Autorka: Su Vei, Kina

Nakon što sam počela da verujem u Boga, videla sam da crkvene vođe često razgovaraju u zajedništvu sa braćom i sestrama o Božjim rečima kako bi rešili njihove probleme i teškoće. Zato sam verovala da ljudi koji su vođe u crkvi razumeju istinu, da ih Bog definitivno odobrava i da imaju nadu da će zadobiti spasenje. U martu 2021. godine, izabrana sam za vođu u crkvi. Divno sam se osećala i mislila sam da ću, ako nastavim svoju težnju na ovaj način, imati svetlu budućnost u Božjoj kući i moći da zadobijem Božje odobravanje. Međutim, nisam očekivala da ću kasnije biti smenjena zbog svog lošeg kova i nesposobnosti da obavljam stvaran posao. Ova vest je bila kao grom iz vedra neba i nisam mogla da prestanem da plačem. Pomislila sam u sebi: „Loš kov je fatalan problem. Zar to ne znači da u budućnosti neću imati priliku da budem vođa?” Posle više od mesec dana, crkva me je zadužila da budem odgovorna za opšte poslove. Osećala sam da to što se po ceo dan bavim nekim opštim poslovima neće biti korisno za moj život-ulazak. To ne bi bilo kao obavljanje dužnosti vođe, gde možeš da se obučavaš da u zajedništvu razgovaraš o istini i rešavaš razne probleme, zadobiješ više istina i imaš veću šansu da budeš spasen. Posebno sam se osećala zaista loše kada sam se suočila sa sestrom sa kojom sam prethodno sarađivala u dužnosti vođe i čula je kako govori o obrađivanju i rešavanju određenih pitanja u crkvi. Mislila sam da je zaista sjajno kad možeš da obavljaš dužnost vođe kao ona, a ja sam mogla da obavljam samo opšte poslove, koje nisam volela. Kada sam pomislila na nadređene vođe kako govore da mi je kov loš i da mi nedostaju uslovi da budem vođa, osetila sam agoniju u srcu i tiho plakala. Osećala sam se kao da mi je budućnost sumorna, a šanse da budem spasena male. Nisam mogla da skupim nimalo energije u obavljanju svoje dužnosti i samo sam radila mehanički, ne postižući nikakve rezultate. Kasnije sam shvatila da moje stanje nije ispravno i počela sam da razmišljam: „Zašto osećam gubitak kada vidim da su drugi ljudi vođe? Čemu tačno težim u svojoj veri u Boga?”

Jednog dana sam pročitala dva odlomka Božjih reči i stekla neko razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Kada antihrista smene, on isprva reaguje kao da ga je udario grom, kao da se nebo srušilo i kao da mu se svet raspao. Ono u šta su mogli da polažu svoje nade je nestalo, kao i njihova šansa da žive uz sve prednosti statusa, zajedno sa željom koja ih tera da pomahnitaju, radeći loše stvari. To je ono što im je najneprihvatljivije. (…) Na pomisao da su im nade da će biti blagosloveni uništene ili da su se ozbiljno smanjile, čini im se da će im glava eksplodirati, kao da im neko čekićem udara po srcu i bolno je kao da ih neko nožem seče. Kad treba da izgube blagoslov ulaska u carstvo nebesko za kojim su toliko čeznuli dan i noć, to im se čini kao strašna vest koja se pojavila niotkuda. Nemati nikakav status, za antihrista je isto što i nemati nikakvu nadu da će biti blagosloven i on postaje nalik hodajućem lešu, njegovo telo nalik praznoj ljušturi, lišeno duše, bez ičega da ga vodi kroz život. Nemaju nikakvu nadu niti imaju čemu da se raduju. Kada se antihrist suoči sa razotkrivanjem i smenjivanjem, prvo što mu padne na pamet je da je izgubio svaku nadu da će biti blagosloven. Dakle, da li bi tada jednostavno odustali? Da li bi bili spremni da se pokore? Da li bi iskoristili tu priliku da se odreknu svoje želje za blagoslovima, da otpuste status, da dobrovoljno budu redovni sledbenici i da rado službuju za Boga, kao i da dobro obavljaju svoju dužnost? (Ne.) Može li to biti prekretnica za njih? Da li bi ih ta prekretnica naterala da se razvijaju u dobrom smeru i na pozitivan način ili bi ih naterala da se razvijaju u gorem smeru i na negativan način? Na osnovu antihristove priroda-suštine, očigledno je da smenjivanje apsolutno nije početak njihovog odustajanja od želje za blagoslovima, niti je početak njihove ljubavi prema istini i njihovog traganja za istinom. Umesto toga, oni će se još više truditi da se bore za priliku i nadu da budu blagosloveni; oni će se uhvatiti za svaku priliku koja im može doneti blagoslov, koja im može pomoći da se vrate na scenu i omogućiti im da povrate svoj status. Zato će antihrist, suočen sa smenjivanjem, osim što će biti uzrujan, razočaran i neprijateljski nastrojen, kopati rukama i nogama da ga ne smene i nastojaće da preokrene situaciju, da je promeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). „Ljudi ove vrste ne streme ka istini, a ipak uvek žele da budu unapređeni i da im se dȃ važna uloga u Božjoj kući. U svom srcu veruju da što više neka osoba ima radne sposobnosti, što više važnih pozicija dobija, što je više unapređuju i cene u Božjoj kući, to su veće šanse da dobije blagoslove, krunu i nagrade. Oni veruju da ako neko nema radnu sposobnost ili ako nema konkretnu jaču stranu, onda nije kvalifikovan da bude blagosloven. Smatraju da nečiji darovi, jače strane, sposobnosti, veštine, stepen obrazovanja, radna sposobnost, pa čak i takozvane vrline i zasluge u njihovoj ljudskosti koje su cenjene u spoljnom svetu, kao što su rešenost da nadmaši druge i nesalomiv stav, mogu poslužiti kao prednost za primanje blagoslova i nagrada. Kakav je to standard? Da li je to standard koji je u skladu sa istinom? (Ne.) To nije u skladu sa standardima istine. Dakle, nije li to Sotonina logika? Nije li to logika rđavog doba i rđavih svetskih trendova? (Jeste.) Sudeći po logici, metodama i kriterijumima kojima se ovakvi ljudi služe u procenjivanju stvari, kao i po njihovom stavu i pristupu tim stvarima, reklo bi se da nikada nisu čuli niti čitali Božje reči, kao da su potpuno neuki po tom pitanju. Ali, u stvari, oni svaki dan slušaju, čitaju i molitveno čitaju Božje reči. Pa zašto se njihovo stanovište nikada ne promeni? Jedno je sigurno – ma koliko slušali ili čitali Božje reči, nikada u svom srcu neće biti sigurni da su Božje reči istina i da su one kriterijum za merenje svega; tu činjenicu neće shvatiti niti prihvatiti iz srca. Zato, koliko god njihovo gledište bilo apsurdno i iskrivljeno, oni će ga se zauvek držati, i koliko god da su Božje reči ispravne, odbaciće ih i osuditi. To je podmukla priroda antihrista. Čim ne uspeju da dobiju važnu ulogu, a njihove želje i ambicije ostanu neispunjene, otkriva se njihova zla ćud, pokazuje se njihova zlobna priroda i žele da poreknu postojanje Boga. U stvari, čak i pre nego što poreknu postojanje Boga, oni poriču da su Božje reči istina” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Bog razotkriva da kada su antihristi smenjeni, oni veruju da nemaju nade da će dobiti blagoslove. Ne samo da nisu u stanju da se pokore i promisle o sebi, već umesto toga čak postaju negativni i opiru se, gajeći divlje zablude o povratku na scenu i ponovnom sticanju statusa. Antihristi koriste sotonsku logiku da procenjuju ljude, događaje i stvari. Veruju da što su više unapređeni i cenjeni od strane Božje kuće, veća je njihova šansa da dobiju blagoslove i venac. Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je moje ponašanje nakon smenjivanja bilo potpuno isto kao ponašanje antihrista i način na koji sam gledala na stvari bio je potpuno isti kao kod antihrista. Razmišljala sam o tome zašto mi je toliko stalo do statusa vođe. To je bilo zato što sam verovala da ako budem unapređena u vođu u Božjoj kući, mogla bih svakodnevno da se obučavam u korišćenju istine za rešavanje problema, moj životni rast bi bio brz i imala bih veću priliku da budem spasena i da dobijem blagoslove. Kada sam bila izabrana za vođu, bila sam veoma srećna i mislila sam da moja vera u Boga ima svetlu budućnost. Dok sam bila vođa, podnosila sam sav težak rad bez prigovora i pažljivo sam štitila svoj status vođe, užasno se plašeći da ne budem razotkrivena i smenjena. Kada sam čula vođe kako tokom mog smenjivanja govore da imam loš kov i da mi nedostaju neophodni uslovi da budem vođa, verovala sam da je loš kov fatalan problem i da možda nikada više neću imati priliku da budem unapređena i cenjena u budućnosti, pa mi je srce bilo ispunjeno velikim bolom. Osećala sam da mi je budućnost kao vernice u Boga sumorna i da je moja nada da ću primiti blagoslove neznatna. Zbog takvih pogrešnih misli i shvatanja, kada su mi vođe dodelile da obavljam dužnost opštih poslova, verovala sam da se ta dužnost samo svodi na svakodnevno bavljenje spoljnim stvarima i da mi ne pomaže da zadobijem istinu i budem spasena. Mrzela sam to iz dubine duše i nisam mogla da skupim nimalo energije u svojoj dužnosti. Shvatila sam da ono čemu sam težila u svojoj veri u Boga jesu status i blagoslovi. Izjednačavala sam status sa blagoslovima, i kada sam izgubila status, osećala sam da sam izgubila svaku nadu da ću dobiti blagoslove i trpela sam nepodnošljiv bol u srcu. Procenjivala sam stvari iz sotonske perspektive. U svetu nevernika je tako da što si više unapređen, to imaš više izgleda za razvoj. Verovala sam da je isto i u Božjoj kući, i da unapređenje u vođu znači veću priliku da budem spasena i zadobijem blagoslove. To uopšte nije u skladu sa Božjim rečima. To da li možeš biti spasena u svojoj veri u Boga nema nikakve veze sa tim koju dužnost obavljaš ili da li imaš status. Dužnost je odgovornost koju stvoreno biće treba da ispuni; to je savršeno prirodna i opravdana stvar. Ne treba je koristiti kao monetu za cenkanje da bi se dobili blagoslovi ili nagrade. Međutim, kada mi je dodeljeno da obavljam dužnost opštih poslova, verovala sam da ta dužnost nije korisna za moje zadobijanje blagoslova u svojoj veri u Boga, pa sam se žalila na Boga i nisam nosila breme u svojoj dužnosti. Čak sam razmišljala o tome da napustim svoju dužnost. Shvatila sam da je moja priroda jednako sebična i koristoljubiva kao priroda antihrista. Čim nisam mogla da dobijem blagoslove, u svakom trenutku sam mogla da se okrenem od Boga i da Ga izdam. To je bilo tako opasno!

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i stekla izvesno razumevanje o tome šta znači biti spasena. Svemogući Bog kaže: „Mnogi ljudi ne mogu jasno da vide šta znači postići spasenje. Neki ljudi smatraju da će, ako već dugo veruju u Boga, tada verovatno biti spaseni. Neki ljudi misle da će, ako razumeju mnoge duhovne doktrine, tada verovatno biti spaseni. A neki misle da će, ako postanu vođe i delatnici, sigurno biti spaseni. Sve su to ljudske predstave i uobrazilje. Ključno je da ljudi moraju da shvate šta znači postizanje spasenja. Postići spasenje, pre svega, znači osloboditi se od greha i od Sotoninog uticaja, iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta ljudi moraju da poseduju da bi se oslobodili od greha i od Sotoninog uticaja? Istinu. Da bi zadobili istinu, ljudi moraju da se opreme brojnim Božjim rečima i moraju da budu u stanju da dožive Božje reči i da ih sprovode u delo, kako bi mogli da shvate istinu i da uđu u stvarnost – tek tada će biti spaseni. Može li neko da bude spasen ili ne, to nema nikakve veze s tim koliko dugo on veruje u Boga, koliko mu je napredno znanje, da li on poseduje talente i jače strane ili koliko strada. Jedina stvar koja je direktno povezana sa postizanjem spasenja jeste to da li čovek može ili ne može da zadobije istinu. Dakle, koliko si istina sada razumeo u srcu? A koliko je Božjih reči postalo tvoj život? Od svih Božjih zahteva, u kojima od njih si zadobio ulazak? Nakon toliko godina vere u Boga, u koliko stvarnosti Božjih reči si ušao? Ako ne znaš, ili ako nisi zadobio ulazak u stvarnost nijedne Božje reči, onda dozvoli da ti kažem nešto istinito: tvoja nada da ćeš biti spasen je nikakva – ti nikako ne možeš da postigneš spasenje. Iako si možda veoma učen, dugo veruješ u Boga, dobro izgledaš i umeš rečito da govoriš, pa si čak i nekoliko godina bio vođa ili delatnik – ako ne stremiš ka istini i pravilno ne primenjuješ i ne doživljavaš Božje reči, te nemaš nikakvo istinsko iskustveno svedočenje, u tom slučaju tvoja nada da ćeš biti spasen ostaje nikakva” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ceniti Božje reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Da li čovek na kraju može da postigne spasenje ne zavisi od toga koju dužnost obavlja, već od toga da li može da razume i zadobije istinu i da na kraju postigne apsolutnu pokornost Bogu i prepusti se na milost Njegovoj orkestraciji, da više ne razmatra svoju budućnost i sudbinu, te da postane stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Bog je pravedan i svet, On ovo merilo koristi da odmeri ceo ljudski rod, a to merilo se nikada neće promeniti – to moraš da zapamtiš. Zadrži ovo merilo čvrsto u svom umu i nikada ne pomišljaj da napustiš put stremljenja ka istini da bi težio za tim nestvarnim stvarima. Zahtevano Božje merilo za sve koji treba da budu spaseni zauvek je nepromenljivo. Ko god da si ti, ono ostaje isto” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da Bog ne procenjuje da li će osoba biti spasena na osnovu toga koju dužnost obavlja, koliko pati, ili koje darove ili veštine ima, već prema tome da li može da razume istinu, da stekne istinu i da se apsolutno pokori Božjoj orkestraciji i uređenjima. Bog nikada nije rekao da vođe imaju veću nadu za spasenje. Ključna stvar je da se osmotri put kojim neka osoba korača. Biti vođa znači da dolaziš u kontakt sa mnogo ljudi i susrećeš se sa mnogim stvarima. Ako možeš da se usredsrediš na stremljenje ka istini, imaćeš više prilika da stekneš istinu i možeš što pre ući u istina-stvarnost i biti spasen. Ako ne stremiš ka istini, i zadovoljavaš se samo time da se opremiš nekim rečima i doktrinama, a ne prihvataš istinu niti sprovodiš u delo Božje reči, onda, bez obzira na to koliko godina obavljaš dužnost vođe, nećeš zadobiti spasenje. Pored toga, obavljanje drugih dužnosti ne znači da imaš manju šansu za spasenje. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, dokle god se usredsređuješ na stremljenje ka istini i na razrešavanje svojih iskvarenih naravi, posmatraš ljude i stvari, vladaš se i postupaš u skladu sa Božjim rečima i ulaziš u stvarnost Božjih reči, imaćeš šansu za spasenje. Baš kao što Bog kaže: „Ti ljudi koji su unapređeni i negovani mogu samo ranije da uđu u istina-stvarnost zahvaljujući svom kovu i svojim raznim uslovima. Međutim, taj rani ulazak ne znači da oni jedini mogu da uđu u istina-stvarnost. To samo znači da oni ranije mogu da zadobiju malo više i da malo ranije mogu da uđu u istina-stvarnost. Oni koji nisu unapređeni malo će zaostajati za njima, ali to ne znači da ne mogu da uđu u istina-stvarnost. Da li neko može da uđe u istina-stvarnost ili ne zavisi od njegovih težnji” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Pomislila sam na vođe koje sam poznavala od ranije. Neke od njih su imale određeni kov i darove i često su rešavale probleme i poteškoće svoje braće i sestara. Međutim, one same nisu primenjivale istinu i obavljale su svoju dužnost oslanjajući se na svoje iskvarene naravi. Prekidale su i ometale rad crkve, tvrdoglavo su odbijale da se pokaju i na kraju su bile uklonjene. Nasuprot tome, neka braća i sestre obavljaju neugledne dužnosti, ali se usredsređuju na traganje za istinom, praktikuju onoliko koliko razumeju, obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu i štite rad crkve. Nakon izvesnog vremena, u stanju su da napreduju u svojim dužnostima i život-ulasku, te podjednako mogu da zadobiju istinu i steknu Božje odobravanje. To da li će neko zadobiti Božje odobravanje ne zavisi od toga na kom je nivou neko kao vođa, već je određeno njegovim stavom prema Bogu, istini i dužnosti; to zavisi od toga da li korača putem stremljenja ka istini. Iz toga sam uvidela svetost i pravednost Božje naravi. Svi su jednaki pred istinom, i ako ne stremiš ka istini niti sprovodiš istinu u delo, onda, bez obzira na to koliki si vođa, na kraju nećeš uspeti da ostaneš postojan. Kada sam to shvatila, srce mi se razvedrilo. Iako mi je kov prosečan, mogu da razumem Božje reči i koju god dužnost da obavljam, dokle god se usredsređujem na traganje za istinom i na primenu istine, imam nadu da ću biti spasena.

Zatim sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i shvatila čemu treba da stremim u svojoj veri. Svemogući Bog kaže: „Put uspeha jeste traganje za aktivnim izvršavanjem dužnosti čoveka kao stvorenog bića; put stremljenja ka istinskoj ljubavi prema Bogu najispravniji je put; stremljenje ka promeni vlastite stare naravi i ka čistoj ljubavi prema Bogu predstavljaju put uspeha. Takav put uspeha jeste put povratka prvobitnoj dužnosti kao i prvobitnom liku stvorenog bića. To je put povratka, a ujedno je i svrha celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja. Ako je čovekovo stremljenje ukaljano preteranim ličnim zahtevima i nerazumnim čežnjama, i ako efekti koji se njime postižu nisu promene u čovekovoj naravi, onda je to u suprotnosti sa delom povratka. To, bez sumnje, nije delo koje obavlja Sveti Duh, što je ujedno i dokaz da Bog ne odobrava takvu vrstu težnje. A kakav je značaj težnje koju Bog ne odobrava?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). „Kao stvoreno biće, čovek treba da stremi ka tome da spozna Stvoritelja i da ispunjava dužnost stvorenog bića i, što je najvažnije, da stremi ka tome da voli Boga i da uopšte ne pravi druge izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji streme ka tome da vole Boga ne treba da streme ka ikakvoj ličnoj koristi, niti ličnim nadama; to je najispravniji način stremljenja. Ako je istina ono ka čemu stremiš, ako je istina ono što sprovodiš u delo i ako je promena tvoje naravi ono što dostižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako su blagoslovi tela ono ka čemu stremiš, a ono što primenjuješ je istina tvojih sopstvenih predstava, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi, ako nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono ka čemu stremiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili uklonjen zavisi od tvog ličnog stremljenja, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da je put kojim ideš u veri u Boga izuzetno važan. Bog zahteva da ljudi ispunjavaju svoju dužnost kao stvorena bića i da, poput Petra, teže razumevanju Boga i ljubavi prema Bogu. Samo na taj način čovek može da postigne promenu naravi i pokori se svim Božjim orkestracijama i uređenjima; čovek ne treba da radi i da se daje samo da bi dobio blagoslove i vence poput Pavla. Pavlova težnja je bila suprotna Božjim zahtevima. Verovao je do kraja, ali nije postigao promenu u svojoj naravi, i dalje je bio pun zahteva i prohteva prema Bogu, a njegova priroda je i dalje bila ona koja se protivi Bogu. Hodala sam Pavlovim neuspešnim putem. Oduvek sam verovala da će mi to što sam vođa pružiti mnogo prilika za obuku, dajući mi više nade da ću biti spasena. Zato sam stalno želela da budem vođa. Ono čemu sam težila u svojoj veri u Boga bilo je da dobijem blagoslove i venac, umesto da stremim ka istini i promenama u svojoj naravi. Stoga, kada sam bila smenjena zbog svog lošeg kova i kada sam osetila da možda nikada više neću imati priliku da budem vođa i da su moje nade da ću dobiti blagoslove male, postala sam negativna i lenčarila sam, zanemarujući svoju dužnost. Ako bih nastavila ovim pogrešnim putem i ne bih stremila ka istini, moja život-narav se ne bi promenila, i uopšte ne bih pokazivala pokornost Božjim orkestracijama i uređenjima. Zar na kraju moj ishod ne bi bio potpuno isti kao Pavlov? Kada sam to shvatila, zahvalila sam Bogu iz dubine srca što me je razotkrio, što mi je omogućilo da prepoznam svoju pogrešnu težnju. To je bilo Njegovo spasenje mene! Kada sam to shvatila, više se nisam osećala uznemireno zbog činjenice da mi je kov loš i da mi nedostaju neophodni uslovi da budem vođa. Ja sam stvoreno biće i ne treba da težim blagoslovima niti da pokušavam da se pogađam sa Bogom. Umesto toga, treba da ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće i da težim da volim Boga i da Mu se pokorim. Samo je to pravi put u životu i način na koji stvoreno biće treba da bude. Posle toga, moj stav prema dužnosti opštih poslova postao je ispravniji i bila sam u stanju da obavljam svoje dužnosti na prizeman način. Kada se moje stanje preokrenulo, i moja radna efikasnost se malo poboljšala.

Nakon toga, kad god bi moja dužnost oko opštih poslova postala užurbana, i dalje sam osećala da se ta dužnost uglavnom svodi na bavljenje spoljnim stvarima i da neće biti korisna za moj život-ulazak. Međutim, znala sam da je takvo gledište pogrešno, pa sam tragala za tim kako da se usredsredim na život-ulazak dok obavljam ovu dužnost. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Da li doživljavate takva stanja da, ma šta vas zadesilo, ili kakvu god dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje Njegovih reči, u traganje za istinom i u razmatranje toga kako možete da obavljate tu dužnost na način koji je u skladu s Božjim namerama i koje istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali u skladu s merilom? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da snosite odgovornost, neophodno je da trpite nedaće i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da ulažete napor, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, i držati pod kontrolom sva svoja različita stanja. Ako se usredsređuješ samo na ulaganje napora, a ne preispituješ sebe celim srcem, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni različite reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Stoga je neprihvatljivo verovati u Boga na smeten način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom ujedno moraš promišljati o sebi i spoznati probleme koji opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah tragati za istinom kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje crkvenog rada. Najvažnije od svega je to što ćeš, ne samo ispravno obavljati svoju dužnost, već ćeš imati i život-ulazak i moći ćeš da razrešiš svoju iskvarenu narav. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istinu-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako je pošten, čovek može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da sticanje istine i postizanje spasenja ne zavisi od toga koje dužnosti obavljamo. Umesto toga, zavisi od toga da li tražimo istina-načela u obavljanju svojih dužnosti, promišljamo o sopstvenoj iskvarenosti i nedostacima i tragamo za istinom da razrešimo sopstvene probleme, time postižući život-ulazak u obavljanju svoje dužnosti. Ako se usredsredimo na traganje za istinom i na primenu Božjih reči u obavljanju svojih dužnosti, onda možemo steći istinu bez obzira na to koju dužnost obavljamo. Na primer, sada sam više uključena u opšte poslove. Ako sve radim površno i smeteno, i ne pristupam tome savesno, sklona sam tome da nanesem štetu interesima crkve. Osim toga, obavljanje dužnosti opštih poslova ne znači da živim u vakuumu. I dalje se svakodnevno susrećem sa ljudima, događajima i stvarima, ispoljavajući svakojake aktivne misli. Ako mogu da se usredsredim na promišljanje o sebi i spoznavanje sebe kroz iskvarene naravi, misli i ideje koje svakodnevno ispoljavam, i uđem u istinu-stvarnost, moći ću da naučim mnoge lekcije i da zadobijem istinu. Kada sam to shvatila, osećala sam se mnogo spokojnije.

Posle toga, kada sam obavljala svoju dužnost, usredsredila sam se na ispitivanje svojih misli i ideja svakog dana. Kada sam bila orezana, takođe sam aktivno tragala za istinom i gledala iskustvena svedočanstva braće i sestara, gledajući kako drugi promišljaju o sebi i uče lekcije kada ih nešto snađe. Na primer, ranije, moja braća i sestre su ukazali da imam nadmenu narav i da sam sklona da se prepirem kada me nešto snađe. Prihvatila sam to, promislila o sebi i spoznala sebe, i pronašla Božje reči u vezi sa tim da ih čitam. Takođe sam se otvorila braći i sestrama i tragala za tim kako da rešim svoj problem sklonosti ka prepiranju. Takođe često odvajam vreme da pišem članke sa iskustvenim svedočenjima i stekla sam jasnije i dublje razumevanje svoje sotonske iskvarene naravi. Osećam mir i spokoj u srcu dok na ovaj način obavljam svoju dužnost. Što se više obučavam na ovaj način, duh mi postaje bistriji. Sposobnija sam da odmah otkrijem probleme u svojoj dužnosti i imam Božje vođstvo i blagoslov u obavljanju svoje dužnosti. Hvala Bogu!