Autorka: Mod, SAD

Rođena sam u običnoj seoskoj porodici; otac je cele godine radio van kuće i retko je dolazio kući. Majka je sama odgajila i moju sestru i mene, pa iako nismo bili bogati, majka je uvek davala sve od sebe da nam pruži dobar život i trudila se da mi obezbedi sve što želim. Kao dete sam bila slaba i bolešljiva i često sam imala prehlade i groznice. Osim toga, brzo sam rasla, pa su me kolena često bolela. Moja porodica je jedva sastavljala kraj s krajem i nerado smo trošili novac na meso, ali mi je majka često pravila supu od svinjskih rebara, jer se plašila da bi loša ishrana mogla da se odrazi na moj rast. Kad god bih bila bolesna, majka bi se brinula o meni bez odmora. Ponekad bih imala visoku temperaturu koja se ne bi spuštala i majka se mnogo brinula, pa bi mi noću stalno brisala telo alkoholom da mi spusti temperaturu. Ne samo da je pažljivo brinula o meni, već je takođe davala sve od sebe da ispoštuje moje baku i deku. Svaki put kada bi me vodila kod bake, kupovala bi stvari koje inače nerado kupuje, kao što su voće, mleko ili slatkiši, i često bi mi govorila da se dobro ophodim prema baki i deki. Ponekad, kada bi čula za dete koje ne poštuje svoje roditelje, nazvala bi ga nezahvalnikom i rekla da su ga roditelji uzalud odgajali. Neosetno, kroz majčino podučavanje i postupke, počela sam da verujem da je poštovanje roditelja ono što čini dobrog čoveka, da samo tada možeš držati glavu uspravno i zaslužiti pohvale, a da će te, ako budeš odrođen, ljudi iza leđa kritikovati zbog nedostatka savesti i nećeš moći da držiš glavu uspravno. Kada sam imala 14 godina, otac mi je tragično preminuo u saobraćajnoj nesreći. Počela sam još više da cenim vreme provedeno sa majkom i u sebi sam odlučila da ću, kada odrastem, učiniti sve što mogu da majci pružim dobar život i da ću se o njoj brinuti isto tako pedantno kao što se ona brinula o meni kao detetu, omogućavajući joj da bude srećna u starosti. Smatrala sam da bih, ako to ne bih mogla da uradim, bila bez savesti i da ne bih zasluživala ni da se nazovem čovekom.

Godine 2011. imala sam sreće da prihvatim Božje delo u poslednjim danima. Godine 2012. uhapsila me je policija dok sam propovedala jevanđelje. Nakon što sam puštena, morala sam da odem na drugo mesto da obavljam svoju dužnost pošto kod kuće nije bilo bezbedno. Tokom narednih godina nisam mogla da budem uz majku i uvek sam se nadala da ću se jednog dana ponovo sastati sa njom, brinuti o njoj i ispoštovati je. Oko marta 2023. godine, iznenada sam primila pismo od sestre, u kojem je pisalo da je majka pre dve godine imala iznenadni izliv krvi u mozak i moždani udar i da je od tada vezana za krevet zbog paralize i nesposobna da se brine o sebi. Takođe je bolovala od teškog dijabetesa i već je imala dijabetičko stopalo, što je izazvalo ulceraciju kože i mesa na nožnim prstima. Stanje joj se nedavno pogoršalo i možda joj nije ostalo mnogo vremena, pa se sestra nadala da bih uskoro mogla da se vratim kući kako bih po poslednji put videla majku. Pročitavši pismo, osetila sam kao da mi se nebo srušilo. Jednostavno nisam mogla da poverujem. Nisam mogla da kontrolišem emocije i briznula sam u plač, misleći: „Kako se ovo moglo desiti mojoj majci? Da li je ovo stvarno? Tokom ovih poslednjih nekoliko godina koliko sam bila van kuće, uvek sam se nadala da ću se jednog dana ponovo sastati sa majkom, brinuti o njoj, ispoštovati je i omogućiti joj da srećno proživi svoje poslednje godine.” Ova iznenadna vest bila je kao grom iz vedra neba, srušivši sve moje nade i očekivanja. Neko vreme nisam mogla to da prihvatim i u srcu nisam mogla a da se ne žalim na Boga: „Zašto nisi dozvolio mojoj majci da živi još nekoliko godina u zdravlju?” Čak sam želela da zamolim Boga da skrati moj život kako bi produžio život moje majke, samo da bi ona mogla da uživa nekoliko dana mirne sreće. Za to bih pristala da živim nekoliko godina kraće. U sestrinom pismu je takođe pisalo da je moj očuh zatražio razvod samo nekoliko dana nakon što se majka razbolela, da je njegov stav prema majci užasan i da ju je tukao i verbalno zlostavljao. Majka je već patila zbog svoje bolesti, a i dalje je svakodnevno morala da trpi mučenje od strane očuha, pa je na kraju razvila tešku depresiju. Bez drugih opcija, moja sestra nije imala izbora nego da dopusti da se očuh razvede od majke. Razmišljala sam o tome kako je majci potreban neko da se brine o njoj za sve. Ali pošto je sestra morala da ide na posao, majka je bila sasvim sama kod kuće. Šta ako ožedni ili ogladni? Ko bi se brinuo o njoj? Pošto se tako iznenada teško razbolela, moja majka, koja je inače jake volje, sigurno se osećala tako frustrirano i sputano. Kada se osećala loše, ko bi bio tu da je uteši i ohrabri? Što sam više razmišljala o tome, u sebi sam sve više osećala bol koji para srce. Želela sam da mogu odmah da odletim nazad kod majke kako bih bila uz nju, razgovarala sa njom, tešila je, hrabrila i brinula o njenim svakodnevnim potrebama. Ali policija me je ranije hapsila i, ako bih se sada vratila, sigurno bih upala u zamku. I sȃm povratak kući da brinem o majci i vidim je po poslednji put pretvorio se u moju nedostižnu želju. Osećala sam se krajnje jadno, jednostavno nisam mogla da skupim nimalo motivacije i nisam imala volje da obavljam svoje dužnosti. Noću nisam mogla da spavam i stalno sam razmišljala: „Pitam se kako je mama. Da li već odmara? Ili se i dalje prevrće od bolova i ne može da zaspi?” Razmišljajući o tome, nisam mogla da se suzdržim od plača, gušeći se u suzama. Jedne noći, čak sam sanjala majku, videvši je kao mlađu, sa dve duge pletenice, kako veselo žuri naokolo i nešto radi. Stajala sam nedaleko, posmatrajući je, ali bez obzira kako sam je zvala, nije odgovarala. Izgledalo je kao da me ne može videti ni čuti moj glas. Kada sam se probudila, shvatila sam da je to bio samo san, ali što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve tužnije i nisam mogla a da ponovo gorko ne zaplačem.

Tih dana sam proživljavala ogroman bol, pa sam se molila da me Bog usmeri da shvatim Njegovu nameru. Tokom tog perioda, nekoliko Božjih reči stalno mi je dolazilo na um: „Svaka osoba mora da prihvati ove činjenice rađanja, starenja, obolevanja i umiranja i da se sa njima suoči; to je zakon ljudskog postojanja koji je Bog odredio. Zašto to ne možeš da prihvatiš? Možeš li to da izbegneš?” Pronašla sam odlomak Božjih reči iz kojeg su ovi izrazi potekli i pročitala ga. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi kažu: ’Znam da ne treba da analiziram niti da ispitujem to što su se moji roditelji razboleli ili ih je zadesila neka velika nesreća, znam da je to besmisleno i da tome treba da pristupim na osnovu istina-načela, ali ne mogu da se suzdržim od toga da sve to analiziram i ispitujem.’ Obuzdavanje nije način da se reši problem; ključ je u tome da moraš da prepoznaš da su rađanje, starenje, bolest i smrt zakon koji je Bog odredio za ljude i da niko to ne može da promeni. Kada ljudi dostignu 50 ili 60 godina života, na njihovom telu počinju da se naziru neki simptomi starosti – mišići i kosti im više nisu tako dobri, imunitet im opada, ne spavaju dobro, lako se prehlade i nemaju dovoljno energije da čitaju ili rade. Pogađaju ih razne bolesti, kao što su dijabetes, artritis, kao i kardiovaskularna i cerebrovaskularna oboljenja poput visokog krvnog pritiska i srčanih oboljenja. (…) Ove fizičke bolesti će zadesiti sve ljude. Danas su to oni, sutra ste to vi ili mi. U skladu sa čovekovim godinama starosti, kao i prema zakonu i sudbini, svi će ljudi postepeno ostariti, njihovo će telo postepeno slabiti, a njihove bolesti će se postepeno nagomilavati, dok se na kraju ne suoče sa smrću – to je zakon. Samo zato što su te tvoji roditelji odgajili i što su oni ljudi koji su ti najbliskiji i o kojima najviše brineš, kada čuješ vest da su ti se roditelji razboleli, nisi u stanju da premostiš prepreku svoje privrženosti i misliš: ’Ne osećam ništa kada umru roditelji drugih ljudi, ali moji roditelji ne smeju da se razbole, jer bi mi to slomilo srce i nanelo mi patnju: jednostavno ne bih mogao to da prebolim!’ Samo zato što su to tvoji roditelji, misliš da ne bi trebalo da ostare ili da se razbole, a još i više osećaš da ne bi trebalo da umru – da li to ima smisla? To nema smisla i to nije istina. Da li razumeš? (Da.) Svi će se suočiti sa stvarnošću da njihovi roditelji postepeno stare i obolevaju – na primer, od visokog krvnog pritiska, srčanih bolesti, moždanog udara, hemiplegije i tako dalje, kao i od raznih vrsta raka. Prema tome, svako će iskusiti proces starenja, obolevanja, a zatim i umiranja svojih roditelja. Samo je vreme ovog iskustva različito za svaku osobu, ali bez obzira na to kada se te stvari dogode, kao sin ili kćerka, moraš da prihvatiš tu činjenicu. Ako si odrasla osoba, tvoje razmišljanje bi trebalo da bude zrelo, trebalo bi da imaš ispravan stav prema rađanju, starenju, obolevanju i umiranju ljudi, i trebalo bi da budeš u stanju da se sa tim normalno suočiš. Kada čuješ da su ti roditelji bolesni ili da su umrli, ne bi trebalo da pokušavaš da to izbegneš ili da se tome opireš, ili čak da ideš dotle da postaneš impulsivan i da izgovaraš reči pritužbe, žaleći se na nebo i zemlju i žaleći se na Boga. Svaka osoba mora da prihvati ove činjenice rađanja, starenja, obolevanja i umiranja i da se sa njima suoči; to je zakon ljudskog postojanja koji je Bog odredio. Zašto to ne možeš da prihvatiš? Možeš li to da izbegneš? Ti želiš da se tvoji roditelji ne razbole ili da ne umru, želiš da budu besmrtni – da li je to u skladu sa zakonom? Da li je to moguće? Da li si ti video ijedno stvoreno biće koje je besmrtno? Nijedno. Stoga, ti moraš da prihvatiš tu činjenicu. Trebalo bi već da budeš mentalno pripremljen pre nego što čuješ vest da ti roditelji stare, da su se razboleli ili da su umrli. Jednog dana, pre ili kasnije, svaka osoba će ostariti, oslabiće i umreće. Pošto su tvoji roditelji normalni ljudi, zašto i oni ne bi mogli da dožive tu fazu? Oni treba da dožive tu fazu, a ti bi trebalo da joj pravilno pristupiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči su me postepeno smirile. Rađanje, starenje, bolest i smrt, to je zakon života koji je Bog odredio za čovečanstvo. Pošto je moja majka u svojim 60-im, njeni organi i telesne funkcije polako su propadali i bilo je normalno da se njeno telo razboli. Ne bi trebalo da se raspravljam sa Bogom niti da postupam nerazumno, pokušavajući da godine sopstvenog života zamenim za majčino zdravlje i dugovečnost. To nije pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenjima. Ja sam neznatno stvoreno biće, a Bog je Stvoritelj, i trebalo bi da prihvatim zakon života koji je Bog odredio za čovečanstvo i da doživljavam stvari kako dolaze. Ne mogu da odlučujem čak ni o stvarima koje svakodnevno doživljavam niti da ih promenim, a ipak sam gajila uzaludnu nadu da promenim sudbinu svoje majke. To je zaista bilo sumanuto i nerazumno! Međutim, kada sam pomislila na to da će moja majka uskoro umreti, osetila sam istinsku tugu. Plakala sam i molila se Bogu: „Dragi Bože, iznenada sam saznala da je moja majka obolela od tako teške bolesti i da će možda uskoro umreti, a ja u svom srcu to ne mogu da prihvatim. Molim Te, vodi me da bih mogla da se pokorim i izvučem pouke.”

Kasnije sam svesno tražila Božje reči povezane sa mojim stanjem. Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Koju god bolest da dobiju tvoji roditelji, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti to što si im nedostajao; oni pogotovo neće zbog tebe oboleti od bilo koje teške i ozbiljne bolesti ili od nekog stanja opasnog po život. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odan ili koliko se brižljivo staraš o njima, u najboljem slučaju ćeš donekle umanjiti njihovu telesnu patnju i breme. Ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom, bio ti pokraj njih da o njima brineš ili ne? Ne, nemaju. Ako si odan roditeljima, ako nisi bezosećajan nezahvalnik i ako ceo dan provodiš pokraj njih i o njima brineš, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je to da li će se roditelji razboleti, koliko će bolest biti teška, ili da li će umreti, sve predodređeno i uređeno od Boga, i da nema nikakve veze sa njihovom decom. Bilo da su deca uz roditelje ili ne, teškoće, prepreke i nedaće sa kojima se roditelji suočavaju u životu su neizbežne i njihova deca ne mogu ništa da promene. Pomislila sam na svog dedu. Njegova deca su sva bila uz njega i izgledao je zdravo, ali kada je imao oko 60 godina, pretrpeo je tešku bolest, koja ga je prikovala za krevet usled paralize, te je pao u vegetativno stanje i bilo je potrebno da se neko brine o svim njegovim telesnim funkcijama. Moja majka, ujak i tetka svi su se smenjivali, brinući o njemu danonoćno, masirajući ga svaki dan, razgovarajući sa njim, i godinama su se pažljivo brinuli o njemu, ali on se nikada nije probudio. Sada se moja majka teško razbolela i bila je nepokretna u krevetu. Čak i da sam bila pored nje i brinula o njenim svakodnevnim potrebama, to bi samo učinilo da se njeno telo oseća malo udobnije, ali ja ne bih mogla da, umesto nje, preuzmem na sebe patnju od njene bolesti. Da li će se oporaviti ili umreti bilo je nešto što nisam mogla da promenim. Shvativši ovo, otpustila sam neke od svojih briga za majku.

Ponekad kad bih ponovo razmišljala o onome što mi je sestra rekla u pismu, i dalje sam bila slomljenog srca i osećala sam se uznemireno. Moja sestra je rekla: „’Vrane hrane svoje ostarele majke, a jaganjci kleče da bi sisali.’ Čak i životinje znaju da poštuju svoje roditelje. Ako čovek čak ni to ne zna, gori je od životinje.” Razmišljala sam o godinama koje sam provela van kuće. Kod kuće se dogodila tako velika stvar, a ja se nikada nisam pojavila. Nisam imala pojma šta naše komšije, rođaci i prijatelji govore o meni, ali sigurno su pričali o meni iza leđa, govoreći da sam odrođena, da čak ni ne dolazim kući kada mi je majka teško bolesna i na samrti. Majka me je odgajala od malena i za tu njenu veliku dobrotu i požrtvovanost nikada ne bih mogla da joj se odužim, pa bi trebalo da dam sve od sebe da majci pružim najbolji život, kako ne bi morala da brine o hrani i odeći, i mogla da uživa u srećnoj, mirnoj starosti. Ali sada kada je bolesna, nisam mogla čak ni da se brinem o njoj. Osećala sam se kao da sam zaista gora od zveri. Razmišljanje o ovome bilo je kao da mi nož probada srce i često sam plakala u tajnosti, osećajući krivicu što ne mogu da uzvratim majčinu veliku dobrotu i požrtvovanost. Shvativši da je moje stanje pogrešno, potražila sam Božje reči da ih pročitam.

Svemogući Bog kaže: „Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Da li si ti doneo odluku da te rode ili su to učinili tvoji roditelji? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, o tome ne odlučuju ljudi. Ti nisi odlučio da te roditelji rode, a nisu to učinili ni oni. Posmatrajući koren te stvari, to je odredio Bog. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, u pitanju je bila njihova subjektivna spremnost da imaju i odgajaju decu. Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju to da neko ima i odgaja decu, tvoji roditelji su ti koji su imali svu moć. Oni su odlučili da te rode. Ti si im se pasivno rodio. Ti nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i pošto su te rodili, oni imaju obavezu i odgovornost da te odgajaju dok ne izrasteš u odraslu osobu. Bilo da je u pitanju pružanje obrazovanja ili opskrbljivanje hranom i odećom, to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – morao si da budeš odgajan od strane njih. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da vodiš brigu o sebi, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Kako god da su te roditelji odgojili, to nije do tebe. Ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si jeo dobru hranu i piće. Ukoliko je tvoje životno okruženje bilo takvo da su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si živeo na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto su voljni da se brinu o cvetu, treba da ga prihranjuju, zalivaju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, kada su ljudi u pitanju, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su se dobro starali o tebi, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na cilj s kojim su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljci, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – kada su zasađene u zemlju, one zahvaljujući vetru, suncu i kiši još više bujaju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru, one ne rastu i ne uspevaju tako dobro kao napolju! U kakvoj god da si se porodici rodio, Bog je tako odredio. Ti si čovek koji poseduje život, a Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući ljudima da prežive i da slede zakon kojeg se pridržavaju sva bića. Radi se samo o tome da si, kao čovek, živeo u okruženju u kom su te odgojili tvoji roditelji, pa je trebalo da odrastaš u tom okruženju. To što si rođen u tom okruženju je rezultat Božjeg određenja; to što su te roditelji odgajali sve dok nisi postao odrasla osoba takođe je rezultat Božjeg određenja. U svakom slučaju, odgajajući te, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što su te odgajali sve do odraslog doba jeste njihova odgovornost i obaveza, i ne može se nazvati dobrotom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „U svetu nevernika postoji jedna izreka: ’Vrane hrane svoje ostarele majke, a jaganjci kleče da bi sisali.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, zaista postoje pojave koje se spominju u prvoj izreci, ’vrane hrane svoje ostarele majke, a jaganjci kleče da bi sisali’, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave koje postoje u svetu živih bića. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića. Sve vrste živih bića, uključujući i ljude, pridržavaju se tog zakona i to dodatno potvrđuje da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Vidite, lavovi i tigrovi su prilično krvoločni mesožderi, ali neguju svoju mladunčad i ne grizu ih dok ovi ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i žive samo sledeći instinkt i zakon kao što je ovaj. Ako se ne bi pridržavali ovog zakona, ili ako ovaj zakon i ovaj instinkt ne bi postojali, ne bi mogli da se razmnožavaju i žive. Biološki lanac ne bi postojao, a ni ovaj svet. Zar to nije istina? (Da.) To što vrane hrane svoje ostarele majke i jaganjci kleče da bi sisali upravo potvrđuje da svet živih bića sledi ovakav zakon. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića u stanju su da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svojoj mladunčadi, odgajajući ih savesno i marljivo. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi gori od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te tvoji roditelji negovali ili koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi dok su te odgajali, oni su samo radili ono što stvoreno biće treba da radi – to je njihov instinkt” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”).

Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se malo razvedrilo. Odgajanje potomstva je prirodni instinkt kojim je Bog obdario živa bića; to je životni zakon koji je Bog uspostavio za sva živa bića. I divlje zveri i pitome životinje slede takve zakone, pa tako sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se množe i opstaju. Pošto roditelji odluče da imaju decu, treba da preuzmu odgovornost i obavezu da ih odgajaju i o njima brinu. To je pridržavanje zakona koje je odredio Bog i usaglašenost sa njima; to je suštinska dužnost roditelja i ne treba je smatrati dobrotom koja se njihovoj deci nameće. Izreka „Vrane hrane svoje ostarele majke, a jaganjci kleče da bi sisali” samo je zakon koji je Bog postavio za ta stvorenja, instinktivno ponašanje stvorenja. To nije, kao što ljudi podučavaju, ispoljavanje životinjske odanosti roditeljima i vraćanja duga za njihovu dobrotu. Štaviše, naizgled se čini da roditelji brinu o svojoj deci i odgajaju ih, ali u stvarnosti, u pozadini svega, Bog je taj koji je suveren i koji uređuje sudbinu svakog čoveka. Nisam mogla a da se ne prisetim nečega što mi je majka jednom ispričala. Pre nego što sam ja rođena, imala je jednu kćerku, koja se iznenada razbolela i preminula u trećoj godini. O mojoj starijoj sestri, koju nikada nisam upoznala, majka je takođe brinula svim srcem. Međutim, ona je tragično preminula mlada, dok sam ja mogla da odrastem zdrava sve do današnjeg dana. Iako smo delile istu majku, naše sudbine su bile potpuno različite. Ovo me je dodatno navelo da uvidim da je ljudska sudbina pod Božjom suverenošću i uređenjem, te da roditelji mogu biti odgovorni samo za odgajanje svoje dece i brigu o njima, ali ne mogu da kontrolišu niti promene sudbinu svoje dece. Pomislila sam na to kako sam se suočila sa toliko teškoća i prepreka u godinama od kada sam napustila kuću. Bilo je toliko puta kada sam osećala da ne mogu dalje, a Bog je taj koji me je neprestano usmeravao i pomagao mi. Sećam se vremena kada je moje stanje bilo zaista užasno, ali Bog je, preko braće i sestara, strpljivo razgovarao sa mnom u zajedništvu o istini, pomagao mi i podržavao me, i tek tada je moje otupelo srce polako počelo da se budi i počela sam da razmišljam o sebi i da se vraćam Bogu. Bog je pažljivo uredio različite ljude, događaje i stvari prema mojim potrebama, ne samo da mi je obezbedio materijalne potrebe, već je štaviše preuzeo odgovornost za moj život. Razmišljajući o Božjoj ljubavi, srce mi je bilo zaista dirnuto. Ali bila sam pod uticajem Sotoninih zabluda koje su me obmanule, pripisujući sve što sam još od detinjstva primila od Boga, majčinim naporima, pa sam mislila da bez majčine brige ne bih postala čovek kakav jesam. Zato sam želela da napustim svoje dužnosti da bih se vratila kući i brinula o njoj. Ovo ne samo da je uticalo na moje sopstveno stanje, već i na rezultate moje dužnosti. Da nije bilo razotkrivanja Božjim rečima, i dalje bih nastavila da verujem u ovu pogrešnu ideju, trpeći bol i patnju. Shvativši ovo, srce mi se ispunilo olakšanjem.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i postalo mi je jasnije kako se treba ophoditi prema svojim roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – to jest, ne treba uvek da razmišljaš o tome kako da im se odužiš samo zato što su te toliko godina odgajali, a ukoliko im se ne odužiš, ukoliko nemaš priliku ili uslove da to učiniš, ne treba uvek da osećaš tugu i krivicu, i da čak budeš tužan kad god vidiš nekoga ko je sa svojim roditeljima, ko se stara o njima i pokazuje odanost prema njima. Bog je odredio da te roditelji odgajaju, ali ne da bi ti proveo život odužujući im se. U ovom životu imaš odgovornosti i obaveze koje moraš da ispuniš i put kojim moraš da ideš; imaš sopstveni život. U svom životu ne treba da ulažeš svu svoju energiju u odanost roditeljima i to da im se odužiš za dobrotu. Odanost roditeljima je samo jedna stvar koja te prati u životu. To je nešto što je neizbežno u prisnim ljudskim odnosima. Ali što se tiče toga kakva je povezanost suđena tebi i tvojim roditeljima i koliko dugo ćete moći da živite zajedno, to zavisi od Božjih orkestracija i uređenja. Ako je Bog orkestrirao i uredio da ne živiš u istom mestu kao tvoji roditelji, da budeš vrlo daleko od njih i da nećete moći da živite zajedno, onda je ispunjavanje ove odgovornosti prema njima za tebe samo neka vrsta čežnje. Ako je Bog uredio da živiš veoma blizu svojih roditelja i da ćeš biti u stanju da ostaneš uz njih, onda su ispunjavanje nekih odgovornosti prema roditeljima i pokazivanje izvesne odanosti roditeljima stvari koje treba da radiš – tu nema ničega što zaslužuje kritiku. Ali ako ne živiš u istom mestu sa svojim roditeljima i nemaš priliku niti prave okolnosti da ispuniš svoju dužnost prema roditeljima, onda to ne moraš da smatraš nečim sramotnim. To što ti ne ispunjavaš svoju dužnost prema roditeljima ne znači da si se ogrešio o svoje roditelje; samo ti okolnosti to ne dozvoljavaju. Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Ako obraćaš pažnju samo na to da se odužiš roditeljima za njihovu dobrotu, to će ometati mnoge dužnosti koje si dužan da ispuniš. Postoji mnogo stvari koje moraš da uradiš u svom životu, a ove dužnosti koje si dužan da ispuniš su stvari koje stvoreno biće treba da čini i koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada ti okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da radiš to na silu. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije velika greška, samo se pomalo kosi sa tvojom savešću i moralnom pravdom, a neki ljudi će te zbog toga prekoriti – to je sve. Ali u najmanju ruku, to se ne kosi sa istinom. Ako to radiš da bi obavljao svoju dužnost i sledio Božju volju, onda će te Bog čak odobriti. Prema tome, kada je reč o odanosti roditeljima, sve dok razumeš istinu i razumeš Božje zahteve prema ljudima onda čak i ako ti okolnosti ne dozvoljavaju da budeš odan svojim roditeljima, nećeš osećati prekor savesti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da svako dolazi na ovaj svet sa sopstvenom misijom, a da odanost i uzvraćanje roditeljima za to što su nas odgajili nemaju nikakve veze sa nečijom misijom. Ako živimo sa roditeljima, onda bi trebalo da se brinemo o njima i budemo im odani najbolje što možemo. Ali ako situacija to ne dozvoljava i ne možemo da živimo sa roditeljima, ne bi trebalo da osećamo krivicu ili dug prema njima zato što ne možemo da se brinemo o njima, već bi trebalo da svoje dužnosti stavimo na prvo mesto. Policija me je već hapsila zbog propovedanja jevanđelja i sada imam policijski dosije. Pomislila sam: „Ako bih se sada vratila kući, to bi praktično značilo da idem pravo u zamku. Da ne govorim o brizi za majku, čak bi i moja lična bezbednost mogla biti ugrožena.” S obzirom na te okolnosti, nisam mogla da se vratim kući, pa bi trebalo da smirim svoje srce i pravilno obavljam svoje dužnosti. To je ono što je najvažnije. Kako je moja majka starila, bolest i smrt bile su normalan deo života. Nisam bila u stanju da se brinem o njoj niti da joj budem odana, pa iako sam osećala izvesno žaljenje, bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Bog je već odredio svačiju sudbinu, i rođenje, starenje, bolest i smrt, sve je u Božjim rukama. Bez obzira na to koliko sam brinula i strepela za nju, čak i da sam bila s njom i brinula o njoj, nisam mogla da promenim sudbinu svoje majke. Nakon što sam ovo shvatila, molila sam se Bogu: „Bože, bolest moje majke je u Tvojim rukama, i da li će živeti ili umreti u Tvojim je rukama. Broj godina koje će proživeti već si Ti predodredio i voljna sam da majku poverim u Tvoje ruke. Bez obzira na ishod, voljna sam da prihvatim Tvoje orkestracije i uređenja i da im se pokorim.” Nakon molitve, srce mi je postalo mnogo spokojnije i oslobođenije i više nisam brinula zbog ove stvari. Mogla sam da smirim srce i obavljam svoje dužnosti. Hvala Bogu!