Autor: Vu Fan, Kina

U martu 1997. godine, prihvatio sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nakon što sam mnogo godina verovao u Gospoda, bio sam izuzetno uzbuđen što konačno dočekujem Njegov povratak. Posebno kada sam shvatio da se Bog vratio u poslednjim danima da izrazi istinu i da nas temeljno pročisti i spase, izbavljajući nas od greha, i da će se naše nade da budemo spaseni i da uđemo u carstvo nebesko uskoro ostvariti, počeo sam da ostavljam svoju porodicu i karijeru da bih obavljao svoju dužnost. Tokom ovog perioda, problemi sa stomakom i bolovi u donjem delu leđa koji su me mučili mnogo godina potpuno su nestali, a da nisam ni primetio, te sam bio još više motivisan da obavljam svoju dužnost. Kasnije me je policija uhapsila dok sam obavljao svoju dužnost. Mučili su me dok nisam bio na ivici smrti. To mi je ostavilo problem sa srcem i moram da izbegavam prekomerno uzbuđenje. Ako čujem iznenadne zvuke, moje srce to ne može da podnese i postane usplahireno. Nakon što sam oslobođen, bez obzira koliko je situacija bila opasna, uvek sam istrajavao u svojoj dužnosti. Do juna 2017. godine, stvari su počele da idu naopako sa mojim zdravljem. Prvo sam osetio stezanje u grudima, kratak dah i opšti umor. Osećao sam se toliko umorno posle običnog tuširanja da sam morao da legnem neko vreme da se oporavim. Potiljak mi je bio topao i osećao sam da mi je glava preteška da je podignem. Listovi su mi jako otekli, i kada bih ih pritisnuo, ostajalo bi udubljenje, a uveče sam takođe imao blage temperature. Kasnije mi je zdravlje postajalo sve gore i gore. Pola tela mi je utrnulo i nisam mogao čak ni da sedim u mestu. Ponekad bih imao pogoršanja cervikalne spondiloze sa kompresijom nerava, ukočenošću vrata, nedovoljnim snabdevanjem mozga krvlju i vrtoglavicom. Nisam mogao čak ni flašu vode da podignem, pa čak i kijanje bi me nateralo da se ceo oznojim. Otišao sam u bolnicu na pregled i lekar mi je veoma ozbiljno rekao: „Vaš gornji krvni pritisak je dostigao 180 mmHg, a donji je 115 mmHg. Puls vam je 128 otkucaja u minuti. To je zaista opasno. Ako padnete, mogli biste trenutno da umrete, čak i ako ne umrete, puknuti moždani krvni sud mogao bi dovesti do hemiplegije.” Kada sam čuo lekara da to kaže, odmah sam se setio svog oca. On je umro u mojim godinama od iznenadnog moždanog udara izazvanog visokim krvnim pritiskom. Moja tašta je takođe imala moždani udar i ostala je oduzeta s jedne strane. Nije mogla da se brine o sebi i preminula je nakon što je nekoliko godina bila prikovana za krevet. Bio sam malo nervozan i pomislio sam: „Kako sam se ovako ozbiljno razboleo? Imam preko pedeset godina; hoću li umreti od iznenadnog moždanog udara kao moj otac i tašta?” Ali onda mi je sinula druga misao: „Oni nisu verovali u Boga i nisu imali Njegovu zaštitu. Ja sam vernik, pa Bog neće dozvoliti da umrem ako još nisam završio svoju dužnost. On će paziti na mene i štititi me.” Kasnije, uzimanjem lekova i vežbanjem, moje zdravlje se postepeno poboljšalo. Uspeo sam da svoj krvni pritisak uglavnom stavim pod kontrolu, ali puls mi je i dalje bio malo ubrzan.

Sredinom 2022. godine, KPK je pokrenula masovnu objedinjenu akciju suzbijanja vernika u Svemogućeg Boga, a u mojoj oblasti je uhapšeno više od 30 vođa, delatnika, braće i sestara. Sav crkveni rad je bio paralizovan. Jednog dana, viša vođa, sestra Sin Ji, došla je da me vidi i rekla je da su me braća i sestre izabrali za propovednika. U sebi sam pomislio: „Moje srce ne podnosi previše stimulacije, a dobio sam i visok krvni pritisak. Zdravlje mi je sve gore i gore. Godinama sam uvek obavljao rad na samo jednom zadatku, i taj rad je bio relativno opušten pa je moje telo moglo to da podnese. Biti propovednik podrazumeva veliki obim posla. Pored toga, crkvu je upravo pogodio masovni talas hapšenja, tako da ima mnogo posla koji treba obaviti. Moraću da uložim mentalni napor i da platim cenu i neću moći da izbegnem ostajanje do kasno. Šta ako mi se stanje pogorša, pa jednog dana iznenada dobijem moždani udar i umrem, baš kao i moj otac? Zar onda sve moje godine odricanja i davanja ne bi bile uzaludne? Čak i ako ne umrem, ako budem patio od posledica, ostanem prikovan za krevet i oduzet s jedne strane kao moja tašta, i ne mogu da obavljam svoju dužnost, zar onda neću ipak izgubiti priliku da budem spasen i da uđem u carstvo?” Razmišljajući o tim posledicama, našao sam izgovore da izbegnem svoju dužnost, govoreći: „Imam površno razumevanje istine i ne mogu da obavljam stvaran posao. Takođe imam visok krvni pritisak i srčanu bolest, pa nisam pogodan za ovu dužnost. Bolje nađi nekog drugog.” Videvši da uporno pokušavam da izbegnem svoju dužnost, Sin Ji je strpljivo razgovarala u zajedništvu sa mnom, rekavši da ne može odmah da nađe nikog pogodnog. Savest me je grizla kada sam to čuo. Mislio sam da, iako moje zdravlje nije baš dobro, nije toliko loše da ne mogu da obavljam svoju dužnost, i dokle god na vreme uzimam lekove, prilagodim svoj raspored i vežbam prikladno, i dalje bih mogao da obavim neki posao. Pošto su vođe i delatnici uhapšeni, a nema pogodnih ljudi da obavljaju crkveni posao, u ovom kritičnom trenutku, nisam pokazao razumevanje prema Božjoj nameri. Bio sam zaista sebičan i podao! Stoga sam prihvatio ovu dužnost. Zbog teške situacije, nismo mogli direktno da odlazimo u crkve da radimo, i skoro sav rad je trebalo sprovoditi i pratiti putem pisama. Srećom, imao sam brata Su Minga koji je sarađivao sa mnom. Bio je mlad i dobrog kova i on je sam bio odgovoran za mnoge zadatke. Ja sam uglavnom bio odgovoran za rad na izradi tekstova, što je za mene bilo manje stresno. Takođe, kada sam na vreme uzimao lekove, moja srčana bolest i visok krvni pritisak su se mogli držati pod kontrolom i postepeno sam se navikao na ovu dužnost.

Jednog dana u julu 2024. godine, više vođe su poslale pismo u kojem kažu da žele da premeste Su Minga da radi na drugom mestu. Kada sam pročitao pismo, u glavi mi je zabrujalo i osetio sam se shrvano. Pomislio sam: „S obzirom na premeštaj Su Minga, kako bih uopšte mogao da se nosim sa svim predstojećim poslom? Star sam i imam ograničene radne sposobnosti. Zar premeštanje Su Minga ne znači samo da me stavljaju u nezgodan položaj?” Ali onda sam pomislio: „Više vođe su sigurno donele ovo uređenje iz obzira prema celokupnom radu crkve.” Ipak, i dalje sam bio zabrinut oko toga kako će se moj obim posla povećati nakon što Su Ming ode. Koliko ću morati da brinem i koliko energije ću morati da utrošim? Imao sam visok krvni pritisak i srčanu bolest, pa šta ako ostajanje do kasno izazove porast mog krvnog pritiska i pucanje moždanog krvnog suda, pa umrem od moždanog udara? Zar onda moj put vere u Boga ne bi došao do kraja? Čak i da preživim, ako mi ostanu sekvele i budem hemiplegičan, i dalje ne bih mogao da obavljam svoju dužnost. Zar onda ne bih bio uklonjen? Bio sam toliko zabrinut da nisam mogao ni da jedem ni da spavam. U danima nakon što je Su Ming otišao, bilo je mnogo posla koji je trebalo pratiti i sprovesti i uvek sam osećao otpor. Povrh toga, osećao sam nedostatak daha i malu vrtoglavicu zbog vrućeg vremena. Tek što sam legao da se malo odmorim, osetio sam kako mi srce brže kuca i kako mi se vrti u glavi. Brzo sam se uspravio i naslonio se na krevet, osećajući se toliko loše da sam hteo da povratim. Slika smrti mog oca mi je pala na pamet, te sam se još više zabrinuo da će mi se stanje pogoršati i bio sam prestravljen da ću dobiti iznenadni moždani udar i umreti na mestu. Posle toga, kad god bih se osećao loše, postajao sam uznemiren i zabrinut, stalno brinući da će mi se bolest pogoršati. Posebno sam razmišljao o tome kako, pošto imam policijski dosije, a policija još uvek pokušava da me uhapsi, ako mi se bolest pogorša, ne bih mogao da odem kod lekara. Šta bih onda radio? Ponekad bih saznao da su stanja moje braće i sestara loša i da rezultati rada na izradi tekstova opadaju, pa bih poželeo bih da napišem pismo da razgovaram u zajedništvu s njima, ali onda bih pomislio koliko bi vremena i mentalnog napora to zahtevalo, kao i da to znači kasno otići na spavanje. Ako bih često ostajao do kasno, pre ili kasnije bih se srušio od iscrpljenosti. Stoga bih odlučio da je važnije da zaštitim svoje zdravlje. Ako bih se srušio od iscrpljenosti, onda ne bih mogao da obavljam čak ni dužnost sa samo jednim zadatkom. Zar onda ne bih bio uklonjen? Stoga, kada su se radna pisma nagomilala, nisam žurio da ih obradim. Vođe su znale da moje stanje nije dobro i pisale su mi. Poslali su mi i Božje reči da bi mi pomogli. Takođe sam se molio Bogu, moleći Ga da me usmeri da izvučem pouku iz ove stvari.

Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči koji je bio zaista relevantan za moje stanje. Svemogući Bog kaže: „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave čak ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu niti mogu da žive ili da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok izvršavaju svoje dužnosti, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki imaju stvarne bolesti, a naravno ima i onih koji imaju poznate i potencijalne bolesti ove ili one vrste. Budući da imaju takve praktične poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Zabrinuti su hoće li im se, ako tako nastave da izvršavaju svoju dužnost, da se tako daju i trčkaraju za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje. Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Ako jesu, hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi koji su fizički slabi i imaju krhku građu osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: ’Oh, rešen sam da dobro izvršavam svoju dužnost. Imam ovu bolest i molim Boga da me zaštiti. Uz Božju zaštitu, ne plašim se, ali ako se iscrpim dok izvršavam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, ja za to nemam novac. Ako ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam izvršio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobra dela? Hoću li postići spasenje?’ Ima i onih koji znaju da imaju neku stvarnu bolest ili neko drugo oboljenje, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: ’Ako nastavim da izvršavam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Drugi ljudi su izlečeni nakon vere u Boga, pa, hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako posvećeno izvršavam svoju dužnost, Bog treba da me izleči, ali ako od Boga tražim da me izleči zato što je to moja pusta želja, pa On to ne učini, šta ću onda da radim?’ Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa izvršavanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do zaključka koji je jedino utemeljen na njihovoj pustoj želji: ’Bog će me izlečiti, Bog će me zaštititi. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su svojevrsna predstava. Uz ovakve predstave i uobrazilje, ljudi ne mogu uopšte da razreše svoje praktične teškoće, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost ili hoće li je neko uopšte preuzeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. Živeo sam u malodušnom stanju brinući se zbog svoje bolesti. Kada su me braća i sestre izabrali za propovednika, brinuo sam se da će posao biti naporan i mentalno iscrpljujuć, što bi bilo loše za moje zdravlje, pa sam stalno izbegavao svoju dužnost. Iako sam je kasnije prihvatio, kada su više vođe premestile Su Minga, a obim posla se povećao, osetio sam otpor. Često sam brinuo da je moja dužnost previše naporna i pitao se šta bi se desilo ako mi se bolest pogorša, pa iznenada dobijem moždani udar i umrem, ili ostanem sa sekvelama, i više ne budem mogao da obavljam svoju dužnost – te da usled toga ne mogu biti spasen. Misli su mi bile potpuno zaokupljene bolešću. Iako sam obavljao svoju dužnost, moj stav nije bio tako pozitivan kao pre. Kada sam video da su braća i sestre u lošim stanjima, a rezultati rada na izradi tekstova opadaju, nisam pisao da bih to pratio ili rešio, već sam umesto toga svojoj dužnosti pristupao površno. Kada sam bio bolestan, nisam se molio da bih tragao za Božjom namerom, već sam stalno brinuo o dobicima i gubicima u vezi sa mojom budućnošću i odredištem. Živeo sam u tuzi i teskobi bez imalo oduška i nisam dobro obavljao svoju dužnost. Shvatio sam da uopšte ne stremim ka istini.

U svom traganju, pročitao sam dva odlomka Božjih reči i stekao izvesno razumevanje o svom problemu. Svemogući Bog kaže: „U svojoj veri, antihristi jedino žele da budu blagosloveni i ne žele da podnose nevolje. Kad vide nekoga ko je blagosloven, ko je na dobitku, ko je primio blagodat i ostvario veća materijalna zadovoljstva i velike koristi, oni misle da je Bog za to zaslužan; ukoliko ne primaju takve materijalne blagoslove, onda to nije Božjih ruku delo. To ima sledeće implikacije: ’Ako ti zaista jesi bog, onda možeš samo da blagosloviš ljude; treba da sprečiš ljudske nevolje i da ne dozvoliš da ljudi pate. Jedino u tom slučaju ima vrednosti i smisla da ljudi veruju u tebe. Ako su ljudi, nakon što počnu da te slede, i dalje opsednuti nevoljama, ako i dalje pate, koja je onda svrha verovanja u tebe?’ Oni ne priznaju da su sve stvari i svi događaji u Božjim rukama, da Bog nad svime ima suverenost. A zašto oni to ne priznaju? Zato što se antihristi plaše da ne istrpe nevolje. Oni samo žele da izvuku neku korist, da steknu prednost i da uživaju u blagoslovima; oni ne žele da prihvate Božju suverenost ili orkestraciju, već samo žele da imaju koristi od Boga. To je to sebično i ogavno stanovište antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka (6. deo)”). „Svi iskvareni ljudi žive za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – u tome je sažeta ljudska priroda. Svi ljudi veruju u Boga radi sebe samih; ostavljaju stvari i daju se zarad toga da budu blagosloveni, a patnja koju podnose i cena koju plaćaju u obavljanju svoje dužnosti takođe su radi dobijanja nagrade. Ukratko, sve je u svrhu toga da se bude blagosloven, nagrađen i da se uđe u carstvo nebesko. U svetu, ljudi rade za sopstvenu korist, a u kući Božjoj, obavljaju dužnost da bi zadobili blagoslove. Zarad dobijanja blagoslova, ljudi sve ostavljaju i mogu da podnesu mnogo patnje. Sve ovo je najjasniji dokaz da ljudi poseduju sotonsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog razotkriva da antihristi žive po sotonskom pravilu: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Oni veruju da treba da prime blagoslove i koristi zato što veruju u Boga. Kada ima profita ili blagoslova koje treba steći, oni će se odreći i dati sebe, ali čim pomisle da ne mogu dobiti nikakve blagoslove ili koristi, već da će umesto toga istrpeti nedaću, postaju nespremni da se daju, pa čak misle da je verovanje u Boga besmisleno. Video sam da je moje ponašanje isto kao ponašanje antihrista. Otkad sam pronašao Gospoda, težio sam da steknem blagoslove i da odem u nebo. Nakon prihvatanja dela Svemogućeg Boga poslednjih dana, kada sam video da će se moje nade da budem blagosloven i da uđem u carstvo nebesko uskoro ostvariti, ostavio sam sve za sobom da bih obavljao svoju dužnost. Tokom ovog perioda, bolovi u stomaku i donjem delu leđa od kojih sam patio mnogo godina, bili su izlečeni, i moja motivacija da obavljam svoju dužnost se udvostručila. Iako sam bio uhapšen i mučen, i dalje sam istrajavao u obavljanju svoje dužnosti nakon oslobađanja. Ali kako sam stario, dobio sam visok krvni pritisak i srčanu bolest, pa sam počeo da brinem da ću dobiti iznenadni moždani udar i umreti ili ostati oduzet s jedne strane i da neću moći da obavljam svoju dužnost, gubeći priliku da budem spasen i da uđem u carstvo nebesko. Zato sam želeo da preuzmem lakšu dužnost. Kada je moj tadašnji saradnik, Su Ming, premešten, moj obim posla se iznenada povećao i bio sam zabrinut da će mi se, ako se previše brinem i iscrpim, stanje pogoršati. Tako da sam se površno odnosio prema svojoj dužnosti. Kada sam saznao da su braća i sestre u lošim stanjima, nisam žurio da rešim njihove probleme, niti sam žurio da sprovedem posao koji je trebalo sprovesti. Čak i kada sam obavljao neki posao, činio sam to sa osećajem otpora, brinući da ću razviti zdravstvene probleme. Zapravo, premeštaj Su Minga da obavlja svoju dužnost na drugom mestu bio je koristan za rad crkve. Svako sa savešću i razumom ostavio bi po strani svoje lične interese i stavio bi interese crkve na prvo mesto, prihvatajući uređenja crkve i pokoravajući im se, ali zbog svojih interesa, nisam želeo da pustim Su Minga da ode, pa sam čak osećao otpor prema odluci viših vođa da ga premeste. Mislio sam da mi vođe otežavaju stvari i očajnički sam se nadao da će se predomisliti i da neće dozvoliti Su Mingu da ode. Shvatio sam da sam živeo po sotonskom otrovu: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, da je sve što sam uradio bilo zbog sebe i da uopšte nisam mario za rad crkve. Bio sam zaista sebičan i ogavan! To me je navelo da pomislim na Božje reči: „Bog je zauvek najviši i zauvek častan, dok je čovek zauvek nizak i bezvredan. To je zato što se Bog zauvek posvećuje i daje za čovečanstvo, dok čovek zauvek traži i trudi se za sebe. Bog se zauvek mukotrpno trudi zarad opstanka čovečanstva, dok čovek nikada ničim ne doprinosi pravdi niti svetlosti, a čak i ako čovek izvesno vreme ulaže neki trud, on ne može da izdrži nijedan udarac, jer taj čovekov trud je uvek zarad njega samog, a ne zarad drugih. Čovek je večito sebičan, Bog je večno nesebičan; Bog je izvor svega pravednog, dobrog i lepog, a čovek je taj koji nasleđuje i izražava svu ružnoću i zlo. Bog nikada neće promeniti Svoju suštinu pravde i lepote, dok je čovek kadar da bilo kada i bilo gde izda pravdu i udalji se od Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”). Dok sam promišljao o Božjim rečima, bio sam izuzetno ganut. Suština Boga je nesebična i sve što Bog čini je za čovečanstvo. Da bi čovečanstvo preživelo na zemlji, Bog je stvorio ono što je ljudima potrebno da prežive – vazduh, sunčevu svetlost, kišu i rosu, sunce, mesec i zvezde, kao i sve voće i povrće, i tako dalje. Da bi spasao čovečanstvo, On se ovaplotio i bio je prikovan na krst za nas, noseći naše grehe. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio i došao na zemlju da potpuno spase čovečanstvo, izražavajući sve istine za naše pročišćenje i spasenje. Iako ljudi ne poznaju Boga i poriču Ga i odbacuju, Bog i dalje tiho obavlja Svoje delo spasavanja ljudi, i dalje izražava istinu da bi opskrbio ljude. Video sam da je Božja suština zaista lepa i dobra i da je Bog tako nesebičan! Ja sam, s druge strane, uvek živeo po sotonskim mislima i idejama: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi.” Iako sam se u maloj meri odricao, davao, patio i plaćao cenu u svojoj dužnosti, sve je to bilo da bih mogao steći blagoslove i blagodat. Kada mi se zdravlje pogoršalo i patio sam od bolesti, počeo sam da budem izbirljiv u svojoj dužnosti i počeo sam da se uzdržavam. Na svakom koraku sam mislio na sebe, bio sam zabrinut za svoju budućnost i odredište i nisam davao sve od sebe. Kada sam video da su braća i sestre u lošim stanjima i da to utiče na njihove dužnosti, nisam pokušavao da smislim načine da to rešim i uopšte nisam uzimao u obzir interese crkve. Video sam da je moja priroda sebična. Nekada sam mislio da sam prilično dobar, pošto sam tokom godina verovanja u Boga ostavio svoju porodicu i karijeru da bih obavljao svoju dužnost i, iako me je KPK hapsila, progonila i mučila, nastavio sam da propovedam jevanđelje i obavljam svoju dužnost nakon što sam oslobođen. Osećao sam da sam se donekle promenio i da sam donekle odan Bogu. Da nije bilo ove bolesti, nikada ne bih shvatio nečistoće u svojoj veri. Sada sam zaista iskusio Božje reči: „Kad te zadesi bolest, to je Božja ljubav i u njoj se zasigurno nalaze Njegove dobre namere” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ispostavilo se da su iza moje bolesti bile Božja ljubav i Božja dobra namera. Bog je koristio bolest da pročisti i preobrazi moju iskvarenu narav, navodeći me da se odreknem svojih nerazumnih zahteva prema Bogu i da napustim svoje preterane želje. To je bila Božja namera i brižljiva namera! Kada sam to shvatio, osetio sam se postiđeno i pokajnički, i mrzeo sam sebe što sam tako sebičan i ogavan. Odlučio sam u sebi da ću sigurno dobro obavljati svoju dužnost.

Posle toga sam tražio i promišljao kako da ispravno pristupim smrti. Pročitao sam Božje reči: „U svom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim svako mora da se suoči na kraju svog putovanja. Međutim, postoje različite prirode smrti. Jedna od njih je i ta da je u vreme koje je Bog predodredio čovek završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod njegovog fizičkog života, pa se njegov fizički život završava, iako to ne znači da je njegov život završen. Kad čovekovo telo prestane da postoji, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kome će tvoj život postojati nakon smrti zavisiće od načina na koji se, dok si živ, odnosiš prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kome ćeš postojati nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. Ako je, dok si živ i kad se suočavaš sa smrću i svakakvim bolestima, tvoj stav prema istini buntovnički, protivnički i odbojan, na koji način ćeš postojati nakon što se tvoj fizički život završi? Sigurno ćeš postojati na neki drugi način, a tvoj život se sigurno neće nastaviti. Nasuprot tome, ako je, dok si živ, dok imaš svest u telu, tvoj stav prema istini i prema Bogu stav pokornosti i odanosti i imaš iskrenu veru, tada će, čak i ako se tvoj fizički život završi, tvoj život u drugoj sferi nastaviti da i dalje postoji u drugačijem obliku. To je definicija smrti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Kojim god pitanjem da se bave, ljudi uvek treba da mu pristupaju uz pozitivan stav, a to još i više važi kad je reč o pitanju smrti. Imati pozitivan stav ne znači iščekivati smrt, pomiriti se sa smrću niti aktivno težiti smrti. Pa, šta to onda znači? (Pokoriti se.) Pokoravanje je stav prema pitanju smrti, a otpuštanje ovog pitanja i nerazmišljanje o njemu jeste najbolji pristup” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam shvatio da je Bog suveren nad rađanjem, starenjem, bolešću i smrću i da ih predodređuje. Mi sami ne možemo birati te stvari. Ako ti nije vreme da umreš, ne možeš umreti čak i ako želiš; ako ti je vreme da umreš, ne možeš živeti ni dan duže, ma koliko to želeo. Kao stvorena bića, treba razumno da prihvatimo Božju suverenost i uređenja i da im se pokorimo. Setio sam se kolege moje supruge. Na putu kući s posla, video je da je neko imao saobraćajnu nesreću. Otišao je da vidi šta se dešava i na kraju ga je udario električni bicikl, te je umro na licu mesta kada mu je glava udarila o zemlju. Pored toga, jedna lekarka koju sam poznavao obično je posebno pazila na svoje zdravlje i svakodnevno je vežbala. Bila je odličnog zdravlja, ali jednog dana kada je izašla da vežba, slučajno ju je udario automobil i umrla je na licu mesta. Iz ovih stvari, video sam da su i vreme čovekovog rođenja i vreme njegove smrti uređeni od strane Boga i da On nad njima vlada, i da čovekov život i smrt zavise od Boga. Nisam jasno razumeo te stvari i uvek sam brinuo zbog svoje srčane bolesti i visokog krvnog pritiska, i da će iscrpljivanje pogoršati moje stanje, pa čak i dovesti do smrti. Godinama sam verovao u Boga, ali nisam verovao da su moj život i smrt u Božjim rukama i pod Božjom suverenošću. Kako sam uopšte mogao imati bilo kakvu pravu veru u Boga? Sada sam shvatio da ako je Bog predodredio da je moj životni vek završen, umreću čak i ako sam zdrav i bez bolesti. Ali ako moj životni vek nije došao do kraja, neću umreti čak i ako imam visok krvni pritisak, srčanu bolest, ili čak nešto tako ozbiljno kao što je rak. Kada jednog dana moja misija bude završena i dođe dan koji mi je Bog predodredio, treba da se suočim s tim pozitivno, da prihvatim Božju suverenost i uređenja i da im se pokorim. To je razum koji treba da imam. Sada je moja odgovornost da ispunim svoju dužnost. Kada sam shvatio te stvari, moj stav prema svojoj dužnosti se donekle preokrenuo i stvarno sam učestvovao u raznim zadacima crkvenog rada. Kada su se stvari dešavale, sarađivao sam sa svima da bismo razgovarali o rešenjima.

Kasnije je nastupio period kada su mnoga braća i sestre u crkvi bili izdani od strane nekih Juda; mnogi domovi u kojima su se čuvale knjige Božjih reči su se suočili sa bezbednosnim rizicima, te je te knjige trebalo što pre preneti na bezbedno mesto. Pošto je ovo uključivalo mnogo različitih stvari, morao sam da pišem više pisama da bih mnogo razgovarao u zajedništvu o načelima sa braćom i sestrama i da ih podsetim na stvari na koje treba da obrate pažnju. Tih dana sam skoro svake noći ostajao do kasno. Štaviše, ovo je bila hitna stvar i bilo je mnogo stvari koje je trebalo razmotriti. Kada bih postao zabrinut, ujedno ostajući do kasno u noći, dobijao sam glavobolje, a ponekad nisam mogao da dišem, pa sam onda počeo da brinem da će se, ako se ovo nastavi, nešto desiti sa mojim zdravljem. Kasnije sam pročitao Božje reči i zadobio veru i snagu. Svemogući Bog kaže: „Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da izvršavaš svoju dužnost i treba da budeš iskren i utemeljen u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba da izvršavaš i ispunjavaš svoju dužnost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Shvatio sam da je dužnost misija koju je savršeno prirodno i opravdano da ljudi završe. Kao stvoreno biće, ispunjavanje moje dužnosti je najvrednija i najsmislenija stvar koja postoji i bez toga ne zaslužujem da nastavim da živim. Tako sam se molio dok sam pisao pisma. Brat s kojim sam sarađivao pomogao mi je da proverim i dopunim pisma i sve smo uredili što je temeljnije moguće. Nakon perioda napornog rada, sve knjige Božjih reči su bezbedno prenete. Svi smo zahvalili Bogu u svojim srcima i imao sam više vere da ispunim svoju dužnost.

Pošto me je ova bolest razotkrila, stekao sam neko razumevanje pogrešnih gledišta u mojoj veri u Boga, malo više sam počeo da razumem Božje namere i pošto više nisam bio sputan bolešću i smrću, mogao sam normalno da obavljam svoju dužnost. Sve je to bila Božja blagodat i blagoslov! Hvala Bogu!