Godine 2023, starešine su uredile da propovedam jevanđelje jer mi je kov bio loš i nisam bio sposoban da obavljam dužnosti na izradi tekstova. U to vreme sam osećao da sam pomalo izgubio obraz. Pomislio sam: „Sva moja braća i sestre znaju da sam smenjen zbog svog lošeg kova. Šta će misliti o meni?” Osećao sam se veoma loše. Jednog dana, kada sam se vratio sa propovedanja jevanđelja, primio sam pismo od starešina. Rekli su da im nedostaje ljudi i da žele da se vratim na mesto gde sam prvobitno obavljao svoju dužnost. Veoma sam se obradovao kad sam to video, misleći: „Sada ponovo mogu da obavljam dužnosti na izradi tekstova!” Ali kad sam nastavio da čitam, odmah sam se obeshrabrio. Ispostavilo se da starešine žele da idem tamo da obavljam dužnost domaćina. Bio sam potpuno razočaran. Pomislio sam u sebi: „Gotovo je. Ovu dužnost uvek obavljaju starija braća i sestre. Kako sam spao na to da kuvam za ljude? Ovo je tako ponižavajuće! Tako sramotno! Osim toga, ranije sam obavljao dužnosti na izradi tekstova, a sada, u tren oka, postao sam domaćin. Kako ću moći da pogledam u oči braći s kojima sam nekada sarađivao? Bio sam starešina i obavljao sam dužnosti na izradi tekstova, a braća i sestre u mom rodnom gradu svi me smatraju talentovanom osobom. Šta će misliti o meni ako saznaju da sada kuvam i obavljam dužnost domaćina daleko od kuće? Potpuno ću izgubiti obraz!” Kad sam to pomislio, osetio sam veliki otpor i nisam želeo da prihvatim ovu dužnost. Međutim, nevoljno sam pristao jer sam se brinuo da će starešine reći da nisam poslušan.

Kada sam stigao u kuću domaćina, bilo mi je pomalo teško da pogledam u oči braći koje sam poznavao odranije; Osećao sam se manje vrednim. Da bih izbegao neprijatnost, trudio sam se da što više boravim sam u svojoj sobi i da smanjim kontakt s njima. Kada sam video da odlaze da obavljaju svoje dužnosti nakon jela, dok sam ja bio zauzet pranjem sudova, brisanjem stolova i metenjem poda, počeo sam da osećam frustraciju dok sam radio. Osećao sam se kao sluga. Ponekad bih bacio metlu i izbegavao čišćenje po nekoliko dana, a ponekad bi mi braća pomagala u čišćenju. Jedan brat je imao zdravstvenih problema i nije mogao da jede previše ljutu hranu, i mnogo puta me je podsećao da ne spremam previše ljutu hranu. Međutim, nisam to mogao pravilno da prihvatim i verovao sam da me tretiraju kao slugu, pa sam se durio. Kada sam kuvao, nisam stavljao nijednu ljutu papričicu i puštao sam da se papričice pokvare umesto da ih jedem, kako bih iskalio svoje nezadovoljstvo. Videvši moj stav, moja braća i sestre su prestali to da pominju. Posle toga, osećao sam samoprekor i znao sam da nije trebalo tako da postupam, ali jednostavno nisam mogao da se kontrolišem. Postajao sam sve neodgovorniji u svojim dužnostima i spremao sam ili previše ili premalo hrane. Nisam pitao da li moja braća imaju dovoljno da jedu i stalno sam osećao želju da izbegnem ovu dužnost. Međutim, plašio sam se da će braća i sestre reći da se ne pokoravam okruženju koje je Bog uredio, pa se nisam usuđivao to da pomenem. Međutim, osećao sam tugu u srcu svaki put kada bih se suočio sa šerpama i loncima, pranjem i ispiranjem. Mislio sam: „Ovu dužnost uvek obavljaju starija braća i sestre. Ako braća i sestre koji me poznaju saznaju da sam kuvar, ko bi me još uvek cenio?” Te misli su izazivale potisnutu frustraciju, zbog čega sam se osećao zaista nelagodno. Shvatio sam da moje stanje nije ispravno i pomolio sam se Bogu u srcu: „Dragi Bože, znam da je u ovom okruženju koje me je snašlo Tvoja namera. Molim Te, povedi me da se pokorim!”

Posle toga sam promislio o sebi: „Zašto nikada ne želim da obavljam dužnost domaćina?” Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči koji je bio veoma relevantan za moje stanje. Bog kaže: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. (…) Može se reći da je u srcima antihrista težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; a težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini; steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju slavu, dobitak ni status, da se niko ne ugleda na njih, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Zar ja nisam bez nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ih ljudi slušaju dok govore i da ih podržavaju u postupcima, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da antihristi smatraju status i ugled svojom životnom snagom. Bez obzira na to koje dužnosti antihristi obavljaju, oni nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Umesto toga, oni samo razmatraju da li će steći poštovanje i divljenje drugih, a čim ne mogu da postignu ugled i status, to je kao da im je sam život oduzet. To je određeno suštinom antihrista. Moje ponašanje je bilo isto kao ponašanje antihrista koje je Bog razotkrio. Verovao sam da će me ljudi ceniti ako budem starešina ili ako budem obavljao dužnosti koje imaju tehničku komponentu, ili koje su ugledne i istaknute, da će to učiniti da mi se dive i da će tek tada život biti vredan ili smislen. Nasuprot tome, verovao sam da je obavljanje dužnosti domaćina manje vredno i da me niko neće ceniti. Kada sam bio smenjen sa dužnosti na izradi tekstova, osećao sam se kao da mi je život oduzet. Plašio sam se da će me braća i sestre gledati s visine ako saznaju da sam premešten zbog svog lošeg kova. Posebno kada su me zamolili da obavljam dužnost domaćina, osećao sam se potpuno paralisano. Pmislio sam na to kako sam se, kada sam ranije bio starešina u crkvi, često okupljao i razgovarao u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama i sprovodio posao, i u njihovim očima smatran sam talentovanom osobom. Ali sada sam postao kuvar i osećao sam se kao da sam potpuno izgubio obraz. Kad god bih pomislio na to, osećao sam se sputano, ogorčeno i jadno, i nisam mogao da se pokorim. Bio je jedan brat koji zbog zdravstvenih razloga nije mogao da jede previše ljutu hranu i mnogo puta me je podsećao da koristim manje ljutih papričica. To je bio razuman zahtev i nešto o čemu je trebalo da razmislim kao neko ko obavlja dužnost domaćina i trebalo je to da prihvatim. Ali nisam pokazao obzir prema njemu i čak sam verovao da me gleda s visine, pa sam mu se inatio i čak sam iskaljivao bes na svojoj dužnosti. Toliko su me zaokupili status i ugled da sam čak izgubio normalnu ljudskost. Nisam razmišljao o tome kako da dobro obavim svoju dužnost domaćina braći i sestrama. Glava mi je bila puna misli o svom ugledu i statusu, i stalno sam želeo da izbegnem svoju dužnost. Zaista sam bio lišen savesti i ljudskosti. Pomolio sam se Bogu u srcu, voljan da se pokajem i da se ispravno odnosim prema svojoj dužnosti.

Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Kada se radi o pitanjima u kojima ljudi nisu uspeli da se nađu na odgovarajućem mestu i nisu uspeli da postignu ono što treba – to jest, kada ne ispune svoju dužnost – to će u njima izazvati unutrašnji nemir. To je izuzetno praktičan problem koji mora da se reši. Kako se on, dakle, rešava? Kakav stav treba ljudi da zauzmu? Pre svega, moraju biti spremni da se preokrenu. A kako bi ta spremnost na preokret trebalo da se sprovede u delo? Na primer, ako neka osoba obavlja ulogu vođe nekoliko godina, ali zbog lošeg kova ne radi dobro svoj posao, ne može jasno da vidi nijednu situaciju, ne zna kako da koristi istinu za rešavanje problema niti može da obavi ijedan posao kako treba, ona stoga biva otpuštena. Ukoliko je posle otpuštanja u stanju da bude pokorna, da nastavi da obavlja svoju dužnost i spremna je da se preokrene, šta treba da uradi? Pre svega, trebalo bi da razume sledeće: ’Bog je bio u pravu što je učinio to što je učinio. Moj kov je tako jadan, već dugo nisam obavio nijedan posao kako treba, umesto toga sam samo usporavao rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Srećan sam što me kuća Božja nije odmah izbacila. Zaista sam se prilično besramno držao svog položaja sve ovo vreme, pa čak i bio uveren da sam odlično radio posao. Baš sam bio nerazuman!’ Biti u stanju da mrziš sebe i da se kaješ: da li je to izraz spremnosti da se napravi preokret? Ako je neko u stanju da to izgovori, znači da je spreman. Ako u svom srcu kaže: ’Dok sam bio na položaju vođe, toliko dugo sam uvek težio za dobrobitima statusa; uvek sam propovedao doktrinu i opremao se doktrinom; nisam težio da postignem život-ulazak. Tek sada kada sam smenjen uviđam koliko sam neadekvatan i koliko toga mi nedostaje. Bog je učinio pravu stvar i moram da Mu budem pokoran. U prošlosti sam imao status, a braća i sestre su se lepo ophodili prema meni; uvek sam bio njima okružen, gde god da sam išao. Sada niko ne obraća pažnju na mene, napušten sam; to mi je kazna, to je odmazda koju zaslužujem. Štaviše, kako bi stvoreno biće moglo da ima bilo kakav status pred Bogom? Bez obzira na to koliko je nečiji status visok, to nije ni ishod ni odredište; Bog mi ne izdaje nalog da bih mogao da koristim svoj autoritet niti da uživam u svom statusu, već da bih mogao da obavljam svoju dužnost, tako da treba da učinim sve što mogu. Trebalo bi da imam pokoran stav prema Božjoj suverenosti i uređenjima kuće Božje. Iako pokornost može biti teška, moram biti pokoran; Bog je u pravu šta god da učini, pa čak i da imam na hiljade, desetine hiljada izgovora, nijedan od njih ne bi bio istina. Pokornost Bogu je istina!’ – to su pravi izrazi spremnosti za preokret. A ako bi neko posedovao sve to, kako bi Bog mogao da proceni takvu osobu? Bog bi rekao da je to savesna i razumna osoba. Da li je ta procena visoka? Nije previše visoka; sama savest i razum ne ispunjavaju merila da je Bog usavrši – ali kad je u pitanju takva osoba, ni to već nije malo dostignuće. Dragoceno je posedovati sposobnost pokoravanja. Nakon toga, način na koji će osoba nastojati da navede Boga da promeni svoje mišljenje o njoj zavisiće od toga kojim će putem krenuti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, bio sam postiđen i osećao sam krivicu. Kada neko bude premešten u svojim dužnostima ili smenjen, osoba sa savešću i razumom sposobna je da promisli o svojim nedostacima i da ih razume, i da ima stav pokornosti prema Bogu. Prihvata to bez pokušaja da se opravda ili da se pogađa oko uslova, i želi da napravi preokret. Razmišljao sam o tome kako imam loš kov i nisam dorastao dužnostima na izradi tekstova. Nakon meseci obavljanja svoje dužnosti, nisam postigao nikakve rezultate, i bilo je u potpunom skladu sa istina-načelom to što su starešine prilagodile moje dužnosti. Štaviše, da sam nastavio da obavljam tu dužnost, odložio bih posao, a moje stanje bi bilo pogođeno zbog mog nedovoljnog kova, što bi me navelo da se osećam negativno. Ovo uređenje je bilo korisno i za rad crkve i za mene samog. Međutim, nisam znao da zahvalim Bogu, pa sam čak postao negativan i žalio se, verujući da je obavljanje dužnosti domaćina za mene krajnje ponižavajuće, kao da sam bio silno ponižen. Svakog dana sam nevoljno obavljao svoju dužnost. Moj kov je bio loš, ali Božja kuća me nije uklonila, već mi je umesto toga dala još jednu priliku da obavljam svoju dužnost. To je bila Božja blagodat i trebalo je da zahvalim Bogu i da to prihvatim i pokorim se bezuslovno. Ali ne znajući šta je dobro za mene, bio sam negativan i zabušavao sam, i osećao sam se ogorčeno i nepokorno. Zaista sam bio apsolutno lišen savesti i razuma!

Posle toga sam promislio o sebi: Zašto sam u svojoj dužnosti uvek bio sputan statusom i ponosom? Pročitao sam odlomak Božjih reči i pronašao osnovni uzrok svog problema. Bog kaže: „Da li stalno želite da raširite krila i da poletite, da li stalno želite da letite solo i da budete orao, a ne ptičica? Kakva je to narav? Je li to načelo ljudskog vladanja? Vaše vladanje treba da bude zasnovano na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. Sotona vas je duboko iskvario, tako da vi tradicionalnu kulturu – Sotonine reči – stalno uzimate kao istinu, kao nešto čemu težite, usled čega lako skrećete na pogrešan put, na put opiranja Bogu. Mišljenja i stavovi iskvarenog čovečanstva, kao i stvari kojima ljudi teže, suprotni su Božjim željama, istini i zakonima Božje suverenosti nad svim stvarima, svim Njegovim orkestracijama i kontroli koju On ima nad sudbinom čovečanstva. Dakle, ma koliko da je, prema ljudskim mišljenjima i predstavama, takva težnja pravilna i razumna, to sa Božjeg stanovišta nisu pozitivne stvari, niti su one u skladu s Njegovim namerama. Pošto se suprotstavljate činjenici Božjeg suvereniteta nad sudbinom čovečanstva i pošto želite da budete samostalni i da sudbinu uzmete u svoje ruke, vi stalno udarate glavom o zid, i to tako snažno da vam krv teče iz ušiju i nikad vam ništa ne polazi za rukom. Zašto vam ništa ne polazi za rukom? Zato što nijedno stvoreno biće ne može da izmeni zakone koje je Bog uspostavio. Božja vlast i autoritet viši su od svega ostalog i nijedno stvoreno biće ne može da ih prekrši. Ljudi uveliko precenjuju svoje sposobnosti. Šta je to zbog čega ljudi stalno žele da se oslobode Božje suverenosti, zbog čega stalno žele da se dokopaju vlastite sudbine i da planiraju svoju budućnost, zbog čega žele da kontrolišu vlastite izglede, smer i životne ciljeve? Gde se nalazi početna tačka svega toga? (U iskvarenoj sotonskoj naravi.) Šta onda ta iskvarena sotonska narav donosi ljudima? (Protivljenje Bogu.) A šta je posledica čovekovog protivljenja Bogu? (Bol.) Bol? Posledica je propast! Bol nije ni polovina od toga. Ono što vam je pred očima jesu bol, negativnost i slabost, otpor i pritužbe – a kakav će ishod sve to doneti? Potpuno uništenje! To nije mala stvar i s tim se ne treba igrati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine”). Iz Božjih reči sam shvatio da sam uglavnom bio vezan sotonskim otrovima kao što je „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, i da sam stalno živeo za slavu i dobitak. Kada sam bio mlad, imao sam snažnu želju za ugledom i statusom. Napustio sam školu u tinejdžerskim godinama. U to vreme sam video mnogo ljudi kako rade kao zidari i rekao sam sebi: „Čak i da umrem od siromaštva, nikada neću biti zidar!” Tako sam mislio jer sam verovao da je to posao koji rade ljudi bez kvalifikacija i bez perspektive. Zaista sam zavideo onima koji su vodili velike poslove, oblačili se ugledno i kojima su se divili i zavideli gde god da su išli. Kasnije sam počeo da učim kako da vodim posao i svi seljani su me hvalili, govoreći: „Ovaj mališa ima petlju. Sigurno će imati svetlu budućnost.” Bio sam veoma srećan što to čujem. Od tada, u svemu što sam radio, morao sam da razmotrim da li je to ugledno ili ne i da li će učiniti da me ljudi cene. Nakon što sam pronašao Boga, nastavio sam da živim po tim sotonskim otrovima. Mislio sam da ako osoba veruje u Boga i običan je vernik koji obavlja dužnost koja uključuje trud, to je bezvredno, pa sam težio da postanem starešina, ili da obavljam dužnost koja ima tehničku komponentu, koja je istaknuta i koja bi učinila da mi ljudi zavide i dive mi se. Mislio sam da su samo te stvari vredne i smislene. Zato sam, obavljajući svoju dužnost, bio veoma aktivan i bio sam u stanju da se odričem stvari i da ih ostavljam za sobom. Prisećao sam se vremena kada sam ranije bio starešina i kako su mi se braća i sestre divili gde god da sam išao. Posebno kada su me molili da se češće okupljam i razgovaram u zajedništvu s njima, bio sam toliko srećan da nisam znao šta da kažem. Isto je bilo i kada sam obavljao svoju dužnost kao propovednik. Svaki put kada bih otišao u neku crkvu, braća i sestre bi se obradovali što me vide, a i ja sam osećao da sam cenjen i bio sam veoma motivisan da obavljam svoju dužnost. Iako sam trčao tamo-amo između nekoliko crkava, nisam se osećao umorno. Međutim, kada su me zamolili da obavljam dužnost domaćina, svenuo sam kao opao list. Osećao sam da je obavljanje ove dužnosti manje vredno, pa sam u srcu osećao otpor i žalio se, i bio sam negativan i zabušavao sam u obavljanju svoje dužnosti. Kada sam kuvao, ili bih spremao previše pa bi ostajalo, ili premalo pa ne bi bilo dovoljno za jelo. Ponekad bih video neke ostatke hrane i samo bih od njih površno skuvao obrok, ne mareći da li moja braća imaju dovoljno da jedu ili ne. Kada sam kuvao, nisam uzimao u obzir zdravlje svog brata, a kada bi me dodatno podsećao, postao sam nezadovoljan. Kada sam bio loše raspoložen, nisam čak ni čistio. Kako sam živeo po tim sotonskim otrovima, sve više sam bio lišen razuma i normalne ljudskosti. Kad se ne bih pokajao, onda ne samo da bi moja braća i sestre razvili odbojnost prema meni, već bi i Bog bio nezadovoljan i vremenom bi me Sveti Duh napustio. Kada sam to shvatio, malo sam se uplašio, pa sam se pomolio Bogu da me povede da se pokorim Njegovoj orkestraciji i uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitao još dva odlomka Božjih reči. Tek tada sam shvatio kako da se odnosim prema svojim dužnostima. Bog kaže: „Kad god se u Božjoj kući uredi da ti nešto uradiš, bilo da je to težak ili naporan rad, i sviđalo ti se ili ne, to je tvoja dužnost. Ako možeš to da prihvatiš kao nalog i odgovornost koju ti je dao Bog, onda si ti relevantan činilac za Njegovo delo spasenja čovečanstva. Ako su ono što radiš i dužnost koju vršiš relevantni za Božje delo spasenja čovečanstva, i ako možeš ozbiljno i iskreno da prihvatiš nalog koji ti je Bog dao, kako će On tada gledati na tebe? Smatraće te članom svoje porodice. Da li je to blagoslov ili prokletstvo? (Blagoslov.) To je veliki blagoslov” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Koju ulogu imate kao stvorena bića? Uloga se odnosi na čovekove postupke i dužnost. Ti si stvoreno biće, te ako ti je Bog podario dobar glas i Božja kuća uredi da ti pevaš, onda treba da se trudiš da dobro pevaš. Ako imaš dar za propovedanje jevanđelja, te Božja kuća uredi da propovedaš jevanđelje, onda treba da se trudiš da to dobro obaviš. Kada Božji izabrani narod izabere tebe za vođu, treba da preuzmeš zaduženje vođstva i vodiš Božji izabrani narod da jede i pije Božje reči, da u zajedništvu razgovara o istini i da uđe u stvarnost. Na taj način ćeš dobro obavljati svoju dužnost. Zaduženje koje Bog daje čoveku izuzetno je važno i značajno! Kako bi, dakle, trebalo da preuzmeš ovo zaduženje i da ispuniš svoju ulogu? To je jedno od najvećih pitanja s kojima se suočavaš, te moraš da doneseš odluku. Može se reći da je ovo ključni trenutak u kom se odlučuje da li možeš da zadobiješ istinu i da te Bog usavrši” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”). Iz Božjih reči sam shvatio da u dužnostima u Božjoj kući nema razlike između velikih i malih, visokih i niskih, ili plemenitih i priprostih. Sve vrste dužnosti proizilaze iz Božjeg dela spasavanja čovečanstva. Bez obzira koju dužnost obavljaš ili da li možeš dobiti pažnju javnosti ili ne, ako možeš iskreno da prihvatiš svoju dužnost, da se prema njoj odnosiš ozbiljno, igraš svoju ulogu prema Božjim zahtevima i da dobro obavljaš svoju dužnost na prizeman način, tada će Bog biti zadovoljan. Međutim, ja sam smatrao da je biti starešina ili obavljati dužnost na izradi tekstova ili dužnost sa tehničkom komponentom kao da su to dužnosti visokog ranga. Verovao sam da su ljudi koji obavljaju ovu vrstu dužnosti predmeti Božjeg spasenja, dok su koji su domaćini i obavljaju svakodnevne poslove samo rintaju i pružaju usluge. Delio sam dužnosti Božje kuće na visoke i niske, plemenite i priproste, i razne stepene. Ovo gledište je bio zaista apsurdno i potpuno u suprotnosti sa istinom. Razmišljao sam o tome kako nemam veštine ni kov da obavljam dužnost na izradi tekstova. Ako bih prisilio sebe da obavljam tu dužnost da bih sačuvao obraz, onda ne samo da ne bih postigao nikakve rezultate, već bih takođe bio sklon da postanem negativan, što ne bi imalo koristi za moj sopstveni život, a takođe bi ometalo rad crkve. Crkva je uredila da obavljam dužnost domaćina. Ovo je dužnost za koju sam sposoban. To je dužnost koju treba da obavim i odgovornost koju treba da ispunim, i trebalo bi da je prihvatim i da se pokorim. Jedino tada bih imao savest i razum koje treba da imam.

Kasnije sam takođe shvatio da imam pogrešno stanovište, verujući da ako obavljaš važnu dužnost, imaćeš visok status, a da ako obavljaš neuglednu dužnost, imaćeš nizak status. Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči koji je preokrenuo moje pogrešno gledište. Bog kaže: „Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, uzdižu te i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. (…) Ako to posmatramo iz sadašnje perspektive, po kom osnovu se nečija vrednost definiše kao plemenita ili prizemna? (Po osnovu stava te osobe prema Bogu, istini i pozitivnim stvarima.) Tako je. Pre svega, čovek mora da razume kakav je Božji stav. Najtačnije, najprikladnije i najpoštenije je najpre razumeti Božji stav, kao i načela i merila po kojima Bog donosi presude o ljudima, a zatim ocenjivati ljude na osnovu tih Božjih načela i merila” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da tu Božjoj kući to da li je osoba plemenita ne zavisi od toga da li ima status ili ne, niti zavisi od toga da li joj se neko divi ili je obožava. Umesto toga, zavisi od toga da li ljudi vole istinu i da li streme ka istini. Ako osoba ne stremi ka istini ili ne voli istinu, onda ma koliko visok bio njen status i ma koliko se ljudi okupljalo oko nje i obožavalo je, ne samo da je sve to bezvredno, već će takođe biti razotkrivena i uklonjena zbog uživanja u prednostima statusa. Čak i ako osoba nema status i niko je ne ceni, ako voli istinu, ima bogobojažljivo srce i može da veruje u Boga i da obavlja svoju dužnost na prizeman način, ona je vredna u Božjim očima. U prošlosti sam uvek mislio da dužnosti domaćina i opšti poslovi predstavljaju posao koji uključuje težak rad, da su niskog statusa i da ih niko ne ceni, i bez obzira koliko dobro obavljaš te dužnosti, to je beskorisno. Zato sam se plašio obavljanja ove vrste dužnosti i samo sam težio da budem starešina ili da obavljam dužnost sa tehničkom komponentom. Sada sam shvatio koliko je moje gledište apsurdno! Razmišljao sam o tome kako je Pavle težio da bude iznad svih ostalih apostola. Proputovao je veći deo Evrope da propoveda jevanđelje, a takođe je napisao mnogo pisama, zadobivši divljenje i obožavanje svih. Međutim, nije zadobio istinu i život, i imao je duboko ukorenjenu iskvarenu narav. Na kraju je čak rekao tako drsku i izdajničku stvar kao što je: „Meni je živeti hristos”, postao antihrist i bio kažnjen od Boga. Zar nisam i ja koračao Pavlovim putem? Kad se ne bih preokrenuo, onda bi na kraju moj ishod bio isti kao Pavlov. Morao sam brzo da se pokajem i preokrenem. Posle toga sam bio u stanju da se pažljivo odnosim prema dužnosti domaćina i svakog dana bih razmišljao kako da dobro obavim ovu dužnost i da dobro ugostim svoju braću i sestre. Više se nisam osećao manje vrednim.

Razmišljajući o tome, tokom vremena dok sam obavljao dužnost domaćina, naučio sam kako da proživim normalnu ljudskost i kako da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima, i razumeo sam sopstvenu iskvarenu narav. Sve su to lekcije koje nikada ne bih mogao naučiti da nisam obavljao dužnost domaćina. Zahvaljujem Bogu iz dubine srca!