Rođena sam u običnoj seoskoj porodici; otac je cele godine radio van kuće i retko je dolazio kući. Majka je sama odgajila i moju sestru i mene, pa iako nismo bili bogati, majka je uvek davala sve od sebe da nam pruži dobar život i trudila se da mi obezbedi sve što želim. Kao dete sam bila slaba i bolešljiva i često sam imala prehlade i groznice, osim toga, brzo sam rasla i kolena su me često bolela. Nismo mogli da priuštimo meso, ali majka mi je često pravila supu od svinjskih rebara, jer se plašila da bi nedostatak hranljivih materija mogao uticati na moj rast. Kad god bih bila bolesna, majka bi se brinula o meni bez odmora. Ponekad bih imala visoku temperaturu koja se ne bi spuštala i majka se mnogo brinula, pa bi mi noću stalno brisala telo alkoholom da mi spusti temperaturu. Ne samo da je pažljivo brinula o meni, već je takođe davala sve od sebe da ispoštuje moje baku i deku. Svaki put kada bi me vodila kod bake, kupovala bi stvari koje inače nerado kupuje, kao što su voće, mleko ili slatkiši, i često bi mi govorila da se dobro ophodim prema baki i deki. Ponekad, kada bi čula za dete koje ne poštuje svoje roditelje, nazvala bi ga nezahvalnikom i rekla da su ga roditelji uzalud odgajali. Neosetno, kroz majčino podučavanje i postupke, počela sam da verujem da je poštovanje roditelja ono što čini dobrog čoveka, da samo tada možeš držati glavu uspravno i zaslužiti pohvale, a da će te, ako nisi odan roditeljima, ljudi iza leđa kritikovati zbog nedostatka savesti i nećeš moći da držiš glavu uspravno. Kada sam imala 14 godina, otac mi je tragično preminuo u saobraćajnoj nesreći. Počela sam još više da cenim vreme provedeno sa majkom i u sebi sam odlučila da ću, kada odrastem, učiniti sve što mogu da majci pružim dobar život i da ću se o njoj brinuti isto tako pedantno kao što se ona brinula o meni kao detetu, omogućavajući joj da bude srećna u starosti. Smatrala sam da bih, ako to ne bih mogla da uradim, bila bez savesti i da ne bih zasluživala ni da se nazovem čovekom.

Godine 2011. imala sam sreće da prihvatim Božje delo u poslednjim danima. Godine 2012. uhapsila me je policija dok sam propovedala jevanđelje. Nakon što sam puštena, morala sam da odem na drugo mesto da obavljam svoju dužnost. pošto kod kuće nije bilo bezbedno. Iako narednih godina nisam bila uz majku, uvek sam se nadala da ću se jednog dana ponovo sastati sa njom, brinuti o njoj, ispoštovati je i ispuniti svoju dugogodišnju želju.

Oko marta 2023. godine, iznenada sam primila pismo od sestre, u kojem je pisalo da je majka pre dve godine imala iznenadni izliv krvi u mozak i moždani udar i da je od tada vezana za krevet zbog paralize i nesposobna da se brine o sebi. Takođe je bolovala od teškog dijabetesa, od kojeg je dobila dijabetičko stopalo i ulceraciju kože i mesa na nožnim prstima. Stanje joj se nedavno pogoršalo i možda joj nije ostalo mnogo vremena, pa se sestra nadala da bih uskoro mogla da se vratim kući da vidim majku poslednji put. Pročitavši pismo, osetila sam kao da mi se nebo srušilo. Jednostavno nisam mogla da poverujem. Nisam mogla da kontrolišem emocije i briznula sam u plač, misleći: „Kako se ovo moglo desiti mojoj majci? Da li je ovo stvarno?” Tokom ovih poslednjih nekoliko godina koliko sam bila van kuće, uvek sam se nadala da ću se jednog dana ponovo sastati sa majkom, brinuti o njoj i ispoštovati je, i omogućiti joj da srećno proživi svoje poslednje godine. Ova iznenadna vest bila je kao grom iz vedra neba, srušivši sve moje nade i očekivanja. Neko vreme nisam mogla to da prihvatim i u srcu nisam mogla a da se ne žalim na Boga: „Zašto nisi dozvolio mojoj majci da živi još nekoliko godina u zdravlju?” Čak sam razmišljala da zamolim Boga da skrati moj život kako bi produžio život moje majke, samo da bi ona mogla da uživa nekoliko dana mirne sreće. Za to bih pristala da živim nekoliko godina kraće. U sestrinom pismu je takođe pisalo da je moj očuh zatražio razvod samo nekoliko dana nakon što se majka razbolela, da je njegov stav prema majci užasan i da ju je tukao i grdio. Majka je već patila zbog svoje bolesti, a i dalje je svakodnevno morala da trpi mučenje od strane očuha, pa je na kraju razvila tešku depresiju. Bez drugih opcija, moja sestra nije imala izbora nego da dopusti da se očuh razvede od majke. Razmišljala sam o tome kako je majci potreban neko da se brine o njoj za sve. Ali pošto je sestra morala da ide na posao, majka je bila sasvim sama kod kuće. Šta ako ožedni ili ogladni? Ko bi se brinuo o njoj? Pošto se tako iznenada teško razbolela, moja majka, koja je inače jake volje, se sigurno osećala tako frustrirano i sputano, a kada se osećala loše, ko bi bio tu da je uteši i ohrabri? Što sam više razmišljala o tome, u sebi sam sve više osećala bol koji para srce. Želela sam da mogu odmah da odletim nazad kod majke kako bih bila uz nju, razgovarala sa njom, tešila je, hrabrila i brinula o njenim svakodnevnim potrebama. Ali policija me je ranije hapsila, i ako bih se sada vratila, sigurno bih upala u zamku. Samo da se vratim kući da brinem o majci i da je vidim poslednji put postala je moja nedostižna želja. Osećala sam se krajnje jadno, jednostavno nisam mogla da skupim nimalo motivacije i nisam imala srca da obavljam svoje dužnosti. Noću nisam mogla da spavam i stalno sam razmišljala: „Pitam se kako je mama. Da li već odmara? Ili se i dalje prevrće od bolova i ne može da zaspi?” Razmišljajući o tome, nisam mogla da se suzdržim od plača, gušeći se u suzama. Jedne noći, čak sam sanjala majku, videvši je kao mlađu, sa dve duge pletenice, kako veselo žuri naokolo i nešto radi. Stajala sam nedaleko, posmatrajući je, ali bez obzira kako sam je zvala, nije odgovarala. Izgledalo je kao da me ne može videti ni čuti moj glas. Kada sam se probudila, shvatila sam da je to bio samo san, ali što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve tužnije i nisam mogla a da ponovo gorko ne zaplačem.

Tih dana sam živela u bolu, pa sam se molila da me Bog usmeri da shvatim Njegovu nameru. Tokom tog perioda, nekoliko Božjih reči stalno su mi dolazile na um: „Roditi se, ostariti, razboleti se i umreti su stvari koje svaka osoba mora da prihvati, šta je razlog tome što ne možeš to da podneseš? To je zakon koji je Bog odredio za čovekovo rođenje i smrt, zašto želiš da ga prekršiš? Zašto ga ne prihvatiš? Koja je tvoja namera?” Pronašla sam odlomak Božjih reči odakle su ovi izrazi potekli i pročitala ga. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi kažu: ’Znam da ne treba da analiziram niti da istražujem da li su se moji roditelji razboleli ili ih je zadesila neka velika nesreća, znam da je to besmisleno i da tome treba da pristupim na osnovu istina-načela, ali ne mogu da se suzdržim od analiziranja i istraživanja.’ Dakle, hajde da rešimo problem suzdržavanja, tako da više ne moraš da se suzdržavaš. Kako to postići? Zdravi ljudi u ovom životu počinju da osećaju simptome starenja kada napune 50 ili 60 godina – mišići i kosti im propadaju, gube snagu, loše spavaju, ne mogu mnogo da jedu i nemaju dovoljno energije za rad, čitanje, niti za obavljanje bilo kakvog posla. Kod njih se javljaju razne bolesti, poput visokog krvnog pritiska, dijabetesa, srčanih oboljenja, kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih oboljenja i tako dalje. (…) Svi ljudi će se susresti s tim bolestima tela. Danas su to oni, sutra ste to vi i mi. Prema starosti i redosledu, svi ljudi će se rađati, stariti, obolevati i umirati – iz mladosti se prelazi u starost, iz starosti u bolest, a iz bolesti u smrt – takav je zakon. Radi se o tome da kada čuješ vest da su ti se roditelji razboleli, nećeš moći da prevaziđeš prepreku svojih osećanja zato što se radi o ljudima koji su ti najbliži, o kojima najviše brineš i koji su te odgajili, pa ćeš pomisliti: ’Ne osećam ništa kada tuđi roditelji umru, ali moji roditelji ne smeju da se razbole, jer bi me to rastužilo. Ne mogu to da podnesem, srce me boli, ne mogu da prevaziđem osećanja!’ Samo zato što se radi o tvojim roditeljima, ti misliš da ne treba da ostare, niti da se razbole, i sigurno da ne treba da umru. Da li to ima smisla? To nema smisla i nije istina. Da li shvataš? (Da.) Svako će se suočiti sa starenjem svojih roditelja koji obolevaju, a u nekim ozbiljnim slučajevima nečiji roditelji čak leže nepokretni, a neki padaju u vegetativna stanja. Nečiji roditelji imaju visok krvni pritisak, delimičnu paralizu, moždani udar ili se čak ozbiljno razbole i umru. Svaka osoba će se lično osvedočiti, videti ili čuti o procesu starenja svojih roditelja, obolevanja, a zatim i umiranja. Radi se o tome da neke ljude to zadesi ranije, kada im roditelji imaju pedeset i nešto godina; neki čuju tu vest kada im roditelji prevale šezdesetu, a drugi to čuju samo kada njihovi roditelji prevale 80, 90 ili 100 godina. Ali bez obzira na to kada čuješ tu vest, kao sin ili ćerka, jednog dana, pre ili kasnije, prihvatićeš tu činjenicu. Ako si odrasla osoba, treba da imaš zreo način razmišljanja i ispravan stav prema ljudima koji se rađaju, stare, razbolevaju i umiru, i ne treba da budeš impulsivan; ne treba da budeš nesposoban da to podneseš kada čuješ vest da su ti roditelji bolesni ili da su ih u bolnici obavestili da su u kritičnom stanju. Roditi se, ostariti, razboleti se i umreti su stvari koje svaka osoba mora da prihvati, šta je razlog tome što ne možeš to da podneseš? To je zakon koji je Bog odredio za čovekovo rođenje i smrt, zašto želiš da ga prekršiš? Zašto ga ne prihvatiš? Koja je tvoja namera? Ne želiš da tvoji roditelji umru, ne želiš da žive po zakonu rađanja, starenja, razboljevanja i umiranja koji je Bog ustanovio, želiš da ih sprečiš da se razbole i da umru – šta bi to od njih učinilo? Zar ih to ne bi učinilo plastičnim ljudima? Da li bi onda i dalje bili ljudi? Zato moraš da prihvatiš tu činjenicu. Pre nego što čuješ vest da ti roditelji stare, da su se razboleli i umrli, treba da se pripremiš za to u svom srcu. Jednog dana, pre ili kasnije, svaka osoba će ostariti, oslabiće i umreće. Pošto su tvoji roditelji normalni ljudi, zašto i oni ne bi mogli da dožive tu fazu? Oni treba da dožive tu fazu, a ti bi trebalo da joj pravilno pristupiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči su me postepeno smirile. Rađanje, starenje, bolest i smrt, to je zakon života koji je Bog odredio za čovečanstvo. Pošto je moja majka u svojim 60-im, njeni organi i telesne funkcije polako su propadali i bilo je normalno da njeno telo razvije bolesti, ne bi trebalo da se raspravljam sa Bogom, pokušavajući da zamenim godine sopstvenog života da bih majci podarila zdravlje i dugovečnost. To nije pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenjima. Ja sam neznatno stvoreno biće, a Bog je Stvoritelj, i trebalo bi da prihvatim zakon života koji je Bog odredio za čovečanstvo i da doživljavam stvari kako dolaze. Ne mogu čak ni da kontrolišem ili promenim stvari koje doživljavam svaki dan, a ipak sam gajila uzaludnu nadu da promenim sudbinu svoje majke. To je zaista bilo sumanuto i nerazumno! Plakala sam i molila se Bogu: „Bože, ne mogu da prihvatim ovu iznenadnu promenu u svojim okolnostima. Molim Te, usmeri me da mogu da se pokorim i da naučim lekcije u ovoj situaciji.” Kasnije sam svesno tražila Božje reči povezane sa mojim stanjem.

Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči. „Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je to da li će se roditelji razboleti, koliko će bolest biti teška, ili da li će umreti, sve predodređeno i uređeno od Boga, i nema nikakve veze sa decom. Bilo da su deca uz roditelje ili ne, teškoće, prepreke i nevolje sa kojima se roditelji suočavaju u životu su neizbežne i njihova deca ne mogu ništa da promene. Pomislila sam na svog dedu. Njegova deca su sva bila uz njega i izgledao je zdravo, ali kada je imao oko 60 godina, pretrpeo je tešku bolest, koja ga je prikovala za krevet usled paralize, te je pao u vegetativno stanje i bilo je potrebno da se neko brine o svim njegovim telesnim funkcijama. Moja majka, ujak i tetka svi su se smenjivali, brinući o njemu danonoćno, masirajući ga svaki dan, razgovarajući sa njim, i mukotrpno su se brinuli o njemu godinama, ali on se nikada nije probudio. Sada se moja majka teško razbolela i bila je nepokretna u krevetu. Čak i da sam bila pored nje i brinula o njenim svakodnevnim potrebama, to bi samo učinilo da se njeno telo oseća malo udobnije, a ja ne bih mogla da, umesto nje, preuzmem na sebe patnju od njene bolesti. Da li će se oporaviti ili umreti bilo je nešto što nisam mogla da promenim. To da li sam ja pored majke ili nisam i da li brinem o njoj neće promeniti njenu bolest. Shvativši ovo, otpustila sam neke od svojih briga za majku.

Kasnije, kada sam ponovo razmišljala o ovome i o onome što mi je sestra rekla u pismu, i dalje sam se osećala slomljenog srca i uznemireno. Moja sestra je napisala: „’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi sisala majčino mleko.’ Čak i životinje znaju da poštuju svoje roditelje. Ako čovek to ne zna, gori je od životinje.” Razmišljala sam o godinama koje sam provela van kuće. Tako velike stvari su se desile kod kuće, a ja se nikada nisam pojavila. Nisam imala pojma šta naše komšije, rođaci i prijatelji govore o meni, ali sigurno su pričali o meni iza leđa, govoreći da nisam odana roditeljima, da čak ni ne dolazim kući kada mi je majka teško bolesna i na samrti. Majka me je odgajala od malena i za tu njenu veliku dobrotu i požrtvovanost nikada ne bih mogla da joj se odužim, pa bi trebalo da dam sve od sebe da majci pružim najbolji život, kako ne bi morala da brine o hrani i odeći, i mogla da uživa u srećnoj, mirnoj starosti. Ali sada kada je bolesna, nisam mogla čak ni da se brinem o njoj. Osećala sam se kao da sam zaista gora od zveri. Razmišljanje o ovome bilo je kao da mi nož probada srce i često sam plakala u tajnosti, osećajući krivicu što ne mogu da uzvratim majčinu veliku dobrotu i požrtvovanost. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? (…) Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”).

Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se malo razvedrilo. To što roditelji neguju decu je prirodni instinkt koji je Bog dao živim stvorenjima i zakon života koji je Bog uspostavio za sva živa stvorenja, a takođe je i odgovornost i obaveza roditelja. Bilo da su to divlje zveri ili nežna stvorenja, svi slede takve zakone. Roditelji koji odluče da imaju decu trebalo bi da preuzmu odgovornost i obavezu odgajanja i brige o svojoj deci. To je svestan izbor roditelja, a ne nešto što im drugi nameću. A „Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi sisala majčino mleko” je jednostavno zakon i načelo koje je Bog postavio za ta stvorenja, prirodni instinkt, a ne kao što nas ljudi uče, da životinje znaju da poštuju svoje roditelje i uzvraćaju dobrotu. Bog je obdario različita stvorenja instinktom da neguju svoju decu i brinu o njima kako bi sva stvorenja, uključujući ljude, mogla da se razmnožavaju i napreduju. Na površini izgleda da roditelji brinu o svojoj deci i odgajaju ih, ali u stvarnosti, Bog je taj koji suvereno vlada i uređuje sudbinu svake osobe. Ne mogu a da se ne setim nečega što mi je majka jednom rekla. Pre nego što sam se ja rodila, ona je već imala dve kćerke, ali mlađa od njih se iznenada razbolela i preminula kada je imala 3 godine, i tek godinama kasnije, nakon što majka nije mogla da prevaziđe bol zbog gubitka kćerke, rodila je mene. O mojoj starijoj sestri, koju nikada nisam upoznala, majka se takođe brinula svim srcem, ali ona je tragično preminula mlada, dok sam ja mogla da odrastem zdrava do današnjeg dana. Iako smo delile istu majku, naše sudbine su bile potpuno različite. Ovo me je dodatno navelo da vidim da je ljudska sudbina pod Božjom suverenošću i da roditelji mogu biti odgovorni samo za odgajanje svoje dece i brigu o njima, ali ne mogu da kontrolišu niti promene sudbinu svoje dece. To je zato što je ljudska sudbina u potpunosti pod Božjom suverenošću i uređenjima. Pomislila sam na to kako sam se suočila sa toliko teškoća i prepreka u godinama od kada sam napustila kuću. Bilo je toliko puta kada sam osećala da ne mogu dalje, a Bog je taj koji me je neprestano usmeravao i pomagao mi. Sećam se vremena kada je moje stanje bilo zaista užasno, ali Bog je, preko braće i sestara, strpljivo razgovarao sa mnom u zajedništvu o istini, pomagao mi i podržavao me, i tek tada je moje otupelo srce polako počelo da se budi i počela sam da razmišljam o sebi i da se vraćam Bogu. Bog je pažljivo uredio različite ljude, događaje i stvari prema mojim potrebama, ne samo da mi je obezbedio materijalne potrebe, već je štaviše preuzeo odgovornost za moj život. Razmišljajući o Božjoj ljubavi, srce mi je bilo zaista dirnuto. Ali bila sam pod uticajem i prevarena zabludama, pripisujući sve što sam od Boga primila, još od detinjstva, majčinim naporima, misleći da bez majčine brige ne bih bila ono što sam postala. Čak sam odlučila da uzvratim majci za to što me je odgajila, pa sam čak želela da napustim svoje dužnosti da bih se vratila kući i brinula o njoj. Ovo ne samo da je uticalo na moje sopstveno stanje, već i na rezultate moje dužnosti. Da nije bilo razotkrivanja Božjim rečima, i dalje bih nastavila da verujem u ovu pogrešnu ideju, i do tada bih upropastila svoju šansu da budem spasena i bilo bi prekasno za kajanje. Shvativši ovo, srce mi se ispunilo olakšanjem.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i postalo mi je jasnije kako da se ophodim prema roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – to jest, ne treba uvek da razmišljaš o tome kako da im uzvratiš samo zato što su te toliko dugo odgajali. Ako nisi u mogućnosti da im se odužiš, ako nisi u prilici ili ti okolnosti ne dozvoljavaju da im se odužiš, uvek ćeš osećati tugu i krivicu, do te mere da ćeš čak osetiti tugu kad god vidiš nekoga ko je u društvu roditelja, ko se stara o njima ili radi stvari kojima pokazuje odanost roditeljima. Bog je odredio da te roditelji odgajaju i tako ti omogućio da stasaš u odraslu osobu, a ne da bi proveo život odužujući im se. Imaš odgovornosti i obaveze koje moraš da ispuniš u ovom životu, put kojim moraš da ideš, i imaš sopstveni život. U ovom životu ne treba da ulažeš svu svoju energiju u to da se roditeljima odužiš za dobrotu. To je samo nešto što te prati u životu i na životnom putu. U pogledu ljudskosti i emotivnih odnosa, to je neizbežno. Ali što se tiče kvaliteta odnosa koji ti i tvoji roditelji treba da imate, da li ćete moći da živite zajedno do kraja života ili ćete biti razdvojeni i sudbina vas neće povezati, to zavisi od Božjih orkestracija i uređenja. Ako je Bog orkestrirao i uredio tako da tokom ovog života ne živiš u istom mestu kao tvoji roditelji, da budeš vrlo daleko od njih i da često nećete moći da živite zajedno, onda je ispunjavanje odgovornosti prema njima za tebe samo neka vrsta težnje. Ako je Bog uredio da u ovom životu živiš veoma blizu svojih roditelja i da budeš u stanju da ostaneš uz njih, onda su ispunjavanje jednog dela odgovornosti prema roditeljima i pokazivanje neke odanosti roditeljima stvari koje treba da radiš u ovom životu – tu nema ničega što zaslužuje kritiku. Ali ako ne živiš u istom mestu sa roditeljima i nemaš priliku niti prave okolnosti da pokažeš odanost roditeljima, onda to ne moraš da smatraš sramotom. Ne treba da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima jer nisi u stanju da pokažeš odanost roditeljima, jer tvoje okolnosti to naprosto ne dozvoljavaju. Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da svako dolazi na ovaj svet sa sopstvenom misijom, a da odanost i uzvraćanje roditeljima za to što su nas odgajili nema nikakve veze sa nečijom misijom. Ako živimo sa roditeljima, onda bi trebalo da se brinemo o njima i budemo im odani najbolje što možemo. Ali ako situacija to ne dozvoljava i ne možemo da živimo sa roditeljima, ne bi trebalo da osećamo krivicu ili dug prema njima zato što ne možemo da se brinemo o njima, već bi trebalo da svoje dužnosti stavimo na prvo mesto. Policija me je već hapsila zbog propovedanja jevanđelja i sada imam policijski dosije. Pomislila sam: „Ako bih se sada vratila, to bi praktično značilo da idem pravo u zamku. Da ne govorim o brizi za majku, čak bi i moja lična bezbednost mogla biti ugrožena.” S obzirom na te okolnosti, nisam mogla da se vratim kući, pa bi trebalo da smirim svoje srce i pravilno obavljam svoje dužnosti. To je ono što je najvažnije. Kako je moja majka starila, bolest i smrt bili su normalan deo života. Nisam bila u stanju da se brinem o njoj niti da joj budem odana, pa iako sam osećala izvesno žaljenje, bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Bog je već odredio svačiju sudbinu, i rođenje, starenje, bolest i smrt, sve je u Božjim rukama. Bez obzira na to koliko sam brinula i strepela za nju, čak i da sam bila s njom i brinula o njoj, nisam mogla da promenim sudbinu svoje majke. Nakon što sam ovo shvatila, molila sam se Bogu: „Bože, bolest moje majke je u Tvojim rukama, i da li će živeti ili umreti u Tvojim je rukama. Broj godina koje će proživeti već si Ti predodredio i voljna sam da majku poverim u Tvoje ruke. Bez obzira na ishod, voljna sam da prihvatim Tvoje orkestracije i uređenja i da im se pokorim.” Nakon molitve, srce mi je postalo mnogo spokojnije i oslobođenije i više nisam brinula zbog ove stvari. Mogla sam da smirim srce i obavljam svoje dužnosti. Hvala Bogu!