Autorka: Sijaoji, Španija

Kad sam bila dete, pošto su moji roditelji bili zauzeti zarađivanjem za život i nisu imali vremena da se brinu o meni, poslali su me kod bake da me odgaja. U to vreme se baš sprovodila kontrola planiranja porodice, a pošto nisam bila prijavljena kod bake, da bismo izbegli kazne, svaki put kad bi selo vršilo provere, baka bi me nosila i skrivala. Komšije su mi se smejale što nemam prijavu boravka, nazivale su me „Nebitna mala” i govorile da sam dete bez majke. Iako sam bila samo dete, ipak sam shvatala da mi se rugaju. Bila sam veoma povređena. Nisam želela da ih viđam, niti da se igram sa drugom decom. Mnogo vremena sam provodila sama u kući gledajući TV, ili bih se igrala sa bakom. Detinjstvo mi je bilo prilično sputano i monotono. Kasnije, kada sam stasala za školu, roditelji su me vratili kući. Pošto sam bila introvertna, nisam volela da pričam i nisam pozdravljala ljude, mama je govorila da sam spora i da nisam bistra kao moja mlađa sestra. I sama sam mislila da mi mnogo toga nedostaje, pa sam još manje želela da komuniciram sa ljudima. Postepeno sam shvatila da mi je teško da komuniciram sa drugima, i kada bih razgovarala sa nekim, ne bih znala šta da kažem, ni kako da započnem razgovor. Ponekad sam imala nešto na umu i stavove koje sam želela da izrazim, ali kad bih progovorila, nerazgovetno bih mrmljala zbog nervoze i straha. Naročito kada bih razgovarala sa nepoznatim ljudima u velikim grupama, toliko bih se unervozila da bi mi lice pocrvenelo. Zato bih svaki put kad bi nam došli rođaci ili kad bih morala da idem na neku večeru, uvek pokušavala to da izbegnem ako sam mogla, a ako nisam mogla da odbijem, samo bih tiho sela u neki ćošak, gledajući druge kako ćaskaju i smeju se.

Takva sam ostala i nakon što sam pronašla Boga. Sećam se jednom na okupljanju, videla sam da prisustvuje 50 ili 60 ljudi. Odmah sam se uplašila, i pošto je bilo toliko ljudi, nisam se usuđivala da govorim. Nisam bila vešta u izražavanju, pa sam osećala da, ako budem nejasno govorila ili me drugi ne budu razumeli, to bi bilo zaista neprijatno i sramotno. Zato bih svaki put kad bi me nadzornik zamolio da razgovaram u zajedništvu, odlučila da ćutim i samo slušam. Ponekad, kada bih sa braćom i sestrama učila profesionalne veštine, nadzornik bi nas zamolio da podelimo svoja mišljenja, a ja ne bih mogla da se otmem nervozi, niti bih se usudila da razgovaram u zajedništvu, plašeći se da neću biti jasna. Nekoliko puta sam, tek pošto bi me nadzornik prozvao, morala da razgovaram u zajedništvu, a dok sam razgovarala, bila sam toliko nervozna da mi se glas promenio, a lice mi je postajalo sve vrelije što sam više govorila. Na kraju nisam mogla jasno da govorim i osećala sam se zaista posramljeno. Pomislila sam: „Zašto sam tako beskorisna? Samo izražavam svoje stavove, pa zašto je to tako teško i stresno? Ne mogu čak ni jasno da govorim, zaista sam glupa!” Gledajući sestre sa kojima sam sarađivala kako tako prirodno i tečno razgovaraju, osećala sam zavist: „Zašto ja nemam takvo samopouzdanje i hrabrost? Zašto mi je tako teško da govorim ili izrazim svoje misli?” Kasnije je nadzornik uredio da budem vođa tima. Pomislila sam u sebi: „Ja sam introvertna i nevešta sa rečima, a kad ima previše ljudi, ne usuđujem se da govorim. Šta ako braća i sestre budu imali pitanja, a ja ne budem mogla jasno da im odgovorim? Zar to neće biti neprijatno?” Samo sam želela da nadzornik nađe nekog drugog, a ja bih radije bila samo tihi član tima. Ali plašila sam se da će nadzornik steći loš utisak o meni ako odbijem dužnost, pa sam odustala od te misli. Kada sam posle pratila rad braće i sestara, i dalje sam bila uplašena, a kada bi mi postavljali pitanja, uvek sam želela da drugi odgovore, jer sam se plašila da neću jasno objasniti stvari ili da neću moći da rešim njihove probleme. Kada nisam mogla da izbegnem, naterala bih sebe da kažem nekoliko reči, ali i dalje sam bila veoma nervozna. Gledajući sebe takvu, osećala sam se veoma frustrirano, i shvatila sam da to stanje ozbiljno utiče na moju normalnu komunikaciju sa drugima i na moju sposobnost da obavljam dužnosti. Ako se uskoro ne preokrenem, postaću sve pasivnija u svojim dužnostima, a to će sigurno usporiti rad. Zato sam svesno tragala za istinom da bih rešila svoje probleme.

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči koji se odnosio upravo na moje stanje. Bog kaže: „U kakvoj god situaciji da se nađu, kad se suoče s nekom poteškoćom, kukavice se povlače. Zašto to čine? Jedan od uzroka leži u njihovom osećaju inferiornosti. Zato što se osećaju inferiorno i ne usuđuju se da izađu pred ljude, nisu u stanju da preuzmu čak ni one obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da preuzmu, niti mogu da ponesu teret onoga što bi zapravo mogli da postignu u okviru svojih sposobnosti i kova, kao i u okviru svog normalnog ljudskog iskustva. Ovaj osećaj inferiornosti utiče na svaki aspekt njihove ljudskosti, na njihov karakter i, naravno, na njihovu ličnost. Kad se nađu u grupi ljudi, retko izražavaju svoje stavove, a gotovo nikada nećete čuti kako izražavaju svoje mišljenje ili stanovište. Kad se suoče s nekim problemom, ne usuđuju se da progovore, već stalno uzmiču i povlače se u sebe. Kada je prisutno svega nekoliko ljudi, oni još i smognu hrabrosti da sednu među njih, ali ako je prisutan veliki broj ljudi, odlaze gde god nađu neki kutak i slabo osvetljenje, ne usuđujući se da izađu pred druge ljude. Kad god osećaju da bi hteli aktivno nešto da kažu i izraze vlastite stavove i mišljenja, te tako pokažu da ispravno razmišljaju, oni čak ni za to nemaju dovoljno hrabrosti. Kad god im se javi takva pomisao, osećaj inferiornosti ih najedanput svom snagom preplavi, upravlja njima, guši ih i govori im: ’Ne pričaj ništa, jer ni za šta nisi. Ne izražavaj svoje stavove, i ideje zadrži za sebe. Ako u srcu zaista imaš nešto što želiš da kažeš, zapiši to na kompjuteru i dovoljno je da to sȃm u sebi svariš. Ne smeš nikom drugom o tome da pričaš. Šta ako kažeš nešto pogrešno? Strašno bi se postideo zbog toga!’ Taj unutrašnji glas ti stalno govori kako ne treba da učiniš ovo ili ono, kako ovo ili ono ne treba da kažeš, pa si stoga prinuđen da progutaš svaku reč koju bi hteo da izgovoriš. Možda postoji nešto o čemu si dugo razmišljao u svom srcu, ali kada dođe vreme da govoriš, ti se povučeš, ne usuđuješ se da to kažeš, stidiš se da govoriš, i osećaš da je to nešto što ne smeš da uradiš, da bi to bilo kao kršenje nekog pravila ili zakona. A kad jednoga dana konačno budeš aktivno izrazio svoj stav, duboko u sebi osetićeš nemir i nelagodnost kakve nikada pre toga nisi iskusio. Mada taj osećaj neuporedive nelagode postepeno bledi, tvoj osećaj inferiornosti polako guši svaku tvoju ideju, nameru i plan da progovoriš, da izneseš svoje mišljenje, da budeš normalna osoba i da budeš poput svih ostalih. Oni koji te zaista ne poznaju veruju da si ti osoba od malo reči, da si tih, da imaš stidljivu ličnost, da si neko ko ne voli da se ističe u gomili, da se osećaš posramljeno i da ti lice pocrveni kada govoriš pred mnogo drugih ljudi, i da si relativno introvertan. U stvari, samo ti znaš da se osećaš inferiorno. (…) Iako se za ovu emociju ne može reći da je iskvarena narav, ona je već izazvala ozbiljan negativan efekat na ljude; ona silno tlači njihovu ljudskost i ima veliki negativan uticaj na razne emocije, kao i na govor i postupke njihove normalne ljudskosti. Ove posledice su veoma ozbiljne. U užem smislu, ona utiče na njihovu ličnost, na njihove sklonosti i njihove ambicije; u širem smislu, utiče na njihove ciljeve i pravac u životu. Zar se iz samih uzroka nastanka tog osećaja inferiornosti, iz njegovog razvoja i iz posledica koje ima na čoveka, iz bilo kog ugla gledano, dakle, zar iz svega toga ne možemo da zaključimo da je to nešto što ljudi treba da otpuste? (Možemo.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da se osećam zaista inferiorno. Stanje i manifestacije osećaja inferiornosti koje je Bog razotkrio ispoljavale su se u meni. Srce mi je bilo sputano osećajem inferiornosti i uvek sam osećala da nisam dovoljno dobra na razne načine. U interakciji sa ljudima, plašila bih se da govorim kada bi bilo previše ljudi, ili bih se sakrila u ćošak i ćutala. U svojim dužnostima, kad god je trebalo da izrazim svoje misli, nevoljno bih postajala nervozna, a misli mi se ne bi vrtele oko toga kako da sarađujem sa svima da bih ispunila svoje dužnosti, već bih osećala da su moje jezičke veštine neadekvatne i da mi govor nije relevantan, i radije bih da drugi razgovaraju u zajedništvu. Kada sam imala mišljenja ili misli o određenim pitanjima, stalno bih oklevala, misleći: „Da li da progovorim ili ne? Da li je moje mišljenje ispravno? Hoće li se drugi složiti sa mnom? Ma, bolje da ne kažem. Najbolje je samo da slušam tuđa gledišta.” Često su na mene uticale te misli, kao da su mi usta bila zapečaćena, a grlo blokirano, što je dovodilo do toga da u mnogim situacijama nisam mogla da izrazim svoje stavove i poziciju. Nadzornik me je zamolio da budem vođa tima, i znala sam da, pošto sam preuzela tu dužnost, treba da ispunim svoje odgovornosti, ali svaki put kad je trebalo da pratim rad, nikako nisam mogla da izustim ni reč, plašeći se da neću moći jasno da objasnim stvari i da me drugi neće razumeti. To bi bilo zaista sramotno! Zato sam uvek želela da neko sa boljim komunikacijskim veštinama odgovara na pitanja braće i sestara, a ja bih samo slušala i slagala se sa strane. Kao rezultat toga, nisam mogla da ispunim odgovornosti koje je trebalo da ispunim i postajala sam sve pasivnija u svojim dužnostima. Ovo negativno osećanje inferiornosti zaista je imalo ogroman uticaj na mene, činilo me je sve plašljivijom i pasivnijom, i čak nesposobnom da normalno komuniciram sa drugima. Izgubila sam osećaj odgovornosti i poleta, i sve sam više sebe negativno osuđivala i donosila presude o sebi, a moja želja da se povučem bivala je sve jača. Videla sam koliko je bolno biti vezan i sputan tim osećajem inferiornosti.

Nakon toga, tražila sam rešenja za taj problem. Pročitala sam Božje reči: „Iako je osećaj inferiornosti, spolja gledano, emocija koja se ispoljava u ljudima, njen osnovni uzrok zapravo leži u Sotoninom kvarenju ljudi, okruženju u kojem ljudi žive i objektivnim ljudskim razlozima. Čitavo čovečanstvo je potčinjeno vlasti zloga i duboko iskvareno delovanjem Sotone, i niko ne obrazuje narednu generaciju u skladu sa istinom i sa Božjim rečima, već je podučava u skladu sa onim što potiče od Sotone. Prema tome, osim kvarenja naravi i suštine ljudi, posledica podučavanja naredne generacije i čitavog čovečanstva upotrebom stvari koje potiču od Sotone jeste da dovodi i do pojave negativnih emocija kod ljudi. Ukoliko su te negativne emocije samo privremene, one neće imati veliki uticaj na čovekov život. Ako se, međutim, neka negativna emocija duboko ukoreni i zanavek zaglavi u najdubljim delovima čovekovog srca i duše, pa čovek nikako ne može da je zaboravi i da je se oslobodi, ona će neizbežno uticati na različite čovekove odluke, na to kako on pristupa svakojakim ljudima, događajima i stvarima, na njegov izbor prilikom suočavanja s važnim pitanjima koja se tiču načela, kao i na njegov životni put – to je pravi efekat koji ljudsko društvo ima na svaku osobu. Drugi aspekt odnosi se na objektivne razloge u samim ljudima. Drugim rečima, obrazovanje i učenja koja ljudi primaju tokom svog odrastanja, sve misli, ideje i načini vladanja koje prihvataju, kao i raznorazne ljudske izreke – sve to potiče od Sotone, tako da ljudi nisu u stanju da se bave problemima na koje nailaze, niti da ih otklanjaju sa ispravnog stanovišta i perspektive. Stoga se, nesvesno pod uticajem tog surovog okruženja, i pod njegovim ugnjetavanjem i kontrolom, u čoveku se nehotice javljaju razne negativne emocije, poput osećaja inferiornosti, koje on koristi da bi se borio protiv problema koje nije u stanju da reši, promeni ili otkloni. Pretpostavimo da tvoji roditelji, učitelji, tvoje starešine i svi drugi oko tebe daju nerealnu procenu tvog kova, ljudskosti i karaktera, što te naposletku napada, tlači, guši, sputava i vezuje. Na kraju, kada nemaš nikakvu sposobnost da se odupreš, nemaš drugu opciju osim da izabereš život tihog gutanja nezadovoljstva, i da izabereš da nevoljno prihvatiš i tiho trpiš ovu vrstu nepravedne i nepravične stvarnosti. Kada prihvatiš ovu stvarnost, emocija koja se na kraju javi u tebi nije sreća, zadovoljstvo, ili nešto pozitivno ili ohrabrujuće; ne živiš sa više motivacije i većim osećajem za pravac, a još manje težiš tačnim i ispravnim ciljevima za ljudski život, već se u tebi javlja duboko osećanje inferiornosti. Kad se u tebi javi ta emocija, osećaš se bespomoćno. Kada se suočiš sa nečim što od tebe zahteva da izneseš svoje mišljenje, u dubini svog srca ćeš ko zna koliko puta prevrtati ono što želiš da kažeš i mišljenje koje želiš da iskažeš, ali ipak se ne usuđuješ da ga glasno izgovoriš. Kada neko drugi izrazi isto to mišljenje, u svom srcu osećaš potvrdu, potvrdu da nisi ništa gori od ostalih. Ako se, međutim, ponovo nađeš u sličnoj situaciji, opet ćeš reći samom sebi: ’Ne smem da govorim nehajno, da se ističem, niti da se izlažem podsmehu. Ni za šta nisam, glup sam, budala sam i tupan. Moram da naučim da se krijem; treba samo da slušam i da ne govorim.’ Iz svega ovog se vidi da je, od trenutka kada se javi osećanje inferiornosti, pa sve dok se ono duboko ne ukoreni u čovekovom srcu, zar mu nisu već uskraćeni slobodna volja i legitimna prava koja mu je Bog podario? (Jesu.) Na ovaj način on je lišen svega toga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon čitanja Božjih reči, počela sam da razmišljam o tome zašto sam tako plašljiva i imam takav osećaj inferiornosti, i nisam mogla a da se ne setim svoje prošlosti. Kada sam bila mala, da bih izbegla kontrolu planiranja porodice, odgajana sam u bakinoj kući, i često sam morala da bežim i da se skrivam sa bakom. To je bacilo senku na moje srce i postala sam zaista plašljiva. Pošto moji roditelji nisu bili tu, jedna komšinica me je ismevala, nazivajući me „Nebitna mala”, a deca mog uzrasta su mi se takođe rugala da sam dete bez majke. Osećala sam se kao da živim ispod sivog neba bez sunca i osećala sam se zaista usamljeno i sputano, misleći da sam drugačija od druge dece. Oni su imali oba roditelja pored sebe, a ja nisam. Nakon svega toga, nisam volela da izlazim, plašila sam se da srećem ljude i postajala sam sve ćutljivija. Nakon polaska u školu, pošto sam bila plašljiva i nedostajalo mi je osećanje sigurnosti, retko sam razgovarala sa drugovima iz razreda tokom odmora. Gledala bih ih kako ćaskaju, smeju se i igraju posle časova, ali mogla sam samo da ih gledam i da im zavidim, uvek osećajući da sam drugačija od njih. Jedno iskustvo koje je na mene ostavilo dubok utisak dogodilo se na času kineskog jezika. Pošto je moj glas bio tako tih kada sam odgovarala na pitanje, učiteljica je sarkastično rekla: „Treba da ti nabavim megafon”, i čim je to izgovorila, ceo razred je prasnuo u smeh. U tom trenutku, osećala sam se kao predmet podsmeha celog razreda i samo sam želela da sakrijem lice. Zbog mojih prosečnih ocena i učiteljicinog prezira, nakon takvog podsmeha, moje samopoštovanje je bilo teško ranjeno. Nakon povratka u roditeljski dom, videla sam da se često svađaju i osećala sam se još sputanije i usamljenije. Pošto sam dugo bila zaglavljena u tom emocionalnom stanju, mnoge misli i osećanja morala sam sama da svarim u svom srcu. Pošto sam uvek bila tiha i delovala nespretno u postupanju sa ljudima ili situacijama, moji roditelji su mi prilazili sa osećanjem ljutnje i bespomoćnosti, i govorili bi mi: „Jesi li glupa? Ne možeš čak ni da govoriš kako treba, ne umeš da prozboriš ni reč!” Vremenom sam počela da prihvatam da sam ništavna i nevešta sa rečima, i te ocene su se poput nalepnica zalepile za mene, ostavljajući me sa trajnim osećajem inferiornosti. Čak i sada, kada je trebalo da izrazim svoje stavove u svojim dužnostima, jasno bih imala mišljenja i ideje, ali bih se previše plašila da govorim, uvek strahujući da bi moje reči mogle biti neprikladne i stoga odbačene, zbog čega bih izgledala još gore u očima drugih. Ali u stvarnosti, mnogi moji stavovi i predlozi kasnije su se pokazali prikladnim i vrednim razmatranja. Razmišljajući o tim stvarima, počela sam jasnije da razumem razloge za svoja osećanja inferiornosti. Zbog uticaja spoljašnjih okolnosti, stalno sam sebe negativno osuđivala i donosila presude o sebi, i vremenom sam izgubila inicijativu, i u komunikaciji sa drugima i u obavljanju svojih dužnosti, postajala sam sve pasivnija i plašljivija.

Zatim sam nastavila da tragam i pročitala sam Božje reči: „Bez obzira na to kakva je pozadina tvog osećanja inferiornosti, od koga ono potiče ili usled kog događaja je nastalo, ti treba pravilno da razumeš svoj kov, svoje jake strane, talente i svoj karakter. Nije u redu da se osećaš inferiorno, ali ni da imaš osećaj više vrednosti – u oba slučaja se radi o negativnim emocijama. Inferiornost može da sputava tvoje misli i postupke, i da utiče na tvoja stanovišta i stavove. I osećaj superiornosti ima negativan efekat. Prema tome, bilo da se radi o osećaju inferiornosti ili o nekoj drugoj negativnoj emociji, trebalo bi da pravilno razumeš tuđe opaske koje vode do nastanka te emocije. Kao prvo, treba da shvatiš da su te opaske neprecizne; bilo da se odnose na tvoj kov, talenat ili karakter, ocene i zaključci koje oni donose o tebi su neprecizni. Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba da uzmeš Božje reči kao osnovu za sticanje samospoznaje, da pokušaš da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvi su zapravo tvoj kov i talenti, i koje su tvoje jače strane. (…) U takvim situacijama moraš ispravno da proceniš i odmeriš sebe na osnovu Božjih reči. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da radiš bilo šta što si sposoban da radiš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš, tvojih mana i manjkavosti, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a takođe treba da imaš preciznu procenu i spoznaju sopstvenog kova, bilo da je on dobar ili loš. Ako ne možeš da razumeš vlastite probleme niti da stekneš jasnu spoznaju o njima, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na to da li je ono što kažu tačno, to će ti barem poslužiti kao određena polazna tačka, i omogućiće ti da o sebi doneseš osnovni sud ili karakterizaciju. Tada ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi sa ovim negativnim osećanjem – svoje osećanje inferiornosti – i da postepeno isplivaš iz njega. Ovo osećanje inferiornosti se lako rešava ako čovek može da ga raspozna, da se iz njega trgne i da traga za istinom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon čitanja Božjih reči, pronašla sam put da se oslobodim svojih osećanja inferiornosti. Bilo je to da sebe objektivno i pravedno procenim na osnovu Božjih reči. Nisam mogla neprestano da se valjam u tim starim sećanjima, niti da dopustim da me sputavaju senke prošlosti i tuđe pogrešne ocene, do te mere da kontrolišu moje misli i život. Trebalo bi da se merim i ocenjujem prema Božjim rečima, i da svoje prednosti i slabosti posmatram ispravno. Mogla sam takođe da uzmem u obzir ocene onih oko sebe kako bih sebe objektivno procenila. Setila sam se kako su me ocenjivali braća i sestre sa kojima sam sarađivala. Rekli su da mi je kov prosečan, da mi razumevanje nije iskrivljeno, da imam sopstvene misli kada se suočavam sa situacijama, i da imam osećaj tereta i odgovornosti u svojim dužnostima. Videla sam da, iako nisam bila veoma sposobna i pronicljiva i nisam imala veoma visok kov, nisam bila neko lošeg kova ili bez misli. Štaviše, moja braća i sestre me nisu omalovažavali zato što sam bila introvertna i loša u govoru. Naprotiv, kada bih se unervozila i ne bih mogla jasno da govorim, pomagali su mi da razjasnim i dopunim ono što sam pokušavala da kažem. To mi je dalo osećaj istinske pomoći između braće i sestara, bez omalovažavanja ili prezira.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči citiran u iskustvenom članku i to mi je donekle razvedrilo srce, oslobodivši me ograničenja moje introvertne ličnosti. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji žive u normalnoj ljudskosti ograničeni su i brojnim telesnim instinktima i telesnim potrebama. (…) Ponekad ljudi mogu biti sputani osećanjima i telesnim potrebama, a ponekad mogu biti podložni ograničenjima telesnih instinkata ili ograničenjima vremena i ličnosti – to je normalno i prirodno. Na primer, neki ljudi su još od detinjstva prilično introvertni; ne vole da pričaju i muku muče kad s drugima treba da se druže. Čak i kao odrasle osobe u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama, tu svoju ličnost i dalje ne mogu da prevaziđu: i dalje nisu vični govoru niti su vešti s rečima, ne polazi im za rukom da se druže s drugima. Nakon što postanu vođe, ova osobina ličnosti ih u poslu u određenoj meri ograničava i ometa, i to često izaziva njihovu uznemirenost i frustraciju, pa se osećaju veoma sputano. Introvertnost i nesklonost razgovoru jesu ispoljavanja normalne ljudskosti. Pošto su ispoljavanja normalne ljudskosti, da li ih Bog smatra prestupima? Ne, to nisu prestupi i Bog će se prema njima ophoditi ispravno. Bez obzira na to koji su tvoji problemi, nedostaci ili mane, ništa od toga u Božjim očima nije problem. Bog posmatra samo kako ti tragaš za istinom, kako primenjuješ istinu, kako postupaš prema istina-načelima i kako slediš Božji put u okviru urođenih stanja normalne ljudskosti – to je ono što Bog posmatra” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Uvek sam zamerala sebi što sam introvertna i loša u govoru, i često su me omalovažavali i potcenjivali drugovi iz razreda i kolege, ali Bog kaže da su te stvari manifestacije normalne ljudskosti. Konačno sam shvatila da biti introvertan i loš u govoru nije pogrešno, i da to nije nešto čega se treba stideti. Urođena ličnost osobe se ne može promeniti, a Božje delo nije namenjeno da menja ličnost osobe, da pretvara introverte u ekstroverte, ili one koji nisu dobri u govoru u elokventne govornike. Naprotiv, Božje delo je prvenstveno usmereno na pročišćenje i promenu čovekove iskvarene naravi, a Bog ne osuđuje nedostatke i manjkavosti unutar normalne ljudskosti. Ono na šta Bog gleda je da li osoba može da stremi ka istini, i da li može da sluša i da postupa u skladu sa Njegovim rečima. Shvativši ovo, više me nije mučila moja introvertna ličnost ili loše govorne veštine, i više nisam bila nezadovoljna sobom. Treba ispravno da se odnosim prema svojim nedostacima, i kada moram da izrazim svoje mišljenje, ne bih smela uvek da mislim: „Ne mogu ja to. Ja sam introvertna i loša u govoru”, već, naprotiv, moram da ispunim svoje odgovornosti i da postupam u skladu sa načelima. Napredujući u svojim dužnostima, svesno sam postupala u skladu sa Božjim rečima.

Kasnije, kada sam pratila rad, primetila sam da su neka braća i sestre pasivni u svojim dužnostima. Pomislila sam da ih podstaknem, ali kada sam htela da pošaljem poruku, zabrinula sam se, misleći: „Kako da ovo kažem? Hoće li pozitivno reagovati na poruku? Ako mi postave pitanja, a ja ne budem mogla jasno da im odgovorim, biće tako neprijatno!” Zbog takvih misli, nisam se usudila da pošaljem poruku. Shvatila sam da sam ponovo bila sputana svojim osećajem inferiornosti. Pomislila sam na reči Božje koje sam pročitala nekoliko dana pre: „Bez obzira na to koji su tvoji problemi, nedostaci ili mane, ništa od toga u Božjim očima nije problem. Bog posmatra samo kako ti tragaš za istinom, kako primenjuješ istinu, kako postupaš prema istina-načelima i kako slediš Božji put u okviru urođenih stanja normalne ljudskosti – to je ono što Bog posmatra” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). U tom trenutku, osetila sam da imam pravac i put. Bez obzira na to da li moja braća i sestre reaguju pozitivno, trebalo bi da ispunim svoju odgovornost. Zato sam poslala poruku da ih podstaknem na rad. Kada su mi postavili neka pitanja, odgovorila sam koliko sam znala, i takvo postupanje mi je donelo mir. Iskusila sam da su Božje reči zaista pravac i merilo za to kako ljudi treba da postupaju.

Kasnije me je jedna sestra podsetila da promislim: koje su me, osim osećaja inferiornosti, još iskvarene naravi sputavale kada sam uvek bila pasivna i povlačila se u svojoj dužnosti? Sestra mi je poslala odlomak Božjih reči, i tek tada sam shvatila osnovni uzrok svojeg osećaja inferiornosti. Svemogući Bog kaže: „Porodica ljude ne uslovljava samo s jednom ili dve izreke, već čitavim mnoštvom dobro poznatih citata i aforizama. Da li ti, na primer, stariji članovi porodice i roditelji često pominju izreku ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’? (Da.) Kažu ti: ’Ljudi moraju da žive zarad vlastitog ugleda. Ljudi u svom životu ne treba da traže ništa drugo osim da izgrade dobru reputaciju i ostave dobar utisak na druge. S kim god da razgovarate, govorite im reči koje lepo zvuče, govorite samo reči laskanja i ljubaznosti i nemojte da ih uvredite. Umesto toga, činite više dobrih stvari i ljubaznih dela.’ Ovaj konkretan efekat uslovljavanja od strane porodice ostvaruje određeni uticaj na ponašanje ljudi, odnosno na načela njihovog vladanja, što neminovno ima za posledicu da oni pridaju veliki značaj slavi i dobitku. Drugim rečima, ljudi pridaju veliki značaj vlastitom ugledu, renomeu, utisku koji ostavljaju na druge ljude, kao i tome kako drugi procenjuju sve što ovi rade i svako mišljenje koje izraze. Ljudi pridaju veliku važnost slavi i dobitku, tako da reči tih dobro poznatih izreka i načela tradicionalne kulture za ophođenje sa stvarima zauzimaju dominantan položaj u njihovom srcu, pa ga čak u potpunosti okupiraju. Neprimetno, oni počinju da smatraju nevažnim to da li svoju dužnost obavljaju u skladu sa istinom i načelima, i mogu čak u potpunosti da napuste takva razmatranja. Te sotonske filozofije i dobro poznate izreke tradicionalne kulture, kao što su: ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’, postaju naročito važne u njihovom srcu. (…) Cilj svega što radiš nije u tome da primenjuješ istinu, niti da udovoljiš Bogu, već isključivo u očuvanju tvog ugleda. U šta se, na taj način, sve ono što radiš nehotično pretvorilo? Pretvorilo se u religiozni čin. Šta se desilo sa tvojom suštinom? Postao si arhetip fariseja. U šta se pretvorio tvoj put? Pretvorio se u put antihrista. Bog to tako karakteriše. Prema tome, promenila se suština svega što radiš, sada je drugačija; ti istinu ne primenjuješ, niti stremiš ka njoj, već težiš isključivo ka slavi i dobitku. Na kraju krajeva, tvoj učinak u obavljanju dužnosti, što se Boga tiče – prosto rečeno – nije u skladu s merilom. Zašto je to tako? Zato što si posvećen isključivo vlastitom ugledu, umesto da se posvetiš onome što ti je Bog poverio da radiš, ili svojoj dužnosti kao stvorenog bića. (…) To je zato što je suština svega što radiš isključivo zarad tvog ugleda i isključivo radi primene izreke ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’ – to nije stremljenje ka istini. A ipak, ti sȃm to ne znaš. Misliš da nema ničeg lošeg u toj izreci, zato što ljudi zaista žive zarad vlastitog ugleda, zar ne? Baš kao što kaže ona dobro poznata izreka: ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu.’ Čini se da je ta izreka veoma pozitivna i legitimna, pa ti stoga nesvesno prihvataš njen efekat uslovljavanja i smatraš je pozitivnom stvari. Čim na nju počneš da gledaš kao na nešto pozitivno, ti nesvesno počinješ da stremiš ka njoj i da je primenjuješ. Istovremeno je, nesvesno i zbunjeno, posmatraš kao kriterijum istine. A čim počneš da je posmatraš kao kriterijum istine, ti više ne možeš da prihvatiš ono što Bog govori i više ne možeš to da razumeš. Umesto toga, slepo primenjuješ moto ’Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu’ i postupaš u skladu s njim, da bi na kraju od svega toga dobio dobar ugled. Zadobio si, dakle, ono što si hteo da zadobiješ, ali si pritom prekršio i napustio istinu, i propustio priliku da budeš spasen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Iz Božjih reči sam shvatila da sam oduvek bila pod dubokim uticajem ideje „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, i da sam oduvek visoko cenila svoj ugled, mnogo brinući o tome šta će drugi misliti o meni. Bila sam poput marionete, sputana svojim ponosom i statusom. Razmišljala sam o tome kako je to što me je nadzornik postavio za vođu tima zapravo bila sjajna prilika za mene da se obučim. U komunikaciji i zajedničkom učenju sa braćom i sestrama, to je takođe bila dobra prilika da nadoknadim ono što mi je nedostajalo. Ako su moji stavovi bili pogrešni, braća i sestre su mogli da mi pomognu da ispravim bilo kakva odstupanja. Ali uvek sam bila sputana svojim ponosom, i kada bih videla da ima mnogo ljudi i da moram da podelim svoje stavove, moja prva reakcija je uvek bila: „Ne mogu ja to.” Plašila sam se da ću otkriti svoje nedostatke, i da će braća i sestre steći loš utisak o meni i gledati me s visine. Kao rezultat toga, nisam rekla ono što je trebalo reći, niti sam ispunila odgovornosti koje je trebalo da ispunim, što me je učinilo veoma pasivnom u obavljanju svojih dužnosti. Pridavala sam preveliku važnost svom ličnom ponosu i statusu. Da bih zaštitila svoj ponos i status, propustila sam mnoge prilike da primenjujem istinu i ispunim svoje odgovornosti, i propustila sam toliko šansi da primim delo Svetog Duha. Morala sam svesno da primenjujem istinu i da više ne živim za ponos ili status.

Kasnije, zbog poslovnih potreba, morala sam da obavljam svoje dužnosti u drugom timu, a vođa tima me je zamolio da pratim rad braće i sestara i da vodim grupna okupljanja. Pomislila sam u sebi: „Nisam elokventna. Ako ne objasnim stvari jasno, i braća i sestre ne razumeju, zar me ljudi neće gledati s visine?” Osetila sam se pomalo nervozno i napeto. Ali shvatila sam da je Bog dozvolio da mi se ova dužnost poveri kako bi mi dao teret i omogućio mi da se više obučavam. Stoga sam prihvatila ovu dužnost. U početku, kada sam se okupljala sa braćom i sestrama, bila sam suvoditelj sa svojom partnerkom, i još uvek sam bila nervozna pre razgovora u zajedništvu, brinući da će me, ako ne budem dobro razgovarala u zajedništvu, braća i sestre gledati s visine. Ali kada sam pomislila na to da je to moja dužnost, osetila sam odgovornost i mogla sam hrabro da razgovaram u zajedništvu. Iako sam i dalje bila nervozna tokom razgovora u zajedništvu, nakon nekoliko okupljanja, otkrila sam da nakon što pažljivo promislim o Božjim rečima, nisam toliko nervozna kada razgovaram u zajedništvu. Nije me bilo previše briga da li besedim dobro ili loše i bila sam mnogo opuštenija. To što sam uspela da napravim čak i tu malu promenu bio je rezultat Božjih reči koje su me usmeravale. Hvala Bogu!