Porodica i nastavnici su mi od malih nogu govorili da treba vredno da učim i da samo ako upišem fakultet mogu da imam dobar život; u suprotnom, provešću život u patnji i siromaštvu. Moja porodica je bila siromašna i ljudi u selu su nas gledali s visine, pa sam pomislila da bih, ako uspem da upišem fakultet, mogla da nađem dobar posao i onda ljudi u selu više neće smeti da nas gledaju s visine. Sećam se fraze iz mog udžbenika za osnovnu školu: „Kroz čitanje se može steći i ljubav i bogatstvo”. Verovala sam da ću, ako budem vredno učila, steći veliko znanje iz knjiga i da što više znanja i bolje obrazovanje budem imala, to ću biti bogatija, te da samo znanje može da promeni moju sudbinu. Kada je moja porodica razgovarala sa mnom o verovanju u Boga, verbalno sam pristala, ali u srcu sam mislila: „Trenutno je učenje na prvom mestu. Verovaću kako treba kad upišem fakultet i budem imala dobar posao.” Tako nikada nisam prisustvovala okupljanjima. Povremeno bi mi porodica pokazivala Božje reči, ali ja bih ih naprosto čitala kao neku knjigu priča, dok bi mi srce bilo usredsređeno na izgradnju svetle budućnosti kroz upis na fakultet.

Ocene su mi u to vreme bile prilično dobre i ljudi u selu su me hvalili zbog dobrih ocena i razboritosti, govoreći da ću sigurno uspeti. Rodbina bi me često ohrabrivala da vredno učim, govoreći da će naša porodica definitivno imati fakultetski obrazovanu osobu. Čuvši to, bila sam i srećna i iznenađena. Jer moja porodica je bila siromašna i drugi su nas gledali s visine, osećala sam se zaista inferiorno među drugima, kao da sam ispod svih ostalih. Nikada nisam očekivala da će me ljudi ceniti zbog mojih dobrih ocena, pa mi se činilo da obrazovanost zaista može da zasluži poštovanje i divljenje drugih. Ali onda sam pomislila kako moje ocene još uvek nisu najbolje, pa sam morala da se nateram da vredno učim kako bih postigla bolje rezultate. Kasnije sam upisala najprestižniju srednju školu u okrugu i bila sam uverena da imam dobre šanse da upišem fakultet, a do tada bi me oni koji su me poznavali sigurno gledali drugim očima. Kada sam došla u završnu godinu srednje škole, moji nastavnici su često govorili: „Prijemni ispit za fakultet određuje visinu tvog života”, „U današnjem društvu konkurencija je žestoka i opstaju samo najsposobniji – samo prilagodljivi preživljavaju”, i „Ako ne radiš vredno kad si mlad, žalićeš kad ostariš”. Shvatila sam da samo ako dobijem diplomu vrhunskog fakulteta mogu da imam dobru budućnost, i da bih postigla taj cilj, učila sam još vrednije. Često sam preskakala pauze za ručak da bih rešavala zadatke u učionici; čak i odlazak u menzu mi se činio kao gubljenje vremena. Posle svakog ispita, veoma bih brinula o svom rezultatu i rangu. Kad bi mi rang porastao, osećala bih se zadovoljno, ali kad mi se rang ne bi popravio ili bi pao, osećala bih se zaista potišteno i nemirno. Iako sam vredno učila, većinu vremena moj rang u razredu bio je tek oko dvanaestog ili trinaestog mesta i mnogo sam patila i bila pod velikim pritiskom. Ali mislila sam da ću samo ako uspem da upišem fakultet imati dobar život i da me neće gledati s visine, pa sam nastavila vredno da učim, ne usuđujući se nimalo da popustim.

Tri meseca pre prijemnog ispita za fakultet, dogodilo se nešto što me je duboko pogodilo. Škola je održala probni ispit, a jedan ponavljač nije uspeo da dostigne potreban broj bodova za upis na ključni fakultet za samo nekoliko poena i na kraju je skočio u smrt. Kad sam čula za to, bila sam duboko uznemirena. Njegov rezultat je bio mnogo viši od mog, ali zbog samo nekoliko poena, okončao je svoj život! Sedela sam tada u učionici i pogledala oko sebe na stolove sa hrpama knjiga i na svoje drugove koji su marljivo učili i odjednom sam se osetila potpuno izgubljeno. Nisam mogla a da ne pomislim: „Mlad život se upravo ugasio zbog nekoliko poena – je li to vredno toga? Zar mi učenici živimo samo za bodove? Jesu li bodovi važniji od života? Mogu li ispitni rangovi zaista da odrede sudbinu čoveka? Zašto on to nije mogao da prevaziđe?” Ali kad sam pomislila na razliku između sebe i tog ponavljača, videla sam da je jedina razlika bila u tome što ja još nisam stigla do tačke da izaberem samoubistvo. Baš kao i on, i ja sam se očajnički trudila da postignem visoke rezultate kako bih upisala dobar fakultet. Pitala sam se: „Je li fakultet moj jedini izlaz? Pa šta ako ne uspem da upišem fakultet? Može li znanje zaista da promeni sudbinu čoveka?” Toliko pitanja na koja nisam mogla da odgovorim vrzmalo mi se po glavi. Setila sam se svog dede. Bio je dobro obrazovan i pročitao je mnogo knjiga, ali je čitav život proveo kao zemljoradnik. Znanje nije promenilo njegovu sudbinu. Zatim, tu je moja rođaka. Nakon što je diplomirala na fakultetu, otišla je da radi u veliki grad i ljudi u selu su joj se divili i hvalili je, ali ona se i dalje žalila da posao nije dovoljno dobar. Nisam znala da li ću, posle svih svojih napora, završiti kao moj deda, čije znanje nije bilo od koristi, ili kao moja rođaka, kojoj su se drugi divili, ali koja nikada nije bila zadovoljna. Šta ako zaista upišem dobar fakultet, diplomiram i dobijem dobar posao i steknem divljenje drugih, a zatim se udam i osnujem porodicu – da li bih svoju decu terala da vredno uče kao ja, težeći da upišu fakultet? Svaka generacija ponavlja ovaj obrazac života, ali da li bi to zaista mogao biti jedini način života? Zar nije bilo drugog puta? Osetila sam do tada neviđenu zbunjenost u vezi sa putem koji me čeka u životu i nisam znala zašto živim niti čemu treba da težim što bi bilo smisleno.

Kasnije sam čitala reči Svemogućeg Boga i moje sumnje su bile razrešene. Svemogući Bog kaže: „U prostranstvima kosmosa i nebeskog svoda, bezbrojna stvorenja žive i razmnožavaju se, prate u beskonačnom ciklusu zakon života i pridržavaju se jednog stalnog pravila. Oni koji umiru sa sobom nose priče živih, a oni koji žive ponavljaju istu tragičnu istoriju onih koji su nastradali. I tako, ljudski rod ne može a da se ne zapita: zašto živimo? I zašto moramo da umremo? Ko ovim svetom zapoveda? I ko je stvorio ovaj ljudski rod? Da li je ljudski rod zaista stvorila majka priroda? Da li ljudski rod zaista upravlja svojom sudbinom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Zar Božje reči nisu govorile upravo o sumnjama koje sam imala? Ali nikada nisam delila te svoje najskrovitije misli ni sa kim, pa kako je Bog mogao da zna? Činilo se da Bog razume moje misli, a još više, da poznaje trenutno stanje života celog čovečanstva. U tom trenutku sam osetila Božju svemogućnost u svom srcu, a istovremeno, Božje reči su me privukle da nastavim da čitam. Nastavila sam da čitam Božje reči: „Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još niže u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Nakon toga su mnogi naučnici društvenih nauka, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom. (…) Nauka, znanje, sloboda, demokratija, uživanje i komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno čini grehe i žali se na društvenu nepravdu. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a besmislene žrtve i istraživanja koja čovek preduzima mogu samo da dovedu do još veće nevolje i mogu samo da učine da čovek živi u stalnom osećanju straha, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću čovečanstva niti sa putem koji je pred njim, do te mere da čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji bez ljudskih prava, potpuno si nesposoban da izbegneš sudbinu čovečanstva. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da se odupreš želji da istražuješ sudbinu, tajne i odredište čovečanstva, a još manje si sposoban da pobegneš od zbunjujućeg osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom čovečanstvu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme. Naposletku, čovek je čovek, a nijedan čovek ne može zameniti Božji status i život. Čovečanstvu nije potrebno samo pravedno društvo u kojem su svi siti, jednaki i slobodni; ono što je čovečanstvu potrebno jesu Božje spasenje i Njegova opskrba životom. Tek kad čovek bude primio Božju opskrbu životom i Njegovo spasenje, moći će da se izleče čovekove potrebe, žudnja za istraživanjem i praznina u srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je ljudska bića stvorio Bog, i da je koren naše praznine i bespomoćnosti u tome što Bog više ne zauzima mesto u našim srcima. Gledajući unazad, verovala sam u postojanje Boga kad sam bila mlada, ali nakon što sam krenula u školu, u udžbenicima nikada nije bilo pomena o Bogu. Govorili su da su ljudi evoluirali od majmuna, a takođe i „Znanje može da promeni vašu sudbinu”, „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj” i „Nauka je vrhovna”. Takve ideje i izjave dolaze od Sotone, navodeći ljude da idolizuju znanje i nauku. Ne znam kada, ali i ja sam prihvatila te izjave, pridajući veliku vrednost znanju i smatrajući ga izuzetno važnim, a u potrazi za znanjem, veru sam počela da tretiram kao nešto sporedno. Sada sam bila zbunjena u vezi sa životom i mnogo puta sam osećala neobjašnjivu prazninu. U stvarnosti, to je bilo zato što sam se previše udaljila od Boga. Iako mi je učenje proširilo znanje i vidike, i dobila sam pohvale i divljenje od drugih, znanje nije moglo da odgovori na moju zbunjenost u vezi sa životom, niti mi je moglo pokazati ispravan put u životu. Moje srce je ostalo zbunjeno, bespomoćno i u bolu. Čitala sam da Bog kaže: „Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan.” „Čovečanstvu nije potrebno samo pravedno društvo u kojem su svi siti, jednaki i slobodni; ono što je čovečanstvu potrebno jesu Božje spasenje i Njegova opskrba životom.” Shvatila sam da se jedino verovanjem u Boga i primanjem Njegovog spasenja čovek može osloboditi sve praznine i bola. Od tada sam znala da moram iskreno da verujem u Boga i da čitam Njegove reči, i nisam više mogla da zanemarujem svoju veru. Nadalje, počela sam da prisustvujem okupljanjima jednom nedeljno, a mogućnost da čitam Božje reči činila me je veoma spokojnom.

Posle prijemnog ispita za fakultet, imala sam više vremena da čitam Božje reči, i često sam provodila vreme sa braćom i sestrama živeći crkvenim životom. Videla sam da u crkvi vlada istina, i da među braćom i sestrama nema razlike u bogatstvu ili društvenom statusu, niti u starešinstvu ili godinama. Svi mogu da se otvore, razgovaraju u zajedništvu i pomažu jedni drugima kada otkrijemo iskvarenost, i ne gledamo s visine niti se takmičimo jedni s drugima. Zaista sam uživala u takvom životu. Ali nedugo zatim, stiglo je pismo o prijemu na fakultet, i postala sam neodlučna da li treba da idem na fakultet. Zapravo, zaista sam želela da idem na fakultet, jer posle svih tih godina učenja, moj cilj je uvek bio da idem na fakultet, i da nađem ugledan posao sa dobrom platom i beneficijama kako me ne bi gledali s visine i kako ne bih morala da trpim siromaštvo. Ali takođe sam brinula da neću imati dovoljno vremena da se okupljam i čitam Božje reči ako odem na fakultet. U svojoj nesigurnosti, pitala sam porodicu, a oni su rekli: „Trebalo bi da se iskreno pomoliš Bogu pre nego što doneseš odluku kako se kasnije ne bi kajala.” Tada sam se pomolila Bogu zbog svoje teškoće: „Bože, ne znam da li treba da idem na fakultet. Osećam da je bilo tako teško upisati se, i zaista želim da idem, ali plašim se da će me, ako odem, zauzetost učenjem sprečiti da se redovno okupljam. Bože, molim Te, vodi me da donesem ispravnu odluku.”

Kasnije sam čitala Božje reči: „Da li je znanje nešto što svi smatraju pozitivnom stvari? Ako ništa drugo, ljudi smatraju da je konotacija reči ’znanje’ pozitivna, odnosno da nije negativna. Zašto onda kažemo da Sotona znanje koristi da bi čoveka iskvario? Zar teorija evolucije ne predstavlja jedan aspekt znanja? Nisu li i Njutnovi naučni zakoni sastavni deo znanja? Gravitaciono privlačenje Zemlje takođe predstavlja deo znanja, zar ne? (Tako je.) Zašto je onda znanje uvršteno među stvari koje Sotona koristi da bi ljude iskvario? Kako vi na to gledate? Da li u znanju ima makar i trunke istine? (Nema.) Šta je onda suština znanja? Po kojoj osnovi čovek dolazi do celokupnog znanja koje stiče? Da li je ono zasnovano na teoriji evolucije? Nije li znanje, do kojeg je čovek došao istraživanjem i sumiranjem, zasnovano na ateizmu? Da li bilo šta od tog znanja ima veze s Bogom? Da li je ono povezano sa obožavanjem Boga? Je li povezano sa istinom? (Nije.) Kako, dakle, Sotona koristi znanje da bi čoveka iskvario? Maločas rekoh da ništa od tog znanja nije povezano ni sa obožavanjem Boga, niti sa istinom. Neki o tome ovako razmišljaju: ’Znanje možda nema nikakve veze sa istinom, ali ono ipak ne kvari ljude.’ Kako vi na to gledate? Da li te je znanje naučilo da sreću svako sebi mora da stvara vlastitim rukama? Je li te znanje naučilo da je čovekova sudbina u njegovim rukama? (Da.) O kakvoj se priči tu radi? (O đavoljoj priči.) Potpuno ste u pravu! To je đavolja priča! Znanje je komplikovana tema za razgovor. Možete jednostavno ustvrditi da se oblast znanja ne sastoji ni od čega drugog već samo od znanja. To je oblast koja se ne uči na osnovu obožavanja Boga, niti na osnovu razumevanja prema kojem je Bog stvoritelj svega. Dok proučavaju tu vrstu znanja, ljudi ne vide da Bog ima suverenost nad svim stvarima; oni ne vide da je Bog zadužen za sve stvari, odnosno da svime On upravlja. Umesto toga, oni samo beskrajno istražuju i proučavaju tu oblast znanja, te na osnovu znanja tragaju za odgovorima. Nije li, međutim, tačno da ljudi koji ne veruju u Boga, već se bave isključivo istraživanjem, nikada neće pronaći prave odgovore? Sve što znanje može da ti obezbedi jesu sredstva za život, posao i stalni prihodi, zahvaljujući kojima nećeš biti gladan, ali te ono nikad neće dovesti do obožavanja Boga, niti će te držati podalje od zla. Što ljudi budu više proučavali znanje, to će više želeti da se bune protiv Boga, poželeće da i Boga podvrgnu svojim proučavanjima, da Ga testiraju i da Mu se opiru. Čemu, dakle, znanje, prema onome što sada vidimo, podučava ljude? Ono u celosti predstavlja Sotoninu filozofiju. Imaju li te filozofije i sva ta pravila opstanka, koje Sotona širi među iskvarenim ljudima, ikakve veze sa istinom? One nemaju ništa sa istinom i zapravo su protivne istini” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Bog razotkriva kako Sotona koristi znanje kao trik da iskvari ljude. Videla sam da nam znanje samo pomaže da razumemo osnovne činjenice ili zdrav razum, i da nam može pomoći u poslu i životu, ali Sotona uključuje dodatne elemente u naše učenje, usađujući u nas ateizam, evolucionizam, marksizam i druge ideologije. One nas navode da sve više poričemo Boga i da se sve više udaljavamo od Njega. Setila sam se kako mi je jedna sestra pričala da je njena ćerka verovala u postojanje Boga kad je bila mlada i da ju je sledila u veri, ali da je kasnije, nakon što je otišla na fakultet, kada je sestra razgovarala sa ćerkom o verovanju u Boga, njena ćerka više nije priznavala postojanje Boga. Zapravo, i ja sam bila ista. Kad sam bila mlada, verovala sam u postojanje Boga, ali u udžbenicima i znanju koje se učilo u školi, reč „Bog” nikada nije pominjana, i sve se svodilo na materijalizam i teoriju evolucije, govoreći da se sve na svetu formiralo prirodno i da su ljudi evoluirali od majmuna, što me je navelo da počnem da sumnjam u postojanje Boga. Shvatila sam da Sotona zaista koristi znanje da iskvari ljude. Ali u to vreme nisam bila svesna toga, i još uvek sam čeznula za znanjem, želeći da nastavim da plivam u okeanu znanja. Što sam više znanja sticala, to bih dublje bila zatrovana. Ako bih na kraju postala neko ko poriče Boga zbog previše znanja, onda bi bilo prekasno. Zar to ne bi značilo da uništavam samu sebe? Posledice toga bile su zastrašujuće.

Jednog dana, čitala sam još Božjih reči: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoje odgovornosti. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, igraš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Shvatila sam da je sudbina čovekova u Božjim rukama, i da ljudi nemaju sposobnost da promene svoju sudbinu. Kako će se moja sudbina odvijati, kakav ću posao raditi, kakav ću život imati, i da li ću biti siromašna ili bogata – sve je to pod Božjim predodređenjem i suverenošću, i ja to ne mogu da promenim, a još manje se to može promeniti samo znanjem ili diplomom. Baš kao moj deda; Bog ga je predodredio da bude zemljoradnik, i iako je pročitao mnogo knjiga i mnogo naučio, to nije moglo da promeni njegovu sudbinu. Zatim, tu je moj tata. Ima srednjoškolsko obrazovanje i čak je služio vojsku, ali bio je samo običan radnik. Posle nekoliko godina, fabrika u kojoj je radio zatvorila se, i na kraju se vratio kući da radi na farmi. Iz ovih primera sam shvatila da sudbina čovekova zaista nije u njegovim sopstvenim rukama, i da više obrazovanje ne vodi nužno dobrom poslu ili budućnosti. Želela sam da promenim svoju sudbinu učenjem, ali ta ideja je bila zaista glupa i neuka. Kada sam to shvatila, postala sam voljna da svoju budućnost poverim Božjoj kontroli, i postala sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Tokom tog vremena, čitala sam i druge Božje reči, a jedan odlomak posebno mi je ostavio dubok utisak. Svemogući Bog kaže: „Mladi ljudi ne bi trebalo da budu bez težnji, poleta i životnog duha da teže ka napretku; ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili poverenje u budućnost; treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravdu – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da puštaju da ih život nosi, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja. Mladi ljudi ne treba da se pomire sa nedaćama, već treba da budu otvoreni i iskreni, sa duhom praštanja za svoju braću i sestre. Naravno, ovo su Moji zahtevi za svakoga i Moj savet svima. Ali još i više, ovo su Moje umirujuće reči za sve mlade ljude. Trebalo bi da primenjujete u skladu sa Mojim rečima. Naročito, mladi ljudi ne bi trebalo da su lišeni rešenosti da jasno raspoznaju istinu u stvarima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Štaviše, prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako. Ljudi dolaze na zemlju i retko se ukazuje susret sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put kojem treba težiti u ovom životu? I zašto ste uvek tako prezrivi prema istini i pravdi? (…) Vaši životi treba da budu ispunjeni pravdom, istinom i svetošću; u tako mladom dobu, vaši životi ne bi trebalo da budu tako izopačeni, što će dovesti do toga da padnete u Ad. Zar ne osećate da bi to bila strašna nesreća? Zar ne osećate da bi to bilo strašno nepravedno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Ove Božje reči pomogle su mi da pronađem pravi smer u životu. Bog je izvor sve lepote i dobrote. Verujem u Boga i čitam Njegove reči i iz njih mogu da razlikujem pozitivne i negativne stvari i da raspoznam razne zle trendove, a takođe znam kako da živim normalnom ljudskošću, i tako dalje. Sve su to stvari koje su mi potrebne. Ako ne bih stremila ka istini i umesto toga izabrala da nastavim da težim znanju, samo bih bila pod uticajem svakakvih sotonskih filozofija i otrova i postajala bih sve iskvarenija. Baš kao kad sam išla u školu, jasno sam znala da moje ocene mogu biti samo takve, ali nisam bila voljna da to prihvatim i zaista sam vredno učila da bih upisala dobar fakultet. Kao rezultat toga, mučila sam sebe i sve više se udaljavala od Boga. Bog nas je stvorio i trebalo bi da verujemo u Njega i da stremimo ka istini, ali zbog Sotoninog zavođenja i obmanjivanja, znala sam samo da idem u školu i učim, nisam razumela da treba da verujem u Boga i da Ga obožavam i nisam razumela da život treba da bude stremljenje ka istini i spasenju. Bila sam potpuno usredsređena na svoje studije i protraćila sam toliko vremena. Videla sam da je Bog izrazio toliko istina i da još uvek toliko toga nisam razumela, i bila sam ispunjena kajanjem. Da sam samo nekoliko godina ranije pravilno prisustvovala okupljanjima, zar ne bih razumela više istina? Ako nastavim da idem na fakultet još nekoliko godina, Božje delo bi se možda već završilo, i kao takva, definitivno bih propustila svoju šansu za spasenjem. Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam Božju hitnu nameru. Bog čeka da se čovečanstvo vrati pred Njega i prihvati Njegovo spasenje kako više ne bi trpelo štetu od Sotone. Nisam smela da propustim ovu priliku.

Čitala sam još Božjih reči: „Ako si na visokom položaju, časnog ugleda, ako imaš ogromno znanje, poseduješ veliku imovinu i podržavaju te mnogi, ali te sve to ipak ne sprečava da dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji poduhvat na zemlji i najpravičniji poduhvat čovečanstva. Ako odbiješ Božji poziv radi statusa i sopstvenih ciljeva, sve što radiš biće prokleto i čak prezreno od Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Nakon čitanja Božjih reči, jasnije sam razumela Božju nameru i bila sam zaista ohrabrena u srcu, jer Bog jasno navodi kakvi će ljudi dobiti Njegovo odobravanje i blagoslove, a kakvi će ljudi biti prokleti i prezreni od Njega. Oni koji dolaze pred Boga bez obzira na prepreke i nude sebe Bogu telom i umom jesu oni koji će dobiti Božje odobravanje i blagoslove. Ako neko odbije Božji poziv i nalog zarad traganja za ličnim interesima, to je pobuna protiv Boga i takve osobe se Bog gnuša i odbacuje je. Razmišljala sam o tome kako bih, kao stvoreno biće, ako bih samo stremila ka znanju a ne ka istini, onda bih uzalud trošila dah koji mi je Bog dao. Ako bih mogla da iskoristim ove godine da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće umesto da studiram na fakultetu – govoreći većem broju ljudi dobru vest o dolasku Boga da obavi delo spasenja čovečanstva i pomažući većem broju izgubljenih ljudi poput mene da se vrate pred Boga – onda bi to bila najsmislenija stvar koju bih mogla da uradim. Setila sam se Petra. Od malih nogu se isticao i u učenju i u ponašanju, i njegovi roditelji su se nadali da će uspeti u akademskom smislu i istaći se u svetu, ali Petar nije težio daljem znanju ili višem obrazovanju da bi stekao slavu, dobitak i status. Radije je izabrao da veruje u Boga i da propoveda. Uprkos protivljenju roditelja, prekinuo je studije nakon završetka srednje škole sa 17 godina. Iako se izdržavao ribolovom i živeo običnim životom, zbog svoje čežnje za Bogom, neprestano je težio da upozna i voli Boga i na kraju je dobio Božje odobravanje. Petrova težnja zadobila je moje divljenje i istovremeno me je to inspirisalo, dajući mi odlučnost da odustanem od fakulteta.

U tren oka, stigao je dan za upis na fakultet. Drugarica iz razreda me je pozvala da se zajedno upišemo, ali rekla sam joj da ne idem na fakultet. Posle toga, drugovi iz razreda, prijatelji i neverujući članovi porodice dolazili su jedan za drugim da pokušaju da me ubede. Neki su govorili: „Bez diplome nećeš naći dobar posao u svetu.” Drugi su govorili: „Neki ljudi žele da upišu fakultet, ali ne mogu. A pogledaj ti sebe: upisala si, ali biraš da ne ideš? Jesi li poludela?” Moj stariji brat je takođe rekao da će mi dati tri hiljade juana ako odem na fakultet i da će mi kupiti takav i takav telefon… Bila sam pomalo tužna i slaba, jer sam osećala da sam nekada bila poslušno i razumno dete u njihovim očima, vrhunska učenica sa odličnim ocenama i perspektivna mlada osoba sa svetlom budućnošću, a sada su me smatrali nekim ko je poludeo i ko je neposlušan. Osećala sam se pomalo nelagodno. Ali zahvaljujući Božjoj zaštiti, kada sam pomislila na činjenicu da sam na pravom putu u životu, birajući najpravedniji cilj, ponovo sam se ispunila verom. Mogli su da misle i govore šta god žele; Nastavila bih da se okupljam i da obavljam svoju dužnost kao i obično. U to vreme sam zaista volela da pevam himnu Božjih reči pod nazivom „Trebalo bi da se odrekneš svega zarad istine”:

1  Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka.

2  Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako dosadnim ovozemaljskim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

Iz Božjih reči sam videla da se Bog nada da ćemo živeti za stremljenje ka istini i ka onome što je pravedno, a ako se odreknemo istine zarad trenutnog zadovoljstva, onda gubimo svoje dostojanstvo, i što je još važnije, vrednost i smisao života. U prošlosti nisam znala šta je smislen život. Mislila sam da će sticanje znanja u školi, upis na dobar fakultet i obećavajuća budućnost zaslužiti divljenje drugih i da bi to značilo da nešto postižem u životu. Ali neočekivano, posle godina i godina učenja, ne samo da me ništa od toga nije naučilo kako da se ponašam, već sam i izgubila put. Čak sam zaboravila da dolazim od Boga i da mi je ovaj dah života dao Bog, a takođe me je Sotona povredio i prevario. Na kraju sam skoro postala kao Sotona, opirući se i poričući Boga, i živela bez ikakve vrednosti ili dostojanstva. Sada sam birala da idem putem vere u Boga i stremljenja ka istini. Iako me porodica i prijatelji nisu razumeli i klevetali su me, i u budućnosti možda neću živeti u bogatstvu niti steći divljenje ljudi, verovanjem u Boga i obavljanjem svoje dužnosti, mogu da razumem istinu i steknem život. To je najsmislenija stvar i ova patnja nije uzaludna. Zato, ma koliko da su pokušavali da me ubede, nisam pokleknula i znala sam da mi je tu snagu dao Bog.

Posle toga nisam otišla na fakultet, već sam obavljala svoju dužnost u crkvi. Kroz Božje zajedništvo i razotkrivanje, stekla sam dublje razumevanje svog stremljenja ka znanju. Svemogući Bog kaže: „Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, Sotona koristi najrazličitije metode, bilo tako što ljudima priča priče, što im prosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje i ambicije. Kojim putem Sotona želi da te povede nadole? Ljudi misle da u sticaju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto sasvim prirodno. Da to izrazimo na način da zvuči privlačno – negovati uzvišene ideale ili imati ambicije znači imati neki pokretač, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Zar ljudi neće živeti slavnije ukoliko mogu da ostvare sopstvene ideale ili da naprave uspešnu karijeru? Radeći to, čovek ne samo da može da oda počast svojim precima, već ima priliku i da ostavi sopstveni trag u istoriji – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima prizemnih ljudi i, što se njih tiče, trebalo bi da to bude ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona, sa svojim zlokobnim motivima, ljude na takav put vodi tek onako? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne aspiracije. Ma koliko se reči koje ljudi koriste da govore o svojim životnim aspiracijama činile uzvišenim, te aspiracije su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, imati kapital koji će moći da koriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da jednom kada steknu slavu i dobitak, imaju kapital koji mogu da iskoriste da bi tragali za zadovoljstvom i uživali u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade bez rezerve i bez ikakve sumnje i da pri tom nikada ne shvate da treba da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Nakon čitanja Božjih reči, konačno sam shvatila da me je Sotona namamio na pogrešan put težnje ka slavi i dobitku. Sotona je zaista podmukao i zao: prvo koristi nešto što izgleda legitimno, navodeći ljude da uče i stiču znanje, a zatim u procesu učenja, a da mi to i ne primetimo, usađuje razne sotonske misli i izjave u naša srca, kao što su „Znanje može da promeni vašu sudbinu”, „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj”, „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima”, i „Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih”. Ove ideje nas teraju da obožavamo znanje i težimo slavi i dobitku, misleći da će sticanje slave i dobitka doneti čast našim precima i omogućiti nam da pobegnemo od života punog muke. Zato sam mislila da odlaskom na fakultet mogu da promenim svoju sudbinu i postignem ono što ljudi nazivaju dobrim životom. Počela sam da se fokusiram na bodove i rangiranje na ispitima i često sam se osećala frustrirano i potišteno kada moji napori nisu rezultirali dobrim ocenama. Iako sam mnogo puta osećala da je život studenta prazan i dosadan, ili sam osećala bol zbog takmičenja sa drugima za rangiranje, i dalje sam bila voljna da patim i trudim se za ovaj cilj, ne znajući kako da se oslobodim i oduprem. Setila sam se svoje drugarice iz klupe. Često je radila do kasno u noć u pokušaju da upiše dobar fakultet, ali je dobila neobičnu bolest od prekomerne anksioznosti. Na kraju je morala da uzme odsustvo da bi se oporavila. Zatim je bio ponavljač koji je skočio u smrt. Drugima se to činilo kao mala razlika u poenima, ali on je taj rezultat cenio više od svog života. Na kraju je izabrao da skoči. I to je bilo uzrokovano težnjom ka slavi i dobitku. Iz ovih činjenica sam videla Sotonine zlokobne namere da namami ljude u težnju ka slavi i dobitku. Sotona nas ne samo udaljava od Boga, već nas i muči i poigrava se sa nama po volji, dok nas na kraju ne proždere. Bez Božjeg razotkrivanja ovoga, nikada ne bih jasno videla da su slava i dobitak trikovi koje Sotona koristi da iskvari ljude i nastavila bih da trpim svakojake nepotrebne teškoće zarad slave i dobitka, i štaviše, udaljila bih se od Boga i zatvorila vrata Njegovom spasenju. Učila sam vredno više od deset godina da bih stekla divljenje drugih i zanemarila sam, pa čak i zaboravila na verovanje u Boga. Da nije bilo Božje ljubavi, Njegovog uređenja da mi braća i sestre pomognu i uvedu me u crkveni život, ne znam koliko dugo bih lutala u zbunjenosti.

Tokom poslednjih nekoliko godina, obavljanjem svoje dužnosti i čitanjem Božjih reči, sve više uviđam da je put verovanja u Boga pravi put u životu. Bog nam je otkrio sve misterije istine, na primer, kako se čovečanstvo razvilo do današnjeg stanja, odakle ljudi dolaze i kuda idu, istinu o tome kako je čovečanstvo iskvareno od Sotone, kako razrešiti iskvarene naravi i živeti istinskim ljudskim obličjem, kako upoznati i obožavati Boga, kako postati stvoreno biće koje je u skladu sa merilima, i tako dalje. U istinama koje je Bog izrazio, videla sam smer života i pronašla sam vrednost svog života. Zaista sam zahvalna što me je zadesilo Božje spasenje, omogućavajući mi da se vratim pred Njega. Hvala Bogu!