Autorka: Čen Mo, Kina

Rođena sam u porodici intelektualaca. Roditelji su me uvek učili da je: „Knjiga čovekov najbolji prijatelj”, kao i da „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i da treba da se „Izdignem iznad ostalih i donesem čast svojim precima”. Prihvatila sam te misli i ideje u svoje srce i uvek sam naporno radila da bih težila ka njima. Želela sam da promenim svoju sudbinu sticanjem znanja i verovala sam da ću, ako upišem fakultet, imati ugledan posao. Sedeću u kancelariji bez teškog fizičkog rada, a ljudi će me poštovati. Međutim, stvari nisu išle kako sam želela i nisam uspela da upišem fakultet. Kasnije sam postala radnica u fabrici cementnih proizvoda. Nakon što sam se udala, svekrva me je prezirala jer sam bila obična radnica i često mi je otežavala stvari. Govorila bi da nisam ništa drugo do bedna radnica. Nisam smela ni reč da kažem kao odgovor kada je moja svekrva izgovarala te podrugljive i pogrdne reči i osećala sam se veoma tužno. Odlučila sam da ću učiti akademske predmete dok odgajam dete, kako bih nakon upisa na fakultet mogla da postanem službenica i kako me svekrva više ne bi gledala s visine.

Godine 1986, konačno sam, baš kao što sam se nadala, položila prijemni ispit za fakultet i stekla diplomu više škole. Nakon diplomiranja, vratila sam se u fabriku i tamo unapređena na rukovodeće mesto. Kasnije sam unapređena u direktorku ogranka fabrike stočne hrane. Moji školski drugovi i kolege su mi se veoma divili, govoreći da sam uspešna žena, a svi moji rođaci i prijatelji su me hvalili. Svi oni koji su me poznavali srdačno bi me pozdravljali kad bi me sreli. I stav moje svekrve se promenio u odnosu na ranije i uvek bi imala osmeh na licu kada bi razgovarala sa mnom. Čak se i komšijama hvalila mojim sposobnostima. Konačno sam mogla da idem uzdignute glave. Nisam mogla a da s uzdahom ne pomislim: „Tolika je razlika između toga imati status i nemati ga!” Dok sam uživala u pohvalama drugih ljudi, palo mi je na pamet da još uvek imam jednu odgovornost: morala sam pravilno da odgajam svog sina, kako bi i on, poput mene, stekao više znanja i upisao fakultet. Tada bi me u budućnosti nadmašio, mogao da gradi karijeru u državnoj službi, zadobije moć i status, istakne se iznad ostalih i donese čast našim precima. Tada bih i ja, kao njegova majka, mogla da uživam u njegovoj slavi. Pa tako, kad je moj sin bio u završnim razredima osnovne škole, iskoristila sam svoje veze da ga upišem u najbolju lokalnu srednju školu, često sam mu govorila da vredno uči i učila ga da samo ako upiše fakultet može da dobije dobar posao i ima svetlu budućnost. Moj sin me nije izneverio i njegov školski uspeh je uvek bio među prvih šest u razredu. Njegov razredni starešina mi je rekao: „Morate pravilno da odgajate svog sina. Veoma je pametan, on je materijal za najbolje fakultete.” Nakon što sam čula šta je nastavnik rekao, osetila sam se zaista srećno i pomislila: „Moj sin je pametan i neće mu biti problem da upiše vrhunski fakultet. Pronalaženje dobrog posla u budućnosti biće mu kao od šale.” Imala sam uspešnu karijeru, a moj sin je tako dobro učio u školi. To me je ispunilo nadom u budućnost. Međutim, ono što se zatim dogodilo bilo je potpuno neočekivano.

Od druge polovine 1995. godine, ogranak fabrike stočne hrane kojim sam upravljala po ugovoru iz profitabilnosti je prešao u gubitke. Bila sam izuzetno zabrinuta zbog toga. Osim toga, teško sam se razbolela od tuberkuloze i bila sam toliko slaba da nisam mogla da idem na posao, pa sam prevremeno raskinula ugovor i fabrika mi nije isplatila zaradu. U to vreme, moj muž je već godinama bio bez posla i nikada nije uspeo da nađe odgovarajući posao. Nakon kupovine stana, naša preostala ušteđevina bila je skoro potrošena. Moj sin je trebalo da krene u srednju školu, što je bilo skupo. Bez izvora prihoda, kako bismo mogli da ga i dalje podržavamo u školovanju? Kasnije me je muž zamolio da s njim postavim uličnu tezgu kako bismo prodavali robu. To me je izuzetno bolelo i razmišljala sam: „Ja, ugledna direktorka fabrike, spala sam na to da moram da prodajem stvari na ulici. Ako me vide kolege iz fabrike ili ljudi koji me poznaju, potpuno ću izgubiti obraz!” Međutim, onda sam pomislila: „Možda sada izgubim obraz, ali kada moj sin diplomira na fakultetu i postane uspešan, on će mi osvetlati obraz. Da bih uštedela novac za sinovljeve studije, vredno je da izgubim malo svog ponosa i da podnesem malo patnje.”

U aprilu 1998. godine, imala sam sreću da prihvatim delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Iz Božjih reči sam razumela da je ova etapa Božjeg dela Njegovo poslednje delo spasenja čovečanstva i da će ljudi, ako ne veruju u Boga i ne prihvate Njegovo spasenje, bez obzira na to koliko znanja steknu ili koliko im je visok stepen obrazovanja ili status, na kraju propasti. Ali misli i ideje o sticanju znanja radi promene sudbine bile su veoma duboko ukorenjene u meni i još uvek sam se nadala da će se moj sin istaći iznad ostalih i doneti čast našim precima. Neočekivano, kada je moj sin bio u prvoj godini srednje škole, prestao je da želi da uči i umesto toga je hteo da se pridruži vojsci. Bila sam iznenađena i pomislila: „Biti vojnik je težak posao. Kakav potencijal za budući razvoj tu postoji? Samo ako upišeš fakultet i stekneš visoku diplomu možeš naći dobar posao. Tek tada ćeš imati priliku da dobiješ visok, dobro plaćen službenički položaj i postaneš osoba visokog ugleda.” Apsolutno nisam mogla da dopustim sinu da radi šta želi. Zato sam pokušala nežno da ga ubedim, govoreći: „Sine, zaista si pametan. Nastavnici su svi rekli da si ti materijal za najbolje fakultete. Još samo dve godine do prijemnog ispita za fakultet. Ako sada napustiš školu i pridružiš se vojsci, kajaćeš se do kraja života. Kada vojnike otpuste iz vojske, uvek ih klasifikuju kao radnike bez obzira na posao koji dobiju, i tu nema izgleda za napredak. Dobar posao možeš naći samo ako imaš diplomu fakulteta. U najmanju ruku, dobićeš kancelarijski posao, nešto zvanično, stalni položaj. Ako vredno radiš, imaćeš mnogo prilika za unapređenje. Samo ako imaš uspešnu karijeru i status možeš steći uporište u ovom društvu. Danas je konkurencija u društvu tako žestoka, a bez znanja i diplome bićeš inferiorna osoba. Sve ovo ti govorim radi tvoje budućnosti.” Nakon mog ponovljenog ubeđivanja, nastavio je da ide u školu, mada nevoljno. Jednog jutra, moj muž je video da naš sin odugovlači s polaskom u školu, pa ga je istukao. Moj sin je odmah pobegao od kuće i nismo ga našli sve do kasno te večeri. Znala sam da moje dete ne želi da uči i da želi da se pridruži vojsci, ali nisam mogla to da mu dopustim. Pokušala sam na sve moguće načine da ga ubedim i on je na kraju, mada nevoljno, pristao da ide u školu. U to vreme, moj sin se svaki dan mrštio i nije hteo ni da razgovara s nama, ali sam razmišljala: „Razumeo ti to sada ili ne, kada u budućnosti postaneš poznat i uspešan, shvatićeš našu mukotrpnu nameru.” Kasnije je zaista primljen na fakultet i bila sam veoma srećna. Sve moje godine nadanja konačno su se isplatile. Međutim, iako sam bila srećna, brinula sam i zbog troškova njegovih studija. Naša porodica nije imala dodatnog novca da ga pošalje na fakultet, pa sam prodala stan za koji sam naporno radila pola života da bih platila sinovljevu školarinu i iznajmila neuređen stan za život. Kada je moj sin trebalo da diplomira, platila sam nekome 10.000 juana da mu obezbedim posao u banci. Sve sam pripremila za budućnost svog sina i samo sam čekala da dobije diplomu i počne da radi u banci. Međutim, dogodila se još jedna neočekivana stvar.

Jednog dana, sin mi je rekao da je napustio fakultet u poslednjoj godini. Nije platio školarinu, pa nije mogao da dobije diplomu. Kada sam čula tu vest, nisam mogla da verujem svojim ušima. Jesam li pogrešno čula? Međutim, kada sam videla smiren izraz lica svog sina, znala sam da je istina, i nisam mogla da zaustavim suze. Plakala sam dok sam se žalila i korila svog sina. Bila sam toliko ljuta da sam osećala slabost po celom telu. Pomislila sam: „Toliko sam naporno radila tokom godina da mu stvorim uslove za odlazak na fakultet. Samo sam se nadala da će biti uspešan i doneti čast meni kao majci. Ne mogu da verujem da je ovo uradio. Kako ću se od sada suočiti s ljudima?” U tom trenutku, zaista sam poželela da uhvatim žicu pod naponom i okončam sve. Tokom tog perioda, nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Glava mi je bila puna briga o budućnosti mog deteta. „Šta da radim u budućnosti?” mislila sam. „Prodala sam stan da bih podržala njegovo obrazovanje, a sada nemamo čak ni stabilno mesto za život. Pola života napornog rada je uništeno!” Kada je moj bol bio na vrhuncu, pomolila sam se Bogu da me izvede iz mog bola.

Dok sam tražila, čula sam himnu Božjih reči: „Sudbina čoveka je pod kontrolom Božjih ruku.” „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe. Čak i ako čovek stalno žuri i trudi se radi sebe, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje mogao da se nazoveš stvorenim bićem? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. To je baš kao što su nebo i zemlja i sva stvorenja stvoreni od Boga da služe čoveku: Bog je stvorio mesec, sunce i zvezde za čoveka, On je stvorio životinje i biljke za čoveka, On je stvorio proleće, leto, jesen i zimu za čoveka i tako dalje – sve je ovo stvoreno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Čak i ako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to čini zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja zarad čovekovog postojanja. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Slušala sam ovu himnu iznova i iznova. Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog suveren nad sudbinom svake osobe i da ju je On odredio. Bez obzira koliko se trudiš ili koliko se mučiš, ne možeš promeniti svoju budućnost ili sudbinu; još manje možeš promeniti sudbinu drugih. Pomislila sam na prvu polovinu svog života. Želela sam da promenim svoju sudbinu sticanjem više znanja, ali kasnije je fabrika pretrpela gubitke i ja sam se razbolela. Nisam imala drugog izbora nego da dam ostavku. Sve ovo zaista nije zavisilo od mene. Svog sina sam učila rečju i delom od malih nogu, nadajući se da će upisati fakultet i postati službenik kao što sam ja želela. Uložila sam pola života i celo svoje srce da bi se to ostvarilo, ali on nije uradio kako sam želela, i na kraju nikada nije dobio fakultetsku diplomu. Ove činjenice su me navele da shvatim da to da li će moj sin imati dobru budućnost i sudbinu nije u mojoj moći. Bez obzira koliko se mučila ili koliko se žrtvovala, sve je uzalud. To je zato što sam ja samo sićušno stvoreno biće, i Bog je suveren nad mojom sudbinom i sudbinom mog sina i On ih je predodredio. Ne mogu čak ni sopstvenu sudbinu da kontrolišem, a ipak sam želela da kontrolišem budućnost i sudbinu svog sina. Bila sam toliko neuka i nadmena! Razlog zašto sam toliko patila bio je taj što uopšte nisam razumela Božju suverenost i nisam mogla da joj se pokorim. Kada sam ovo shvatila, bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da prestanem da se žalim na sina. Ako živi običnim životom, onda je to posledica Božje suverenosti i određenja, i trebalo bi da ga poverim Bogu i pustim da stvari idu svojim tokom.

Posle toga sam se stalno pitala: zašto sam toliko patila kada moj sin nije dobio diplomu? Zašto sam pridavala toliki značaj znanju i diplomama? Koji je bio osnovni uzrok toga? Pročitala sam reči Božje: „Neki misle da je na ovom svetu znanje dragocena stvar i da, što više znanja imaju, stiču viši status i da su elitniji, otmeniji i kulturniji, pa stoga ne mogu bez znanja. Neki misle: ’Ako budeš postigao dobre rezultate u učenju i stekneš opsežno znanje, imaćeš sve. Imaćeš status, novac, dobar posao i dobre izglede; u ovom svetu moraš da poseduješ znanje. Ako nemaš znanje, svi te gledaju s nipodaštavanjem. Diskriminisali bi te i niko ne bi bio voljan da se s tobom druži; ljudi bez znanja mogu da žive samo na najnižim stepenicima društvene lestvice.’ I stoga ljudi zaista obožavaju znanje, veoma ga vrednuju i smatraju ga izuzetno važnim – čak i više od same istine. (…) kako god oni gledali na stvari, to je jedan aspekt ljudskih misli i pogleda. Ima jedna drevna poslovica koja kaže: ’Pročitaj deset hiljada knjiga, proputuj petnaest hiljada kilometara.’ Šta to znači? To znači da ćeš, što više budeš čitao, biti učeniji i uspešniji, i bez obzira na to u kojoj se grupi ljudi nalaziš, bićeš veoma cenjen i imaćeš status. Svi u srcu gaje ovakve misli i gledišta. Ako neko ne može da ide na fakultet i stekne diplomu jer njegova porodica nema sredstava, on će zbog toga doživotno žaliti, pa će odlučiti da se postara da njegovi potomci više uče, pohađaju univerzitet i steknu više akademske titule, ili čak da nastave studije u inostranstvu. To je misao i gledište koje svako ima o znanju; svako čezne da stekne znanje. Mnogi roditelji, stoga, ne štede ni truda ni troška – idući čak dotle da oteraju porodicu u bankrot – da bi svoju decu obrazovali i platili im studije. A šta tek reći o krajnostima u koje neki roditelji idu u disciplinovanju svoje dece? Dozvoljavaju im samo tri sata sna noću, teraju ih da neprestano uče i studiraju, ili ih čak teraju da oponašaju drevne i vezuju kosu za tavanicu, u potpunosti im uskraćujući san. Takve priče, takve tragedije, dešavaju se oduvek, od drevnih vremena pa sve do danas, a posledica su ljudske žeđi za znanjem i obožavanja znanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Božje reči su me dirnule u srce. Bila sam vezana sotonskim idejama poput „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj”, „Pročitaj deset hiljada knjiga, proputuj petnaest hiljada kilometara” i „Znanje može da promeni vašu sudbinu”, i zbog tih sotonskih ideja koje su me vezivale, posebno sam obožavala znanje. Verovala sam da će znanje voditi ka svetloj budućnosti, gde možeš biti osoba visokog statusa i da ti se drugi dive; tek tada bi život bio vredan. Verovala sam da bez znanja ili diplome moraš naporno da radiš i živiš inferiornim životom, da te drugi gledaju s visine i da ceo život ostaneš na dnu društva i nikada ne možeš da napreduješ. Verovala sam da sa znanjem možeš imati sve, pa nisam odustajala od sticanja znanja, čak ni nakon što sam se udala i dobila dete. Kada sam diplomirala na višoj školi i vratila se u fabriku, odmah sam postala službenica, a zatim sam unapređivana korak po korak, poveravani su mi važni poslovi. Ubrzo se naša tročlana porodica preselila u prostran stan i svi su me gledali sa zavišću i samoinicijativno me pozdravljali kad bi me videli; zaposleni u fabrici su me veoma poštovali. Stekla sam slavu i dobitak koji sam želela i verovala sam da su mi sve to doneli znanje koje sam stekla napornim učenjem i diploma koju sam dobila. Zato sam postala još ubeđenija da znanje može promeniti nečiju sudbinu i nadala sam se da će moj sin steći visoku diplomu i postati uspešan i poznat u budućnosti, kako bih ja mogla da uživam u njegovoj slavi. Kada mi je sin rekao da želi da se pridruži vojsci, nisam ga pitala šta zaista misli. Umesto toga, samo sam verovala da za njega neće biti izgleda u budućnosti nakon odlaska u vojsku, pa sam ga naterala da ide na fakultet. Da bih osigurala da moj sin može da pohađa fakultet, prodala sam stan za koji sam radila pola života. Kada sam saznala da moj sin nije platio školarinu za poslednju godinu i da neće dobiti diplomu, moje nade su bile potpuno srušene i upala sam u stanje potpunog očaja. Samo sam želela da sve okončam. Zaista sam bila zaslepljena slavom i dobitkom! Zapravo, sudbina svakog čoveka je u rukama Boga i ne može se promeniti samo sticanjem znanja. Pomislila sam na svog komšiju, šefa odeljenja Vanga, koji ima malo obrazovanja, ali je sada šef odeljenja u Kadrovskoj službi; s druge strane, moja školska drugarica primljena je na Pekinški univerzitet, ali godinama nakon diplomiranja nije mogla da nađe odgovarajući posao. Danas svuda ima diplomiranih studenata bez posla, čak i mnogi postdiplomci ne mogu da nađu stalni posao. Jasno je da je ideja da „Znanje može da promeni vašu sudbinu” pogrešna i da je potpuno neodrživa. Suprotna je istini. Iako sam verovala u Boga, nisam razumela istinu i nisam imala sposobnost raspoznavanja. Znanje, slavu i dobitak smatrala sam važnijim od svega i nisam uopšte znala da su to načini na koje Sotona zavodi i proždire ljude. Zahvaljujući razotkrivanju u Božjim rečima, konačno sam se urazumila. Tiho sam se u srcu molila Bogu: „Dragi Bože, hvala Ti na opskrbi i prosvećenju Tvojim rečima koje su mi omogućile da raspoznam Sotonine misli i ideje. Ne želim više da budem vezana ovim mislima i idejama. Neka me Ti povedeš putem težnje za istinom.”

Kasnije sam pročitala još nekoliko odlomaka Božjih reči i shvatila sam da se u pozadini ljudske težnje za slavom i dobitkom krije Sotonina zlokobna namera. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga i učenje stvari koje već ne znaš, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje stičeš samo da bi mogao da zaradiš za hleb, radi sopstvene budućnosti ili da bi zadovoljio osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo zarad osnovnih životnih potreba, samo kako bi obezbedio sebi hranu? Ne, nema takvih. Zašto onda čovek sve ove godine podnosi ove teškoće? Zarad slave i dobitka. Slava i dobitak ih iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu zakoračiti na put koji vodi slavi i dobitku, čime zadobijaju te stvari. Takva osoba mora podneti ove teškoće zarad sopstvenog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše ljudske misli, navodeći ih da ne misle ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ih da se bore za slavu i dobitak, podnose teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja i nose teško breme za slavu i dobitak, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i donose svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na ljude, i, s tim okovima na sebi, oni nemaju ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobode. Nesvesni toga, oni nose te okove dok se vuku napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš raskrstiti sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči su tako praktične. Razlog koji stoji iza ljudske težnje za znanjem jeste sticanje slave i dobitka. Da bi stekli slavu i dobitak, ljudi naporno rade i trpe teškoće i čak su spremni da za to plate bilo koju cenu. Sotona koristi znanje da bi zaveo ljude, a slavu i dobitak da bi ih kontrolisao, tako da ih iskvari, a da oni toga nisu ni svesni. Ja sam bila upravo takva. Otac me je od detinjstva učio da ću, ako ovladam većim znanjem, postati osoba visokog statusa, a bez znanja bih mogla biti samo inferiorna osoba i obavljati teške fizičke poslove. I učitelji su nas učili da treba da imamo uzvišene težnje i da težimo ka tome da se istaknemo iznad ostalih i donesemo čast svojim precima. Pre nego što sam shvatila, prihvatila sam te misli i ideje. Da bih stekla slavu, dobitak i status, bila sam spremna da podnesem svaku teškoću i platim svaku cenu. Ne samo da sam ja sama težila tim stvarima, već sam i svog sina primoravala da im teži. Kad sam saznala da moj sin ne može da dobije diplomu, moji snovi su se odjednom srušili i bila sam u tolikoj agoniji da sam čak poželela da se smrću izbavim iz toga. Kontrolisale su me ideje o težnji za slavom i dobitkom koje mi je usadio Sotona. Ne samo da mi je to donelo veliku bol, već je i psihički i fizički nanelo štetu mom sinu. Sotona je na mene stavio nevidljive okove slave i dobitka, navodeći me da se neprestano borim i naporno radim za slavu i dobitak. Iako sam bila fizički i psihički iscrpljena, nisam bila u stanju da se toga oslobodim. Zahvaljujući tome što me je Bog spasao, stekla sam izvesnu sposobnost raspoznavanja Sotoninih metoda kojima on povređuje ljude. Više nisam mogla da težim slavi i dobitku. Morala sam pravilno da stojim na svom mestu stvorenog bića i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam sestri ispričala o svom stanju, a ona mi je potražila odlomak Božjih reči: „Pre svega, hajde da pogledamo ove zahteve i pristupe koje roditelji imaju prema svojoj deci – da li su oni ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Dakle, na kraju krajeva, u čemu treba tražiti glavnog krivca kad su u pitanju ovi pristupi koje roditelji zauzimaju prema svojoj deci? Zar ga ne treba tražiti u očekivanjima roditelja od svoje dece? (Da.) U svojoj subjektivnoj svesti, roditelji imaju svakojake pretpostavke, planove i odluke o budućnosti svoje dece i, shodno tome, oni ta očekivanja formiraju. (…) Ovi roditelji postavljaju očekivanja svojoj deci u potpunosti u skladu sa sopstvenim sklonostima i željama. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Reći da je to subjektivno je blago rečeno – šta je to zapravo? Koje je drugo tumačenje te subjektivnosti? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prisila? (Jeste.) Tebi se dopada određeno zanimanje, ti bi voleo da budeš funkcioner, da se obogatiš, da budeš glamurozan i uspešan u društvu, pa teraš svoju decu da takođe teže tome da budu takvi ljudi i da idu takvim putem. Ali, teško je reći da li će oni moći da rade taj posao u budućnosti odnosno da li im taj posao zaista odgovara. I koja je onda tačno njihova sudbina? Kako će Bog imati suverenost nad njima i za njih urediti stvari? Da li ti znaš te stvari? Neki ljudi kažu: ’Nije me briga za te stvari. Sve dok je to nešto što se meni, kao roditelju, dopada, onda je u redu. Pošto se meni to dopada, postavljam im takva očekivanja.’ Zar to nije previše sebično? (Jeste.) Blago rečeno, to je veoma subjektivno, to je samo slušanje sebe, međutim, šta je to u stvarnosti? To je veoma sebično! Ovi roditelji ne vode računa o kovu ili talentima svoje dece i ne mare za uređenja koja Bog ima za sudbinu i život svakog čoveka. Te stvari ne uzimaju u obzir, već svojoj deci, iz pustih želja, samo nameću sopstvene sklonosti i planove” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, odjednom sam se urazumila. U prošlosti sam mislila da je sve što radim zarad budućnosti i sudbine mog sina. Kroz razotkrivanje u Božjim rečima, konačno sam shvatila da je namera iza mojih postupaka uvek bila da utolim svoju želju za slavom, dobitkom i statusom. Pošto sam volela moć i status i želela da budem funkcioner kako bi se drugi na mene ugledali, nametnula sam sopstvene sklonosti i želje svom sinu. Nadala sam se da će vredno učiti i istaći se u budućnosti, dobiti neku visoku funkciju i dobru platu, da bih ja mogla da uživam u njegovoj slavi. Sve što sam uradila bilo je zarad mojih sopstvenih ambicija i želja, a uopšte nisam uzimala u obzir sklonosti i želje svog sina. Kada je moj sin rekao da ne želi da ide na fakultet i da želi da se pridruži vojsci, dala sam sve od sebe da ga odgovorim od toga i naterala sam ga da protiv svoje volje ide na fakultet. Moj cilj u tome bio je da ga navedem da krene putem karijere funkcionera i stekne moć i status kako bih i ja stekla ugled. Na površini, sve što sam radila bilo je zarad budućnosti i sudbine mog sina. Dala sam sve od sebe da odgajam svog sina. Međutim, u suštini, sve je to bilo da bih zadovoljila sopstvenu želju za statusom, želeći da preko sina uživam u poštovanju i divljenju većeg broja ljudi i da uživam u boljem materijalnom životu. Konačno sam jasno videla da sve što sam uradila uopšte nije bilo za dobro mog sina. Sve je bilo da bih zadovoljila sopstvene ambicije i želje. Moja priroda je bila previše sebična, podla i ružna! Moj sin zapravo nije želeo da gradi karijeru u državnoj službi. Jednom mi je rekao: „Mama, ja naprosto nisam stvoren da budem funkcioner. Ako želiš da stekneš uporište u zvaničnim krugovima u ovom društvu, moraš da umeš da jedeš, piješ, laskaš i varaš. Takođe ti je potrebna odgovarajuća porodična pozadina i veze, i da budeš surov i opak. Ja nemam ništa od toga. Dobro je biti samo obična osoba.” Prisećajući se toga, ono što je moj sin rekao bilo je zaista istina. Pomislila sam na sina moje najstarije sestre, koji je zamenik direktora Biroa za industriju i trgovinu. Jednom mi je rekao: „Kada jednom uđeš u zvanične krugove, više ne kontrolišeš sebe. Ljudi spletkare i kuju zavere jedni protiv drugih i nikome ne možeš reći šta ti je na umu niti se previše zbližiti s nekim. Ne znaš šta bi mogao reći što će nekoga uvrediti. Možda ne želiš da povređuješ druge, ali će ti oni ipak zabosti nož u leđa. Moraš da živiš svoj život pazeći na izraze lica ljudi. Život u zvaničnim krugovima je iscrpljujuć!” Postati funkcioner nije dobra stvar. Zvanični krugovi su kao velika bačva za bojenje, i da je moj sin ušao tamo kao što sam ja želela, onda bi posle desetak godina i sam bio uprljan svakakvim lošim navikama. Postao bi prevrtljiv i lažljiv, težio bi slavi i dobitku, takmičio se s drugima, a možda bi čak počinio i neka zla dela. Tada više ne bi mogao da vodi normalan i miran život. To bi mu nanelo ogromnu štetu i beskrajnu bol telu i umu. Moj sin nije želeo da bude zvaničnik, već je samo želeo da bude obična osoba. Zar to nije dobra stvar? Sada ima stalni posao, a njegova mesečna plata u osnovi može da pokrije životne troškove njegove porodice. Ne protivi se mojoj veri u Boga i veoma je voljan da pomogne kada crkvi zatreba njegova pomoć. I to je samo po sebi odlično.

Posle ovog iskustva, sve više shvatam da Bog suvereno određuje kakav će posao svaka osoba raditi i kako će zarađivati za život. Kao što Bog kaže: „Bog je predodredio da će čovek biti običan radnik i da će u ovom životu moći samo da zaradi neku osnovnu platu da ima da se prehrani i obuče, ali njegovi roditelji insistiraju na tome da postane slavna ličnost, bogataš, visoki funkcioner, planirajući i uređujući stvari za njegovu budućnost pre nego što odraste, plaćajući razne vrste takozvanih cena, pokušavajući da kontrolišu njegov život i budućnost. Nije li to glupo? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Ovaj odlomak Božjih reči naveo me je da shvatim da nisam bila samo glupa: bila sam potpuni i apsolutni idiot! Sva patnja koju sam podnela bila je moja sopstvena krivica. Kad sam otpustila svoja očekivanja za sina, prestala da se borim protiv sudbine, prestala da idem putem težnje za slavom i dobitkom i bila u stanju da stojim u položaju stvorenog bića, te da sa pozitivnim i pokornim stavom prihvatim Božju suverenost, suočim se s njom i iskusim je, videla sam da su Božja uređenja divna. Hvala Bogu!