Autor: Čeng Dži, Kina

Kad sam bio mlad, često sam viđao oca kako pomaže drugim porodicama u njihovim poslovima i, ko god bi mu se obratio sa nekom potrebom, on bi uvek pristajao da pomogne. Ponekad, čak i kad je bio zauzet porodičnim stvarima, bilo mu je previše neprijatno da odbije druge, pa je na kraju bio veoma omiljen. Razmišljao sam u sebi: „Kad priskočiš u pomoć onima koji su u nevolji, to ti donosi divljenje i pohvale. Kad odrastem, želim da budem dobar čovek kao što je moj otac.” Nakon što sam odrastao, pošto sam voleo da majstorišem oko električnih uređaja, kad god bi se komšijama pokvarili radio, televizor ili svetiljka, oni bi mi se obraćali za pomoć, a ja ih nisam tek tako odbijao. Mislio sam da mi time što mi se obraćaju za pomoć, drugi ljudi veruju i da me cene, te da ne smem da ih izneverim. Nakon što sam pronašao Boga, počeo sam da obavljam dužnosti u crkvi. Pošto sam se pomalo razumeo u računare, mogao sam da rešim većinu uobičajenih problema i, kud god bih otišao, braća i sestre su me molili da im pomognem oko problema sa računarima. Pristajao sam na svaki zahtev, smatrajući da, pošto su mi se obratili, braća i sestre mi veruju, tako da sam morao da dam sve od sebe da pomognem i da ih ne izneverim. Kasnije sam bio raspoređen da obavljam svoje dužnosti na drugom mestu i, povremeno kad bih dolazio kući, supruga bi mi govorila da nekoliko braće i sestara želi da im pomognem oko popravke računara, govoreći da, pošto sam vešt, čekaju da se vratim i popravim im računare. Nakon što sam to čuo, osećao sam još i više da mi braća i sestre veruju i, čak i ako sam bio zauzet dužnostima, davao sam prednost tome da im pomognem oko problema sa računarima.

U martu 2024. godine, vratio sam se u svoj rodni grad da zalivam pridošlice. Međutim, pošto sam tek krenuo da se obučavam, nisam znao kako da rešim neke probleme i poteškoće sa kojima su se suočavali, pa je trebalo da se više opremim istinama o vizijama. Braća i sestre su znali da sam se vratio, pa su svi, kad bi imali probleme s računarima, stalno dolazili kod mene u potrazi za rešenjem. Jednoga dana, dok sam tragao da razumem probleme pridošlica i opremim se istinama, pripremajući se da na sledećem okupljanju razgovaram u zajedništvu sa pridošlicama, jedan brat mi je prišao rekavši da ima problem sa računarom i da mu je potrebno da ga popravim. Osetio sam se pomalo nelagodno, razmišljajući u sebi: „Problemi pridošlica moraju hitno da se reše, a ja još treba da se opremim istinama o vizijama. Nemam baš mnogo vremena, ali, ako ga direktno odbijem, zar ga time neću razočarati? Da li će loše misliti o meni, govoreći da nemam ljubavi?” Zato sam ostavio po strani svoje dužnosti i otišao sam sa bratom da rešim problem sa njegovim računarom i potrajalo je sve do jedanaest ili dvanaest sati uveče dok ga nisam konačno popravio. Sutradan u podne, on je ponovo žurno došao, govoreći da opet ima problem s računarom i zamolio me je da ga još jednom pogledam. Prvobitno sam hteo da kažem da nemam vremena i da nađe nekog drugog da mu to popravi, ali su mi te reči zastale u grlu. Pomislio sam: „On ima poverenje u mene da ću mu popraviti računar. Kako mogu da ga pustim da ode razočaran?” Zato sam još jednom ostavio po strani svoje dužnosti da bih popravio taj računar. Nakon detaljne provere i popravke, računar je mogao normalno da se koristi. Brat je radosno rekao: „Kad si ti ovde, osećam spokoj u srcu.” Kad sam to čuo, osetio sam se veoma zadovoljno i činilo mi se da me braća i sestre veoma cene i da sam u njihovom srcu čovek od poverenja. Međutim, pošto sam pomagao bratu da popravi računar, nisam se opremio istinama o vizijama kao što je trebalo, problemi pridošlica nisu na vreme bili rešeni i osećao sam izvesnu krivicu, razmišljajući: „Iako sam zadovoljio potrebe tog brata, odložio sam svoje dužnosti. Da li je to što sam uradio bilo u skladu sa Božjim namerama?” Drugom prilikom, jedna sestra je rano ujutru došla kod mene, govoreći da njen računar ne može pravilno da se poveže na internet, pa me je zamolila da ga proverim. Rekla je i da joj je sada, nakon što sam se vratio, mnogo zgodnije da traži od mene da joj popravim računar. Osetio sam se pomalo nelagodno, razmišljajući: „Vođe su nedavno proveravale rad i otkrile su da nekoliko pridošlica, za čije sam zalivanje odgovoran, ima neke nerešene predstave i probleme. Podsticale su me da se što pre opremim istinama o vizijama, a problemi pridošlica moraju hitno da se reše; kako da nađem vremena da popravim sestrin računar? Osim toga, računar te sestre nije hitno potreban, pa se ovaj problem može preneti braći i sestrama koji su specijalizovani za popravku računara.” Tu sestru sam hteo da odbijem, ali to naprosto nisam mogao da izustim, razmišljajući: „Sestra je sva radosna došla da me potraži. Budem li je odbio, zar neće zaista biti razočarana? Šta će tada misliti o meni?” Zato sam otišao da joj pomognem da popravi računar i potrajalo je sve do posle deset sati uveče dok konačno nisam završio tu popravku. Pošto sam pomagao sestri oko njenog računara, nisam imao vremena da razmišljam o problemima pridošlica, pa okupljanje nije dalo baš dobre rezultate. Tako sam, svaki put kad bi mi se braća i sestre obraćali za pomoć, uvek ostavljao po strani svoj glavni posao da bih popravljao njihove računare. Iako sam znao da time ozbiljno odlažem svoje dužnosti, kad god bi mi se oni obraćali, uvek mi je bilo previše neprijatno da ih odbijem.

Otvorio sam se svojoj supruzi i sa njom sam u zajedništvu razgovarao o svom stanju, a ona mi je dala da pogledam jedan video-zapis sa iskustvenim svedočanstvom. U njemu sam pročitao odlomak Božjih reči: „’Verno obavi ono što ti je povereno’ – ovo je suštinski oblik moralnog vladanja koji se usađuje u svakoga od strane njegove porodice ili društva. Ako poseduješ ovo moralno vladanje, ljudi će reći da si plemenit, častan i da imaš integritet, te ćeš biti cenjen i visoko poštovan u društvu. Pošto izreka ’Verno obavi ono što ti je povereno’ potiče od ljudi, od Sotone, ona je stoga predmet koji treba da raščlanimo i raspoznamo i, štaviše, predmet koji treba da odbacimo. Zašto bi trebalo da raspoznamo i odbacimo ovu izreku? Hajde da prvo ispitamo da li je ova izreka ispravna i da li je ispravno biti tip čoveka koji je oličen u ovoj izreci. Da li je zaista plemenito biti čovek koji može da živi u skladu sa izrekom ’Verno obavi ono što ti je povereno’ i da poseduje takav moralni karakter? Da li takva osoba poseduje istina-stvarnost? Poseduje li ljudskost koju stvorena bića treba da imaju i načela vladanja kojih treba da se pridržavaju, a o kojima Bog govori? Da li svi razumete izreku ’Verno obavi ono što ti je povereno’? Najpre svojim rečima objasnite šta ova izreka znači. (Ona znači da ako ti neko poveri neki zadatak, ne treba da žališ truda da ga obaviš.) Pa, da li zaista tako treba da postupaš? Značenje izreke ’Verno obavi ono što ti je povereno’ glasi da ako ti neko poveri neki zadatak, to znači da te visoko ceni, veruje u tebe i misli da si dostojan poverenja, te stoga, šta god da ta osoba od tebe zatraži da uradiš, trebalo bi da pristaneš i da to uradiš dobro i pravilno prema njenim zahtevima i da je usrećiš i da joj udovoljiš – onda si ti dobar čovek. Iz toga sledi da je merilo za određivanje toga da li si ti dobar čovek zadovoljstvo onoga ko ti je poverio taj zadatak. Može li se to objasniti na ovaj način? (Da.) Prema tome, zar nije lako biti dobar čovek u očima drugih i da te društvo kao takvog priznaje? (Da.) Šta znači da je to ’lako’? To znači da je to merilo veoma nisko i da nije nimalo plemenito” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Promišljajući o Božjim rečima, pomislio sam na to kako je otac od detinjstva uticao na mene. Video sam da, kad bi mu se seljani obratili za pomoć, on bi radije ostavljao po strani svoje porodične poslove da bi pravilno obavljao tuđe, te je na kraju zaslužio poverenje onih oko sebe. Zato sam mislio da je vladanje u skladu sa idejom „Verno obavi ono što ti je povereno” ono što čoveka čini dobrim i dostojnim poverenja. Pošto sam voleo da majstorišem oko električnih uređaja, kad god bi se nekome pokvarili svetiljka, radio, televizor ili drugi uređaji, ako bi mi se obratili, uvek bih davao sve od sebe da im pomognem popravljajući te stvari. Verovao sam da je to jedini način da se opravda poverenje koje drugi imaju u mene. Svaki put kad bih popravio tuđe stvari i čuo njihove pohvale i zahvalnost, osećao bih se tako srećno i smatrao da sam u njihovom srcu pouzdan i dobar čovek. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, i dalje sam živeo prema tom gledištu. Zalivao sam pridošlice, a pošto sam tek počeo da se obučavam, imao sam mnogo nedostataka i nisam mogao jasno da besedim o nekim istinama, pa je trebalo da se dodatno opremim istinom o vizijama, jer sam jedino tako mogao dobro da obavljam svoju dužnost. Međutim, nisam se trudio oko svog glavnog posla. Kad su mi se braća i sestre obraćali za pomoć oko problema sa računarima, kako ih ne bih razočarao i kako bih očuvao dobru sliku koju su imali o meni, odmah bih ostavljao svoje dužnosti da njima pomognem oko problema s računarom. Shodno tome, nisam tragao za istinama koje se odnose na probleme pridošlica niti sam se njima opremao, a okupljanja nisu postigla dobre rezultate. Bio sam pod kontrolom gledišta „Verno obavi ono što ti je povereno”, uvek uzimajući u obzir to šta će braća i sestre misliti o meni i vrednujući ono što su mi ljudi poveravali više od sopstvene dužnosti. Nisam ispunjavao svoju dužnost. Kako sam sebe mogao da nazovem dobrim čovekom?

Kasnije sam razmišljao: „Zašto bih radije da ometam sopstvenu dužnost nego da odbijem tuđe zahteve? Kakav je to problem?” Tada sam pročitao Božje reči: „Neki ljudi kažu: ’Među onima koji „verno obavljaju ono što im je povereno” ima i mnogo onih koji ne žele da na račun drugih ljudi profitiraju. Cilj im je da naprosto verno obave ono što su im drugi poverili; ti ljudi zaista poseduju ovaj moralni karakter.’ Ta izjava nije tačna. Čak i ako ne traže bogatstvo, materijalnu imovinu niti bilo koju vrstu koristi, oni ipak teže slavi. I šta je ova ’slava’? Ona znači: ’Prihvatio sam zadatak koji mi je ta osoba poverila. Bez obzira na to da li je ta osoba prisutna ili ne, ukoliko to dobro uradim i verno obavim ono što mi je ona poverila, pratiće me dobar glas. Makar će neki ljudi znati da sam dobra osoba, da imam visoka moralna načela i da sam neko na koga se vredi ugledati. Među ljudima mogu da imam svoje mesto i to da me u grupi ljudi prati dobar glas. To je vredno truda!’ Drugi ljudi kažu: ’„Verno obavi ono što ti je povereno”, a pošto su nam drugi nešto poverili, nezavisno od toga jesu li oni prisutni ili ne, mi to treba dobro da obavimo i da to sprovedemo do samog kraja. Čak i ako ne možemo da ostavimo časno ime budućim pokoljenjima, makar nas iza leđa ljudi neće kritikovati govoreći kako nismo ljudi od poverenja. Ne možemo da dozvolimo da buduće generacije zbog toga budu diskriminisane i da trpe ovu vrstu nepravde.’ Za čim oni tragaju? I dalje tragaju za slavom. Neki ljudi pridaju veliki značaj bogatstvu i materijalnim stvarima, dok drugi cene slavu i dobitak. Šta znači ’slava’? Na koje konkretne načine ljudi opisuju ’slavu’? Nazivaju nekoga dobrom osobom, nekim ko poseduje izrazito moralan karakter, uzorom, osobom punom vrlina ili svecem. Ima čak i nekih ljudi koji su, nakon što su samo u jednoj prilici ’verno obavili ono što im je povereno’ i posedovali su takav moralni karakter, predmet stalnih pohvala, pa i njihovi potomci imaju koristi od njihove slave. Vidiš, te koristi su daleko brojnije od tek nekoliko koje bi sada mogli da dobiju. Prema tome, motivacija svakog onog ko se pridržava takozvanog moralnog standarda da ’verno obavi ono što mu je povereno’ nije tako jednostavna. Taj čovek ne samo da traži da ispuni svoje pojedinačne obaveze i odgovornosti, već se toga pridržava radi sticanja ličnog dobitka ili slave, bilo u ovom ili u sledećem životu. Naravno, ima i onih koji žele da izbegnu osudu iza leđa i da se sačuvaju od zlog glasa. Ukratko, motivacija s kojom ljudi to rade nije jednostavna; to zapravo nije radnja koja potiče iz perspektive ljudskosti, niti ona dolazi iz ugla društvene odgovornosti ljudskog roda” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). „U svakoj društvenoj zajednici ili grupi ljudi žele da za njih drugi govore kako imaju visok moralni karakter, kako su dobri ljudi, ugledni ljudi, neko ko je dostojan poverenja i neko ko zaslužuje da mu se povere zadaci. Svi oni žele da uspostave takvu sliku o sebi kako bi druge naveli da o njima imaju visoko mišljenje i doveli ih u uverenje da su dostojanstveni pojedinci i ljudi od krvi i mesa sa osećanjima i odanošću, a ne hladnokrvna stvorenja ili nekakvi stranci. Ako želiš da se uklopiš u društvo, da u njemu budeš prihvaćen i da te ono priznaje, prvo moraš da ih navedeš da te priznaju za čoveka izrazitog moralnog karaktera, kao nekoga sa integritetom i od poverenja. Prema tome, kakve god zahteve da ti postave, daješ sve od sebe da im udovoljiš i da ih učiniš srećnim – nakon toga od njih dobijaš pohvale da si čovek od poverenja izrazitog moralnog karaktera i svi su spremni da se s tobom druže. Na taj način, u svom životu imaš osećaj lične vrednosti. Ako te priznaju društvo, široke masa i tvoje kolege i prijatelji oko tebe, živećeš naročito zadovoljnim i ispunjavajućim životom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Božje reči su razotkrile glavni uzrok tog problema. Kad ljudi mogu verno da obavljaju tuđe poslove, to nije zato što žele da ispune svoje odgovornosti, već zato što žele da zadobiju ugled. Preispitujući sebe, video sam da je otac od detinjstva uticao na mene. Kad god bi se nekome pokvarili uređaji i on bi zatražio moju pomoć, uvek sam na to pristajao. Sve to sam radio kako bih imao ugled u selu i da bi me drugi hvalili. Nakon što sam počeo da obavljam svoju dužnost, kad god bi mi se braća i sestre obratili sa problemima sa računarom, koliko god da sam bio zauzet svojom dužnošću, nisam smatrao da mogu da ih odbijem. Naročito kad bi braća i sestre govorili da sam tako vešt u popravkama, osećao sam se zaista zadovoljno, razmišljajući da je to znak da mi veruju. Da bih u srcu braće i sestara očuvao dobru sliku o sebi, iako sam vrlo dobro znao da problemi pridošlica i dalje nisu rešeni, te da treba više da se opremim jer mi istina o vizijama i dalje nije bila jasna, kad bi mi se braća i sestre obraćali za pomoć oko računara, premda to jesam želeo da odbijem, te reči naprosto nisam mogao da izustim iz straha da ih ne razočaram, kako ne bi pomislili da sam bezosećajan i na njih ostavio loš utisak. U stvarnosti, da su im ti računari hitno potrebni, bilo bi u redu da im povremeno pomognem da reše svoje probleme, ali nekima računari nisu bili hitno potrebni i mogli su da ih predaju braći i sestrama koji obavljaju dužnost popravke računara. Ipak, pošto nisam hteo da ih razočaram, uvek sam na to pristajao, bez obzira na to da li je to uticalo na moju dužnost, pa su, kao rezultat toga, moje dužnosti bile ometane. Veoma sam cenio svoju slavu i dobitak i radije sam odlagao svoju dužnost samo da bih očuvao dobru sliku u srcu drugih, te da bi drugi mislili da sam pouzdan i dobar čovek koji je pun ljubavi. Bio sam zaista sebičan i ogavan! Dužnost je nalog od Boga dat ljudima. To je odgovornost koju stvoreno biće iznad svega treba da izvršava, ali sam ja stvari koje su mi ljudi poveravali smatrao važnijim od svoje dužnosti. Koliko god da su bile teške stvari koje su mi drugi poveravali ili su oduzimale mnogo vremena, davao sam sve od sebe da ih dobro obavim, ne razmišljajući o tome kako da svoju dužnost obavim na način koji bi udovoljio Bogu. U srcu ljudi sam održavao dobru sliku o sebi, ali sam u Božjim očima postao čovek koji olako shvata svoju dužnost, obavljajući je bez odanosti ili nedostojan poverenja. Zaista nisam mogao da odredim prioritete i stvari sam postavio naopako! Mogućnošću da zalivam pridošlice, Bog mi je pokazao blagodat, nadajući se da ću tragati za istinom kako bih razrešio njihove različite predstave i probleme, omogućavajući im da spoznaju Božje delo i da na samom početku uspostave temelj na istinitom putu. Trebalo je da vodim računa o Božjim namerama i da, bez obzira na sve, ispunjavam svoje dužnosti.

Kasnije sam ponovo razmišljao: „Kako treba da se odnosim prema stvarima koje mi drugi poveravaju?” U traganju, pročitao sam Božje reči: „Ako zadaci koji su ti povereni ne iziskuju previše tvog vremena i energije i u granicama su tvog kova, odnosno ako imaš pravo okruženje i uslove, u tom slučaju, iz ljudske savesti i razuma, možeš da uradiš neke stvari za druge i da pokušaš da udovoljiš nekim njihovim razumnim i prikladnim zahtevima, unutar granica onoga što možeš da učiniš. Međutim, ako zadaci koji su ti povereni iziskuju značajnu količinu tvog vremena i energije, oduzimaju ti dosta vremena, u toj meri da zbog njih žrtvuješ svoj život, a tvoje odgovornosti i obaveze u ovom životu – i dužnosti koje kao stvoreno biće treba da obaviš – budu svedene na nulu i budu istisnute, šta treba da uradiš? Treba da odbiješ, jer to nije tvoja odgovornost niti obaveza. Kad je reč o odgovornostima i obavezama u životu neke osobe, a koje nisu briga o roditeljima i podizanje dece, te ispunjavanje društvenih odgovornosti u društvu i u okviru zakona, najvažnije je da energija i vreme, kao i život neke osobe, budu utrošeni na izvršavanje dužnosti stvorenog bića, a ne da se toj osobi oduzimaju vreme i energija nekim zadatkom koji joj poverava bilo koji pojedinac. Ovo je stoga što Bog stvara ljude, daje im život i dovodi ih u ovaj svet ne zato da bi obavljali stvari ili ispunjavali odgovornosti zarad nekog drugog ljudskog bića. Ljudi iznad svega drugog treba da prihvate Božji nalog. Jedino je Božji nalog istinski nalog; a prihvatanje zadatka koji ti poverava neki drugi čovek znači da zanemaruješ svoje prave dužnosti. Niko nije podoban da od tebe traži da svoju odanost, energiju, vreme ili čak svoju mladost i čitav život posvetiš zadacima koje ti je on poverio. Jedino Bog ima pravo da od ljudi traži da kao stvorena bića izvršavaju svoju dužnost. Zašto je to tako? Ako zadatak poveren od strane bilo kog čoveka iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, to će te sprečiti da izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa čak može da te spreči da slediš pravi put u životu i da izmeni smer i ciljeve tvog života. To nije dobra stvar, već nesreća” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Božje reči su mi ukazale na put primene. U ovom životu, Božji nalog je stvar koju ponajpre treba da prihvatimo i trebalo bi da ga izvršimo svim srcem i umom. Kad je reč o stvarima koje nam drugi poveravaju, moramo da razmotrimo da li će nam one oduzeti previše vremena i da li će ometati našu glavnu dužnost. Ako one ne oduzimaju previše vremena i ako nismo previše zauzeti svojom dužnošću, onda iz ugla ljudske savesti i razuma možemo da pomognemo u njihovom rešavanju. Međutim, ako će pomaganje drugima uticati na našu glavnu dužnost, onda treba da odbijemo i ne treba da nas obavezuje ideja iz tradicionalne kulture „Verno obavi ono što ti je povereno”. Međutim, ja u prošlosti nisam imao nikakva načela u tome kako da se odnosim prema onome što mi drugi poveravaju. Ko god bi me zamolio za pomoć, nikada ga nisam odbijao i shodno tome sam ometao sopstvenu dužnost. Iako nema ničeg lošeg u pomaganju braći i sestrama da poprave računare, ako to oduzima mnogo vremena i odlaže moju dužnost, onda treba da odbijem i da braći i sestrama objasnim situaciju; oni će to razumeti. Ne treba da uvek uzimam u obzir to kako drugi na mene gledaju, već da umesto toga postupam u skladu sa Božjim rečima i načelima.

Jedne noći, dva brata su došla u moju kuću i rekla su da novi računar ne može da se uključi, te da je potrebno da ga pogledam. Osetio sam se nelagodno, razmišljajući: „Imam još nekog hitnog posla koji nisam završio i ako pristanem da pomognem da im se popravi računar, zbog toga ću sigurno kasniti u radu, međutim, budem li ih direktno odbio, šta će oni misliti o meni? Stigli bi srećni, a vratili bi se razočarani. Zar na njih ne bih ostavio loš utisak?” Shvatio sam da ponovo razmatram svoj status i sliku o sebi u srcu drugih, pa sam se u tišini u svom srcu pomolio Bogu, moleći Ga da me vodi da postupam u skladu sa načelima i da dam prioritet svojoj dužnosti. Setio sam se odlomka Božjih reči koji sam pročitao: „Ako zadaci koji su ti povereni ne iziskuju previše tvog vremena i energije i u granicama su tvog kova, odnosno ako imaš pravo okruženje i uslove, u tom slučaju, iz ljudske savesti i razuma, možeš da uradiš neke stvari za druge i da pokušaš da udovoljiš nekim njihovim razumnim i prikladnim zahtevima, unutar granica onoga što možeš da učiniš. Međutim, ako zadaci koji su ti povereni iziskuju značajnu količinu tvog vremena i energije, oduzimaju ti dosta vremena, u toj meri da zbog njih žrtvuješ svoj život, a tvoje odgovornosti i obaveze u ovom životu – i dužnosti koje kao stvoreno biće treba da obaviš – budu svedene na nulu i budu istisnute, šta treba da uradiš? Treba da odbiješ, jer to nije tvoja odgovornost niti obaveza” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Uz vođstvo Božjih reči, pronašao sam put primene. Trebalo je prvo da vidim u čemu je problem sa računarom, te ako za to ne bi bilo potrebno mnogo vremena i ako bi to bila jednostavna stvar, u tom slučaju bih pomogao da se to reši. Međutim, ako bi to bio veliki problem čije rešavanje iziskuje mnogo vremena, u tom slučaju bih ih uputio da se obrate braći i sestrama koji popravljaju računare. Zato sam uključio računar da proverim u čemu je problem i otkrio sam da je problem sa sistemom. To nije bilo nešto što se moglo brzo popraviti, pa sam rekao braći da sam zauzet svojom dužnošću i da nemam vremena da ga popravim i uputio sam ih da se obrate drugoj braći i sestrama za pomoć. Nakon što su to čuli, oni su se složili. Kad sam postupao u skladu sa Božjim rečima, braća nisu formirala nikakav negativan stav o meni kao što sam zamišljao, a ja sam se osećao veoma posramljeno.

Kroz ovo iskustvo, zadobio sam sposobnost raspoznavanja ideje iz tradicionalne kulture „Verno obavi ono što ti je povereno”, a takođe sam razumeo da samim tim što neko pravilno obavlja ono što mu ljudi povere on nije zaista dobar čovek. Neko je zaista dobar čovek jedino kad svoju dužnost ispunjava svim srcem i snagom kako bi udovoljio Bogu. Osim toga, svoju dužnost više ne odlažem zato što ne mogu da otpustim očuvanje svog ugleda zbog koga se osećam obaveznim da svima uvek odgovorim potvrdno. Ova promena i razumevanje su nastali kao rezultat vođstva Božjih reči. Hvala Bogu!