristimo kao adut za cenkanje sa Bogom. To da li smo blagosloveni ili trpimo nesreću nema nikakve veze sa obavljanjem naše dužnosti – nije da samo obavljanje naše dužnosti garantuje blagoslove na kraju. Ono što Bog gleda jeste da li je došlo do promene u našoj naravi. Ako prođemo kroz sud i grdnju Božjih reči i naša iskvarena narav se promeni, te zadobijemo istinsku pokornost Bogu i možemo da ispunimo dužnost stvorenog bića, tek tada možemo da zadobijemo Božje odobravanje. Ako naša iskvarena narav nije očišćena, onda bez obzira na to koliko trčali okolo ili se davali, ipak nećemo zadobiti blagoslove. Setila sam se vremena kada je ova bolest bila pitanje života i smrti. Svoju prošlu patnju i davanja uzela sam kao kapital da bih zahtevala da me Bog zaštiti, pogrešno misleći da, pošto sam platila cenu, Bog treba da mi podari blagodat. Uživala sam u tolikim Božjim blagodatima i blagoslovima, a ipak nisam smatrala svoju dužnost svojom odgovornošću. Tražila bih od Boga blagoslove i nagrade za samo malo truda ili davanja. Zaista sam bila lišena savesti i razuma! Bog me je izveo iz ogromnog mora ljudi nazad u Svoju kuću i dozvolio mi da obavljam dužnost. Božja namera je bila da tragam za istinom dok obavljam svoju dužnost i da promenim svoju iskvarenu narav, kako bih u tome mogla da budem očišćena i spasena. Trebalo bi da se pokorim Bogu i da tražim da Mu udovoljim. Pomislivši na to, donela sam tihu odluku: „Ako posle radioterapije moj rak ne bude izlečen, čak i ako umrem, ostaću voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i neću se više žaliti na Boga. Ako rak može da se izleči radioterapijom, onda ću posle toga još revnosnije stremiti ka istini i ispuniću svoju dužnost da uzvratim Božju ljubav.” Kada sam te stvari razumela, prestala sam toliko da razmišljam i muž me je odveo u bolnicu na radioterapiju. U bolnici me je lekar zamolio da podignem ruku kako bi napravio kalup za pozicioniranje za radioterapiju. Ali ruka me je toliko bolela da nisam mogla da je podignem ni do visine ramena. Aparat nije mogao da cilja zahvaćeno područje i kalup nije mogao da se napravi. Lekar nije imao izbora nego da me pošalje kući da vežbam nekoliko dana i da se vratim kada budem mogla da podignem ruku. Kada sam stigla kući, nisam smela da odlažem i stalno sam vežbala. Ali posle tri dana, i dalje nisam mogla da podignem ruku. Ležala sam u bolničkom krevetu i tiho se molila Bogu: „Bože, bez obzira na to da li danas mogu bez problema da se podvrgnem radioterapiji, voljna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima!” Ne shvatajući ni sama kako, uspela sam da podignem ruku i stavim je iza glave. Kada je lekar to video, odmah mi je napravio kalup. Tokom radioterapije nisam mnogo patila, niti sam imala mnogo neželjenih efekata, i jasno sam znala da je to Božja zaštita za mene. Osećala sam se zaista zahvalno Bogu. Na taj način, posle sedamnaest ciklusa radioterapije, moja bolest je stavljena pod kontrolu. Posle toga, nastavila sam da obavljam dužnosti zajedno sa braćom i sestrama.

Godine 2020. obavljala sam dužnosti domaćina. Zbog poslovnih potreba, povremeno sam morala da izlazim i obavljam stvari, i ponekad bih se, nakon obavljenih poslova, uveče vraćala kući osećajući se veoma umorno. Setila sam se da je jedan pacijent jednom rekao: „Nakon što dobijete rak, nikako ne smete da se previše naprežete, inače bi lako mogao da se vrati. Ako se rak vrati, možda će biti neizlečiv.” I lekar mi je savetovao da se više odmaram i da se ne premaram. Posebno kada sam pomislila na sve slučajeve smrti usled recidiva o kojima sam čula dok sam bila u bolnici, bila sam pomalo uplašena. Šta ako se rak vrati? Da li ću umreti od njega? Ali u to vreme, KPK je mahnito hapsila braću i sestre, a ja sam morala da čuvam okruženje i da ih držim na sigurnom, tako da jednostavno nisam imala vremena da idem u bolnicu na kontrolni pregled. Iako se činilo da istrajavam u svojoj dužnosti, često sam brinula o svojoj bolesti i s vremena na vreme bih pomislila: „Iako mi je zdravlje loše, svih ovih godina nikada nisam prestala da obavljam svoju dužnost. Sigurno će me Bog sačuvati da mi se rak ne vrati, zar ne?” Shvatila sam da ponovo pokušavam da se pogađam sa Bogom, pa sam se brzo pomolila Bogu da se pobunim protiv te svoje namere. Kasnije sam pročitala odlomak iz Božjih reči i malo sam bolje prozrela pitanje života i smrti. Bog kaže: „Osoba koja je, tokom svog višedecenijskog iskustva ljudskog života, stekla znanje o suverenitetu Stvoritelja, jeste osoba koja pravilno ceni smisao i vrednost života. Takva osoba ima duboko znanje o svrsi života, ima stvarna iskustva i razume suverenitet Stvoritelja, a osim toga je u stanju da se potčini Stvoriteljevom autoritetu. Takva osoba razume smisao Stvoriteljevog stvaranja ljudskog roda, shvata da čovek treba da se klanja Stvoritelju, da sve što čovek poseduje potiče od Stvoritelja i da će mu sve to jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti vraćeno. Jedna ovakva osoba shvata da Stvoritelj uređuje čovekovo rođenje i da ima suverenitet nad čovekovom smrću, te da su i život i smrt predodređeni Stvoriteljevim autoritetom. Kada, dakle, čovek zaista shvati ove stvari, on će prirodno biti u stanju da se mirno suoči sa smrću, da mirno stavi na stranu sve svoje spoljne stvari, da radosno prihvati i potčini se svemu što sledi, te da poželi dobrodošlicu poslednjoj prelomnoj tački svog života, onako kako ju je Stvoritelj uredio, umesto da je se slepo plaši i s mukom joj se suprotstavlja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su rođenje, starenje, bolest i smrt, sve u Božjim rukama, i da je vreme čovekove smrti predodredio Bog. Nije onako kako kažu nevernici, da prekomerni rad izaziva povratak raka što dovodi do smrti. Ako je Bog predodredio da živim samo do određene godine, onda, čak i ako se svakog dana odmaram u krevetu i ne premaram se, ipak neću moći da izbegnem smrt. Ako bih prestala da obavljam svoju dužnost jer se plašim da mi se rak ne vrati, onda bi to bila prava pobuna protiv Boga. Čak i da mi se rak na kraju ne vrati, da nisam ispunila svoju dužnost, onda bi mi život bio prazan i Bog bi me se gnušao. Takođe sam shvatila da to da li ću živeti ili umreti zavisi od Božje suverenosti i uređenja, i moje brige i strahovi to ne mogu da promene. Ono što moram da uradim jeste da se pokorim Božjim uređenjima i da ispunim svoju dužnost. Tada, čak i ako jednog dana napustim ovaj svet, ovaj život će se isplatiti. Shvativši to, više nisam brinula da li će mi se rak vratiti i da li ću umreti.

Zatim sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči i put primene je postao još jasniji. Svemogući Bog kaže: „Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti’, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.’ Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam svoju dužnost i da budem posvećen. Kako da budem posvećen kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.) Lako je sada reći: ’Da’, ali neće biti tako lako kada ti se to zaista i desi. I tako, morate da tragate za istinom, često se dobrano potrudite oko istine i da više vremena provodite razmišljajući: ’Kako mogu da udovoljim Božjim namerama? Kako da se Bogu odužim za ljubav? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Šta je stvoreno biće? Da li je stvoreno biće dužno samo da sluša Božje reči? Ne – dužno je da proživi Božje reči. Bog ti je dao toliko istine, toliko ti je ukazivao na put i darivao ti toliko života, da bi mogao da proživiš te stvari i svedočiš o Njemu. To treba da radi stvoreno biće i to je tvoja dužnost i obaveza” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Shvatila sam da su Božji zahtevi za nas veoma jednostavni, a to je da živimo u stvarnosti pokornosti i da bez obzira na to da li se suočavamo sa bolešću ili drugim nevoljama, moramo da ispunimo svoju dužnost. Moj život je dao Bog, i ubuduće, da li će se moja bolest vratiti i da li ću umreti, sve je to u Božjim rukama, i voljna sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Samo sam se osećala malo umorno fizički, ali to nije značilo da mi se rak vratio, i nisam bila toliko iscrpljena da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Posebno zbog mahnitih hapšenja braće i sestara od strane KPK, trebalo bi da svoje srce usredsredim na svoju dužnost i trebalo bi da se molim i oslanjam na Boga da zaštiti braću i sestre kako bi mogli mirno da obavljaju svoje dužnosti. Posle toga sam nastavila da obavljam svoju dužnost kao i obično. Ponekad bih se više odmarala kada bi mi telo bilo loše, a kada bih se osećala bolje, ustajala bih i čitala Božje reči. Kada je trebalo da izađem da obavim neke stvari, izlazila bih kao i obično, ne razmišljajući previše o svojoj bolesti. Neko vreme kasnije, otišla sam u bolnicu na kontrolni pregled i rak se nije vratio. Ovako sam obavljala svoju dužnost, odlazila sam u bolnicu na kontrolne preglede svakih nekoliko meseci, i sada je prošlo nekoliko godina, a moj rak se još uvek nije vratio. Zaista sam zahvalna na Božjoj zaštiti i usmeravanju.

Kroz ovu bolest, razumela sam više o Božjoj nameri da spase čovečanstvo i videla sam da bez obzira na to koje situacije Bog postavi, sve su one tu da očiste čoveka i da uklone čovekovu iskvarenu narav i nečistoće u njegovoj veri. Istovremeno sam razumela i da dok je čovek živ, treba da stremi ka istini, da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima i da ispunjava svoju dužnost. To je jedini način da se živi sa smislom i vrednošću. Od sada ću revnosno stremiti ka istini, tragati za promenom naravi i ispunjavati svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Hvala Bogu!