Autor: Skot, SAD

U oktobru 2024. godine obavljao sam svoju dužnost montiranja video-zapisa sa iskustvenim svedočanstvima na stranim jezicima. Jednom prilikom, dok sam montirao jedan video-zapis, otkrio sam da mnogi kadrovi nisu dobro povezani. Trebalo mi je triput više vremena nego inače da odaberem odgovarajući materijal i morao sam neprestano da isprobavam različite kadrove ne bih li ih uskladio sa zvukom. U početku sam bio dovoljno strpljiv da pažljivo montiram, ali do kraja prepodneva nisam završio ni polovinu onoga što bih inače uradio. Postajao sam sve nestrpljiviji i pomislio sam: „U ovom video-zapisu ima prilično mnogo složenih kadrova. Budem li svaki od njih detaljno montirao, biće tako zamorno i dugotrajno. Baš je iscrpljujuće! Možda ovog puta neću toliko detaljisati. Bitno je samo da može da prođe. Kad video-zapis bude postavljen na internet, gledaoci verovatno neće ni primetiti ove sitne probleme. Nekoliko ne baš glatkih prelaza ne predstavlja veliki problem.” Razmišljajući na taj način, kad god bih naišao na kadrove koje je bilo teško povezati, naprosto bih bez previše razmišljanja odabrao neki materijal i spojio ga. Iako sam video da prelazi nisu baš najbolji, tešio sam se mišlju: „U redu je. Bitno je samo da može da prođe. Drugi verovatno neće ni primetiti ove sitne probleme.” Na moje iznenađenje, nakon što sam predao završen video-zapis, brat Brajan, koji ga je pregledao, ukazao je na preko trideset problema koje je trebalo ispraviti. U početku nisam mogao da verujem. Znao sam da sam bio površan dok sam montirao ovaj video-zapis, ali nisam mislio da će biti toliko problema. Pažljivo sam pregledao probleme na koje je ukazao i shvatio da su sve njegove primedbe na mestu. Trebalo mi je pola dana da sve to popravim. Taman kad sam hteo da ga ponovo predam, opet sam se zabrinuo, pomislivši: „Rešio sam probleme u skladu sa predlozima brata Brajana, no, da li možda ima još problema? Možda bi trebalo da uradim još jednu kompletnu proveru da se uverim da nešto nisam propustio.” Ali onda sam pomislio: „Skoro će kraj radnog dana. Budem li sada radio kompletnu proveru, završiću veoma kasno, pa ću imati manje vremena za odmor. Ma, zaboravi. Uostalom, brat Brajan ga je već proverio, tako da bi trebalo da je dovoljno samo to što sam popravio probleme koje je on pronašao.” Tako sam nakon unetih predloženih izmena direktno predao video-zapis. Neočekivano, ovog puta ga je pregledao drugi čovek, brat Kirk, pa je i on ukazao na još sedam-osam problema koje je trebalo rešiti. Suočivši se s takvim rezultatom, shvatio sam da sam odložio raspored za postavljanje tog video-zapisa. U sebi sam pomislio: „Da sam još juče uložio samo malo više vremena i uradio kompletnu proveru, verovatno bih uočio ove probleme i video-zapis bi po planu danas bio na internetu. Razlog neblagovremenog postavljanja isključivo je u tome što sam bio površan i što posao nisam shvatao ozbiljno.” Razmišljajući o tome, osetio sam blagi samoprekor i rekao sebi da ovoga puta moram da budem temeljan u ispravkama i da više ne smem da budem površan. Zato sam, nakon što sam otklonio probleme, ponovo pregledao ceo video-zapis. Otkrio sam još nekoliko mesta gde prelazi nisu bili glatki i ispravio sam ih. Iako je to zahtevalo nešto više vremena i truda, osetio sam olakšanje. Ovoga puta, nakon što sam ga predao, video-zapis je bez problema postavljen na veb-sajt.

Kasnije, razmišljajući o tome kako je moj površan stav odložio postavljanje, osetio sam priličnu krivicu. Tokom svojih duhovnih posvećenosti pročitao sam odlomak Božjih reči, koji mi je pružio izvesno razumevanje mog stanja. Svemogući Bog kaže: „To je element iskvarenih naravi da se stvari rešavaju tako lakomisleno i neodgovorno: to je podlost o kojoj ljudi često govore. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude ’otprilike u redu’ i ’dovoljno dobro’; u pitanju je stav tipa ’možda’, ’moguće’ i ’četiri od pet’; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije element iskvarenih naravi? Da li je to ispoljavanje normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno to nazvati nedisciplinovanim – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste ’podlo’. Većina ljudi u sebi poseduje tu podlost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade postoji tračak prevare. Kad god mogu, oni druge ljude varaju, kad god mogu hvataju krivine i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi razmišljaju: ’Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne izazivam probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provučem na prevaru. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!’ Takvi ljudi ničim ne ovladaju u potpunosti, a u svom učenju nisu voljni da se posvete niti da pate ili plate cenu. Hteli bi samo da zagrebu po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom u toj oblasti, verujući da su to uspeli da nauče, pa da se oslanjajući se na to zatim provlače. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je ’provlačenje’. Takva podlost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa podlom ljudskošću zauzimaju gledište i stav ’provlačenja’ u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (2. deo)”). Tek nakon što sam pročitao Božje reči, razumeo sam. Kad ljudi stalno stvarima pristupaju s neozbiljnim i neodgovornim stavom, pribegavajući površnim i prevarantskim sredstvima samo da bi uštedeli trud, to je zato što u njima postoji podlost. Bog se gnuša tog konstantnog stava pukog otaljavanja pri obavljanju dužnosti. Božje reči su razotkrile moje tačno stanje. Kad je trebalo da više vremena posvetim izboru materijala za video-zapis koji sam montirao, smatrao sam to prevelikom gnjavažom i naprosto sam sebe hteo da poštedim truda, pa bih dograbio kadrove koji su mi bili pri ruci i spojio ih. Čak ni po otkrivanju da prelazi nisu glatki, nisam želeo da ih popravljam. Još sam se ponadao da bih mogao da se izvučem ako brat koji pregleda video to ne bude primetio. Na kraju, u video-zapisu je bilo mnogo problema, a ponovljeno ispravljanje je odložilo njegovo postavljanje. Prekidao sam i ometao crkveni rad na produkciji video-zapisa! U stvari, osnovna dužnost montažera jeste da odabere najpogodniji mogući materijal i da zatim, koristeći određene tehnike, obezbedi nesmetan tok video-zapisa. To su minimalan stav i osećaj odgovornosti koje montažer treba da poseduje. Međutim, ja sam stalno pokušavao da sebe poštedim muka, da idem prečicom i budem prepreden, i podlo sam pristupao svojoj dužnosti, zadovoljavajući se grubom montažom koja je bila tek „dovoljno dobra”. Da sam dugoročno tako nastavio, ne samo da ne bih ispunjavao svoju dužnost kao montažer, već bih ujedno bio razotkriven i uklonjen zbog odlaganja rada na produkciji video-zapisa. Posledice bi bile previše ozbiljne! Shvativši to, osećao sam se užasno i duboko prekoreno. Zatim sam se molio Bogu, voljan da napravim zaokret i da se prema svojoj dužnosti više ne ophodim na temelju svoje podlosti.

Nakon toga, postao sam malo savesniji u svojoj dužnosti. Jednom sam montirao video-zapis na slovačkom jeziku i, nakon što sam ga predao, sestra koja ga je pregledala ukazala je na problem s pauzama između replika u dijalogu. Kasnije sam otkrio metod koji bi mogao da reši ovaj problem, pa sam pokušao da ga primenim u montaži. Na moje iznenađenje, kad sam ponovo predao video-zapis, ta sestra je rekla da je dobro montiran i da teče glatko. Bio sam veoma srećan kad sam to čuo i činilo se da ovaj metod zaista može donekle da poboljša rezultate u mojoj dužnosti. Međutim, ovaj metod je bio pomalo naporan za korišćenje; zahtevao je nekoliko dodatnih koraka. Da sam svaki video-zapis montirao na ovaj način, bilo bi previše posla i morao bih više da se mučim. Zato sam se vratio svom starom metodu montaže i, kao rezultat toga, opet su se pojavili brojni problemi. Vrlo dobro sam znao da su se ovi problemi mogli izbeći da sam uložio više truda i potrošio malo više vremena. Razmišljajući o tome, osetio sam dubok samoprekor: „Zašto naprosto ne mogu više da se potrudim u svojoj dužnosti i da platim veću cenu? Zašto sam opet površan?” Setio sam se da je Bog razotkrio da ljudi kojima nedostaje vrlina ne mogu dobro da obave nijednu dužnost, pa sam potražio to poglavlje Božjih reči da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Kakve ljude Bog spasava? Moglo bi se reći da su sve to ljudi koji imaju savest i razum i koji mogu da prihvate istinu, jer samo oni koji imaju savest i razum mogu da prihvate i cene istinu, a sve dok razumeju istinu, mogu da je sprovode u delo. Oni koji nemaju savest i razum jesu oni koji su bez ljudskosti; jednostavno rečeno, oni nemaju vrlina. Kakva je priroda toga da neko nema vrlina? To znači biti bez ljudskosti, biti nedostojan nazvati se ljudskim bićem. (…) Oni koji nemaju vrlina ujedno su i bez ljudskosti; kako onda oni mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Oni su nedostojni da obavljaju dužnosti i ne mogu dobro da obavljaju nikakve dužnosti. Takvi ljudi su nedostojni da se nazivaju ljudima. Oni su zveri, zveri u ljudskom obliku. Samo oni koji imaju savest i razum mogu da izvršavaju ljudske poslove, da održe reč, da budu od poverenja i da budu podobni da se nazovu ’čestitom gospodom’. Izraz ’čestita gospoda’ ne koristi se u Božjoj kući. Umesto toga, u Božjoj kući se od ljudi zahteva da budu pošteni – to je istina. Samo pošteni ljudi su pouzdani, imaju savest i razum i dostojni su da se nazivaju ljudima. Ako čovek može da prihvati istinu i da postupa u skladu sa načelima dok obavlja svoje dužnosti, te da obavlja svoje dužnosti u skladu sa merilom, onda je taj čovek pošten i dostojan poverenja. A oni koji mogu da postignu Božje spasenje jesu pošteni ljudi. Biti pošten čovek koji je dostojan poverenja nije u vezi sa tvojim sposobnostima niti izgledom, a još manje je u vezi sa tvojim kovom, stručnošću ili talentima. Sve dok prihvataš istinu, ponašaš se odgovorno, imaš savest i razum i možeš da se pokoriš Bogu – to je dovoljno. Kakve god sposobnosti da neki čovek ima, glavni problem je ako nema vrlina. Neko kome nedostaje vrlina nije ljudsko biće, već zver. Ti što ih Božja kuća uklanja uklonjeni su zato što nemaju ljudskost i potpuno im nedostaju vrline. Prema tome, oni koji veruju u Boga moraju da budu u stanju da prihvate istinu i moraju da budu pošteni ljudi, da poseduju makar savest i razum, da budu sposobni da dobro obavljaju svoje dužnosti i da budu u stanju da ispune Božji nalog. Samo ti ljudi mogu da postignu Božje spasenje; oni iskreno veruju u Njega i iskreno se daju za Njega. To su ljudi koje Bog spasava” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, razumeo sam. Bog spasava one koji imaju savest i razum, jer samo ljudi sa savešću i razumom mogu da prihvate istinu, da primenjuju istinu i da dobro obavljaju svoje dužnosti. Oni kojima nedostaju ljudskost, savest i razum ne mogu da prihvate istinu; čak i ako je razumeju, ne mogu da je sprovode u delo. U Božjim očima takvi ljudi nisu ljudi već zveri i Bog će ih samo ukloniti. Razotkrivanje Božjim rečima mi je probolo srce. Bio sam upravo onakva osoba kakvu je Bog razotkrivao, neko ko nema savesti i razuma. Verovao sam u Boga više od decenije i pročitao sam mnoge Njegove reči o posvećenom obavljanju dužnosti i o tome da se ne bude površan. Ali sada, samo da bih svoje telo poštedeo malo patnje, još uvek sam išao prečicom i bio sam prepreden, odlažući posao. Uopšte nisam bio neko ko prihvata istinu niti sam bio osoba sa savešću i razumom. Činjenica je da sam, kad bih nailazio na teške video-zapise, mogao dobro da ih montiram samo da sam uložio više truda i vremena. Međutim, ja nisam želeo tu gnjavažu. Radi sopstvene telesne udobnosti, samo bih ležerno odabrao neke kadrove i spojio ih. Čak i kad bih video da prelazi ne protiču glatko, ne bih ih popravljao, što je dovelo do toga da se video-zapis više puta vraća na ispravke i time odlaže njegov napredak. Vrlo dobro sam znao da postoje bolji načini za rešavanje problema u video-zapisu kako bi se postigao bolji rezultat, ali, uplašen da će moje telo patiti, izabrao sam metod koji je zahtevao najmanje truda, što je uzrokovalo probleme s video-zapisom i kroz ponovljene ispravke odložilo taj proces. Zapravo, dobro montiranje video-zapisa ne zahteva napredne tehničke veštine; to se može postići pažnjom, marljivošću i sa malo više truda. Međutim, ja čak ni to nisam mogao. Zaista nisam imao nimalo savesti! Brinuo sam jedino o sopstvenoj telesnoj udobnosti, nimalo nisam mario za rad crkve i uopšte nisam štitio crkvene interese. Bio sam tako nedostojan poverenja, tako lišen vrline i tako lišen ljudskosti! Da ga je montirao neki odgovoran čovek, ovaj video-zapis bi mogao brzo da bude postavljen i da dan ranije počne da igra svoju ulogu u radu na širenju jevanđelja. Ja sam bio taj koji je odložio postavljanje video-zapisa. Prekidao sam i ometao rad na produkciji video-zapisa; opirao sam se Bogu! Da nisam napravio zaokret, na kraju bi me Bog odbacio s gnušanjem, razotkrio i uklonio. Nisam mogao tako da nastavim. Morao sam da postupam u skladu sa Božjim rečima, da težim tome da budem pošten čovek, da ispunim svoje odgovornosti i dam sve od sebe da rešim svaki problem koji uočim. U srcu sam se takođe molio Bogu: „O, Bože, bio sam površan i neodgovoran u svojoj dužnosti. Nisam uradio stvari koje sam mogao dobro da uradim i odložio sam postavljanje video-zapisa. Zaista mi nedostaju savest i razum i nisam dostojan poverenja. O, Bože, voljan sam da se pokajem. Čak i ako to znači da ću potrošiti više vremena i energije, više patiti i platiti veću cenu, sve dok se time mogu postići dobri rezultati, voljan sam to da uradim. Ako ikada ponovo budem površan, Ti me disciplinuj i prekori.”

Nakon toga, preokrenuo sam svoj prethodni pogrešan stav prema dužnosti. Iako sam trošio dodatno vreme i energiju na montiranje video-zapisa, montirani video-zapisi su izgledali mnogo uglađenije, a proces postavljanja je postao malo brži. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, osećao sam se mirnije. Posle nekog vremena nadzornica mi je poslala poruku rekavši da je nekoliko braće i sestara prokomentarisalo da su video-zapisi koje sam montirao prilično uglađeni i pitala me je da li imam neke dobre metode da podelim sa svima. Kad sam ovo čuo, to me je duboko dirnulo i preispitao sam sebe. Samo sam sledio ono što Bog kaže, ulažući više truda u svoju dužnost i plaćajući veću cenu. Nisam očekivao da će se rezultati moje dužnosti toliko poboljšati. Kasnije sam svoje iskustvo i metod montaže podelio sa braćom i sestrama i svi su smatrali da im je to bilo od pomoći.

Tokom jedne od svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči i zadobio sam izvesno razumevanje o posledicama površnosti. Svemogući Bog kaže: „Da bi dobro obavljali svoje dužnosti, veoma je važno da ljudi učine ono što je do njih; ključan je njihov način razmišljanja; i veoma je važno na šta usredsređuju svoje misli i ideje. Bog ispituje i može da vidi kakav način razmišljanja ljudi imaju i koliko srca ulažu u to dok obavljaju svoje dužnosti. Od suštinskog je značaja uložiti celo svoje srce i svu svoju snagu, a obavljanje svog udela je ključno. Ljudi treba da teže tome da nemaju za čim da žale u vezi sa dužnostima koje su izvršili i stvarima koje su uradili, te da ne budu dužni Bogu. To zaista znači dati celo svoje srce i svu svoju snagu. Ako nikad ne uložiš celo svoje srce i svu svoju snagu u svoju dužnost i dosledno si površan, nanoseći ogroman gubitak delu i daleko zaostajući za rezultatima koje Bog zahteva, onda možeš jedino da budeš uklonjen. I hoće li tada biti još vremena za kajanje? Neće ga biti. To će biti večno žaljenje, mrlja! Kad si dosledno površan, to je mrlja, ozbiljan prestup, zar ne? (Da.) Moraš da težiš da dobro uradiš ono što je do tebe i u svemu što treba da uradiš, svim svojim srcem i svom svojom snagom, i da ne budeš površan niti da sebi ostavljaš prostora za bilo kakvo žaljenje. Na taj način, dužnost koju ti obavljaš Bog će upamtiti. Te stvari koje je Bog upamtio jesu dobra dela. A one stvari koje Bog nije upamtio? (To su prestupi i zla dela.) Možda nećeš moći da prihvatiš da ih sada nazivamo zlim delima, ali kad dođe dan da te stvari izazovu teške posledice i stvore negativan uticaj, shvatićeš da ti prestupi nisu puki prestupi u ponašanju, već da su zla dela. Kad dođeš do te spoznaje, osetićeš žaljenje: ’Kamo sreće da sam tada znao ono što znam sada! Da sam tada samo malo više razmislio i uložio malo više truda, ove posledice bi se mogle izbeći.’ Ništa neće obrisati ovu večnu mrlju sa tvog srca, a ako ti ostavi trajan osećaj krivice, to znači nevolju. Dakle, dok sada obavljaš svoju dužnost, moraš da se usredsrediš na traganje za istinom i postupanje u skladu sa načelima, težeći tome da uložiš celo svoje srce i svu svoju snagu u nalog koji ti je Bog dao, i sve što radiš mora da ti ostavi čistu savest i da ne ostavi prostora ni za kakvo žaljenje, kao i da Bog to upamti. Izbegavaj površnost po svaku cenu. Ako impulsivno napraviš grešku i to bude ozbiljan prestup, to će postati večna mrlja. Kad jednom zbog toga budeš zažalio, to nećeš moći da nadoknadiš; to će biti trajno. Trebalo bi da jasno vidiš ova dva puta. Koji bi trebalo da izabereš da bi zadobio Božje odobravanje? Obavljanje svoje dužnosti svim srcem i svom snagom, pripremanje dovoljnog broja dobrih dela i težnja da se zadobije istina – samo na taj način možeš da izbegneš da za bilo čim žališ. Bez obzira na sve, ne čini zlo i ne ometaj druge u obavljanju njihove dužnosti, ne čini nikakva dela kojima kršiš istinu i opireš se Bogu, i ne priređuj sebi doživotno žaljenje. Kakva je posledica kad se učini previše prestupa? To da ćeš u Božjem prisustvu nagomilati Njegov gnev na sebe! Što više prestupa činiš, to više gomilaš Božji gnev – na kraju ćeš biti kažnjen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bio sam duboko dirnut nakon što sam pročitao Božje reči. Više puta sam razmišljao o ovim rečima: „Kad si dosledno površan, to je mrlja, ozbiljan prestup” i shvatio sam da time što sam uvek bio površan u svojoj dužnosti, ne samo da nisam uspevao da pripremim dobra dela, već sam zapravo gomilao zla dela. Da je to jednoga dana dovelo do ozbiljnih posledica, bio bih potpuno razotkriven i uklonjen. Da su video-zapisi koje sam montirao postavljeni direktno na internet, a da ih niko nije proverio, svi problemi u njima doneli bi veliku sramotu Bogu! Uživao sam u silnom zalivanju i opskrbi istinom od Boga, pa bi trebalo da ispunim svoju dužnost i da dobro montiram video-zapise. Ipak, bio sam površan i neodgovoran. Da li je bilo ikakve razlike između mene i onih u Dobu zakona koji su Bogu prinosili hromu i slepu stoku, ovce i golubove? Uživao sam u Božjoj blagodati i blagoslovima ne razmišljajući da uzvratim za Njegovu ljubav, a ono što sam prinosio bio je najmanje vredan prilog. Ovo je bilo drsko obmanjivanje i varanje Boga; bilo je to gomilanje Božjeg gneva! Da sam nastavio bez pokajanja, u najmanju ruku bila bi mi oduzeta prilika da obavljam svoju dužnost, a da su stvari bile ozbiljnije, suočio bih se s Božjom kaznom. Pomislio sam na čoveka po imenu Matijas, koji je stalno bio površan u svojoj dužnosti. U svemu što je radio, samo je nastojao da to otalja, pa su drugi morali stalno da ispravljaju njegove greške i da za njim čiste nered, što je uzrokovalo ozbiljno prekidanje i ometanje rada crkve. Nakon što je više puta bio orezivan, i dalje se nije pokajao i bio je poslat u običnu crkvu. Kasnije sam čuo da ni tamo nije napravio zaokret; čak je prestao da obavlja dužnosti i na kraju je bio uklonjen iz crkve. Razmišljajući o neuspesima drugih, nisam mogao a da ne osetim strah. Takođe sam iskusio da Božja pravedna narav ne dopušta uvredu. To što sam i dalje mogao da obavljam dužnost u crkvi bila je Božja milost i prilika da se pokajem. Morao sam brzo da tragam za istinom kako bih rešio svoj problem površnosti u dužnosti.

Kasnije sam u Božjim rečima pronašao put za rešavanje svog površnog stava. Svemogući Bog kaže: „Kad obavljaš svoju dužnost, ti zapravo radiš ono što i treba da radiš. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu sa stavom poštenja i srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako, dakle, taj stav možeš da primenjuješ u stvarnom životu? Nužno je da ’obožavanje Boga srcem i poštenjem’ učiniš svojom stvarnošću. Kad god poželiš da budeš površan, da se ponašaš prepredeno i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili poželiš da se zabaviš, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Zar ovakvim postupanjem ne pokazujem da nisam posvećen? Da li ne uspevam da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi posvećen i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Tada sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali se prema tome nisam odnosio kao da je to problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan, da nisam ispunio svoju odgovornost. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Prema njoj si se ophodio kao prema nekom dopunskom poslu i samo si se površno trudio, u nju se nisi unosio srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš da Mu dopustiš da te dovede u red i prekori. Jedino ako imaš takvu rešenost pri obavljanju svoje dužnosti, moći ćeš istinski da se pokaješ. Napravićeš zaokret tek onda kad ti savest bude čista i kad budeš promenio svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo čestim čitanjem Božjih reči i promišljanjem o istini može postojati put koji se može slediti”). „Pošto imaju iskvarene naravi, ljudi su u obavljanju svoje dužnosti često površni. To je najozbiljniji problem. Da bi dobro obavljali svoje dužnosti, ljudi prvo moraju da reše problem površnosti. Sve dok imaju površan način razmišljanja, neće moći dobro da obavljaju svoje dužnosti, što znači da je rešavanje problema površnosti najvažnije. Dakle, kako treba da postupaju? Prvo, moraju da reše problem svog načina razmišljanja – moraju ispravno da se odnose prema svojim dužnostima, da rade stvari savesno i odgovorno i da izbegavaju da imaju varljivo, površno srce. Dužnost se obavlja za Boga, a ne za bilo kog čoveka; ako su ljudi u stanju da prihvate Božje ispitivanje, imaće ispravan način razmišljanja. Štaviše, nakon što nešto urade, ljudi to moraju da preispitaju i da o tome razmisle. Ako u srcu osete malu nelagodu i pažljivim preispitivanjem otkriju da zaista postoji problem, onda to moraju da isprave, a nakon što to isprave, osetiće spokoj u srcu. Osećaj unutrašnje nelagode dokazuje da postoji problem. To zahteva pažljivo preispitivanje i ništa ne treba prevideti na ključnim mestima. To je stav odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti. Ako neko može da bude savestan, da preuzme odgovornost i da uloži celo svoje srce i svu svoju snagu, posao će biti dobro obavljen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi razvedrile srce. Znao sam da moram da cenim priliku da obavljam svoju dužnost i da prihvatim Božje ispitivanje dok je obavljam. Kad god bih pomislio da budem površan, morao sam da se molim Bogu i da se pobunim protiv sebe, težeći da postignem najbolje moguće rezultate u svojoj dužnosti. Štaviše, u svemu što radim morao sam da ulažem trud i da budem ozbiljan te da se ne povlačim pred nevoljom ili patnjom kako bih postigao dobre rezultate. Nakon toga, u svojoj dužnosti sam postupao u skladu sa Božjim rečima i svaki video-zapis sam pažljivo montirao. Kad bih naišao na teške video-zapise koji su zahtevali mnogo vremena za odabir materijala i osetio da je to prevelika gnjavaža, svesno bih se molio Bogu da se pobunim protiv svog tela, trudeći se najbolje što mogu da pronađem dobar materijal koji se uklapa. Nakon što bih završio s montažom, proverio bih je dva puta, ispravljajući i usavršavajući svaki problem koji bih mogao da pronađem. Takođe sam često rezimirao probleme koji su se javljali u mojoj dužnosti, a ako je bilo nečega sa čim nisam mogao da se izborim, pitao bih brata sa kojim sam sarađivao. S vremenom su se moje tehničke veštine malo poboljšale, brat koji je pregledao moje video-zapise ukazivao je na manje problema i mnogi video-zapisi su postavljeni direktno nakon samo jedne provere. Videvši te rezultate, osećao sam se veoma srećno i spokojno.

Kasnije se dogodilo nešto što sam osetio kao test za mene. Već sam bio predao video-zapis koji sam montirao, ali mi je, neočekivano, dva dana kasnije sestra iznenada poslala ponovo snimljenu zvučnu datoteku. Rekla je da je bilo nekih tehničkih problema s prethodnim snimkom, tako da kvalitet zvuka nije bio baš najbolji, pa je ponovo snimljen. Trebalo je da ponovo montiram video-zapis kako bi se slagao s novim zvukom. U početku nisam mogao da prihvatim tu vest, razmišljajući: „Nema šanse da ga ponovo montiram. Zar to ne znači da je veći deo mog prethodnog rada bio uzaludan?” Pomisao da moram da provedem još pola dana na ispravkama naterala me je da to ne želim; činilo se kao prevelika muka. Zatim sam otišao da pitam nadzornicu, a ona je rekla da, iako kvalitet prethodnog zvuka nije bio sjajan, on je i dalje bio dovoljno prihvatljiv, tako da je u redu ako se ne zameni. Nakon što sam je čuo da to kaže, pomislio sam u sebi: „To je savršeno! Na ovaj način ne moram da se mučim s ponovnim montiranjem.” Nakon toga, uporedio sam novi zvučni zapis koji mi je sestra poslala sa onim starim i otkrio da je taj novi zaista mnogo bolji. U tom trenutku sam oklevao: „Da li da zamenim zvuk ili ne? Ako ne zamenim, uštedeću sebi trud i video-zapis može i dalje normalno da se postavi, ali će kvalitet biti narušen. Sestra je već ponovo snimila zvuk, a njegovim umetanjem umesto starog poboljšaće se rezultati video-zapisa. Zar ne bi trebalo da utrošim izvesno vreme da zamenim zvuk i ponovo montiram video?” Baš tada, na pamet mi je pao odlomak Božjih reči: „Moraš da težiš da dobro uradiš ono što je do tebe i u svemu što treba da uradiš, svim svojim srcem i svom svojom snagom, i da ne budeš površan niti da sebi ostavljaš prostora za bilo kakvo žaljenje. Na taj način, dužnost koju ti obavljaš Bog će upamtiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi bile pravovremeni podsetnik. Dodatno vreme utrošeno za ispravku ovog video-zapisa omogućilo bi da se postigne bolji rezultat, a to je nešto smisleno i vredno. Štaviše, ovi video-zapisi sa iskustvenim svedočanstvima treba da se sačuvaju za večnost. Ako sada mogu da utrošim malo više vremena da ovaj video-zapis učinim boljim, onda bi trebalo da dam sve od sebe da ga učinim što je moguće boljim. To je ono što znači da ispunim svoju odgovornost i da ne ostavim prostor za kajanje. Razmišljajući o tome, rekao sam nadzornici: „Ponovno snimljen zvuk je zaista bolji. Zamenom zvuka će se poboljšati rezultati video-zapisa, tako da vredi utrošiti dodatno vreme da se to montira.” Nadzornica se složila. Kad sam, nakon ponovnog montiranja sa novim zvukom, predao taj video-zapis, osetio sam poseban osećaj spokoja i uživanja. Iako su zamena zvuka i ponovno montiranje zahtevali neko vreme i energiju, zbog poboljšanja rezultata video-zapisa sa iskustvenim svedočanstvom sve to je vredelo truda i imalo je smisla.

Prisećao sam se svih onih situacija kad sam bio površan u svojoj dužnosti, kako sam, žudeći za trenutnom telesnom udobnošću, odložio normalno postavljanje tolikih video-zapisa i počinio mnoge prestupe. Kajao sam se i osećao se dužnim. Od sada pa nadalje, u svom ophođenju prema svojoj dužnosti više ne mogu da budem površan; moram da joj posvetim celo svoje srce i svu svoju snagu. Kasnije, u svojoj dužnosti, počeo sam da se usredsređujem na ispitivanje svog stava. Ponekad, kad bih naišao na teške video-zapise, i dalje bi se otkrivala pomisao da je to prevelika gnjavaža i da ne želim da patim. Međutim, tada bih pomislio na to da je to moja dužnost, moja odgovornost i da rezultatima moram da dam prednost i ne plašim se muke. Postepeno sam uspevao da se pobunim protiv tih misli i da postupam u skladu sa Božjim rečima. Hvala Bogu!