Jang Čen i ja smo nadgledali rad na izradi tekstova u crkvi Jingguang. Sredinom septembra 2024. godine, starešine su poslale pismo u kojem je pisalo da je sestra Džao Sjue iz crkve Čensin upravo izabrana za nadzornicu za rad na izradi tekstova, ali da još uvek nije upoznata sa različitim aspektima rada i načelima pregledanja propovedi. Zato su pitale da li možemo da odvojimo malo vremena da joj pomognemo i usmerimo je, rekavši da bi, ako bi se ona brzo obučila, to bilo korisno za rad crkve. Pomislio sam: „Već smo dovoljno zauzeti svojim glavnim poslom, pa zar pomaganje i usmeravanje Džao Sjue pored toga ne bi oduzelo još više našeg vremena? Ako efikasnost našeg rada opadne, zar starešine neće reći da nismo ispunili svoje dužnosti? Osim toga, da je usmeravam nije moj glavni posao, pa čak i ako njen rad postane efikasan, više starešine nas neće pohvaliti.” Osetio sam da bi ovo bio nezahvalan posao i zato nisam želeo da ga prihvatim. Ali ako odbijem, zar starešine neće reći da mi nedostaje saosećanja? Nakon što sam razmislio, pristao sam.

U početku, Džao Sjue bi pisala tražeći savet, a mi bismo odgovarali što je brže moguće. Dana 25. septembra, Džao Sjue nam je poslala propoved na pregled. Nakon što smo je Jang Čen i ja pregledali, pronašli smo mnogo problema u propovedi i morali smo dugo da razgovaramo o tome pre nego što smo postigli bilo kakav napredak. Nakon što sam odgovorio na pitanja, još uvek je bilo nekih oblasti u koje nisam bio siguran i brinuo sam se da bi u mojim smernicama moglo biti odstupanja, pa sam poslao propoved drugoj braći i sestrama da je pogledaju, a i oni su dali neke predloge. Osetio sam da pomaganje i usmeravanje Džao Sjue oduzima mnogo vremena. Ne samo da nas je to usporavalo, već je ponekad čak oduzimalo vreme i drugim članovima grupe. Sam posao pregledanja propovedi već je bio veliki zadatak, i ako se ovo nastavi, zar to neće uticati na naš sopstveni posao? Posle toga, Džao Sjue je nastavila da nam šalje propovedi, tražeći odgovore na različita pitanja. U neke od problema nam je bilo teško da proniknemo, pa smo morali da trošimo vreme na razmatranje i diskusiju o njima i zbog toga sam imao manje vremena da pratim rad na propovedima u našoj crkvi, te su neke stvari na kraju odložene. Dana 20. oktobra, starešine su nam poslale pismo pitajući nas: „Zašto nam niste dali povratne informacije o grupi o kojoj je trebalo da nas obavestite pre nekoliko dana?” Tada sam shvatio da sam zaboravio da odgovorim. Pomislio sam: „Starešine sigurno misle da odugovlačim i da ne obavljam svoje dužnosti sa osećajem tereta. Ako rezultati našeg rada opadnu, starešine će sigurno reći da nisam dobro obavio svoju dužnost.” Nekoliko dana kasnije, primio sam još jedno pismo od Džao Sjue u kojem traži pomoć. Osetio sam se pomalo nesrećno zbog toga i mislio sam da će to što nju usmeravam uticati na moj glavni posao, da se to ne isplati i da mi to predstavlja teret. Kasnije sam shvatio da moj način razmišljanja nije ispravan, pa sam se molio Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da prilagodim svoj način razmišljanja. Pročitao sam Božje reči: „Samo oni koji vole istinu i poseduju istina-stvarnost mogu da istupe kada delo Božje kuće i Božji izabranici to zahtevaju, samo oni mogu da ustanu, hrabro i predano, da svedoče o Bogu i da u zajedništvu razgovaraju o istini, izvodeći Božje izabranike na pravi put, omogućavajući im da se pokore Božjem delu. Samo to je odgovoran stav i pokazivanje obzira prema Božjim namerama. Ako nemate takav stav i nikada niste pažljivi u bavljenju stvarima, i mislite: ’Odradiću ono što je u okviru moje dužnosti, ali me nije briga ni za šta drugo. Ako me nešto pitaš, odgovoriću ti – ali samo ako budem dobro raspoložen. U suprotnom – neću. To je moj stav’, onda je to neka vrsta iskvarene naravi, zar ne? Ako se samo štiti sopstveni status, ugled i ponos, i samo se štite stvari koje se odnose na sopstvene interese – da li se time štiti pravedni cilj? Da li se time štite interesi Božje kuće? Iza tih sitnih, sebičnih motiva krije se narav koja ima odbojnost prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam video da ljudi koji iskreno veruju u Boga i vole istinu imaju osećaj tereta i odgovornosti prema svojim dužnostima. Bilo da su u pitanju potrebe crkvenog rada ili braća i sestre kojima je potrebna pomoć, oni su u stanju da ispune svoje odgovornosti. Ako neko brine samo o svom poslu, a kada drugi imaju teškoća i potrebna im je pomoć, nisu voljni da pruže ruku, onda je to narav sebičnosti, podlosti i odbojnosti prema istini. Razmišljao sam o tome kako je Džao Sjue tek izabrana za nadzornicu. Nije bila upoznata sa poslom i nije dokučila načela. Pošto nam je postavljala pitanja, mora da je naišla na teškoće u poslu i trebalo je da dam sve od sebe da je usmerim i pomognem joj. Ali ja sam samo želeo da se brinem o svom poslu. Nisam želeo da trošim vreme i plaćam cenu u usmeravanju Džao Sjue. Zar nisam bio sebičan i podao? Shvativši to, moj stav prema obučavanju ljudi se malo promenio i kada je Džao Sjue ponovo pisala sa nekim pitanjima, preuzeo sam inicijativu da odgovorim, dajući sve od sebe. Ali nisam mnogo znao o sopstvenoj sebičnoj, podloj iskvarenoj naravi, te i dalje nisam mogao a da ne otkrijem svoju iskvarenost.

Krajem oktobra, Džao Sjue nam je poslala još jednu propoved, tražeći od nas da proverimo da li ima nekih problema u njoj. Znao sam da im je ova propoved hitno potrebna, ali onda sam video da je propoved veoma dugačka. Trebalo bi mnogo vremena da se sve pročita i pošalje odgovor. Pomislio sam: „Ova propoved nije u okviru naše odgovornosti, i čak i ako je uredimo, nećemo dobiti nikakve zasluge za to. Ovo bi zaista bio nezahvalan zadatak!” Zato nisam odmah odgovorio. Sledećeg popodneva nisam imao mnogo posla, pa me je Jang Čen podsetila da je proverim, i tek tada sam je uzeo da pregledam. Otkrio sam da ima mnogo problema. Nakon što sam o tome razgovarao sa Jang Čen, pisao sam Džao Sjue i komunicirao sa njom o tome, što je oduzelo mnogo vremena. Posle toga sam pomislio da bi davanje odgovora na propoved oduzelo previše mog vremena i da bih, ako bih to vreme i energiju potrošio na praćenje posla u sopstvenoj oblasti odgovornosti, to koristilo našem radu na propovedima; ne samo da bi se rezultati rada poboljšali, već bi nas i starešine visoko cenile. Ali sada sam morao da trošim svoje vreme i energiju na usmeravanje tuđeg rada, i čak i ako taj rad da rezultate, oni se neće računati kao naši, pa sam pomislio da bi bilo sjajno da više ne moram da usmeravam rad Džao Sjue. Ali Džao Sjue još uvek nije mogla samostalno da radi posao, pa nije bilo lakog načina da se to jednostavno odbaci. Znao sam da još uvek moram da nastavim da usmeravam Džao Sjue, ali uvek sam se osećao bezvoljno u vezi sa tim i nisam želeo da platim tu cenu.

Kasnije sam pročitao Božje reči koje razotkrivaju karakter antihrista i stekao sam još neko razumevanje svojih problema. Bog kaže: „Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da ne mare za stid, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove ’sebičnosti i podlosti’: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih karakterišemo kao ’sebične i podle’. (…) Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i iracionalnih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i iracionalni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Iz Božjih reči sam video da su antihristi posebno sebični i podli i da rade samo stvari koje koriste njihovom ugledu i statusu. Stvari koje ne koriste njihovom ugledu i statusu tretiraju kao puke sporedne zadatke, ne želeći da zbog njih pate ili plaćaju cenu, pa ih čak zanemaruju i ignorišu. Moraju da štite sopstveni ugled i status, čak i ako to znači da crkveni rad trpi gubitke. Put kojim idu je put otpora Bogu. Upravo sam se tako odnosio prema poslu usmeravanja Džao Sjue. Osećao sam da to nije u okviru moje odgovornosti i znao sam da će mi trebati mnogo vremena i energije da bih je dobro usmeravao, da čak i ako njen rad da rezultate, oni se neće pripisati meni, i da takođe neću dobiti nikakve pohvale od drugih, pa nisam bio voljan da platim tu cenu. Mislio sam, umesto da to radim, bilo bi bolje da provedem više vremena prateći posao u okviru svoje odgovornosti. Na taj način, ne samo da bi se rezultati rada poboljšali, već bi me i starešine visoko cenile. Zato sam bio bezvoljan kada je u pitanju bilo usmeravanje Džao Sjue. Čak i kada sam odgovarao na njena pitanja, radio sam to samo da bih to skinuo s vrata i odugovlačio sam. Dobro sam znao da je Džao Sjue tek počela da obavlja dužnost nadzornice i da nije dobro upoznata sa poslom, niti je dokučila načela, ali nisam želeo da platim cenu da joj pomognem i podržim je. Bio sam zaista sebičan i podao! Živeo sam po sotonskim otrovima „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Šta god sam radio, razmatrao sam da li će to meni lično koristiti i bio sam voljan da uložim vreme i platim cenu da to uradim samo ako bih od toga imao neku korist. Video sam da nisam istinski ispunjavao svoju dužnost da zadovoljim Boga, već sam pre postupao zarad sopstvenog ugleda i statusa. U Božjim očima, nisam istinski obavljao svoju dužnost, već sam se umesto toga bavio ličnim upravljanjem i išao sam putem antihrista. Na kraju, ne samo da ne bih dobio Božje odobravanje, već bi me se On gnušao i eliminisao me. Shvativši to, želeo sam brzo da se pokajem Bogu. Više nisam bio voljan da živim u skladu sa svojom sebičnom, podlom iskvarenom naravi.

Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči i to mi je razjasnilo kako da dobro obavljam svoje dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Recite Mi, kako ljudi treba da čine pravedna dela, odnosno iz kog stanja i iz kojih prilika treba ih da čine, da bi se to smatralo pripremanjem dobrih dela? Oni makar moraju da imaju pozitivan i preduzimljiv stav i, dok izvršavaju svoju dužnost, moraju da budu odani, da budu u stanju da postupaju prema istina-načelima i da štite interese Božje kuće. Ključno je biti pozitivan i preduzimljiv; ako si uvek pasivan, to je problematično. To je kao da nisi pripadnik Božje kuće i ne izvršavaš svoju dužnost, kao da umesto toga nemaš nikakav drugi izbor, već je izvršavaš kako bi zaradio platu jer poslodavac to od tebe zahteva – ne izvršavaš je dobrovoljno, već veoma pasivno. Da nisu u pitanju tvoji interesi, ti to ne bi ni radio. Odnosno, ako niko od tebe nije tražio da to uradiš, ti to nipošto ne bi ni uradio. U tom slučaju, obavljanje stvari uz ovakav stav ne predstavlja izvršavanje dobrih dela. Prema tome, takvi ljudi su veoma glupi; u svemu što rade, oni su pasivni. Oni ne rade ono što mogu da smisle da urade, niti rade ono što uz vreme i energiju mogu da postignu. Oni samo čekaju i posmatraju. To je zabrinjavajuće i vrlo žalosno. Zašto kažem da je to veoma žalosno? Kao prvo, nije stvar u tome da je tvoj kov neodgovarajući; kao drugo, nije reč o tome da je tvoje iskustvo nedovoljno; kao treće, nije da nemaš prave uslove da to uradiš. Ti poseduješ kov da radiš taj posao i, ako uložiš vreme i energiju, moći ćeš da ga uradiš, ali ti to ne radiš, propuštaš da pripremiš dobra dela. A to je prava šteta. Zašto kažem da je to prava šteta? Zato što ćeš, ako se na to osvrneš posle mnogo godina, osetiti žaljenje, pa ako poželiš da se vratiš u tu godinu, taj mesec i taj dan, da bi uradio taj posao, stvari će se promeniti, a to vreme će već proći. Drugu priliku poput te nećeš dobiti; kad ta prilika prođe, ona je prošla; kad je izgubljena, ona je izgubljena. Ako propustiš telesna zadovoljstva poput jedenja fine hrane ili nošenja lepe odeće, to nije mnogo bitno, jer su te stvari isprazne i nemaju nikakvog uticaja na tvoj život-ulazak ili na to da pripremiš dobra dela, niti na tvoje odredište. Međutim, ako se nešto odnosi na Božji stav prema tebi i na to kako te On procenjuje ili čak na put kojim ideš i na tvoje odredište, onda je propuštanje te prilike prava šteta. Zato što će to ostaviti mrlju i izazvati duboko žaljenje na tvom budućem putu postojanja, pa u celom svom životu nikada nećeš imati drugu priliku da to nadoknadiš. (…) Naprotiv, ako svoju dužnost dobro izvršiš, razumeš istinu i rešiš probleme, u srcu ćeš se osećati spokojno i staloženo i nećeš razočarati Boga. Pred Bogom ćeš imati veru i moći ćeš da se vladaš uzdignute glave. Ako svoju dužnost nisi ispunio i uvek si površan, to je prestup, pa makar i da nisi prouzrokovao nikakve gubitke, zbog tog prestupa ćeš u svom srcu doživotno žaliti. Ovaj prestup će biti poput crne rupe bez dna; kad god ga se setiš, osetićeš bol i nespokoj, agoniju koja probada srce. Ne samo da nećeš imati nimalo mira ni radosti, već će te, naprotiv, taj bol izazvan dubokim žaljenjem i mukom pratiti celoga života i nikada neće moći da bude izbrisan. Nije li to razlog za večno duboko žaljenje? A kako stoje stvari iz Božje perspektive? Bog koristi istina-načela da okarakteriše ovo pitanje, pa je njegova priroda daleko ozbiljnija od onoga što ti osećaš” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Iz Božjih reči sam shvatio da samo sledeći Božje zahteve za pozitivno i proaktivno obavljanje svoje dužnosti, obzirnost prema Božjim namerama i podržavanje crkvenog rada, čovek može istinski da obavlja svoju dužnost i istinski pripremi dobra dela. Kad ne bih proaktivno radio ono što mogu da smislim, ili čak i ako bih to radio, ali negativno, pasivno i sa rezervama, onda bi to pokazalo nedostatak odanosti u mojoj dužnosti i izazvalo bi Božju mržnju i gnušanje. Razmišljao sam o tome kako sam se duže vreme obučavao kao nadzornik i kako sam donekle dokučio načela, pa sam mogao da uočim neke probleme u propovedima koje mi je Džao Sjue slala. Iako su neki problemi bili složeniji i zahtevali više vremena, mogli su se razjasniti nakon diskusije. Ali shvatio sam da rešavanje tih problema oduzima mnogo mog vremena i da to odlaže praćenje posla u mojoj oblasti odgovornosti. To je dovelo do usporavanja napretka rada naše crkve. Tada sam se zabrinuo da će, ako se ovo nastavi, efikasnost našeg rada opasti i da će to uticati na moj ugled i status. Zato nisam bio voljan da nastavim da usmeravam Džao Sjue. Video sam da sam u svojoj dužnosti uzimao u obzir samo svoj ponos i status, da nisam preuzimao inicijativu u obučavanju drugih, uvek sam kalkulisao za sopstvenu korist, i da nisam uzimao u obzir celokupan rad crkve, niti sam bio obziran prema Božjim namerama. U onome što sam radio i kako sam postupao, nisam iskreno obavljao svoju dužnost. Dugo sam obavljao ovu dužnost i donekle sam dokučio veštine i načela, a crkva mi je poverila više posla i time pokazala svoje poverenje u mene. Ali ja sam bio sebičan i podao i radio sam samo ono što je koristilo mom ugledu i statusu. Samo sam uzimao u obzir svoje lične interese i zanemarivao teškoće drugih. Zar to nije bilo isto kao što rade nevernici? Zaista sam izneverio Boga!

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Što više vodiš računa o Božjim namerama, veće je i breme koje nosiš, a što je breme koje nosiš veće, biće i bogatije tvoje iskustvo. Kada vodiš računa o Božjim namerama, Bog će na tebe položiti breme, a zatim te prosvetiti u pogledu zadataka koje ti je poverio. Kada Bog stavi na tebe ovo breme, obratićeš pažnju na sve povezane istine dok jedeš i piješ Božje reči. Ako nosiš breme koje je u vezi sa stanjem života tvoje braće i sestara, onda je to breme koje ti je Bog poverio i to breme ćeš u svojim svakodnevnim molitvama uvek nositi sa sobom. Ono što Bog čini natovareno je na tebe, a ti si spreman da učiniš to što Bog želi da uradi; to znači biti spreman da preuzmeš Božje breme kao svoje. U ovom trenutku, dok jedeš i piješ Božje reči, bićeš usredsređen na ovu vrstu pitanja i zapitaćeš se: ’Kako ću da rešim ove probleme? Kako da svojoj braći i sestrama omogućim da se oslobode i pronađu duhovno uživanje?’ Na rešavanje ovih problema ćeš se usredsrediti i dok razgovaraš u zajedništvu, a dok jedeš i piješ Božje reči, bićeš usredsređen na jedenje i pijenje onih reči koje se odnose na ove probleme. Breme ćeš nositi i dok jedeš i piješ Njegove reči. Nakon što shvatiš Božje zahteve, steći ćeš jasniji uvid u to kojim putem da kreneš. Ovo su prosvećenje i prosvetljenje Duha Svetoga koje je donelo tvoje breme, a to je takođe Božje usmerenje koje ti je darovano. Zašto ovo govorim? Ako nemaš nikakvo breme, tada nećeš biti pažljiv dok jedeš i piješ reči Božje; kada jedeš i piješ reči Božje dok nosiš breme, možeš da dokučiš njihovu suštinu, da pronađeš svoj put i vodiš računa o Božjim namerama. Prema tome, treba da se moliš da Bog stavi na tebe što veće breme i da ti poveri čak i veće zadatke, kako bi pred sobom još više imao put na kome ćeš vežbati; kako bi tvoje jedenje i pijenje reči Božjih imalo veći učinak; kako bi se osposobio da dokučiš suštinu Njegovih reči; i kako bi stekao veću sposobnost da te pokreće Sveti Duh” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Iz Božjih reči sam shvatio da su tereti blagoslovi od Boga. Kroz terete koje nam Bog daje, podstaknuti smo da dođemo pred Boga da tražimo istina-načela, stičući Božje prosvećenje i usmeravanje i bolje razumevanje istine. Na taj način možemo brže da rastemo u životu. Starešine su uredile da usmeravamo i obučavamo Džao Sjue uzimajući u obzir održavanje celokupnog rada crkve; to nam je takođe omogućilo da se više obučavamo. Stvarne teškoće i problemi podstakli su me da tražim istina-načela, omogućavajući mi da steknem više. Zapravo, bilo je nekih pitanja koja je Džao Sjue postavila, a koja nisam mogao jasno da objasnim, i to je pokazalo da ni ja nisam u potpunosti razumeo istinu u tim oblastima. Tražeći i moleći se Bogu sa tim osećajem tereta, i nakon čitanja nekih istina-načela, uspeo sam jasnije da razumem probleme. U pogledu pomaganja i usmeravanja Džao Sjue, iako sam uložio neko vreme i energiju, tokom ovog procesa, više sam se molio Bogu i češće tražio istina-načela i nesvesno sam stekao neke dobitke i takođe nadoknadio sopstvene nedostatke. Zaista sam iskusio da su tereti stvarno blagoslovi od Boga i shvatio sam da više ne treba da tretiram obučavanje drugih kao smetnju. Džao Sjue je imala veliku oblast odgovornosti, i ako bi mogla samostalno da radi, to bi koristilo radu crkve, zato sam morao da ostavim po strani svoje lične interese i da sarađujem sa Džao Sjue kako bismo dobro obavili rad na propovedima.

Kasnije sam svesno ostavio po strani svoje lične interese, umirio svoje srce da razmišljam o problemima u propovedima i razgovarao sam sa Džao Sjue o problemima prisutnim u njima. Postepeno, razmišljajući i odgovarajući na probleme u propovedima, postala su mi jasnija načela za procenu propovedi, a iz tuđih propovedi, moje razmišljanje se proširilo. Ovo je zaista bila Božja blagodat! Posle toga sam se pitao da li treba da sumiram probleme u nedavnim propovedima za Džao Sjue. Na taj način bi ona mogla da bude svesna tih problema i da ih izbegne sledeći put. To bi bilo još korisnije za poboljšanje kvaliteta propovedi. Ali onda sam pomislio: „Već sam proveo mnogo vremena komunicirajući o propovedi sa njom, a ako budem još i sumirao probleme i pisao da saopštim detalje, to će oduzeti još više vremena. Zar to neće odložiti moj sopstveni posao? Ovo bi trebalo da bude dovoljno dobro!” Shvatio sam da sam sebičan i podao i da pokušavam da idem lakšim putem. Tiho sam se pomolio Bogu, buneći se protiv sebe, i ukazao sam Džao Sjue na probleme i odstupanja koja smo otkrili. Primenjujući na ovaj način, osećao sam se prilično spokojno u srcu. Kasnije, dok sam usmeravao Džao Sjue, takođe sam odvajao vreme da pratim rad na propovedima u okviru svojih odgovornosti. Ali u novembru, broj propovedi koje je naša crkva predala bio je čak veći nego u oktobru, a pomaganje Džao Sjue nije dovelo do pada efikasnosti rada. Hvala Bogu na Njegovoj blagodati!