Autorka: Jifei, Kina

Od pradavnih vremena, u Kini postoji izreka: „Žena se doteruje za svog obožavaoca.” Mnoge žene, da bi pokazale svoju privlačnost i udovoljile muškarcima koji im se dive, nastoje da se ulepšaju i da se lepo oblače. Ni ja nisam u tome bila izuzetak. Kad mi je bilo sedamnaest godina, primljena sam u stručnu školu u glavnom gradu pokrajine. Napustila sam svoje rodno selo i otišla na studije u veliki grad. Sve je za mene bilo tako novo i predivno. Tokom studija sam upoznala svog momka, s kojim sam se često sastajala i ćaskala. Da bih ostavila dobar utisak na njega, uvek sam se uoči sastanka puno trudila oko svog izgleda. On me je takođe često vodio na upoznavanje s rodbinom i prijateljima. Svi su me zbilja voleli i često su hvalili moju lepotu i šarm. Svaki put kad bi mi uputili neki kompliment, moj dečko je bio presrećan. Govorio je da se ponosi kad izađe sa mnom, pa me je uvek rado vodio sa sobom kud god bi pošao. U to vreme, bili smo nerazdvojni. Kasnije smo se i venčali. U početku je bio veoma pažljiv prema meni. Sećam se da sam tokom trudnoće imala jake jutarnje mučnine, pa nisam mogla ništa ni da jedem ni da pijem. Uvek je mislio na mene dok je bio van kuće i radio, a kad god bi imao vremena, dolazio je kući da brine o meni. To mi je zaista bila velika uteha. Ali nakon što nam se rodilo dete, život mi se okrenuo naglavačke. Figura mi se promenila, pa više nisam bila tako vitka i lepa kao pre. Svakoga dana sam u toj meri bila iscrpljena brigom o našem detetu, da više nisam imala vremena da se doterujem, a za to nisam bila ni raspoložena. Kad je video da sam se od devojke najednom pretvorila u isluženu staru domaćicu, moj muž je promenio svoj stav prema meni. Nigde me više nije izvodio, već je skoro po čitave dane provodio sa svojim drugarima i veoma retko je bio kod kuće sa mnom. Kad god bih poželela da izađemo negde sa detetom da se malo opustimo, njega je mrzelo, ali čim bi ga pozvao neko od njegovih prijatelja, odlazio bi ne oklevajući ni sekund. Za kućne ljubimce je voleo da ima pse i, jednom prilikom kad nisam dobro zatvorila vrata i nisam obraćala pažnju, jedan pas je istrčao napolje i više se nije vratio. Muž se zbog toga naljutio na mene i nije dva dana dolazio kući. Bilo je puno takvih incidenata. Činilo mi se da on uopšte ne mari za mene i osećala sam veliku bol. Isprva nisam mogla da razumem zbog čega se muževljev stav prema meni toliko promenio. Jednoga dana, došla mi je u posetu supruga mog rođaka, koja se čak usudila da me ismeva, rekavši mi: „Jesi li se ti pogledala u ogledalo skorije? Izgledaš tako otrcano – koji bi te muškarac poželeo? Znaš li zašto se tvom mužu ne dolazi kući? Ne bih ni ja dolazila kad bih morala da te gledam takvu.” Njene reči su me zbilja zabolele. Ispostavilo se da se moj muž tako ophodi prema meni zato što nisam onako lepa kao pre i zato što sam mu dosadila. Ja sam za njega bila nešto u čemu nije uživao, ali što nije mogao da se natera da odbaci. To me je strašno bolelo, ali nisam znala kako da spasem stvar. Kasnije sam odlučila da pokušam da promenim svoju figuru. Počela sam da se fokusiram na tretmane za ulepšavanje i gubitak težine. Da bih izgubila na težini, često sam uzimala pilule za mršavljenje i kupovala odeću za oblikovanje tela. Čak sam išla na akupunkturu i vakuum terapiju. Isprobala sam sve moguće metode mršavljenja. Pošto sam preterivala s mršavljenjem, često sam osećala vrtoglavicu i mučninu, a kad se stanje pogoršalo, nisam čak mogla da se pomeram dok sam ležala u krevetu. Imala sam strašne bolove i nisam želela ovako da upropaštavam sebe, ali čim bih pomislila da ću tako ponovo osvojiti muževljevo srce, stisnula bih zube i nastavila dalje. Moj trud se isplatio – svojom istrajnošću u režimu gubitka težine, naposletku sam zaista puno smršala. Muž je počeo drugačije da me gleda i ophodio se prema meni mnogo bolje nego pre. Ponekad bi me čak vodio na okupljanja sa svojim prijateljima. Izgledalo je kao da mi se davno izgubljena sreća konačno vratila i ja sam sijala od radosti. U srcu sam postala još uverenija da izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” zaista ima smisla.

Ali ta dobra vremena nisu dugo potrajala. U očima mog muža, promene u mom izgledu bile su samo prolazna novina, pa je on posle nekog vremena nastavio po starom, retko provodeći vreme kod kuće sa mnom. Čak i kad nije imao nikakvih društvenih obaveza, samo bi spavao ili gledao TV kod kuće, skoro nikad ne pokazujući brigu o meni niti želju da sa mnom proćaska. Bila sam duboko nesrećna i razočarana. U ono vreme sam napustila posao i prekinula sve svoje društvene veze, polažući sve svoje nade u njega. Zarad njega, preuzela sam ne samo sve kućne poslove na sebe, već sam se brinula i o detetu i o starijima u našoj porodici, ujedno se fokusirajući na gubitak težine i tretmane za ulepšavanje, kako bih osvojila njegovo srce. Ali od njega zauzvrat nisam dobila ništa osim ravnodušnosti i apatije. Često sam se osećala usamljeno, bespomoćno, tužno i beznadežno. Toliko sam puta šetala sama putem ili pored kanala, iskreno želeći da završim sa svim tim. Ali kad bih pomislila na svoje malo dete i stare roditelje, naprosto nisam mogla da od svega odustanem. Stalno sam iznova pogledala u nebo i u srcu neprestano uzvikivala: „O, nebesa! Zašto mi je život toliko bolan? Šta da radim?”

Kasnije je do mene došlo Božje spasenje u poslednjim danima, pa sam, jedući i pijući Božje reči s braćom i sestrama na okupljanjima, shvatila da Bog danonoćno motri na ljudski rod, ali i da je ljudski rod iskvaren od strane Sotone. Ne znamo odakle smo došli ni kuda idemo, a kamoli kako da živimo. Možemo samo da se bespomoćno upiremo u svom bolu. A sve je to zato što ne slušamo Božje reči i što smo se udaljili od Njegove brige, usled toga što nas Sotona zaluđuje i nanosi nam štetu. Takođe sam shvatila da čovek, kao stvoreno biće, treba da stremi ka istini i da ispunjava svoje dužnosti, i da jedino tada njegov život ima smisao. Kad sam videla kako braća i sestre propovedaju jevanđelje, obavljaju svoje dužnosti i svakodnevno žive ispunjenim i radosnim životom, jako sam im zavidela zbog toga. Ja sam se po čitav dan bavila kuhinjom i svojim mužem. Živela sam osrednjim životom i, usled toga, ništa nisam zadobila i naposletku sam ostala zgažena, prekrivena ranama i preplavljena nepodnošljivim bolom. Kakvu je vrednost ili smisao imao takav život? Istraživala sam svoje srce, pitajući se: „Je li ovo zbilja život kakav želim? Nije. Ne, nije. Ja ne mogu ovako da živim.” Stoga sam počela da obavljam svoje dužnosti u crkvi.

U to vreme, nisam razmišljala da li je ideja „Žena se doteruje za svog obožavaoca” ispravna, niti da li su moje težnje problematične. Tek kasnije, kad sam pročitala o tome kako Bog razotkriva pogrešne aspekte izreke „Žena se doteruje za svog obožavaoca”, počela sam da se prisećam svega što mi se događalo i razmišljala sam i shvatila koliko su moje ranije težnje bile apsurdne i smešne. Svemogući Bog kaže: „Sama izreka ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ žene postavlja u neravnopravan položaj u odnosu na muškarce. Njome se ženama nalaže da se doteruju kako bi muškarcima udovoljile, da žive zarad muške sreće i da se osećaju počastvovano kad god se nekom dopadnu ili im se taj neko divi. To je neravnopravno; već to samo je istinski odraz niskog statusa žena. Smisao koji se krije iza izreke ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ jeste taj da, bilo da se žena drugima dopada zbog svoje lepote, ili privlači naklonost muškaraca zato što ume da se dotera tako da bude dopadljiva oku, ona zbog toga treba da se oseća srećnom i počastvovanom. Samo po sebi, ovo je degradiranje žena. Ova izreka ženama poručuje da je vrednost njihove egzistencije, izvor njihove sreće u tome da postoji neko kome se dopadaju, te da ako takav neko ne postoji, one treba da se osećaju nesrećno i uznemireno i moraju da razmisle o tome zašto se nikome ne dopadaju i o tome da li, kao žene, žive bezvrednim i promašenim životom. Dakle, zar izreka ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ ne degradira žene? (Da.) U izreci ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’, zar se obožavalac obično ne odnosi na muškarca? Samom ovom izrekom muškarci se postavljaju u položaj gospodara, iznad žena. To znači da žena treba da se oseća počastvovano što se muškarcu – gospodaru – dopada i što je on uvažava. Ako se muškarcu – gospodaru – ona ne dopada, s njom onda nešto nije u redu, ona nije neko ko se može voleti, u životu je promašena i nije podobna da bude žena. Vidiš, ovim se status muškaraca neprimetno podiže, omogućavajući im da žene kontrolišu i da se nad njima uzdižu. U tome je pogrešna izreka ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Nakon čitanja Božje reči, shvatila sam da je fraza „Dama se ulepšava za onih koji joj se dive” sama po sebi pogrešna. Stavljajući muškarce iznad žena, ona nesumnjivo obezvređuje žene. Zbog nje žene podsvesno posmatraju muškarce kao svoje gazde, smatraju da njihov život treba da se okreće oko muškaraca i da treba da budu srećne kad steknu naklonost i divljenje muškaraca. Zbog te ideje žene misle kako bez naklonosti i divljenja muškaraca njihov život nema vrednost, kao da žene, same po sebi, žive isključivo zato da bi udovoljavale muškarcima. To gledište je tako apsurdno i nepravično prema ženama. Još od tinejdžerskih dana, ta izreka je imala dubok uticaj na mene. Verovala sam da će ženi koja može da osvoji naklonost muškarca život biti srećan i bezbrižan. Stoga sam dugo sanjala o tome da pronađem muža koji će me voleti i brinuti se o meni, i mislila sam da je jedini način da se proživi istinski srećan život taj da ostarimo zajedno držeći se za ruke. Kasnije sam upoznala svog sadašnjeg muža i u to vreme sam još uvek bila mlada, lepa i zgodna, pa sam mu se zaista dopadala. Kad god je imao vremena, vodio me je sa sobom u provod, a takođe me je odveo da me upozna sa svojom porodicom i prijateljima. Svi su hvalili moj izgled, usled čega me je on još više razmazio. Utonula sam u tu predivnu ljubav i osećala sam neopisivu sreću. Da bih očuvala svežinu naše ljubavi, pred svaki susret sam se puno trudila oko svog izgleda i pokazivala mu svoju najglamurozniju stranu. Posle venčanja sam rodila dete i od devojke sam se pretvorila u isluženu staru domaćicu. Muževljev odnos prema meni se pogoršao, a njegovo divljenje je polako preraslo u prezir. Da bih osvojila njegovu naklonost i sačuvala srećan brak, išla sam na tretmane za ulepšavanje, smršala sam i isprobala sve moguće trikove ne bih li se promenila. Nije me bilo briga čak ni ako je to povređivalo moje telo. Kad sam videla kako se odnos muža prema meni popravlja, bila sam veoma zadovoljna, pa sam izreku „Žena se doteruje za svog obožavaoca” sve više smatrala ključnom za očuvanje našeg braka. Takođe sam preuzela na sebe sve kućne poslove, održavala kuću u savršeno čistom stanju i prelepo se oblačila. Sve svoje srce i um posvetila sam mužu, ali od njega sam zauzvrat dobila samo ravnodušnost. Činilo mi se da u životu više nema nikakve nade i nisam čak želela dalje da živim. Jedući i pijući Božje reči, shvatila sam da mi je svu tu patnju koju sam trpela doneo Sotona. Sledila sam sotonsku jeres i zabludu „Žena se doteruje za svog obožavaoca” i potrošila silno vreme pokušavajući da smislim kako da mu udovoljim i da zadržim njegovo srce, čineći svoju sreću zavisnom od muža. Zauzvrat sam, međutim, dobila samo bol i gorčinu. Bila sam tako blesava i glupa!

Zatim sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, zahvaljujući kojem sam još jasnije prozrela da izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” predstavlja zabludu. Svemogući Bog kaže: „Da li se muškarcima žene dopadaju samo zbog njihovog izgleda i doteranosti? Ili im se žene dopadaju samo zato što vide da su nežne, čedne, dostojanstvene i ljupke? Da li se muškarcima žene dopadaju samo zato što gode njihovim očima? (Ne, već da bi zadovoljili seksualnu požudu tela.) Pa, s kojom onda svrhom žene nastoje da muškarcima udovolje i da ih usreće? (Takođe da bi zadovoljile seksualnu požudu tela.) Drugim rečima, i muškarci i žene jedni prema drugima imaju potrebe, a najosnovnija od tih potreba jeste seksualna požuda tela. Muškarčeva potreba za ženom nije samo u tome da mu se dopadne njen izgled, već da je, na osnovu toga, dobije u fizičkom smislu – da kažemo to direktnije, da dobije njeno telo kako bi zadovoljio svoju seksualnu požudu. Prema tome, svrha u pozadini izreke ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ zapravo je u zadovoljenju seksualne požude muškaraca. Ta izreka ženama nalaže ne samo da se svojim izgledom i doterivanjem muškarcima dopadnu, nego i da zadovolje seksualnu požudu muškaraca. Nije li to tako nizak način života? Ako žene i dalje misle da je ova izreka tačna, da je to nešto što treba da dostignu i da se toga pridržavaju, u tom slučaju žene sebe ponižavaju. Muškarci prema ženama imaju seksualne potrebe i žele da se igraju njihovim telom; umesto da ovo smatraju ogavnim i mrskim, ako se za svoje obožavaoce žene i dalje doteruju, smatrajući to najvećom počašću u svom životu, najvećom čašću, zar time sebe ne ponižavaju? (Da.) Ovim se žene potpuno lišavaju svojih prava. Ne samo da se žene lišavaju svog prava da postoje, svog dostojanstva i ljudskih prava, već se navode na pomisao da je to najveća počast. Nije li to surovo? Krajnje je surovo! Pored toga što žene nemaju nikakvu autonomiju i nikakva ljudska prava, njihova sreća, radost i zadovoljstvo mogu se postići samo na osnovu ugađanja muškarcima i njihovog potpunog zadovoljavanja. Kakav god neljudski tretman da trpe, od žena se i dalje zahteva da na to budu ponosne. Zar se žene ovim ne zlostavljaju i ne pustoše? Bilo da su to savremene žene ili žene iz prošlosti, sve one izreku ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ uzimaju za svoju krilaticu, kao svoj životni cilj. Zar to nije sasvim pogrešno? Nije li to trik koji Sotona koristi da bi ljude zlostavljao i zaluđivao? (Jeste.) (…) Cilj izreke ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ definitivno nije tako jednostavan kao što je to da se muškarac divi ženi. Njome se muškarci sasvim sigurno postavljaju u položaj iznad žena. Preciznije rečeno, ova izreka je nastala u okviru etosa da su muškarci superiorni, a žene inferiorne. Pored toga, u stvarnosti su žene ranjiva grupa u svakom društvenom sistemu, i posmatraju se kao privesci i igračke za muškarce. Prema tome, izreka ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ potpuna je sramota za sve žene. Ukoliko žene posebno odobravaju ovu izreku, onda je za njih to žalosno i čovek treba da oseća prezir prema svim ženama koje tu izreku odobravaju” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Iz Božjih reči sam jasno uvidela da, bilo da se muškarcima dopadaju žene ili da žene nastoje da udovolje muškarcima, njihov je zajednički cilj da se prepuste telesnim željama. Iskvaren ljudski rod nema ispravne poglede na život i ne zna kako da ispuni svoje odgovornosti da bi održavao normalan bračni život. Kad god se muškarac i žena spoje, to je uglavnom radi zadovoljenja njihovih telesnih želja. Da bi udovoljile željama muškarca, žene moraju puno da se trude oko vlastitog ulepšavanja kako bi ugodile muškarcima. Muškarci se, pak, poigravaju sa ženama, ujedno očekujući da se žene ulepšavaju kako bi njima priredile zadovoljstvo. Takva logika je apsolutno smešna. To je ništa drugo do Sotonin trik da zgazi i uništi žene! Da Bog nije razotkrio sve to, ja bih ovu izreku i dalje smatrala ispravnom. Koliko sam zbilja bila glupa i ponizna! Dok sam bila mlada, lepa i zgodna, izlazeći sa svojim mužem, uzdizala sam ga u očima drugih i obilno ugađala njegovoj sujeti, pa se i on lepo ophodio prema meni. Nakon porođaja, nisam više bila tako vitka i lepa kao pre, a onda je i on pokazao svoje pravo lice. Njegovo nekadašnje obožavanje i naklonost postepeno su prerasli u prezir i hladnoću. Da bih ponovo osvojila muževljevo srce, pokušavala sam da smislim kako da mu udovoljim i isprobala sve moguće trikove da bih se ulepšala i smršala. Međutim, to ga je zadovoljilo samo kao privremena novotarija i nije učinio baš ništa na poboljšanju našeg bračnog života. I dalje smo živeli pod istim krovom, ali smo jedno drugom bili kao stranci. Taj osećaj me je često boleo i činio me anksioznom, pa sam čak pomišljala da okončam sebi život. Tek sam nakon čitanja Božjih reči promislila i shvatila da nekadašnja naklonost muža prema meni nije bila iskrena. Njemu se jedino dopadalo kako izgledam. Prosto rečeno, voleo me je samo zbog moje mladosti i lepote, a kad je ta lepota izbledela i kad mi se figura promenila, bili su razotkriveni sav njegov prezir i hladnoća. On nikada nije iskreno mario za mene, niti je razumeo kako treba da ispunjava svoje dužnosti kao muž. Kako bi takav brak mogao da bude srećan? Moji pogledi na život i na vrednosti vrteli su se oko toga da ugađam svom mužu i pogrešno sam smatrala da će mi osvajanje muževljeve naklonosti omogućiti da zadržim njegovo srce, da će mi jedino na taj način život biti srećan i radostan. Zbog svega toga, ja sam sebe namučila do stanja nepodnošljive bede. Sve su to bile posledice pogrešnih stavova na kojima sam zasnivala svoje težnje. Tek tada sam jasno uvidela da ako žena živi u skladu sa izrekom „Žena se doteruje za svog obožavaoca”, nju Sotona može samo da zavara i ona na kraju postaje njegova žrtva. To je zbilja žalosno i tragično!

Pročitala sam još Božjih reči i shvatila kako da ispravno posmatram odnos između muškaraca i žena. Svemogući Bog kaže: „Da li sada jasno uviđate da li je izreka ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’ tačna ili netačna? (Ona je netačna.) Ova izreka nije pozitivna stvar, niti je tačna misao ili gledište. Pogledajte u Bibliji i u rečima koje izražava Bog – ima li ijedne rečenice koja ženama poručuje da treba da se doteruju za one koji im se dive? Ima li ijedne rečenice kojom se status muškaraca i žena deli po nivoima, koja poručuje da su muškarci iznad žena? Ne, nema. Ono što je zabeleženo u Knjizi Mojsijevoj u Bibliji jeste da je žena kost od kostiju muškarca i telo od njegovog tela. I muškarci i žene su ljudska bića koja je stvorio Bog; jednaki su pred Bogom, nema nikakve podele po nivoima, nema superiornih i inferiornih. Podela ljudi na superiorne i inferiorne i razgraničenje statusa prema nivou nešto je što čini Sotona; to je pravi dokaz da Sotona ugnjetava i progoni žene. Otkako je na početku Bog stvorio ljudski rod, muškarci i žene su jednaki u Božjim očima. I jedni i drugi su stvorena bića i objekti spasenja od Boga. Bog nikada nije rekao da su muškarci superiorni, a žene inferiorne, niti je On ikada rekao da muškarci treba da budu poglavari žena ili njihovi gospodari, da muškarci treba da se uzdižu iznad žena, da muškarci u bilo kom poslu treba da imaju prednost u odnosu na žene ili da muškarci imaju sopstveno mišljenje i da su glavni oslonac, dok žene treba više da slušaju muškarce. Bog takve stvari nikada nije rekao. Jedino su usled kvarenja koje dolazi od Sotone među ljudima nastale izreke o superiornosti muškaraca i inferiornosti žena, pa se zatim takav trend formirao u celom društvu i čitavom čovečanstvu, neprekidno potiskujući žene pod autoritet muškaraca. Zbog nedostatka shvatanja istine, nakon što potpadnu pod uticaj i zaluđivanje svakojakih zlih trendova Sotone, žene osećaju da su u odnosu na muškarce sporedne i da su po statusu niže od muškaraca. Upravo zato, sve do današnjih dana, mnoge žene i dalje veruju da je tačna izreka ’Žena se doteruje za svog obožavaoca’. To je zaista tužna stvar. Ako ne shvataju istinu, ljudi su i dalje u brojnim konkretnim stvarima predmet zaluđivanja i kontrole raznih Sotoninih misli i gledišta. Čak i ova mala stvar vrlo je ilustrativna, zar ne? (Da.) (…) Kao pripadnice stvorenog ljudskog roda, žene se od muškaraca razlikuju samo po polu i fiziologiji; u ostalim aspektima ne postoje nikakve razlike. U Božjim očima, među muškarcima i ženama nema nikakvih razlika u statusu. Bog nije nikada, ni pod kakvim okolnostima, ženama postavljao zahteve koji se razlikuju od onih koje postavlja za muškarce. U aspektima kao što su broj ljudi koje Bog bira, nada za spasenje, njihove mogućnosti da obavljaju dužnosti, dužnosti koje mogu da obavljaju i posao koji mogu da izvršavaju, žene su u osnovi izjednačene sa muškarcima; u odnosu na muškarce, žene nisu nižeg ranga. To je pravo stanje stvari” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Iz Božjih reči sam shvatila da su svi ljudi, kako muškarci tako i žene, stvorena bića i da su svi jednaki pred Bogom. Ne postoji muška nadmoć, kao što ne postoji ni ženska inferiornost. Bog je stvorio muškarca i ženu i za njih uredio brak i porodicu, nadajući se da će ljudi jedni drugima praviti društvo i ispunjavati svoje odgovornosti. Ali Sotona u ljude usađuje jeresi i zablude poput „Žena se doteruje za svog obožavaoca” i „Muškarci su superiorni u odnosu na žene”, nastojeći da žene tlači i da ih proganja. Ranije sam uvek živela u skladu s pogrešnom idejom „Žena se doteruje za svog obožavaoca” i smatrala sam da mi je muž podrška i da je on sve što imam. Razbijala sam glavu smišljajući kako da mu ugodim i čak sam se neprekidno menjala zarad njega. Ali stvari se nisu odvijale onako kako sam zamišljala, i ma koliko sam pokušavala da mu udovoljim, nikad nisam stekla njegovu iskrenu naklonost, pa smo jedno za drugo postali stranci. Ja sam se žalila da on ne mari za mene i da me ne voli, a on se žalio da ga ja ne razumem. Među nama nije bilo ni obzira ni ljubavi, počeli smo da nerviramo jedno drugo, pa je naš odnos počeo polako da tone u propast. Jedući i pijući Božje reči, shvatila sam da ja, kao žena, treba u porodičnom životu da ispunjavam samo svoje odgovornosti, da ne treba da budem zaokupljena nastojanjem da zadržim srce svoga muža, niti da treba na sve moguće načine da mu ugađam. Na taj bih način samu sebe upropastila. Muž i žena su međusobno jednaki i svako od njih ima svoje vlastite odgovornosti i obaveze. Drugim rečima, unutar okvira braka koji je odredio Bog, oni treba da ispunjavaju odgovornosti koje imaju jedno prema drugom i da u svakoj etapi života pružaju jedno drugom podršku.

Iz Božjih reči sam takođe razumela jednu od najvažnijih istina: kao stvoreno biće, čovek treba da ispuni nalog i misiju koje mu je Bog dodelio. U tome su istinski smisao i vrednost života, a to je ujedno i najispravnija težnja. Baš kao što Bog kaže: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad telesnih zadovoljstava kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u tome da se ispuni dužnost stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. (…) S jedne strane, reč je o ispunjavanju dužnosti stvorenog bića. S druge strane, radi se o tome da dobro uradite sve ono za šta ste sposobni i sve ono što možete da postignete, makar da dostignete ono stanje u kome vas savest neće optuživati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, celog svog života moraš da promišljaš o tome koje su to najvažnije istine koje ljudi u životu treba da shvate – na primer, kojim putem ljudi treba da idu, kao i to kako treba da žive da bi imali smislen život. Treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života; ovaj život ne možeš da živiš uzalud i na zemlju ne možeš da dođeš uzalud. S druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili odgovornosti, ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u dužnost propovedanja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i zadobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, da on ima vrednost i da im donosi utehu. Kada se suoče sa bolešću i smrću ili kad rezimiraju ceo svoj život, oni se osvrnu unazad na sve ono što su ikada učinili, na put kojim su išli i u svom srcu pronalaze utehu; sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi služe kao vođe ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju sve od sebe, daju poslednji atom svoje snage, ulažući celo svoje srce i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, oni pomažu mnogim ljudima zapalim u negativnost i slabost da ojačaju i da budu postojani, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to i još mnogo toga se dogodi tokom njihovog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Ne osećaju žaljenje zbog učinjenih stvari i veruju da su živeli vrednim životom, te osećaju spokoj i utehu u svom srcu. Kako je to divno! Nisu li to plodovi koje su ubrali? (Jesu.) Ovaj osećaj spokoja i utehe, ovo odsustvo žaljenja za bilo čim, rezultat su i plodovi žetve nakon stremljenja ka pozitivnim stvarima i istini. Nemojmo ljude odmeravati prema visokim merilima. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili je spreman da obavi. Kad pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i dobro radi i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i oseća da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Pomislila sam na to koliko žena živi za svoje muževe, provodeći čitav svoj život u nastojanju da ugode svojim muževima. Iako na taj način možda uspevaju da održe svoj brak i porodicu, one ne znaju za šta treba živeti, niti kako treba živeti životom koji zaista ima neku vrednost. A ako to ne znaju, kakav je uopšte smisao njihovog života? Zar im, naposletku, život ne protiče uzaludno? Pomislila sam kako sam nekada težila bračnoj sreći. Činila sam svakojake besmislice samo da bih nekako ugodila mužu i podnela toliku količinu nepotrebne patnje, a šta sam na kraju zadobila, osim izmučenog tela? Kad bolje razmislim, to iskustvo mi se zbilja urezalo u pamćenje. Tada sam dostigla dno života i to je bio moj najbeznadežniji i najbolniji period. Upravo sam zahvaljujući Božjim rečima shvatila da je iskvareni ljudski rod ispunjen Sotoninim naravima, ispunjen požudom i potpuno neupućen u to šta je zapravo ljubav, a pogotovo u to kako da očuva vlastiti brak. Ljudi naprosto samo koriste i obmanjuju jedni druge. Tu nema istinske ljubavi. Jedino je Božja ljubav prema ljudskom rodu nesebična, bez razmene i bez ikakvih zahteva. To je najiskrenija i najstvarnija ljubav. Ako žena živi samo da bi ugađala mužu, ne stremeći ka istini i ne obavljajući dužnost stvorenog bića, onda je takav život zaista bedan!

Sada sam otišla od kuće da bih obavljala svoju dužnost, a tokom obavljanja te dužnosti fokusiram se na to da istražim koje sve iskvarene naravi i pogrešne misli i gledišta posedujem, svesno tragajući za istinom kako bih ih razrešila. Mislim da jedino na taj način moj život ima smisao. Hvala Bogu što me je izveo iz pogrešne misli i pogrešnog gledišta izreke „Žena se doteruje za svog obožavaoca”!