Otac mi je umro kada sam imala četiri godine, a majka je nas šestoro braće i sestara sama odgajila. Svi seljani su joj se veoma divili i hvalili je da je dobra žena. Majka nam je često govorila da žena, nakon što se uda, mora da pomaže mužu i vaspitava decu, dobro brinući o njima. Samo tako nećeš biti ismejana. Kroz majčina učenja rečima i delom, počela sam da smatram pomaganje mužu i vaspitavanje deteta svojom odgovornošću i obavezom kao žene. Nakon što sam se udala, zbog toga što je moj suprug od detinjstva bio razmažen i ni o čemu nije brinuo, ja sam bila ta koja se brinula o svemu kod kuće, bilo da su u pitanju krupne ili sitne stvari. Nakon što sam dobila ćerku, vodila sam svoj posao dok sam brinula o mužu i detetu. Bila sam sama, i kod kuće i van nje. Suprug je često govorio da je blagosloven što se oženio ženom poput mene. Kada sam videla da moj suprug i dete žive udobno, s radošću sam podnosila napor i umor.

Godine 1998. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Jedući i pijući reči Božje, shvatila sam da je ovo poslednja faza Božjeg dela spasenja čovečanstva. To je takođe delo razvrstavanja ljudi prema njihovoj vrsti. Božja hitna namera je da sve one koji istinski veruju u Njega i čeznu za Njegovom pojavom dovede u Svoju kuću da budu spaseni. Stoga sam se pridružila redovima onih koji propovedaju jevanđelje. U početku sam samo propovedala jevanđelje u blizini svoje kuće, i to nije ometalo moju brigu o mužu i detetu. Kasnije sam bila odgovorna za zalivanje pridošlica. Ponekad su se okupljanja završavala kasno, i uvek sam bila poslednji roditelj koji je dolazio po dete iz škole. Moja ćerka se durila i izgledala nesrećno, a suprug je takođe govorio da ne brinem o našoj porodici ni o našem poslu. Iako sam naizgled i dalje normalno prisustvovala okupljanjima i obavljala svoje dužnosti, u srcu sam se slagala sa suprugom i osećala sam da sam im dužna. Jednom smo morale da se okupimo na ceo dan, pa sam zamolila supruga da pokupi našu ćerku. Nevoljno je pristao. Posle okupljanja, požurila sam kući. Kada sam stigla, videla sam supruga kako leži na krevetu i plače. Srce mi se steglo i pomislila sam: „Zbog moje nesposobnosti kao supruge on je tako tužan. Da li će pomisliti da je imati ženu poput mene loša sreća, a ne blagoslov?” Posle toga sam se osećala sputano kad god bih izašla da prisustvujem okupljanjima ili obavljam svoje dužnosti. Osećala sam se kao da radim nešto pogrešno. Kada sam bila na okupljanjima, stalno sam gledala na sat, brinući da ću se kasno vratiti kući i da neću moći dobro da se brinem o mužu i detetu. Kasnije, kako se jevanđelje dalje širilo, sve više ljudi je prihvatalo delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, a rad u crkvi je postajao sve obimniji. Tada sam prestala da se bavim poslom, i posvetila sve svoje vreme obavljanju dužnosti.

Nedugo zatim, izabrana sam za propovednicu, odgovornu za dve crkve. Međutim, crkve su bile udaljene 20 do 30 milja od kuće, što je činilo povratak nezgodnim. Razmišljala sam o svojoj ćerki koja je tek krenula u osnovnu školu. Pošto je suprug još uvek bio na poslu, nije bilo nikoga da je vodi u školu i dolazi po nju. Šta ako se nešto neočekivano dogodi usput? Moj suprug nije umeo da kuva, pa kako bi se snašli kad ja nisam kod kuće? Zar moje komšije ne bi rekle da sam bezdušna i da nisam dobra majka? S jedne strane je bila moja dužnost, a s druge strane, moj suprug i ćerka. Bila sam veoma rastrzana. Htela sam da pitam starešinu da li mogu da obavljam svoju dužnost bliže kući, ali sam takođe osećala da kao stvoreno biće treba da dam prioritet svojim dužnostima. Tada sam se pomolila Bogu: „Bože, sada napuštam dom da bih obavljala svoje dužnosti, ali mi je zaista teško da se odreknem muža i ćerke. Molim Te, vodi me i daj mi veru da se pokorim.” Nakon molitve, setila sam se reči Božjih: „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i žudiš za svojim voljenima? Zauzimam li određeno mesto u tvom srcu? Još uvek tvrdiš da Mi dozvoljavaš da imam vrhovnu vlast u tebi i da zauzimam čitavo tvoje biće – sve su to obmane i laži! Koliko je vas svim srcem posvećeno crkvi? A ko od vas ne misli na sebe, nego dela zarad carstva današnjice? Veoma pažljivo razmislite o tome” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ono o čemu je Bog govorio bilo je upravo moje stanje. Obično, kada to nije uticalo na moje lične interese, bila sam voljna da obavljam svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Međutim, kada je trebalo da napustim dom da bih obavljala svoje dužnosti, nisam razmišljala o radu crkve, niti o tome kako da pokažem obzir prema Božjoj nameri. Umesto toga, razmišljala sam o tome šta će moj suprug i ćerka jesti i šta će obući. Brinula sam da neće umeti da peru veš ili kuvaju, a takođe sam se plašila da bi se, pošto nije bilo nikoga da vodi moju ćerku u školu i dolazi po nju, neka nesreća mogla dogoditi usput. Razmišljala sam samo o svom suprugu i svojoj ćerki. Na koji način sam bila pokorna Bogu? Zar sve te lepe reči koje sam izgovorila u prošlosti nisu bile pokušaj da prevarim Boga? Smatrala sam svog supruga i dete svojom privatnom imovinom, uvek želeći da ih zadržim za sebe i nespremna da ih poverim Bogu. Gde je bilo mesto za Boga u mom srcu? Nakon što sam shvatila Božju nameru i zahteve, napustila sam dom da bih obavljala svoju dužnost. Iako povratak kući nije bio tako zgodan kao kada sam obavljala dužnosti bliže, i dalje sam se vraćala otprilike svakih deset dana. Kuvala sam ukusna jela za svog supruga i ćerku i prala im odeću. Koliko god da mi je telo bilo umorno, bila sam voljna to da radim; osećala sam kao da im tako otplaćujem deo svog duga.

U avgustu 2008. godine, dogodio se incident gde je antihrist naveo ljude na stranputicu u jednom području, a starešine su uredile da se ja time pozabavim. Kada sam čula da ću biti dalje od kuće i da neću moći istovremeno da obavljam svoje dužnosti i brinem o mužu i detetu, nisam htela da idem. Međutim, onda sam pomislila: „Samo privremeno odlazim da radim i vratiću se kad završim.” Stoga sam pristala. Posle nekog vremena, incident sa antihristom je uglavnom bio rešen, i svakog dana sam se radovala povratku kući. Jednog dana, dve starešine okruga došle su do mesta gde sam boravila i rekle mi da je ova crkva prilično slaba, i da planiraju da urede da ostanem kao propovednica. Kada sam to čula, izraz lica mi se odjednom smračio. Pomislila sam: „Ako ovde prihvatim dužnost propovednice, moraću dugo da ostanem. Neće biti zgodno da idem kući. Vreme postaje sve hladnije. Šta ako se moj suprug i ćerka razbole? Moji rođaci i prijatelji će videti da dugo nisam bila kod kuće i sigurno će reći da nisam dobra žena. To ne dolazi u obzir. Ne mogu da prihvatim ovu dužnost ni po koju cenu.” Stoga sam odbila ovu dužnost. Dve starešine su bile veoma razočarane. Jedna od njih je rekla: „Primetila sam da je tvoja beseda obično prilično pozitivna. Mislila sam da ćeš, pošto su crkvi sada potrebni ljudi, sigurno prihvatiti ovu dužnost. Nisam očekivala da se sve što si govorila u prošlosti svodilo samo na reči i doktrine.” Osetila sam oštar bol u srcu kada sam čula sestru da to govori. Obično sam veoma ubedljivo izvikivala parole, govoreći da sam voljna da se pokorim uređenjima crkve. Ali sada, braća i sestre u ovoj crkvi bili su malog rasta i trebalo im je zalivanje i podrška, a ja sam ipak odbila svoju dužnost. Gde je tu bila moja savest ili razum? Kada sam to pomislila, rekla sam da sam voljna da ostanem i obavljam svoju dužnost. Iako sam ostala, i dalje sam često mislila o svom mužu i detetu, i osećala sam da sam im dužna. Kada sam obavljala svoju dužnost, samo sam radila mehanički. Okupljala sam se sa starešinama i đakonima, ali nisam razmišljala o tome kako da rešim njihove probleme. U to vreme, nekoliko crkvenih starešina bilo je stalno sputano porodičnim privrženostima, i nisu mogli na vreme da se okupljaju sa svojom braćom i sestrama. Ni crkveni život ni različiti segmenti rada nisu davali zadovoljavajuće rezultate. Bila sam svesna da ovi problemi zahtevaju što skoriji razgovor u zajedništvu, ali nisam mogla da se odreknem sopstvene porodice, i nisam bila posvećena svojoj dužnosti svim srcem. Sve moje besede bile su samo reči i doktrine, i to nije moglo da reši probleme moje braće i sestara. To je značilo da je rad crkve kasnio.

Kasnije sam bila primorana da prestanem da obavljam svoju dužnost zbog nepovoljnog okruženja. Pokajala sam se što ranije nisam cenila priliku da obavljam svoju dužnost i pomolila sam se Bogu: „Bože, ako budem imala drugu priliku, sigurno ću pravilno obavljati svoju dužnost. Ne mogu više da zanemarujem svoje dužnosti i da Te izdajem da bih održala svoju porodicu!” Nedugo zatim, crkva je uredila da obavljam svoje dužnosti u drugom okrugu. Duboko sam cenila ovu priliku da obavljam svoju dužnost. Kroz stvarnu saradnju, uspešno sam podržala neku negativnu i slabu braću i sestre. Život crkve se vratio u normalu, i postigla sam neke rezultate u svojoj dužnosti.

U avgustu su me više starešine pozvale na okupljanje, i rekle mi da se okružna starešina prepušta telesnim udobnostima i ne prati rad. To je značilo da nijedan od različitih segmenata rada u crkvi nije napredovao i da je crkveni život bio u potpunom rasulu. Čak i nakon što je više puta bila razotkrivena i dobijala pomoć, nije se pokajala niti promenila, i trebalo ju je smeniti. Međutim, okruženje je bilo nepovoljno i nepogodno za održavanje izbora. Pored toga, ja sam ovde bila već neko vreme i bila sam upoznata sa radom. Stoga su me zamolile da budem vršilac dužnosti okružnog starešine. Pomislila sam: „Sada kada nisam zauzeta svojom dužnošću, mogu povremeno da odem kući. Ako prihvatim ovu starešinsku dužnost, biću zauzeta poslom, i neću moći tako često da idem kući. Ako se dugo ne vratim, ne znam šta će moji rođaci i prijatelji reći o meni. Ali crkvi je sada potrebna saradnja ljudi. Ako bih odbila svoju dužnost u ovom kritičnom trenutku, izdala bih Boga.” Prihvatila sam starešinsku dužnost iz savesti i razuma. Međutim, tokom dana dok sam čekala primopredaju, kad god bih pomislila da u budućnosti neću moći da brinem o mužu i ćerki, oštar bol mi je parao srce. Neprestano sam se u srcu molila Bogu, tražeći od Njega da me vodi da se pokorim ovom okruženju. Setila sam se reči Božjih: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, sklada i prekida, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, podrške i odbacivanja, i tako dalje – nije da niste svesni izbora koje ste napravili! Između skladne porodice i one razorene, vi ste izabrali prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti, opet ste izabrali ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između raskoši i siromaštva, izabrali ste prvo; kada ste birali između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, izabrali ste ono prvo; a između predstave i istine, ipak ste izabrali ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. To što sam godinama uložio celo svoje srce iznenađujuće Mi nije donelo ništa više od vašeg napuštanja i skrušenosti; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da olabavite stisak nad njima. Kakav će, onda, biti vaši ishod? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje, čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku? Hoćete li se pokoriti Mojim rečima ili ćete prema njima osećati odbojnost? Moj dan je položen tu pred vašim očima, a ono s čim se suočavate jesu novi način života i nova polazna tačka. Međutim, moram da vam kažem da ova polazna tačka nije početak prošlog novog dela, već okončanje starog. Drugim rečima, ovo je završni čin. Mislim da svi možete da razumete šta je neobično u vezi sa ovom polaznom tačkom. Uskoro ćete, međutim, shvatiti pravo značenje ove polazne tačke, pa hajde da zajedno pođemo dalje i pozdravimo završnicu koja dolazi! Ipak, ono što Me i dalje zabrinjava u vezi s vama jeste činjenica da, kad ste suočeni s nepravdom i pravdom, uvek birate ono prvo. Međutim, sve to je u vašoj prošlosti. I Ja se nadam da ću zaboraviti sve iz vaše prošlosti, iako je to vrlo teško izvodljivo. Uprkos svemu, imam veoma dobar način da to učinim: neka budućnost zameni prošlost i dopustite da se senke vaše prošlosti rasprše u zamenu za vaše pravo današnje ja. Zato moram da vas namučim da još jednom napravite izbor: kome ste tačno odani?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Svaka rečenica Božjih reči probadala mi je srce. Osećala sam se kao da mi Bog sudi i da me razotkriva licem u lice. Svaki put kada sam se suočavala sa izborom između dužnosti i porodice, prvo o čemu sam razmišljala bila je moja porodica, moj suprug i moja ćerka. Bila sam svesna da kao stvoreno biće treba da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima, i da dobro obavljam svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Međutim, i dalje nisam mogla a da ne nalazim izgovore da odbijem svoju dužnost. Na primer, kada sam prvi put izabrana za propovednicu, brinula sam da neću moći da brinem o mužu i ćerki, pa sam odbila dužnost. Iako sam na kraju nevoljno prihvatila svoju dužnost, samo sam je obavljala ne razmišljajući o tome kako da rešim bilo kakve probleme. Kada sam videla crkvene starešine kako žive u telu i daju prioritet svojim porodicama ne noseći nikakav teret u svojim dužnostima, nisam besedila o istini da bih ih razotkrila, već sam umesto toga pokazivala obzir prema njihovom telu. To je značilo da nije bilo napretka u radu crkve, što ga je odlagalo. Kada sam došla ovamo da obavljam svoju dužnost, rad crkve je bio u potpunom rasulu zbog pojave lažnog starešine u okrugu. Postojala je hitna potreba da neko preuzme starešinske dužnosti. Međutim, brinula sam da ću biti previše zauzeta svojom dužnošću da bih išla kući i brinula o mužu i ćerki, pa sam ponovo razmišljala o odbijanju dužnosti. Smatrala sam brigu o mužu i ćerki važnijom od Boga i svoje dužnosti. Spolja sam verovala u Boga i sledila Ga, ali u srcu sam bila odana svojoj porodici, mužu i ćerki. Moji postupci su zaista ražalostili i razočarali Boga. Razmišljajući o tome kako sam toliko godina verovala u Boga i uživala u zalivanju i opskrbi tolikih Božjih reči, kada su crkvi ljudi bili najpotrebniji, trebalo je da preuzmem odgovornost i dobro obavim svoju dužnost. Ali kako sam uzvratila Bogu? Neprestano sam se držala svoje porodice, muža i ćerke. Nisam se osećala nelagodno kada nisam uspevala dobro da obavim svoju dužnost, a kada sam malo zanemarila brigu o mužu i ćerki, osećala sam da sam im dužna. Spolja sam obavljala svoju dužnost, ali u srcu sam razmišljala o tome kako da nađem priliku da im se iskupim. Uopšte nisam pokazivala obzir prema Božjim namerama. Gde je bila moja ljudskost? Bog kaže: „Zato moram da vas namučim da još jednom napravite izbor: kome ste tačno odani?” Bila sam tužna i ispunjena samoprekorom, i nisam mogla da prestanem da plačem. Osećala sam se kao da Bog čeka moj odgovor da vidi da li ću Mu bar jednom biti odana. Kleknula sam na krevet i pomolila se Bogu: „Bože, u prošlosti sam uvek birala svog muža i ćerku, što Te je ražalostilo i razočaralo. Sada kada si mi dao drugu priliku da obavljam svoju dužnost, voljna sam da Ti udovoljim. Čak i ako se do kraja života nikada ne vratim kući, i dalje ću Ti udovoljavati i ispunjavati dužnost stvorenog bića.” Nakon molitve, osetila sam iznenadno olakšanje. Nekoliko dana kasnije, preuzela sam posao, i počela da organizujem okupljanja sa propovednicima da bih razumela situaciju u crkvi. Brzo sam se posvetila svojoj dužnosti.

Nakon što sam neko vreme obavljala svoje dužnosti daleko od kuće, ponekad bih videla svoju četvoročlanu porodicu domaćina kako srećno živi zajedno, i nisam mogla a da ponovo ne počnem da mislim na svog muža i ćerku. Nisam znala kako su. Moja ćerka je bila u višim razredima osnovne škole. Ipak je devojčica, a kada joj majka nije tu, postoje neke stvari koje ne može da kaže ocu. Mora da joj je bilo zaista teško. Osećala sam se nesposobnom u ulozi majke. Kada sam o tome razmišljala, nisam mogla da smirim srce da bih obavljala svoju dužnost. Posle sam počela da razmišljam: „Zašto se uvek osećam dužnom prema svom mužu i detetu? Zašto je to tako?” Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam reči Božje: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? (…) Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su mi pomogle da shvatim razlog zašto sam smatrala brigu o mužu i ćerki tako važnom. To je bilo zato što sam videla kako moja majka dobija pohvale od seljana jer je bila dobra supruga i brižna majka. Kada sam i ja to isto radila, dobijala sam komplimente od svog muža. Smatrala sam da je biti dobra supruga i brižna majka, pomagati mužu i vaspitavati dete znak da sam dobra žena. Verovala sam da žena treba ceo život da živi za svog muža i decu, i da se samo na taj način može smatrati dobrom ženom o kojoj se neće pričati iza leđa. Nakon što sam počela da verujem u Boga, shvatila sam da mi je dah u plućima dao Bog. Kao stvoreno biće, treba da obožavam Boga i da svoju dužnost stavim na prvo mesto. Međutim, bila sam vezana tradicionalnim idejama i stavovima da budem dobra supruga i brižna majka, da pomažem mužu i vaspitavam dete. Ako bih provodila više vremena na okupljanjima i obavljajući svoje dužnosti, a ne bih mogla dobro da brinem o mužu i ćerki, osećala sam se kao da sam uradila nešto pogrešno i nisam mogla da se smirim na okupljanjima. Kada sam bila daleko od kuće obavljajući svoju dužnost i nisam mogla često da idem kući, plašila sam se da će drugi reći da ne brinem o mužu i ćerki i da nisam dobra žena. Kada je rad crkve hitno zahtevao moju saradnju, izabrala sam da odbijem svoju dužnost i izdam Boga da bih mogla da brinem o mužu i ćerki kako bih zaštitila svoj ugled dobre žene. Sotona upravo koristi te tradicionalne ideje da navede ljude na pogrešan put i iskvari ih, navodeći žene da se rado muče poput tegleće marve za svoje muževe i decu, postajući njihove robinje. Bila sam duboko povređena tim tradicionalnim mislima i idejama. Smatrala sam brigu o mužu i detetu svojim primarnim zadatkom, a obavljanje dužnosti dodatnim poslom. Rad crkve je bio oštećen, a moja braća i sestre nisu imali dobar crkveni život, ali nisam osećala ni teskobu ni zabrinutost. Umesto toga, imala sam osećaj kao da gubim sam život ako nisam dobra supruga i brižna majka i ako nemam dobar ugled. Razmišljajući o tome, bez obzira koliko dobro brinem o mužu i ćerki, i bez obzira koliko me svi hvale da sam dobra žena, ako ne stremim ka istini i ne ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće, sve je to bezvredno u Božjim očima, i izgubila bih vrednost i smisao života. Na kraju bi me Bog sigurno omrznuo i uklonio. Setila sam se reči Božjih: „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće došlo je od Boga i postoji zahvaljujući Božjoj suverenosti. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni Božjem nalogu niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su za Božji nalog mučenički stradali, a još više pred Bogom koji nam je pružo sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Bog se dvaput ovaplotio da nas spase od Sotonine štete, uloživši celo svoje srce. Samo pomislite na Doba blagodati. Mnogi hrišćani su putovali širom sveta da bi propagirali Božje jevanđelje. I oni su imali porodice, žene i decu, ali su mogli da se odreknu svojih porodica i dece da bi Božji nalog stavili na prvo mesto. Oni su ti koji su bili odani Bogu i koje je Bog odobrio. U poređenju sa njima, osećala sam se posebno posramljeno. Pomisliti da sam mogla da se rodim u poslednjim danima i da dođem pred Boga: sve je to bilo zahvaljujući Božjoj suverenosti i predodređenju. Treba da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće i da propagiram Božje jevanđelje carstva. To je najpravednija stvar koju treba uraditi. Kada sam to shvatila, više se nisam osećala dužnom prema svom mužu i ćerki, i više me nije bilo briga šta moji rođaci i prijatelji misle o meni. Mogla sam da smirim srce i obavljam svoju dužnost.

Posle sam razmišljala: „Zašto uvek osećam da moj suprug i ćerka ne mogu da žive bez mene?” Pročitala sam reči Božje: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Iz Božjih reči sam shvatila da je sudbina svake osobe u Božjim rukama; čovek je ne može kontrolisati. Uvek sam brinula da je moj suprug od detinjstva bio razmažen i da ne ume da kuva ili pere veš, i da je moja ćerka mlada, pa ne bi mogli da žive bez moje brige. Međutim, u stvari, kada sam ih poverila Bogu, moj suprug je postepeno naučio da kuva, a moja ćerka je naučila da vozi bicikl kada nije bilo nikoga da je dočeka iz škole. Pored toga, postala je veoma nezavisna. Kasnije sam saznala da je, kada nisam bila kod kuće, moja zaova pravila pamučnu odeću za moju ćerku, a moj svekar se takođe preselio u našu kuću da brine o njoj. Moj suprug i ćerka su dobro živeli svih ovih godina. Da sam bila sa njima, samo bi postajali sve zavisniji od mene i ne bi bili tako nezavisni kao sada. Takođe sam shvatila da sam u prošlosti bila previše nadmena. Zaboravila sam da sam samo stvoreno biće, i da ne mogu čak ni da kontrolišem sopstvenu sudbinu. Kako bih mogla da kontrolišem sudbinu drugih? Sudbina mog supruga i deteta je u Božjim rukama i nije nešto što ja mogu da kontrolišem. U budućnosti, kada okruženje dozvoli i ne budem previše zauzeta svojom dužnošću, otići ću kući u posetu. Ako okruženje ne dozvoli, poveriću ih Bogu. Kada sam to pomislila, bila sam mnogo smirenija.

Božje reči su mi pomogle da raspoznam tradicionalno razmišljanje o tome da se bude dobra supruga i brižna majka, i pomogle mi da se malo-pomalo oslobodim Sotoninog ropstva. Bez porodičnih uplitanja, imam više vremena da jedem i pijem reči Božje, i u stanju sam da posvetim svoje srce svojim dužnostima. Moj rast se takođe malo-pomalo povećavao. Zahvaljujem vođstvu Božjih reči!