U drugoj polovini 2006. godine, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Prisustvujući okupljanjima i čitajući Božje reči, shvatila sam da je ljudska bića stvorio Bog i da naš životni dah potiče od Njega. Takođe sam shvatila da su brak i porodica predodređeni od Boga, pa sam postala spremna da prihvatim svoj nesrećan brak i oslobodila sam se bola. Kasnije sam počela da u crkvi obavljam svoje dužnosti najbolje što sam umela i život mi je postao mnogo ispunjeniji. Isprva je moj muž znao da verujem u Boga, ali me nije progonio, već je govorio da svako ima pravo na svoju veru. Kasnije je video kako KPK na internetu kleveta i opanjkava Crkvu Svemogućeg Boga, pa je počeo da staje na put mojoj veri.

U drugoj polovini 2009. godine, po povratku s jednog okupljanja, kod kuće sam zatekla svog dedu, strica i strinu. Po izrazima njihovih lica, shvatila sam da su došli zbog moje vere u Boga. Moj najstariji stric me je optužio: „Zar ti ne znaš da država zabranjuje verovanje u Boga i da bi mogli da te uhapse? Ako te budu uhapsili, osudili na robiju i mučili, sama ćeš biti kriva za to!” Uključio se i ostatak rodbine i svi su se slagali s njim. Tada mi je stric zapretio: „Ti naprosto nećeš da nas poslušaš, zar ne? Dobro! Ako mi ne možemo da te zaustavimo, pustićemo da se zakon pozabavi tobom! Poslaćemo te u policijsku stanicu!” Videvši kako me progone i kako prete da će me poslati u policijsku stanicu, zbilja sam se zabrinula. Pomislila sam: „Šta ako me stvarno pošalju na robiju? Sinčić mi je još uvek tako mali – ko će brinuti o njemu? Ako dođe policija i ako komšije to vide, hoće li misliti da sam poludela zato što verujem u Boga? Možda bi trebalo da rodbini naprosto kažem da ću prestati da verujem, samo da mi što pre odu iz kuće.” I tako sam im rekla kako više neću da verujem. Čim sam to kazala, prestali su da vrše pritisak na mene. Ja sam se istog trenutka pokajala što sam im to rekla. Ali kad sam pomislila na to koliko je put vere težak, kao i na progon i uvrede od strane članova moje porodice, osetila sam u sebi neku unutrašnju slabost. Stoga sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi da snagu i veru da nastavim dalje. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Ne postoji ni jedna jedina osoba među vama koju štiti zakon – vas je, umesto toga, zakon kaznio. Još problematičnije je to što vas ljudi ne razumeju: bilo da su u pitanju vaši rođaci, roditelji, prijatelji ili kolege, niko od njih vas ne razume. Kada vas Bog napusti, za vas je nemoguće da nastavite život na zemlji, ali ljudi ionako ne mogu podneti da budu daleko od Boga, što jeste značaj Božjeg osvajanja ljudi i jeste slava Božja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Božje reči su me duboko dirnule i suze su mi potekle niz obraze. Osetila sam da je Bog tu kraj mene i da me teši. Bog nije obraćao pažnju na moju glupost i slabosti, On zna da je naša vera u Njega kažnjiva zakonom da je neshvaćena od strane naših porodica i da ćemo mi zbog toga patiti. Bog nas zbilja razume. Pročitavši ove Božje reči, povratila sam veru i čvrsto odlučila da, ma šta da se desi, nikada neću poreći Boga i da Ga neću izdati, već da ću Ga svim srcem slediti i obavljati svoju dužnost. Ali muž je i dalje nastavio da me proganja.

U martu mesecu 2013. godine, nakon propovedanja jevanđelja vratila sam se kući oko devet sati uveče. Kad je muž video da sam došla, rekao je da ide da kupi cigarete. Iznenada se vratio sa četvoro policajaca. Glavni policajac me je ispitivao gde sam sve išla u poslednje vreme, ali ja mu ništa nisam rekla. Optužili su me za „učešće u kultnoj organizaciji i za ometanje organa reda” i stavili mi lisice na ruke. Zatim su me odveli u policijsku stanicu. U sobi za ispitivanje, počeli su da se me ispituju u vezi moje vere u Boga. Kad su videli da od mene neće izvući željene informacije, počeli su da mi se umiljavaju: „U koju školu ide tvoj sin? Kakve ocene ima? Vlasti se protive tvojoj veri, pa ako nastaviš s tom svojom verom, upropastićeš budućnost svome sinu!” Kad sam čula šta je policajac rekao, pomislila sam: „Sotona zna da se najviše brinem za svog sina i stoga mi preti njegovom budućnošću. Hteo bi da ja poreknem i izdam Boga. Ne smem da upadnem u Sotoninu zamku!” Upozorila sam samu sebe: „Nikako ne smem upasti u njihovu zamku.” Videvši da ne reagujem, policija je dovela moju najdražu strinu da pokuša da me ubedi. Shvativši da je moja strina na strani policije, obuzeo me je bes. Pomislila sam: „Zar nas dve ranije nismo zajedno čitale Božje reči? Ti znaš da vernici nisu onakvi kakvim ih policija predstavlja. Sada, kad su me uhapsili, ti ne samo što odbijaš da se zauzmeš za ispravnu stvar, već još staješ na njihovu stranu!” Pre no što je i završila s pričom, ljutito sam joj rekla da ode. Kasnije je policija nekoliko minuta pričala napolju s mojim mužem, a zatim su me na silu ugurali u policijski auto.

Negde oko deset sati uveče, poslali su me u duševnu bolnicu. Čim sam izašla iz auta, dva policajca tridesetih godina zgrabila su me za ruke i ugurali me u bolničku kancelariju, gde su me predali direktoru. Meni ništa nisu rekli, niti su me pregledali, nego su mi samo vezali ruke konopcem i ugurali me u prostoriju s gvozdenim vratima. Osećala sam se kao u kavezu i potpuno prepuštena njima na milost i nemilost. Nisam znala šta nameravaju da mi urade. Bila sam nervozna i uplašena, pa sam se tiho pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri. Čim sam zakoračila u tu prostoriju, zapahnuo me užasan smrad, od kojeg sam osetila mučninu i nagon za povraćanjem. Pomislila sam: „Kako neko može da živi na jednom ovakvom mestu?” Uveli su me u prostoriju u kojoj su držali psihijatrijske pacijentkinje, a onda me je dvoje ljudi agresivno vezalo za krevet, tako što su mi ručne zglobove privezali sa obe strane uzglavlja, a noge zajedno uvezali na drugoj strani kreveta. Šest-sedam pacijentkinja stajalo je oko kreveta i zurilo u mene, nekima je kosa bila raščupana, a druge su me odsutno gledale. U sebi sam pomislila: „Zar ovo nije mesto za ludake? Šta ću ja ovde?” Pre nego što sam mogla da razmislim o tome, direktor je uzeo špric i spremio se da me ubode njime. Kad sam ugledala crvenu tečnost u špricu, preplavio me je strah, jer nisam imala pojma kakav to lek hoće da mi ubrizgaju. Da li ću od toga izgubiti razum? Rekla sam: „Nisam bolesna; ja nisam luda. Zašto mi dajete injekciju?” Pokušala sam da se oduprem, ali nisam mogla jer sam bila vezana. Direktor me je na silu ubo u stražnjicu i povikao: „Zaveži! Ako nisi luda, šta si onda?” Setila sam se metoda koje KPK koristi radi uništenja Božjeg izabranog naroda. Nekima čak ubrizgavaju drogu kako bi kod njih izazvali mentalni slom, tako da više ne mogu da veruju u Boga. Zbilja sam bila nervozna i uplašena. Hoću li od ove injekcije izgubiti razum? Ako poludim, neću moći da verujem u Boga. Tako bespomoćna, nisam mogla a da ne zaplačem nekontrolisano. U srcu sam se tiho pomolila Bogu: „Bože, sada se osećam tako slabo. Ne znam kakvu su mi to injekciju dali i plašim se da ću poludeti. Molim Te, zaštiti me.” Nakon molitve, shvatila sam da je to da li ću poludeti ili ne sada u Božjim rukama i srce mi se donekle umirilo. Oko jedan sat ujutro, bolničarka mi je konačno popustila poveze na rukama i nogama, pa sam utonula u maglovit san.

Sledećeg jutra, probudila sam se oko pet sati i videla kako se oko mog kreveta okupilo nekoliko pacijentkinja. Jedna od njih je pružila ruku i uštinula me za uvo. Ta scena me je ispunila stravom, pa sam brzo navukla ćebe preko glave i čvrsto se sklupčala. Koža na glavi mi se naježila i ja sam pomislila: „Nekada sam na ulici izbegavala mentalne bolesnike, a sada živim s njima. Kako uopšte da prebrodim sve ovo? Nemam pojma ni koliko dugo ću biti zaglavljena u ovom paklu.” Stoga sam se pomolila Bogu. Pomislila sam na Danijela, koji je bio bačen u lavlju jazbinu. Molio se Bogu i Bog je bio uz njega. Lavovi se nisu usudili da mu naude, već su mu naprotiv pravili društvo. Naposletku je Danijel izašao iz lavlje jazbine bez ijedne ogrebotine. Molio se Bogu i video je Božja dela. Moram i ja da se molim Bogu i da se oslonim na Njega da bih iskusila ovu situaciju. S tom mišlju, moj strah je malo uminuo. Posle doručka sam čula kako nas bolničar proziva da nam da lek i srce je ponovo počelo ubrzano da mi kuca: „Nisam bolesna – hoću li od tog leka poludeti ili potpuno otupeti? Da li ću se na kraju potpuno osramotiti, kao neki od onih ludaka na ulici?” Videla sam kako na silu daju lek nekoj devojčici od dvanaest ili trinaest godina, što me je potpuno prestravilo. Brzo sam se sakrila u poslednjoj sobi, ali bolničar me je i tamo pronašao i rekao mi da uzmem lek. Grubo mi je rekao: „Sad kad si ovde, tretiraćemo te kao pacijentkinju, pa bila ti bolesna ili ne bila!” I dalje sam odbijala da odem i da uzmem lek. Posle nekog vremena, došao je neko sa konopcem i spremao se da me veže, da bi mi onda zapretio: „Ti, dakle, nećeš da uzmeš lek? U tom slučaju ćemo te vezati i na silu ti ga ubaciti u grlo! Hoćeš li, dakle, da ga uzmeš milom ili silom?” Osetivši se bespomoćno i nemoćno, pomolila sam se Bogu. Prisetila sam se Božjih reči: „Vraćaj se sada u prisustvo Svemogućeg Boga što češće možeš. Pitaj Ga za sve. Sigurno će te prosvetiti iznutra i, u ključnim trenucima, On će te zaštiti. Ne boj se! On već poseduje celo tvoje biće! Uz Njegovu zaštitu i brigu, čega imaš da se plašiš? (…) Nebo se začas može promeniti, ali čega imaš da se plašiš? I najmanjim pokretom Njegove ruke nebo i zemlja će u trenu biti uništeni. Kakvu korist ima čovek od strahovanja? Zar sve nije u Božjim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 42. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Zar nije sve u Božjim rukama? Moj život je takođe u Božjim rukama, a i to da li ću nakon uzimanja ovog leka poludeti takođe zavisi od Boga, jer bez Božje dozvole ja neću mentalno oboleti. Zahvaljujući takvom razmišljanju, srce mi se umirilo. Bolničar mi je pružio šest-sedam pilula, koje sam, ustežući se, ipak popila. Kasnije nam je bolničar ponovo rekao da stanemo u red za uzimanje lekova, a ja sam htela da bacim lekove kad oni ne budu obraćali pažnju. Međutim, vrlo su pomno motrili na nas. Jedna osoba je delila lekove, a druga vodila računa da ih svako od nas zaista i popije. Jedna pacijentkinja nije uzela lek onako kako su joj naredili, pa su je zato udarili po glavi velikim svežnjem ključeva, a zatim je žestoko izudarali pesnicama i nogama. Znala sam da će me, ako ne uradim kako kažu, ili prebiti ili na silu naterati da ga popijem. Osetila sam se bespomoćno i nisam imala drugog izbora do da popijem lek. Pomislila sam kako ja samo verujem u Boga i sledim Ga, a policija me je ipak poslala u psihijatrijsku ustanovu, gde su me tretirali kao ludu ženu iako nisam bila luda i mučili me davajući mi na silu injekcije i lekove. Ti su ljudi uistinu bili podli! Svakoga dana sam morala da po dva puta uzimam lekove. Užasno sam se osećala i nisam imala pojma šta će se sa mnom desiti posle tolikih lekova. Kad god sam se osećala usamljeno i bespomoćno, setila bih se neke od himni koje sam ranije naučila, pa bih je u sebi pevušila. Pevala sam: „Iako je put ljubavi prema Bogu prepun prepreka, zadobiću veru postupajući na osnovu Njegovih reči. Koliko god bile velike nedaće, biću odan sve do smrti, zauvek ću voleti Boga i svedočiti za Njega!” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Bog je bio s nama sve do današnjeg dana”). „Božje reči imaju veliki autoritet i predvode nas da prevaziđemo nedaće. Usmeravaju nas i štite u svakom trenutku, navodeći nas da još više osetimo Božju milinu i divotu. Naša vera se usavršava u nevolji; spoznajemo Božje mudrost i Božju svemoć. Kakve god kušnje da nas snađu, naše bogoljubivo srce nikada se neće promeniti” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Božje reči su osvojile naše srce”). Što sam više pevala, to sam se iznutra osećala snažnijom i stekla sam veru koja mi je bila potrebna da bih iskusila ovu situaciju. Iako sam se nalazila u psihijatrijskoj ustanovi, pod njihovom kontrolom, lišena slobode, i mada su me svakodnevno prisiljavali da uzimam lekove i mučili me raznim drogama, ja sam i dalje osećala da me Bog nije napustio. Ma šta da se ubuduće bude dešavalo, iskusiću to oslanjajući se na Boga i nikada neću ostaviti ili izdati Boga.

Posle mesec dana, počela je da me muči užasna nesanica. Nisam mogla da spavam ni noću ni danju, Bila sam razdražljiva, nisam mogla da se smirim i činilo mi se kao da će mi srce iskočiti iz grudi. Tokom dana bih sela na par minuta, a onda odmah osetila potrebu da ustanem i nastavim da hodam, ali bih već nakon nekoliko minuta hodanja ponovo poželela da sednem. Isto se dešavalo i noću; posle nekoliko minuta sna htela bih da opet ustanem, pa sam šetala po hodniku izvan sobe dok su svi ostali spavali. Jedva sam disala, u glavi mi je bilo mutno i činilo mi se kao da sam na ivici nervnog sloma. Kad sam videla kako mentalni bolesnici ne spavaju danju ili noću i povazdan viču kad ih spopadne napad, u sebi sam pomislila: „Da li me muči nesanica zato što počinjem da ludim? Ako zaista budem poludela, neću više moći da verujem u Boga, a kakvog će smisla onda imati da nastavim da živim? Možda bi naprosto trebalo da umrem; tada bar ne bih više morala da trpim ovu torturu.” U svem tom bolu, došla sam pred Boga i pred Njim otvorila svoje srce: „Bože, osećam se kao da ću doživeti nervni slom i srce me jako boli. Molim Te, zaštiti moje srce, jer ne mogu da Te ostavim.” Nakon molitve, setila sam se nekih Božjih reči: „Ako ne možeš da svedočiš pred Sotonom, Sotona će te ismevati, ophodiće se prema tebi kao da si bezvredan, kao da si igračka, često će te praviti budalom i izluđivati te” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Ako odlučim da umrem jer ne mogu da podnesem ovu mentalnu torturu i ako izgubim veru u Boga, onda će Sotonine spletke uroditi plodom. Sotona žudi za tim da ja postanem negativna, slaba i da se udaljim od Boga, ali ja ne smem da nasednem na Sotonine trikove i spletke. Bez obzira na to da li ću zbilja poludeti ili ne, nisam smela da tražim smrt. Morala sam da živim pravilno i da verujem da je sve u Božjim rukama. Postepeno sam ponovo mogla da zaspim i nisam više osećala nemir.

Dani su prolazili, a još mi niko nije govorio dokle ću ostati tu. Svakog dana sam boravila među tim ludacima i činilo mi se da vreme prolazi brzinom puža. Kad bi svanulo, jedva sam čekala da padne noć, a kad bi pala noć, jedva sam čekala da ponovo dođe jutro. Kasno noću, sećala sam se vremena kad sam obavljala svoju dužnost i okupljala se sa svojom braćom i sestrama. Ponekad sam čak i sanjala kako sam opet s njima, ali onda bih se probudila i videla da sam i dalje zatvorena u duševnoj bolnici i zažalila bih što sam se uopšte probudila iz tih snova. Jednoga dana, videla sam direktora kako šeta po dvorištu, pa sam ga upitala: „Kada ću moći da izađem?” Direktor je grubo odgovorio: „Ko ti je rekao da poveruješ u Boga? Ti veruješ u Boga, a to je nešto čemu se vlasti protive. Načisto si poludela!” Nisam mu direktno odgovorila na to. Htela sam samo da saznam koliko dugo ću još biti zatvorena ovde, pa sam mu ponovila pitanje. Direktor je ljutito uperio prstom u mene i zapretio mi: „Ako me budeš još jednom pitala, zatvoriću te na dve godine!” Kad sam čula kako kaže da sam poludela i da će me zatvoriti na dve godine, još više sam se uznemirila. Nisam htela da ostanem ovde ni jedan jedini dan, pa kako ću onda izdržati dve godine? Ako se nastavi ovako, čak i ako ne budem poludela, oni će nastaviti da me muče sve dok ne izgubim razum, pa neću više moći da verujem u Boga. Zar to onda neće biti moj kraj? Bila sam očajna, pa sam pozvala Boga i ispričala Mu o svom stanju i svojim teškoćama. Kasnije sam se setila kako je prorok Jeremija preneo Božju volju. Zar nije kralj za njega rekao da je poludeo? Zar ljudi nisu govorili da je Noje lud kad je počeo da gradi barku? Pa zar i za mnoge druge iskrene vernike i obožavaoce Boga đavoli nisu govorili da su poludeli zato što veruju u Boga? Samo bi đavoli izgovorili tako đavolske reči! Tada sam pomislila na Noja koji je, čuvši Božje reči, duže od sto godina gradio barku, trpeći pritom ljudske klevete i podsmehe. Ali Noje se nikada nije žalio, niti su na njega uticali svetovni ljudi i dovršio je gradnju barke onako kako mu je Bog zapovedio, čime je ispunio Božji nalog. A ja sam postala negativna i nesrećna čim sam čula kako direktor kaže da sam poludela i da će me zatvoriti na dve godine. Zar se nisam ponela kao slabić i upala u Sotoninu zamku? Razmišljajući o tim stvarima, nisam se više osećala toliko loše i prestala sam da mislim na to kako da pobegnem iz ove situacije. Ma koliko dugo da me budu držali ovde i ma šta da mi se desi, ja ću se pokoriti i bez žalbe ću iskusiti ovu situaciju.

Posle tri meseca, muž je došao da me obiđe i kazao mi: „U policiji su rekli da možeš da izađeš čim budeš potpisala izjavu da ne veruješ u Boga.” Zatim me je pitao: „Želiš li da izađeš odavde i da radiš sa mnom ili da i dalje veruješ u Boga?” Sledila sam njegov primer i rekla: „Hoću da odem odavde i da radim s tobom.” Ali plašila sam se da će me prisiliti da potpišem izjavu da se odričem Boga i da ću, ako je potpišem, izdati Boga, da ću time biti trajno ukaljana i da će me Bog s gnušanjem odbaciti. Ma šta da se desi, ne smem da da potpišem takvu izjavu. Ali sam zbilja želela da napustim ovaj pakao na zemlji, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, muž me tera da potpišem izjavu, a ja ne želim Tebe da izdam. Ali slaba sam i nemoćna i stvarno želim da odem sa ovog paklenog mesta. Zbilja se brinem da će me zatvoriti ovde. Verujem, Bože, da je sve u Tvojim rukama, pa i to da li ću izaći ili neću takođe zavisi od Tebe. Želim sam da se ugledam na Tebe i da se oslonim na Tebe i molim se da me Ti povedeš i da mi stvoriš izlaz.” U to vreme, svakodnevno sam u molitvi iznosila pred Boga ovo pitanje. Posle nekoliko dana, za vreme obroka, direktor mi je iznenada rekao: „Kupi svoje prnje i beži kući.” Nije ni tražio od mene da potpišem izjavu. Bila sam presrećna i znala sam da je Bog uslišio moju molitvu. Bog je znao da mi je rast isuviše mali, pa se smilovao na mene i otvorio mi izlaz odavde, a ja sam Mu se u srcu neprestano zahvaljivala!

Kad sam izašla iz duševne bolnice, muž me je, plašeći se da ću ponovo početi da verujem u Boga, poslao u kuću mojih roditelja i rekao mojoj majci i bratu da me drže na oku. Kad je uvideo da ne mogu da me spreče u tome, naterao me je da idem s njim da radim van grada, a pošto sam ja to odbila, naljutio se i rekao mi: „Nećeš da ideš sa mnom zato što želiš da nađeš druge vernike, zar ne? Jesi li izbacila lekove iz organizma? Jednog od ovih dana poslaću te nazad u ludnicu da te pretvore u pravu ludaču!” Kad sam čula šta muž govori, osetila sam se krajnje bespomoćno i jadno. Nikad ne bih od njega očekivala da bude toliko bezdušan da mi tako nešto kaže. Nisam mogla a da ne pomislim na Božje reči: „Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog Boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako trpe mnoge nedaće, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da se odreknu sveta, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Moj muž je poverovao u neosnovane glasine KPK i podstrekavao je članove porodice da me progone i napadaju. Čak se uortačio s policijom kako bi me poslali u duševnu bolnicu, tretirajući me kao neku ludu ženu. Nije ga bilo briga hoću li živeti ili umreti. Sad me je terao da idem s njim da radim, pokušavajući da me ubedi da se udaljim od Boga i da Ga izdam, jer će me u suprotnom poslati nazad u duševnu bolnicu da naprave od mene pravu ludaču. Moj muž nije mario za sve ove godine našeg braka i samo je smišljao kako da me spreči da verujem u Boga. Njegova je suština takva da mrzi Boga. On je đavo i neprijatelj Božji. Već četrnaest godina sam u braku s njim, a pre no što sam pronašla Boga, radila sam do iznemoglosti, vodila računa o porodici i deci i zarađivala novac za izdržavanje porodice. U to vreme, muž je uvideo da igram važnu ulogu u porodici, pa se dobro brinuo o meni, ali sada, kad sam pronašla Boga, plašio se da ću biti uhapšena i da neću moći da zarađujem novac za izdržavanje porodice, a to se ticalo njegovih ličnih interesa. Zato je stalno koristio zlonamerne metode da me iskušava i progoni, nanoseći mi veliku štetu, kako telesno tako i mentalno. Postalo mi je jasno da me on nikada nije iskreno voleo, već me je samo iskorišćavao. Moj muž je verovao đavolskim rečima KPK i sledio je KPK, dok sam ja verovala u Boga i htela da stremim ka istini i da obavljam svoju dužnost. Naši su se putevi potpuno razlikovali. Bili smo potpuno različiti ljudi i, uprkos tome što smo živeli zajedno, nismo imali zajednički jezik. Htela sam da se razvedem od njega, ali sam takođe pomislila: „Sin mi je još uvek jako mali – šta će se desiti s njim ako se razvedemo i ja odem od kuće? Muž mi neće pokloniti kuću, pa kako ću onda ubuduće živeti? Ako se ne razvedemo, on će me naprosto prisiliti da prestanem da verujem u Boga, pa treba li onda da idem da radim s njim?” Tokom tog perioda, molila sam se Bogu u vezi s tim: „Bože, suočena s ovom situacijom, ne znam kojim putem da krenem. Molim Te, usmeri me i daj mi odlučnost da istrpim patnju.”

Jednoga dana, čula sam himnu Božjih reči: „Sada je vreme u kome Moj Duh obavlja veliko delo i vreme kada započinjem Svoje delo među neznabožačkim narodima. Povrh toga, sada je vreme kad razvrstavam sva stvorenja, smeštajući svako od njih u odgovarajuću grupu, kako bi Moje delo moglo da se odvija znatno brže i delotvornije. I zato, ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće prikloniš Mom celokupnom delu i da, osim toga, jasno uočiš i uveriš se u sav posao koji sam obavio u tebi i da svu svoju snagu uložiš u Moje delovanje ne bi li ono postalo delotvornije. To je ono što moraš da razumeš. Kloni se međusobnih sukoba, tražeći sebi odstupnicu i žudeći za telesnom utehom, jer bi time samo odložio dovršetak Mog dela i odložio svoju divnu budućnost. Ne samo da te to ne bi zaštitilo, već bi ti donelo propast. Zar to ne bi bilo nesmotreno sa tvoje strane? Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas trpiš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred suda velikog dana” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja”). Božje reči su me nadahnule i dale mi hrabrost i put primene. Nisam mogla da zajedno s mužem radim u drugom gradu samo zato što brinem za sina i žudim za fizičkom udobnošću, jer u tom slučaju ne bih mogla da prisustvujem okupljanjima ni da obavljam dužnost, pa bih se tako udaljila od Boga i izgubila mogućnost da budem spasena. Ako bih to učinila, kasnije bih zažalila zbog toga. Pomislila sam kako svačija sudbina podleže Božjoj suverenosti i kako to važi i za sudbinu mog sina. Bog je već predodredio kako će on živeti i s kakvom će se patnjom suočiti, tako da se bespotrebno brinem i sekiram oko toga. Čak i ako bih ostala kraj njega, ne bih mogla da mu ublažim patnju. Takođe sam pomislila kako je i moj budući život u Božjim rukama. Razmišljajući o tome, stekla sam veru da se suočim s tom situacijom.

U februaru 2014. godine, ponovo sam počela da obavljam dužnost u crkvi. Jednoga dana, muž me je pozvao da krenem s njim na put, ali ja sam to odbila, a on mi je rekao: „Ako ne pođeš sa mnom, ova kuća više neće biti tvoja, niti ćeš biti žena koja sedi sa mnom u kolima.” Hteo je da mi kaže da će se razvesti od mene. Bila sam slomljena i ujedno sam pobesnela i znala sam da je došao čas da donesem odluku. Ali kad sam pomislila da ću sve što imam u kući ostaviti njemu, naprosto nisam mogla to da podnesem, pa sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri. Baš u to vreme, objavljene su najnovije Božje reči. Pročitala sam sledeće reči Božje: „Ako želiš da veruješ u Boga i ako želiš da Boga zadobiješ i da zadobiješ Njegovo odobravanje, u slučaju da ne izdržiš određeni stepen bola i ne uložiš određeni napor, ove stvari nećeš moći da postigneš. Čuo si mnogo propovedi, međutim, to što si ih samo čuo ne znači da su one zaista postale tvoje; moraš da ih usvojiš i pretvoriš u nešto što pripada tebi. Moraš da ih stopiš sa svojim životom i uneseš u svoje postojanje, dopuštajući da ove reči i propovedi rukovode načinom na koji živiš i da donesu egzistencijalnu vrednost i smisao u tvoj život. Kada se to bude dogodilo, to što si čuo ove reči će se isplatiti. Ako reči koje govorim ne donesu nikakav preokret u tvom životu, niti tvom postojanju pridodaju ikakvu vrednost, onda nema svrhe ni da ih slušaš. Razumeli ste ovo, zar ne? Pošto ste to shvatili, od vas zavisi ono što će se dalje događati. Bacite se na posao! U svemu morate biti ozbiljni! Nemojte biti zbrkani, jer vreme leti! Većina među vama već više od decenije veruje u Boga. Osvrnite se na proteklih deset godina: koliko toga ste stekli? I koliko vam je decenija preostalo da proživite u ovom životu? Nemate baš puno vremena. Zaboravi na to da li te Božje delo čeka, da li ti je On ostavio neku priliku ili na to da li će On ponovo obaviti isto delo – ne govori o ovim stvarima. Možeš li da preokreneš tok prethodnih deset godina u svom životu? Sa svakim danom koji prođe i sa svakim korakom koji napraviš, preostaje ti dan manje. Vreme nikoga neće čekati! Sa svojom verom u Boga moraš da postupaš kao sa najznačajnijom stvari u svom životu, važnijom čak i od hrane, odeće ili bilo čega drugog – na taj način ćeš imati rezultate. Ako veruješ samo onda kada za to imaš vremena i nisi u stanju da svojoj veri posvetiš svu svoju pažnju, i ako si uvek smeten u svojoj veri, nećeš dobiti ništa” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”). U ovim Božjim rečima osetila sam Njegovu hitnu nameru. Bog se nada da možemo da otpustimo telesna zadovoljstva, da svoje srce predamo Njemu i da ispunimo svoje dužnosti stvorenih bića. Tek tada će naš život imati smisao. Razmišljajući o tome, shvatila sam da, iako već dugi niz godina verujem u Boga, zbog progona od strane muža nisam mogla da idem na okupljanja, niti da normalno obavljam svoje dužnosti, te da sam, iako sam jela i pila Božje reči, sve to radila samo površno i da nisam bila iskrena u svojoj veri. Verovanje u Boga nikad nisam smatrala nečim najvažnijim u životu i propustila sam brojne prilike da zadobijem istinu. Budući da sam još uvek bila mlada, morala sam da cenim dragoceno vreme da bih stremila ka istini i da bih zadobila istinu. Ako budem i dalje tragala za telesnim zadovoljstvima i ako u Boga budem verovala tako smeteno kao dosad, na kraju ću ostati bez ičega. Nisam mogla da i dalje sedim na dve stolice i da pokušavam da sačuvam porodicu i svoje telo dok ujedno želim da zadobijem istinu i spasenje. Morala sam da se prema verovanju u Boga odnosim kao prema najvažnijom stvari kojoj treba stremiti, jer jedino zadobijanjem istine život ima smisao. Jednoga dana, kad sam se vratila kući posle okupljanja, muž me je pitao: „Hoćeš li ti i dalje da veruješ u Boga? Ako je tako, gubi mi se iz kuće i ne vraćaj se više! I nemoj ni da pomišljaš da ćeš dobiti našeg sina ili kuću!” Kad sam čula da muž neće da mi da ni sina ni kuću, činilo mi se kao da mi neko kida meso s kostiju; bilo je tako bolno. Tiho sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri kako da doživim tu situaciju, tako da ne nasednem na Sotonine trikove. Mužu sam smirenim glasom rekla: „Ako se zaista tako osećaš, treba da se razvedemo i da krenemo svako svojim putem.” Već narednog dana otišli smo u opštinu da obavimo postupak razvoda braka, a kad sam izašla iz zgrade opštine, osetila sam se istinski slobodno. Konačno sam mogla slobodno da verujem u Boga i da obavljam svoje dužnosti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje zla! (…) Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplina? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Bog besprekorno razotkriva stvari. KPK je demon koji se opire Bogu. Nebo, zemlju i sva stvorenja stvorio je Bog i upravo je Bog taj koji do dan-danas snabdeva i usmerava ljudski rod. Ali KPK ne samo što ne obožava Boga, već Ga smatra svojim neprijateljem, sprečava ljude da veruju u Boga, koristi raznorazne neosnovane glasine i đavolske reči kojima obmanjuje i zaluđuje neuke mase, kako bi joj se one pridružile u opstruisanju vere kod ljudi i u opiranju Božjem delu. Moj muž je poverovao neosnovanim glasinama i đavolskim rečima KPK i pokušavao je da me na sve moguće načine progoni zbog moje vere. Udružio se sa KPK kako bi me zajedno poslali u duševnu bolnicu, gde su me mučili raznim drogama, nadajući se da ću se potpuno odreći svoje vere i skrenuti sa istinitog puta. Međutim, ta zavera KPK nije urodila plodom, već mi je, naprotiv, omogućila da jasno sagledam njeno ružno lice i rđavu suštinu opiranja Bogu i neprijateljstva prema Bogu, zbog čega sam je iz dna duše zamrzela i proklela. U isto vreme, nakon što sam iskusila te bolne situacije, moja vera u Boga postala je još veća.

Sećajući se kako sam se molila Bogu dok sam bila slaba i trpela bol i kako mi je Bog pružio veru, kako su me Njegove reči usmeravale u tim danima agonije, osećala sam da je Bog uvek bio tu kraj mene i da me nikada nije napustio. Iako sam podnela neke nedaće i iskusila ove situacije, upravo sam kroz te nedaće uspela jasno da sagledam suštinu svog muža i suštinu KPK, tako da više nisam bila zbunjena, slaba i nesposobna da razlikujem ispravno od pogrešnog kao ranije. Mučenje od strane tih demona još je više osnažilo moju rešenost da sledim Boga i osetila sam da je podnošenje takvog bola imalo smisla i da te stvari ne bih mogla da steknem u nekom udobnom okruženju. Hvala Bogu!