Moja porodica je bila veoma siromašna kada sam bila dete. Otac je samo zarađivao radne poene u proizvodnom timu i nije mario za kućne poslove, a majka nije mogla da se osloni na oca kada joj je naneta nepravda ili kada se suočavala sa teškoćama. Sama se brinula o svemu i mnogo je propatila. Pomislila sam: „Kada se budem udavala, moram da nađem čoveka koji je porodično orijentisan, odgovoran i pouzdan, ili u najmanju ruku, nekoga ko će me štititi i zauzeti se za mene kada se suočim sa teškoćama.” Ali stvari nisu išle kako sam se nadala. Nakon udaje, shvatila sam da je moj muž neodgovoran i potpuno ravnodušan prema meni, pa je briga o našem detetu i vođenje domaćinstva sve palo na mene. Kasnije je počeo da ima afere sa drugim ženama i često nije dolazio kući noću. Zaista više nisam mogla to da podnesem i razveli smo se. Posle razvoda, bila sam prepuštena sama sebi, nisam imala na koga da se oslonim i osećala sam se krajnje usamljeno i bespomoćno. Sve više sam čeznula za stabilnim domom i za nekim ko bi mi mogao pomoći u teškoćama i ko bi bio voljan da me sasluša. Godine 2006. upoznala sam svog sadašnjeg muža. Bio je čestit i ljubazan, pa iako nije bio bogat, veoma lepo se ophodio prema meni i mnogo je brinuo o meni. Bio je voljan da me sasluša, pa mi je čak pomogao da platim osiguranje za ćerku. Bila sam veoma dirnuta i osećala sam da je odgovoran i pouzdan i neko na koga mogu da se oslonim. Nedugo zatim, venčali smo se. Duboko sam cenila ovaj brak. Da bismo podržali obrazovanje našeg deteta, otvorili smo malu radnju. Moj muž je bio veoma vredan i sposoban, i šta god bi se desilo, uvek je istupao da to reši, pa nikada nisam morala da brinem niti da se osećam opterećeno. Bila sam tako srećna i osećala sam da konačno imam nekoga na koga mogu da se oslonim i stabilan dom.

Godine 2013, moj muž i ja smo prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Zajedno smo prisustvovali okupljanjima i čitali Božje reči, i često sam mislila: „Tako je dobro što zajedno verujemo u Boga i što nas niko ne progoni niti nam stoji na putu! Ubuduće, oboje možemo biti spaseni.” Bila sam veoma srećna. Ali postepeno sam primetila da moj muž ne teži istini, da retko čita Božje reči i da je uporno fiksiran na ljude i stvari. Godine 2018, moj muž je prestao da veruje. Od tada pa nadalje, delovao je kao potpuno druga osoba, i kad god bi sestre došle na okupljanje, uvek je imao mračan izraz lica. Jednom prilikom, sestra je došla na okupljanje, a on je odmah razrogačio oči i povikao: „Šta ti radiš ovde? Gubi se odmah!” Sestra nije imala drugog izbora nego da brzo ode. Posle toga, ma šta sam govorila, nije hteo da sluša, a pošto sam se plašila da ga ne naljutim, prestala sam bilo šta da govorim. Pomislila sam: „Ranije smo imali tako dobar odnos, zato ne treba da se svađam s njim oko pitanja vere, jer će to uticati na naš odnos.” Kasnije je crkvena starešina morala da uredi da prisustvujem okupljanjima na drugom mestu. Ponekad, kada bih se kasno vratila sa okupljanja, moj muž bi se namrštio i kritikovao me što se tako kasno vraćam, pa sam svaki put kada bih išla na okupljanje uvek bila pod vremenskim ograničenjima. Plašila sam se da će, ako dođe kući a obrok ne bude spreman, biti nezadovoljan.

Jednom prilikom tokom okupljanja, starešina je razgovarala u zajedništvu o Božjim rečima i u početku sam mogla pažljivo da slušam, ali kako se približavalo vreme obroka, i videla sam da još uvek nema nameru da prestane, srce je počelo da mi se komeša: „Zašto još nisi završila? Pogledaj koliko je sati! Kad dođem kući moram da kuvam za muža. Ako zakasnim kući, možda ćemo se opet posvađati. Zar to neće još više zategnuti naš odnos?” Postala sam toliko uznemirena da nisam mogla mirno da sedim niti da slušam šta sestra govori, pa sam rekla: „Vreme je da se ide.” I sestra je morala na brzinu da završi okupljanje. Sa smrknutim izrazom lica, odmah sam otišla. Skoro svaki put kada sam se vraćala kući posle okupljanja, srce mi je bilo na ivici. Ako bih stigla kući i videla da mi muž nije tu, moje uznemireno srce bi se konačno opustilo, ali ako bi bio kod kuće, nervozno bih žurila da kuvam, plašeći se da će biti nezadovoljan. Što sam mu više popuštala, on je bio sve gori, i ako nešto ne bi išlo po njegovom ili ako bih ga uznemirila rekavši pogrešnu stvar, izgubio bi živce. Rekao je: „Po ceo dan provodiš na okupljanjima i čitaš Božju reč – šta ja mogu očekujem od tebe? Nismo istog duha niti puta. Pre ili kasnije, moraćemo da se raziđemo!” Kada sam čula muža kako kaže da ćemo se na kraju rastati, osetila sam strah da ću ponovo živeti sama. Ali takođe nisam želela da napustim Boga i bila sam u neizmernom bolu. Pomislila sam: „Naporno smo radili da bismo konačno izgradili savršen dom, a i on se prilično dobro ophodio prema meni. Ako ga zaista napustim, da li bih i dalje mogla da imam ovakav život?” Da bih održala našu porodicu na okupu, postala sam još opreznija. Ponekad, kada je moj muž radio, radije bih manje čitala Božju reč i pomagala mu umesto toga, samo da ga usrećim. Takođe sam se brinula o svim kućnim poslovima, pripremala tri obroka dnevno tačno po njegovom ukusu, pa čak i ako bi rekao neprijatne stvari, nisam se raspravljala, jer nisam želela da izazovem još jednu svađu.

Jednom prilikom, dve sestre su došle u moju kuću da razgovaraju o nečemu sa mnom, a moj muž je iznenada izleteo iz spavaće sobe i oterao ih. Posle toga me je takođe upozorio: „Nema više sestara u kući. Ako se vrate, zvaću policiju.” Videvši kako ponašanje mog muža postaje sve gore i on ide sve dalje, pomislila sam: „Zar me ovo ne primorava da odustanem od svoje vere? Ne mogu da napustim svoju veru, pa možda bi jednostavno trebalo njega da napustim.” Ali onda sam pomislila: „Kako bih mogla sama da živim nakon što ga napustim?” Zaista sam se plašila da živim sama i nisam mogla da podnesem da ga napustim. Nekoliko puta, kada me je muž zamolio da mu pomognem u poslu, desilo se da je to bilo vreme za moju dužnost i uvek bih izabrala da ugodim mužu i napustim svoju dužnost. Ponekad, kad god bi ga nešto i najmanje uznemirilo, kritikovao bi me i ismevao, sve dok jednog dana nisam mogla a da ne uzvratim, rekavši: „Znaš da je verovanje u Boga dobra stvar, pa zašto mi stalno otežavaš? Šta fali tome što prisustvujem okupljanjima i obavljam svoje dužnosti? Zar ne radim sve kućne poslove? Da li bi bio srećniji da sam kao drugi, da stalno igram mahjong, zabavljam se i zanemarujem naš dom?” Videvši da uzvraćam, postao je još ljući i povisio je ton, pogledao me razrogačenih očiju i oštro rekao: „Nemoj da me ljutiš. Ako me zaista naljutiš, izbaciću sve tvoje stvari!” Pomislila sam: „Zar ovaj čovek nije đavo? On mrzi i Boga i istinu!” Tada sam pomislila na Božje reči: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Moj muž više nije verovao u Boga. Sada smo bili na različitim putevima i različitog duha, i jednostavno nismo mogli da se povežemo. Sve jače me je proganjao u mojoj veri i često sam razmišljala o tome da ga jednostavno napustim, ali kada sam pomislila na to da živim sama i napuštena posle razvoda, na to kako neću imati nikoga da me štiti od životnih nedaća i na to kako će porodica koju sam tako naporno gradila biti razorena, jednostavno nisam mogla da se odlučim. U svom bolu, došla sam pred Boga u molitvi: „O Bože, moj muž me sve žešće progoni. Sputana sam njime i u svojim okupljanjima i u dužnostima. Osećam veliki bol u srcu i ne znam šta da radim. U ovoj situaciji, koje pouke treba da izvučem? Molim Te, prosveti me, prosvetli me i usmeravaj.”

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Kada se venčaju, neki ljudi su spremni da svom bračnom životu posvete sve što je u njihovoj moći i spremni su da se trude, bore i vredno rade za svoj brak. Neki uz mnogo muke i patnje zarađuju novac i, naravno, još više njih poveravaju svoju sreću partneru. Veruju da njihova sreća i radost u životu zavise od toga kakav im je partner; da li je dobra osoba, da li se njegova ličnost i interesi podudaraju sa njihovim, da li je neko ko može da nahrani i vodi porodicu, da li je neko ko može da im obezbedi osnovne potrepštine u budućnosti i da im obezbedi srećnu, stabilnu, divnu porodicu, i da li je neko ko može da ih uteši kada naiđu na bilo kakav bol, nevolju, neuspeh ili teškoću. Da bi se uverili u sve to, oni obraćaju posebnu pažnju na svog partnera dok žive zajedno. S velikom brigom i pažnjom posmatraju i beleže partnerove misli, stavove, govor i ponašanje, svaki njegov potez, kao i svaku njegovu dobru i lošu stranu. Oni do detalja pamte sve misli, stavove, reči i ponašanje koje je njihov partner otkrio u životu, kako bi mogli bolje da ga razumeju. Isto tako se nadaju da će ih partner bolje razumeti, puštaju ga u svoje srce i ulaze u njegovo da bi mogli bolje da obuzdaju jedno drugo, ili da bi bili prva osoba koja će se pojaviti kad god mu se nešto desi, prva osoba koja će mu pomoći, prva osoba koja će ustati i podržati ga, ohrabriti ga i biti njegov stub podrške. U takvim životnim uslovima, muž i žena retko pokušavaju da razaznaju kakva je osoba njihov partner, živeći u potpunosti u osećanjima koja gaje prema partneru i koristeći svoja osećanja da brinu o njemu, tolerišu ga, nose se sa svim njegovim manama, slabostima i težnjama, čak do te mere da spremno skaču na svaki njegov znak i poziv. Na primer, muž neke žene kaže: ’Tvoja okupljanja traju predugo. Idi samo na pola sata i onda se vrati kući.’ Ona odgovara: ’Potrudiću se.’ Na sledećem okupljanju se, naravno, zadrži pola sata i onda se vrati kući, a njen muž kaže: ’To je prava stvar. Sledeći put se samo pojavi tamo da te vide i onda se vrati.’ Ona kaže: ’Jao, znači toliko ti nedostajem! Važi, potrudiću se.’ Naravno, kada sledeći put ode na okupljanje, ona ga ne razočara i vrati se kući posle desetak minuta. Muž joj je veoma zadovoljan i srećan, pa joj kaže: ’Tako je već bolje!’ Ako on želi da ona ide na istok, ona se ne usuđuje da ide na zapad; ako on želi da se smeje, ona se ne usuđuje da plače. On je vidi kako čita Božje reči i sluša himne i mrzi to i gadi mu se, i kaže: ’Kakva je korist od čitanja tih reči i pevanja tih pesama sve vreme? Zar ne možeš da ne čitaš te reči ili da ne pevaš te pesme dok sam ja kod kuće?’ Ona odgovara: ’U redu, u redu, neću više da ih čitam.’ Više se ne usuđuje da čita Božje reči niti da sluša himne. Zbog zahteva svog muža, ona konačno shvata da on ne voli da ona veruje u Boga, niti da čita Božje reči, pa mu pravi društvo kada je kod kuće, gleda televiziju s njim, jedu zajedno, ćaskaju, pa ga čak sluša i kako izbacuje svoja nezadovoljstva iz sebe. Učiniće sve za njega, dokle god ga to čini srećnim. Ona smatra da su to odgovornosti koje supružnik treba da ispuni. Dakle, kada ona čita Božje reči? Sačeka da muž izađe, zatim za njim zaključa vrata i brže-bolje počne da čita. Kada čuje nekoga na vratima, brzo skloni knjigu i toliko se uplaši da se više ne usuđuje da je čita. A kada otvori vrata, vidi da to ipak nije njen muž – uzbuna je bila lažna, ona nastavlja da čita. Dok tako čita, uznemirena je, nervozna i uplašena. Razmišlja: ’Šta ako se on zaista vrati kući? Bolje je da više ne čitam. Pozvaću ga i pitaću gde je i kada se vraća.’ Ona ga nazove, a on kaže: ’Danas imam malo više posla, tako da možda neću stići kući pre 3.00 ili 4.00 sata.’ To je smiruje, ali može li njen um i dalje da se smiri da bi mogla da čita Božje reči? Ne može; um joj je uznemiren. Žuri da stane pred Boga da se pomoli, i šta kaže? Da li kaže da joj u njenom verovanju u Boga nedostaje vere, da se plaši svog muža i da ne može da utiša svoj um da čita Božje reči? Oseća da ne može to da kaže, tako da nema šta da kaže Bogu. Ali onda sklopi oči i sklopi ruke. Smiruje se i ne oseća se tako uznemireno, pa odlazi da čita Božje reči, ali reči ne nalaze put do nje. Razmišlja: ’Gde sam ono stala? Dokle sam stigla sa mojim kontemplacijama? Tok misli mi se skroz poremetio.’ Što više o tome razmišlja, to se više nervira i nelagodno oseća: ’Danas naprosto neću da čitam. Nije strašno ako jednom propustim svoje duhovne aktivnosti.’ Šta mislite? Da li joj život dobro teče? (Ne.) Da li je to bračna nevolja ili bračna sreća? (Nevolja.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su tačno opisivale moje ponašanje. Uvek sam smatrala brak sigurnim utočištem, a muža nekim na koga mogu da se oslonim. Kao dete, videla sam koliko je mojoj majci bilo teško da sama vodi domaćinstvo, a da moj otac nije bio od pomoći, i bilo mi je žao majke, pa sam želela da nađem odgovornog čoveka na koga mogu da se oslonim. Ali protivno mojim očekivanjima, moj prvi muž se pokazao neodgovornim i bez osećaja dužnosti, i na kraju smo se razveli. Tada sam živela usamljenim životom ispunjenim patnjom i bez podrške. Kasnije sam upoznala svog sadašnjeg muža i on se brinuo o meni i cenio me. Nisam morala da brinem o kućnim poslovima i čak je platio osiguranje za moju ćerku, pa sam pomislila da je odgovoran i pouzdan. Kao što izreka kaže: „Pun dom dece nije kao saputnik u kasnijim godinama.” I ja sam se slagala sa tom izrekom. Iako imam ćerku, možda neću moći da računam na nju u budućnosti, pa sam i dalje morala da se oslanjam na svog muža. Videla sam svog muža kao svoju podršku do kraja života i kao svoje sigurno utočište, pa da bih održala ovu porodicu, nisam marila za teškoće ni iscrpljenost. Slušala sam ga u svemu kako mi on ne bi našao zamerke, i dokle god smo mogli ovako da provedemo ostatak života zajedno, bila sam zadovoljna. Čak i nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam brak visoko cenila. Kada je moj muž stalno ometao moju veru, plašila sam se da će se naš brak raspasti i da ću izgubiti ovu porodicu, pa sam ga uvek slušala. Kada je zabranio sestrama da dolaze u našu kuću na okupljanja, plašila sam se da će svađa sa njim uticati na naš odnos, pa sam ga poslušala i prestala da organizujem okupljanja kod kuće. Ako je okupljanje trajalo predugo, brinula sam se da ću zakasniti kući i odložiti kuvanje za muža, pa bih čak prekinula starešinu pre nego što završi zajedništvo, ometajući okupljanje. Kada se moja dužnost kosila sa porodičnim skladom, plašila sam se da će se moj muž naljutiti i da će to uicati na naš odnos, pa sam uvek birala da mu ugodim i napustim svoju dužnost. Da bih udovoljila mužu, odlagala sam svoje stremljenje ka istini i propuštala prilike da je steknem. Nisam ispunjavala dužnost i odgovornost stvorenog bića. Smatrala sam svog muža svojom podrškom i slušala sam ga u svemu. Gledala sam njegove izraze lica na svakom koraku u svojoj dužnosti, bila sam sputana njime i osećala sam se zaista potisnuto i ojađeno. Takav brak bio je pun nevolja, a ne sreće. Nastavila sam da tragam: „Kako da pristupim braku?”

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Bog ti je odredio brak samo da bi mogla da naučiš da ispunjavaš svoje odgovornosti, da naučiš da živiš mirno u zajednici sa drugom osobom i da živiš udvoje, da iskusiš kakav je život kada ga deliš sa svojim partnerom i kako da se nosiš sa svim stvarima sa kojima se zajedno susrećete, čineći tvoj život bogatijim i drugačijim. Međutim, On te ne ostavlja na milost i nemilost braku i, naravno, ne ostavlja te na milost i nemilost tvom partneru da bi bila njegova robinja. Ti nisi njegova robinja, niti je on tvoj gospodar. Jednaki ste. Ti jedino imaš obaveze žene ili muža prema svom partneru, a kada ispuniš te obaveze, Bog te smatra zadovoljavajućom ženom ili mužem. Ne postoji ništa što tvoj partner ima, a da ti nemaš, i ti nisi gora od svog partnera. (…) U pogledu telesnih odnosa, osim tvojih roditelja, najbliža osoba na ovom svetu ti je tvoj supružnik. Međutim, zato što veruješ u Boga, on se prema tebi ophodi kao prema neprijatelju i napada te i progoni. Prigovara ti što prisustvuješ okupljanjima, ako čuje bilo kakav trač, vraća se kući da te grdi i maltretira. Čak i kada se moliš ili čitaš Božje reči kod kuće i uopšte ne utičeš na normalnost njegovog života, on će te i dalje grditi i suprotstavljati ti se, pa će te čak i tući. Reci Mi, šta je to? Zar on nije demon? Da li je to osoba koja ti je najbliža? Da li neko takav zaslužuje da ispuniš bilo kakvu odgovornost prema njemu? (Ne.) Ne zaslužuje! I tako, neki ljudi koji su u takvom braku i dalje stoje na raspolaganju svom partneru, spremni da žrtvuju sve, da žrtvuju vreme koje treba da provedu obavljajući svoju dužnost, priliku da izvrše svoju dužnost, pa čak i priliku da postignu spasenje. Ne bi trebalo da rade takve stvari, i u najmanju ruku bi trebalo da se odreknu takvih ideja. (…) Božja svrha u određivanju braka je da možeš da imaš partnera, da prođeš kroz uspone i padove u životu i da prođeš kroz svaku životnu etapu u društvu svog partnera, da ne bi bila sama ili usamljena u tim etapama, da imaš nekoga pored sebe, nekoga kome možeš da poveriš svoje najintimnije misli, i nekoga da te uteši i da brine o tebi. Međutim, Bog ne koristi brak da bi te vezao niti da bi ti vezao ruke i noge tako da nemaš prava da izabereš svoj put i da robuješ braku. Bog ti je odredio brak i odredio ti je partnera; nije ti našao robovlasnika, niti želi da budeš zatočena u svom braku bez sopstvenih težnji, sopstvenih životnih ciljeva, bez ispravnog pravca za svoje težnje i bez prava da tražiš spasenje. Naprotiv, bez obzira na to jesi li u braku ili ne, najveće pravo koje ti je Bog dao je pravo da težiš ka svojim životnim ciljevima, da uspostaviš ispravan pogled na život i da tražiš spasenje. To niko ne može odmah da ti uzme i niko ne može da se meša u to, pa ni tvoj supružnik” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su me duboko dirnule. Bog ne želi da zbog braka izgubimo svoje dostojanstvo ili integritet, niti želi da napustimo svoje dužnosti i odgovornosti, i izgubimo šansu za spasenje. Bog takođe ne želi da nam brak zaveže ruke i noge i da svojevoljno postanemo njegovi robovi. Morala sam da se oslobodim okova braka i da prestanem da budem sputana i vezana od strane svog muža, jer samo tako mogu da živim dostojanstveno i časno. Jasno sam znala da je verovanje u Boga pravi put u životu, i da je obavljanje svoje dužnosti odgovornost i obaveza stvorenog bića, ali živela sam u skladu sa mislima i gledištima koje je usadio Sotona. Verovala sam u izreku „Muškarac je glava domaćinstva,” i „Brak je sigurno utočište.” Videvši da se moj muž lepo ophodi prema meni u svakodnevnom životu, smatrala sam ga svojim stubom oslonca. I kada je na sve načine pokušavao da me progoni i ometa u mojim okupljanjima i dužnostima, da bih ugodila svom mužu, rado sam postala njegov rob. Mučila sam se bez prigovora da pripremim tri obroka dnevno, uvek sam pazila na njegove izraze lica i slušala sam ga u svemu. Stalno sam mu popuštala, ali on je samo postajao sve gori, neprestano me ometajući i progoneći. Ne samo da sam bila sputana na okupljanjima, već nisam ni ispunjavala svoju dužnost kao stvoreno biće. Kako sam na taj način mogla da živim dostojanstveno i časno? Bog određuje brak da bi ljudi iskusili njegove radosti i teškoće, da obogate svoje životno iskustvo, da nauče da se nose sa različitim ljudima, događajima i stvarima u životu i da podržavaju i prate jedno drugo kao supružnici u životu. Bog me nije prodao u brak. Ja nisam rob svog muža; mi smo jednaki. Ali da bih održala naš dom, slušala sam ga u svemu, izbegavajući svoju dužnost i umalo sam izgubila šansu za spasenje. Bila sam tako glupa! Zapravo, obavljala sam sve kućne poslove koje sam mogla i već sam ispunila svoje odgovornosti kao žena, ali on mi je namerno nalazio zamerke i otežavao mi život. Štaviše, moj muž je nekada verovao u Boga i čitao Božje reči, i jasno je znao da verujem u istinitog Boga, ali je i dalje na sve načine ometao i progonio moju veru. Kada je video braću i sestre kako dolaze u našu kuću, oterao ih je i čak pretio da će pozvati policiju da ih uhapsi. Čak je želeo da uništi knjige Božjih reči. Njegova suština bila je suština đavola koji mrzi Boga i opire Mu se. Nije verovao u Boga i išao je putem uništenja, a želeo je da i ja idem u pakao s njim. Videla sam da je izuzetno zloban i lišen ljudskosti. Nisam uspela da razaznam njegovu suštinu, i umesto toga, stalno sam mu popuštala, živeći bez dostojanstva i integriteta, samo da bih održala naš brak. To je bilo zaista žalosno! Ako se ne probudim i ne preokrenem, i izbegnem svoju dužnost i izdam Boga zbog svog braka, onda nisam dostojna da se nazovem stvorenim bićem, i na kraju će me Bog samo eliminisati i uništiti. Shvativši to, potajno sam donela odluku: „Više neću popuštati svom mužu. Ako me ponovo bude ometao u veri, napustiću ga i ići svojim putem, i ispuniću svoju dužnost kao stvoreno biće.”

U septembru 2023, jedne večeri, nakon što sam se vratila sa svoje dužnosti, moj muž je ljutito rekao: „Moramo da razgovaramo. Možemo li i dalje da nastavimo ovako ili ne?” Rekla sam: „Da li možemo ili ne, to zavisi od tebe.” Odjednom je pobesneo i zlobno zarežao: „Dobro! Veruj koliko hoćeš! Spaliću sve tvoje knjige!” Rekavši to, počeo je da pretura po kutijama i fiokama, i pre nego što sam mogla da reagujem, izvukao je nekoliko knjiga Božje reči i moj računar. Pružila sam ruku da uzmem svoj računar, ali on se okrenuo i razbio ga. Prizor je bio kao policijska racija, potpuno razotkrivajući njegovu đavolsku prirodu. Bila sam prestravljena da će u svom besu zaista uništiti knjige Božje reči, pa sam se brzo u srcu pomolila Bogu. Nije nastavio da uništava knjige. Posle nekog vremena, izleteo je iz kuće, rekavši da će se odseliti i od tada živeti sam. Kleknula sam i zavapila Bogu u molitvi: „Bože, nisam očekivala da će moj muž biti tako zao. Jasno sam videla njegovu đavolsku suštinu i više ga ne mogu trpeti. Naš brak je gotov. Ali kuda mogu da odem ako ga napustim? Kako mogu sama da živim? Toliko me boli; molim Te, pomozi mi.” Nakon molitve, pomislila sam na Božje reči: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoje odgovornosti. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, igraš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, u svakom slučaju, niko ne može izbeći Nebeske orkestracije i uređenja i niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu, jer je za takvo delo kadar samo On koji je suveren nad svim stvarima. Otkako je čovek na samom početku nastao, Bog je oduvek obavljao Svoje delo na ovaj način, upravljajući vaseljenom i usmeravajući zakone promene svih stvari, kao i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi pod orkestracijom Božje ruke. Čovekovo srce i duh su pod kontrolom Božje ruke, a sve u njegovom životu je posmatrano Božjim očima. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Božje reči su me iznenada navele da shvatim da je Bog Stvoritelj i Suveren svih stvari. Bog vlada nad svime i kontroliše sve i Bog nam je dao život. On vodi naše svakodnevne živote, pazeći na nas danju i noću, niko ne može da živi bez Njegove opskrbe životom i samo je On čovekovo utočište. Moj muž je samo beznačajno stvoreno biće i sve u vezi sa njim je u Božjim rukama. Ne može čak ni da kontroliše sopstvenu sudbinu, a kamoli moju, pa kako sam mogla da se oslonim na njega? Baš kao kada sam se ranije srušila od bolesti – bio je bespomoćan i sve što je mogao da uradi bilo je da stoji pored i da brine. Kasnije, kada sam povratila malo svesti, molila sam se Bogu i postepeno sam se vratila svesti. Takođe sam pomislila na svoje komšije, koji su bili u braku dvadeset godina i dobro su se slagali. Ali kada se žena razbolela i ostala paralizovana, muž se brinuo o njoj nekoliko dana, a onda je jednostavno otišao. Zatim tu je bila moja nećaka: Kada se prvi put udala, ona i njen muž bili su praktično nerazdvojni, ali neočekivano, nakon što su započeli posao i život im se poboljšao, njen muž je imao aferu i postao kao potpuno druga osoba, a kada su se razveli, čak se svađao sa njom oko imovine i kuće. Iz tih činjenica sam shvatila da se ne možeš osloniti na ljude. A ja sam i dalje želela da se oslanjam na svog muža. Bila sam tako glupa, slepa i jadna! Bog je moj Gospod, On je moje utočište, a što se tiče količine patnje i blagoslova koje osoba doživi u svom životu, Bog je sve to već predodredio. Nakon što bih napustila muža, zar moja budućnost takođe ne bi bila pod Božjim orkestracijama? Samo sam morala da se pokorim i sve da poverim Bogu. Razmišljajući o ovome, srce me nije toliko bolelo i stekla sam malo vere. Uskoro sam pronašla odgovarajuću kuću i konačno sam bila slobodna od muževljevih ograničenja i veza i živela sam slobodnim životom sama.

Kasnije, moje srce još uvek nije moglo da se oslobodi nekih stvari. Nisam bila voljna da prihvatim da se moj teško stečeni brak ovako raspao i da ću morati da živim usamljenim životom bez podrške kada ostarim. Noću su mi te misli ispunjavale um, i dok sam razmišljala o njima, suze tuge bi počele da mi teku niz lice. U svom bolu i bespomoćnosti, došla sam pred Boga u molitvi, tražeći od Boga da mi pomogne da se oslobodim tog stanja. Pročitala sam Božje reči: „U svim vrstama braka može da se stekne ta vrsta iskustva, možeš da izabereš da slediš pravi put pod Božjim vođstvom, da ostvariš misiju koji ti je Bog zadao, da ostaviš svog supružnika pod takvom pretpostavkom i sa takvom motivacijom i da okončaš svoj brak, i to je nešto što zaslužuje čestitke. Postoji bar jedna stvar kojoj se vredi radovati, a to je da više ne robuješ svom braku. Izbegla si ropstvo braka i više ne moraš da brineš, da osećaš bol i da se boriš zato što robuješ braku i zato što želiš da se oslobodiš, ali nisi u stanju. Od tog trenutka, ti si pobegla, slobodna si, i to je dobro. Rekavši to, nadam se da oni čiji su se brakovi bolno završili i koji su još uvek prekriveni senkama tog događaja, zaista mogu da otpuste svoj brak, da otpuste zaostale senke, da otpuste mržnju, bes, pa čak i patnju koja se zadržala i da više ne osećaju bol i bes jer su sve žrtve i napori koje si uložila za svog partnera uzvraćeni njegovom nevernošću, izdajom i ismevanjem. Nadam se da ćeš ostaviti sve to za sobom, da ćeš se radovati što više ne robuješ svom braku, da ćeš se radovati što ne moraš više ništa da radiš, niti da se nepotrebno žrtvuješ za robovlasnika u svom braku, i da ćeš umesto toga, pod Božjim vođstvom i neprikosnovenošću, slediti pravi put u životu, obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće i da se više nećeš uzrujavati i nećeš više imati o čemu da brineš. Naravno, više nema potrebe da budeš zabrinuta, uznemirena ili uzbuđena zbog svog bračnog druga ili da ti um bude zaokupljen mislima o njemu, sve će od sada biti dobro, ne moraš više da razgovaraš o svojim ličnim stvarima sa supružnikom, ne moraš više da budeš ograničena njime. Potrebno je samo da tražiš istinu, načela i temelj u Božjim rečima. Već si slobodna i više ne robuješ svom braku. Sreća je da si otišla iz te noćne more od braka, da si istinski stala pred Boga, da više nisi sputana brakom i da imaš više vremena da čitaš Božje reči, da prisustvuješ okupljanjima i da obavljaš duhovne aktivnosti. Potpuno si slobodna, ne moraš više da prilagođavaš svoje ponašanje tuđem raspoloženju, ne moraš više da slušaš ničije podsmevanje, ne moraš više da uzimaš u obzir ničije raspoloženje ili osećanja – živiš samačkim životom, odlično! Više nisi robinja, možeš da izađeš iz tog okruženja u kojem si morala da ispunjavaš različite odgovornosti prema ljudima, možeš da budeš istinsko stvoreno biće, stvoreno biće pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i da obavljaš dužnost stvorenog bića – kako je divno činiti to čistog srca! Nikada više ne moraš da se svađaš, brineš, gnjaviš, podnosiš, trpiš, patiš ili da se ljutiš zbog svog braka, nikada više ne moraš da živiš u tom odvratnom okruženju i složenoj situaciji. To je sjajno, sve su to dobre stvari i sve ide dobro” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su mi svakom rečenicom grejale i tešile srce. Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči kroz suze i osetila sam se ojačano u srcu. Bila sam zahvalna što sam se, pod Božjim usmeravanjem, oslobodila okova braka i pobegla od muževljevih ograničenja. Bila sam zahvalna što sam, pod Božjim usmeravanjem, krenula pravim putem u životu i od tada sam mogla marljivo da obavljam dužnost stvorenog bića i da težim istini da bih postigla spasenje. Ovo je bila dobra stvar. Više ne bi trebalo da tugujem niti da osećam tugu zbog gubitka braka.

Sada sam slobodna i više nisam rob braka i više nisam pod kontrolom niti sputana od strane svog muža. Kada prisustvujem okupljanjima, više ne moram da žurim kući da kuvam; mogu da se okupljam koliko god želim i mogu da izađem da obavljam svoju dužnost kad god poželim. Kako je divno biti slobodan! Više ne moram da budem zaokupljena, zabrinuta niti opterećena muževljevim svakodnevnim potrebama i sada imam više vremena da težim istini, da jedem i pijem Božje reči i da obavljam dužnost stvorenog bića. Kada se pojave problemi u mojim dužnostima, mogu da umirim svoje srce, da razmišljam i da tragam za istinom da ih rešim, što dovodi do nekih rezultata u obavljanju mojih dužnosti. Svakog dana imam više vremena za duhovne posvećenosti, da razmišljam o svojim pogrešnim stanjima i da odmah tražim Božje reči da ih rešim, a takođe imam vremena da pišem beleške o duhovnim posvećenostima. Istovremeno, razmišljajući o Božjim rečima, naučila sam da razlikujem različite vrste ljudi – koji su istinski vernici, a koji su nevernici. To su stvari koje ranije nisam mogla da steknem. U prošlosti sam živela po Sotoninim mislima i gledištima, pridajući preveliki značaj braku. Videla sam svog muža kao svoju podršku i stalno sam čuvala svoj brak. Uvek sam pravila kompromise i živela sam u velikom bolu i potisnutosti. Bog je bio Taj Koji me je izveo iz okova braka i Bog je bio Taj Koji mi je omogućio da steknem neko raspoznavanje suštine svog muža. Hvala Bogu!