Dana 29. novembra 2023. godine, izabrana sam za nadzornika za rad na izradi tekstova. Kada sam čula tu vest, osetila sam se stvarno uznemireno. Nisam mogla da se suzdržim, jer su mi kroz glavu neprestano navirala sećanja na vreme kada sam bila nadzornik. Kada su se u poslu javljala odstupanja i problemi, sestra sa kojom sam sarađivala aktivno je tražila uzroke i iznalazila načine da ih reši, ali ja nikada nisam bila u stanju da se ispravno nosim s tim stvarima. Kad god bi se pojavili problemi, mislila sam da je to zbog mog lošeg kova i nedostatka radnih sposobnosti, ali nikada nisam analizirala odstupanja i nedostatke u problemima koji su se javljali, a još manje sam se trudila da razmišljam o tome kako da ih ispravim i rešim. Uvek sam osećala da je nekako ponižavajuće što se u mojoj dužnosti javlja toliko problema i nisam mogla a da ne živim u negativnom stanju i stalno sam želela da pobegnem od svoje dužnosti. Ako bi i starešine ukazale na moje probleme, postajala bih još negativnija. Pošto sam dugo živela u stanju negativnosti i zabušavanja, mnogi problemi u poslu nisu mogli da se reše na vreme, i nisam pružila stvarnu pomoć svojoj braći i sestrama. Starešine su mnogo puta sa mnom razgovarale u zajedništvu o mom stanju, ali ja i dalje nisam mogla da to preokrenem, da bi se to na kraju ozbiljno odrazilo na posao i bila sam smenjena. Iako sam bila smenjena, osetila sam olakšanje. Ali sada su opet hteli da budem nadzornica, pa zar to ne bi značilo da ću, kao i pre, ponovo živeti na isti bolan i ponižavajući način? Zaista nisam želela da ponovo budem nadzornik! Osim toga, osećala sam da jednostavno nemam odgovarajući kov za to. Videla sam da su mnoge starešine, delatnici i nadzornici ljudi dobrog kova koji poseduju jake radne sposobnosti i veoma su efikasni u svom poslu, dok sam smatrala da sam ja osoba koja ima loš kov i slabu efikasnost, i da jednostavno nisam podobna da budem nadzornik. U tom trenutku sam kao član tima mogla da vidim neke rezultate u svojoj dužnosti i da zadržim malo ponosa, ali biti nadzornik značilo je preuzeti ogroman teret posla i voditi računa o svim aspektima. S obzirom na moje osrednje sposobnosti, smatrala sam da, ma koliko se trudila, ionako neću moći dobro da radim te da ću na kraju opet biti smenjena. To bi bio još jedan poražavajući poraz, a kako bi me onda moja braća i sestre gledali? Da li bi rekli da sam potpuno beskorisna? Kad god bih imala takve misli, poželela bih da odbijem tu dužnost, ali sam takođe osećala da bih odbijajući svoju dužnost izneverila Boga. Posebno zato što je u to vreme postojao samo jedan nadzornik za rad na izradi tekstova, a obim posla je bio toliki da jedna osoba jednostavno nije mogla sve da postigne, starešina je rekao da je posao već bio ugrožen. Pošto sam se godinama obučavala za dužnosti u vezi sa tekstovima i ranije sam bila nadzornik, bila sam donekle upoznata sa raznim segmentima posla, tako da, ako u tom trenutku ne bih prihvatila tu dužnost, zaista ne bih bila dostojna da se nazovem članom Božje kuće. Ali ako bih pristala, a onda ne bih mogla da iznesem taj posao, zar ne bi bilo gotovo sa mojim ponosom i statusom? Razmišljajući o ovim stvarima osećala sam se naročito potišteno i mučno, i da se nalazim u bezizlaznoj situaciji. Iznela sam svoje istinsko stanje pred Boga: „Bože, danas mi se ukazala ova dužnost nadzornice i znam da me time Ti uzdižeš i daješ mi blagodat, ali stalno osećam da mi nedostaje kov za to, i veoma se plašim da ću, nakon što ponovo postanem nadzornik, naići na svakojake probleme i opet se zaglaviti u statusu i ponosu, nesposobna da se izvučem. Bože, molim Te da mi daš veru i odlučnost da se pokorim.”

Kasnije sam teškog srca otišla na okupljanje. Kada je starešina saznao za moje stanje, pronašao mi je odlomak Božjih reči: „Da je Božji cilj u postavljanju okruženja za čoveka, s jedne strane, da omogući ljudima da iskuse različite stvari na mnoštvo načina, da izvuku nauk iz njih, da uđu u različite istina-stvarnosti sadržane u Božjoj reči, da obogate iskustva ljudi i da im pomognu da steknu sveobuhvatnije i višestrano razumevanje Boga, sebe, svog okruženja i čovečanstva. S druge strane, Bog želi da ljudi održavaju normalan odnos sa Njim tako što postavlja neke posebne okolnosti i uređuje neke posebne lekcije za njih. Tako ljudi češće staju pred Njega, umesto da žive u bezbožnom stanju, govoreći da veruju u Boga, ali delujući na način koji nema nikakve veze sa Bogom ili istinom, što dovodi do nevolje. Stoga, u okolnostima koje je Bog postavio, ljudi su, u stvari, nerado i pasivno dovedeni pred Boga od strane Sâmog Boga. To pokazuje Božje mukotrpne namere. Što manje nešto razumeš, to više treba da imaš bogobojažljivo i pobožno srce, i da često staješ pred Boga da tražiš Božje namere i istinu. Kada nešto ne razumeš, potrebno ti je Božje prosvećenje i usmerenje. Kada naiđeš na nešto što ne razumeš, treba da zamoliš Boga da više radi na tebi. To su Božje mukotrpne namere. Što češće budeš dolazio pred Boga, tvoje srce će biti bliže Bogu. A zar nije istina da što je tvoje srce bliže Bogu, to će Bog više prebivati u njemu? Što je više Bog u nečijem srcu, to će biti bolja njegova potraga, put kojim ide i stanje u njegovom srcu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ceniti Božje reči predstavlja temelj vere u Boga”). Božje reči su veoma jasne. Bez obzira na to kakve situacije Bog postavlja, On to čini da bismo izvukli pouke i zadobili istinu. Prisećajući se vremena kada sam prethodno bila nadzornica, pošto sam u obavljanju dužnosti otkrila mnoga svoja odstupanja i nedostatke, a moja sujeta nije bila zadovoljena, često sam postajala negativna. Nikada nisam tragala za istinom da bih razrešila svoju iskvarenu narav. Sve o čemu sam razmišljala bilo je šta će moja braća i sestre misliti o meni i da li će me potcenjivati. Stalno sam želela da pobegnem od svoje dužnosti, postala sam negativna i zabušavala sam, ne obavljajući nikakav stvarni posao. Na kraju je posao kasnio, a moj život uopšte nije rastao. Sve je to bio rezultat mog dugotrajnog netraženja istine. Kad se setim vremena pre nego što sam bila nadzornik, smatrala sam da mi u svakom pogledu ide dobro, a sebe nisam zaista razumela. Otkako sam postala nadzornik, u mojoj dužnosti je razotkriveno mnogo odstupanja i problema i često sam orezivana. Sve me je to nateralo da preispitam svoju iskvarenost i nedostatke i da dođem pred Boga da tražim istinu. Kad bih mogla da se suočim sa svojim nedostacima i manama, da se više molim Bogu i tražim načela istine, mogla bih da naučim lekcije u svakom pogledu. To je bila Božja blagodat. Ali ja nisam umela da budem zahvalna, uvek sam htela da izbegavam svoju dužnost i bila sam neodgovorna. Čak i nakon što sam smenjena, nisam osetila ni trunku krivice ili kajanja. Umesto toga, to sam smatrala nekakvim olakšanjem. Zaista sam izneverila Boga! Ipak, Bog me nije odbacio, već mi je dao još jednu priliku da se obučavam, želeći da se više opremim istinom i da brže rastem u životu. Ali ja sam bila otupela i tupa, i nisam razumela Božju nameru. Brinula sam se da će moji nedostaci ponovo biti razotkriveni i da će me drugi potcenjivati, pa nisam htela da obavljam svoju dužnost nadzornika. Zaista sam izneverila Božju mukotrpnu nameru. Shvativši ove stvari, osetila sam se pomalo krivom i osetila sam da imam dug prema Bogu.

Malo sam bolje razumela Božju nameru i prihvatila sam dužnost nadzornika. Ipak, i dalje nisam mogla da se oduprem osećaju zabrinutosti i uznemirenosti. Plašila sam se da neću dobro izvršavati svoju dužnost, da ću se u svemu osramotiti i da ću na kraju, kao i prošli put, biti smenjena. Jednog dana pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je ganuo. Bog kaže: „Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.’ To je ispravan stav” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Čitanje tog odlomka Božjih reči me je duboko ganulo. Božji zahtevi prema meni nisu visoki. On ne zahteva da preduzmem neki veliki posao izvan kova i sposobnosti koje posedujem i traži samo da imam iskreno srce i da dam sve od sebe da dobro ispunim svoju dužnost. To je dovoljno da se udovolji Bogu. Iako se još uvek nisam usuđivala da garantujem da mogu da iznesem dužnost nadzornika, morala sam bar da posedujem stav da ću dati sve od sebe da je dobro ispunim. To je bilo u mom domašaju. Shvatila sam da moj prethodni neuspeh u dobrom obavljanju dužnosti nije bio posledica nedostatka kova, već neprestanog života u stanju u kom sam presuđivala sebi, stalno želeći da se povučem. Nisam imala osećaj bremena prema svojoj dužnosti, a kada su se problemi javljali, nisam odmah dolazila pred Boga da se preispitam, i nisam analizirala zašto su se ta odstupanja i problemi dogodili, niti sam razmišljala kako da tražim istinu da bih ih rešila. Sve o čemu sam razmišljala iz dana u dan bili su moj ponos i status. S takvim stavom, kako sam uopšte mogla dobro da ispunim svoju dužnost? Kada sam to shvatila, videla sam da su moja sujeta, ponos i briga za status bile moje najveće prepreke u dužnosti.

Kasnije sam počela da razmišljam o svom problemu, „Zašto, kad god su u pitanju ponos i status, ne mogu a da se ne zaglavim u nekom pogrešnom stanju?” Pročitala sam Božje reči: „Antihristi cene svoj ugled i status više nego obični ljudi i to je nešto što je unutar njihove narav-suštine. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, ugled i status jesu njihov život i cilj kome streme tokom celog svog života. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle dovoljan je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista – i baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste ugled i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju ugled i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Ugled i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Za antihriste, status i ugled predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da imaju dobar ugled i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da ostave po strani. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da je u srcima antihrista težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; a težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini; steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi smatraju ugled i status svojim životom, i ciljem kojem teže tokom celog života. Bez obzira na to šta rade ili govore, sve što uzimaju u obzir je njihov ugled i status. To je suština antihrista. Kad se setim, oduvek sam imala snažnu želju za ugledom i statusom, još od malena, i uvek sam živela po sotonskim otrovima: „Ljudima je potreban ponos kao drvetu kora” i „Čovek ostavlja svoje ime za sobom gde god da boravi, kao što guska ostavlja svoj krik za sobom gde god da leti”. Duboko mi je bilo stalo do toga kako me drugi vide. Kada sam bila u četvrtom razredu, nastavnica me je izabrala da učestvujem na matematičkoj olimpijadi. Međutim, ja nisam osvojila onoliko poena koliko i drugi učenici, i osećala sam se prilično poniženo. Nakon toga sam izmislila izgovor i prestala sam da idem u školu. Moja nastavnica je videla da moje ocene zapravo nisu tako loše i smatrala je da je šteta da odustanem, pa je došla kod mene kući posebno da me ubedi. Tek tada sam se vratila u školu. U sedmom razredu, jednom sam pogrešno odgovorila na jedno nastavnikovo pitanje, i ceo razred je prasnuo u smeh. Osećala sam se potpuno poniženo i više se nikada nisam vratila u školu. Nakon što sam pronašla Boga, ostala sam ista. Pošto moja želja za ugledom i statusom nije bila zadovoljena, živela sam u negativnom stanju i želela sam da odustanem od svoje dužnosti. Kada sam ranije bila nadzornik, razotkrili su se mnogi moji nedostaci, i osećala sam se stvarno poniženo, pa sam stalno htela da izbegnem svoju dužnost i nisam ulagala nikakav napor da rešim probleme koji su se mogli rešiti. Zabušavala sam i bila sam negativna u svojoj dužnosti, i na kraju sam odložila crkveni posao i bila sam smenjena. Ovog puta nisam htela da budem nadzornik takođe zato što sam se plašila da neću moći da obavljam stvarni posao i da ću ponovo biti smenjena, i plašila sam se da će moj ponos doživeti još jedan udarac. Da bih izbegla da me drugi potcenjuju, stalno sam htela da odbijem ovu dužnost. Neprestano sam razmišljala o svom ugledu i statusu, bez i najmanje pomisli na crkveni posao. Bila sam zaista sebična, podla i bez ljudskosti! Osoba koja poseduje ljudskost, kada se suoči sa dužnošću, neće mariti da li će joj ta dužnost doneti ugled ili sa kakvim će se teškoćama suočiti. Sve dok je to nešto što crkveni posao zahteva, osloniće se na Boga i učiniti sve što može da obavi svoj deo. Ali ja sam uvek bila obuzeta brigama za ugled i status, i čim bih naišla na neke prepreke ili neuspehe u svojoj dužnosti, pala bih u stanje malodušnosti. Uvek sam htela da odbijem i izbegnem svoju dužnost. Zar se time nisam suprotstavljala Bogu? Videla sam da bi me težnja za statusom i slavom samo navela da se opirem Bogu i da vređam Njegovu narav, i da sam time išla putem antihrista. Kad bih nastavila da težim ugledu i statusu, nikada ne bih dobro izvršavala svoju dužnost i samo bih bila omrznuta i odbačena od strane Boga. Shvatila sam sve ovo, pomolila sam se Bogu: „Bože, moje srce je previše obuzeto statusom i slavom. Ne želim više da se bunim protiv Tebe. Bez obzira na moj kov, voljna sam da učinim sve što mogu da dobro ispunim svoju dužnost, kako bi Tvoje srce bilo utešeno.”

U svom traganju, otkrila sam da sam uvek gajila pogrešno gledište. Mislila sam da, da bi neko bio nadzornik, mora da poseduje dobar kov i da radi efikasno; inače, nije kvalifikovan da bude nadzornik. Ali nikada nisam tragala za tim da li je to moje gledište zapravo ispravno. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Posmatrajući to iz perspektive sveukupnog posla Božje kuće, naravno, kad bi bilo više ljudi koji su dobrog kova, crkveni rad bi zaista bio lakši. Međutim, postoji jedna pretpostavka: u Božjoj kući Bog izvršava Svoje delo i ljudi u tome nemaju odlučujuću ulogu. Prema tome, činjenica da li je ljudski kov dobar, prosečan ili loš ne određuje rezultate Božjeg dela. Konačne rezultate koje treba postići ostvaruje Bog. Bog svime rukovodi; sve je delo Svetoga Duha” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). „Bez obzira na to da li ti je kov dobar ili loš i bez obzira na to koliki talenat imaš, ako tvoje iskvarene naravi nisu razrešene, na koju god poziciju da si postavljen, u tom slučaju nećeš biti prikladan za upotrebu. Nasuprot tome, ako su ti kov i sposobnosti ograničeni, ali razumeš razna istina-načela, uključujući istina-načela koja treba da shvatiš i dokučiš u okviru sopstvenog posla, a tvoje su iskvarene naravi razrešene, onda ćeš biti čovek koji je prikladan za upotrebu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Sposobnost dobrog obavljanja dužnosti ne zavisi isključivo od toga kakvog je neko kova, već pre svega od odnosa te osobe prema vlastitoj dužnosti, od njenog karaktera, od toga da li je njena ljudskost dobra ili loša i da li je u stanju da prihvati istinu. To je koren problema. Bog gleda na to da li svoju dužnost obavljaš punim srcem, da li daješ sve od sebe i zdušno delaš, da li imaš ozbiljan i savestan odnos prema obavljanju svoje dužnosti, da li si iskren i vredno radiš. Bog o tome ispituje svakog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božje reči su me naterale da shvatim da moje gledište uopšte nije u skladu sa istinom, da svaki posao u Božjoj kući obavlja sam Bog, i da čovekov kov ne određuje sve. Da li možemo dobro da obavljamo svoju dužnost uglavnom zavisi od našeg stava prema dužnosti, da li imamo savesno i odgovorno srce i da li možemo da postupamo u skladu sa načelima istine. Ako osoba ima darove i kov, ali nema osećaj bremena ili odgovornosti prema svojoj dužnosti, i kada braća i sestre ukažu na njene probleme, ona odbija da ih prihvati i ne razmišlja o njima niti ih analizira, onda, čak i ako ima darove i kov, ne može dobro da obavlja svoju dužnost, i Bog je neće blagosloviti niti voditi. S druge strane, ako osoba ima prosečan kov, ali joj je srce na pravom mestu, i obavlja svoju dužnost marljivo i odgovorno, i kada braća i sestre ukažu na njena odstupanja i nedostatke, ona može da prihvati i ispravi te stvari, te onda i dalje može da postigne neke rezultate u svojoj dužnosti. Setila sam se jedne sestre koju sam poznavala. Njen kov je bio prosečan, ali nakon što je izabrana za starešinu, imala je osećaj bremena u svojoj dužnosti, radila je savesno i pragmatično, i postigla je relativno dobre rezultate u svojoj dužnosti, a kasnije je unapređena da preuzme veći posao. Postojala je i sestra koja je ranije sarađivala sa mnom, koja je imala dobar kov, ali kada je starešina ukazao na probleme i odstupanja u njenom radu, ona ne samo da je odbila da ih prihvati, već je i protivrečila i odbijala da se pokori. Kao rezultat toga, izgubila je delo Svetog Duha, nije mogla da uvidi nijedan problem, i nije postigla nikakve rezultate u svojoj dužnosti, i na kraju je bila smenjena. Na osnovu ovih činjenica sam uvidela da za dobro izvršavanje sopstvene dužnosti nije presudno kakav je nečiji kov, već da je ključna stvar u tome da li on može da prihvati istinu i kakav mu je stav prema sopstvenoj dužnosti.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči koji su mi bili od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „Kov, darovi i talenti koje ti je Bog dao sami po sebi su dovoljni – radi se o tome da si ti taj koji je nezadovoljan, nisi posvećen svojoj dužnosti, nikad ne znaš svoje mesto, želeći uvek da iznosiš bombastične ideje i da se razmećeš, da bi na kraju od svojih dužnosti napravio haos. Nisi iskoristio kov, darove i talente koje ti je Bog dao, nisi uložio maksimalan trud i nisi postigao nikakve rezultate. Iako si možda prilično uposlen, Bog kaže da si poput nekog lakrdijaša, a ne čovek koji zna svoje mesto i koji je usredsređen na svoje prave zadatke. Bog takve ljude ne voli. Prema tome, kakvi god da su ti planovi i ciljevi, ako svoju dužnost naposletku ne počneš da izvršavaš svim svojim srcem, svim svojim umom i svom svojom snagom prema načelima koja Bog nalaže, na osnovu urođenog kova, darova, talenata, sposobnosti i ostalih stanja koje ti je Bog dao, onda Bog neće upamtiti ono što si uradio i ti nećeš izvršavati svoju dužnost, već ćeš činiti zlo” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Prvo treba maksimalno da iskoristiš urođene i postojeće darove, sposobnosti i vrline koje ti je Bog dao, kao i tehničke ili profesionalne veštine koje si u stanju da stekneš i postigneš, i ne suzdržavaj se. Ako u pogledu svih ovih stvari budeš uspeo da udovoljiš Bogu i smatraš da i dalje možeš da dosegneš veće visine, onda pogledaj koje tehničke ili profesionalne veštine možeš da unaprediš ili da u njima postigneš napredak, u okviru onoga što tvoj kov može da postigne. Možeš da nastaviš da učiš i da sebe unapređuješ na osnovu onoga što svojim kovom možeš da postigneš. (…) Ako svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom možeš da izvršavaš svoju dužnost, najbolje što možeš, i ako imaš iskreno srce, tada si pred Bogom zlata vredan. Ako u izvršavanju svoje dužnosti ne možeš da platiš cenu i manjka ti odanosti, čak i ako su tvoja urođena stanja bolja od onih kod prosečne osobe, pred Bogom tad nisi dragocen, ne vrediš čak ni kao zrnce peska” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su mi pomogle da razumem da bez obzira na to kakav kov osoba ima, sve dok obavlja svoju dužnost u okviru onoga za šta je sposobna, svom snagom i umom, i ima iskreno srce, u Božjim očima je takav čovek dragoceniji od zlata. Kov koji mi je Bog dao bio je zapravo dovoljan, a takođe sam mogla da shvatim neka načela u vezi sa radom na tekstovima, i obično nije izgledalo kao da uopšte nemam put kad pratim posao. Problem je bio u tome što nikada nisam bila u stanju da se pravilno odnosim prema svojim nedostacima, uvek sam se upoređivala sa onima koji su imali bolji kov i bolje talente i nikada nisam usredsredila svoje srce na to kako da dobro obavljam svoju dužnost. Sada kada sam ponovo obavljala dužnost nadzornika, duboko bih cenila ovu dužnost i obavljala je svim srcem i umom. Nisam više mogla da se prema njoj odnosim negativno.

Pošto se moj stav promenio, kad sam sledeći put izvršavala svoju dužnost, molila sam se Bogu da pred Njim očuvam smirenost u srcu. Kad sam pažljivo pregledala propovedi, uspevala sam da pronađem neke probleme i mogla sam da steknem određenu korist proučavajući stručne veštine sa svojom braćom i sestrama. Kad su u radu nastajali odstupanja i problemi koji su razotkrivali mnoge moje nedostatke, i dalje bih se osećala posramljeno i pomalo negativno, pa čak i pomišljala na povlačenje, i u takvim trenucima bih se setila svojih prošlih neuspeha. Pre sam uvek bila obuzeta brigom za ponos i status, pa, kad bi ti problemi nastajali, nisam aktivno analizirala odstupanja i nedostatke, uvek bih se osećala negativno i povlačila se, te sam usled toga izgubila delo Svetoga Duha. Nisam želela ponovo da padnem u stanje malodušnosti, pa sam se molila Bogu, moleći Ga da mi pomogne da izađem iz negativnosti. U isto vreme, starešinama i svojoj braći i sestrama sam se otvorila o svom stanju i svi su sa mnom razgovarali u zajedništvu i ohrabrivali me. Starešine su mi takođe pomagale i podržavale me, ukazujući na probleme u načinu na koji obavljam svoju dužnost. Razmišljala sam o tome kako su ti problemi nastali i otkrila sam da su neki bili izazvani mojim površnim stavom, i da su se neki pojavili zato što nisam shvatala načela, pa sam analizirala i ispravljala te probleme. Kad je bilo toliko posla da nisam sve mogla da ispratim, starešine bi mi ponekad pisale i pomagale mi da naučim da odredim prioritete i, nakon što sam na taj način razumno organizovala svoje vreme, mogla sam normalno da izvršavam svoju dužnost. Posle nekog vremena, rezultati u radu na tekstovima su se donekle poboljšali. Sada sam nadzornik više od pola godine, i iako imam mnogo nedostataka i mana, i još uvek ima mnogo problema u radu, kroz ono što sam iskusila ovog puta, istinski osećam da Sveti Duh održava rad u Božjoj kući. Kada se odreknem ličnih interesa i marljivo obavljam svoju dužnost, mogu da primim delo i vođstvo Svetog Duha, a takođe mogu da postignem i neke rezultate u svojoj dužnosti. Hvala Bogu!