Autorka: Veivei, Kina

Počela sam da verujem u Gospoda sa svojim roditeljima kada mi je bilo 17 godina. Godine 2001. cela naša porodica je prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, a nakon toga, svako od nas je počeo da obavlja svoje dužnosti. Krajem 2012. godine, uhapsila me je KPK dok sam propovedala jevanđelje. Nakon što su me pustili, napustila sam dom da bih obavljala svoju dužnost na drugom mestu, kako bih izbegla ponovno hapšenje. Godine 2014. videla sam oca na mestu gde sam obavljala svoju dužnost. Kada sam ga videla kako aktivno obavlja svoju dužnost i saznala da i moja sestra obavlja svoju dužnost u crkvi, bila sam veoma srećna. Pomislila sam: „Tokom proteklih dvanaestak godina, svi u našoj porodici vršili su svoju dužnost. Sve dok budemo nastavili da se dajemo i ulažemo napor na ovaj način i sledimo Svemogućeg Boga do kraja, onda kada se Božje delo završi, cela naša porodica može biti spasena i ući u Božje carstvo.” Ali ono što me je potpuno iznenadilo jeste to što su, kada su vođe okruga jednog dana 2015. godine došle da sa nama razgovaraju o radu, pomenule pismo iz moje matične crkve, u kojem se navodi da je moj otac neprestano upirao prstom u mane vođe na okupljanjima i da, bez obzira na to kako su s njim razgovarali u zajedništvu, nije bilo nikakvog poboljšanja. Moj otac je čak rekao da vođa ništa ne razume i predložio je da se nađe neki stručnjak da s njim razgovara u zajedništvu. To je toliko ometalo braću i sestre da ih je sprečavalo da se mirno okupljaju. Okružne vođe su rekle da planiraju da ispitaju specifičnosti situacije i da zatim valjano razgovaraju s mojim ocem u zajedništvu. Pravila sam se mirna i rekla: „Kako je stanje mog oca moglo da bude tako loše?” Ali iznutra sam bila ljuta i uznemirena, misleći: „Šta nije u redu s njim? Veruje u Boga više od deset godina, a ipak neće pravilno da obavlja svoje dužnosti, pa čak i ometa crkveni život?” U tom trenutku, očajnički sam želela da što pre vidim oca, kako bih mogla da razgovaram s njim i pokušam da ga ubedim da više ne izaziva ometanja. Ali znala sam da moj otac ima zaista nadmenu narav, da odbija da popusti kada misli da je u pravu i da moji pokušaji ubeđivanja neće pomoći. Nisam mogla, a da se ne zabrinem: „Ako moj otac nastavi da izaziva ometanja bez pokajanja, priroda toga će biti veoma ozbiljna, i suočiće se sa uklanjanjem. Od pronalaska Gospoda do prihvatanja ove etape Božjeg dela, moj otac veruje skoro dvadeset godina, i za to vreme je mnogo propatio, čak je nastavio da obavlja svoje dužnosti u opasnim situacijama. Ako bude uklonjen, zar sve njegove godine patnje neće biti uzaludne? Njegov život vere biće potpuno završen!” Razmišljajući o ovome, rekla sam vođama: „Kad bih mogla da vidim oca i pokušam da ga urazumim, možda bi se njegovo stanje moglo preokrenuti.” Jedan od njih je rekao: „Sada si previše emotivna. Ako odeš da posetiš oca, ili ćeš postupiti iz plahovitosti ili iz privrženosti. Imaš svoju dužnost da obavljaš. Mi ćemo otići da razgovaramo s tvojim ocem u zajedništvu. Za sada se samo usredsredi na svoju dužnost.” Mislila sam da je vođa u pravu i da je bolje da oni razgovaraju s njim u zajedništvu. Tokom narednih nekoliko dana, bila sam toliko uznemirena zbog očeve situacije da nisam mogla da spavam, nisam imala apetit, misli su mi bile haotične, i nisam mogla da se usredsredim na svoje dužnosti. Nadala sam se da bi se kroz razgovor u zajedništvu sa vođama moj otac mogao preokrenuti i da, u najmanju ruku, neće biti uklonjen. Osećala sam da, sve dok može da službuje u Božjoj kući, i dalje postoji nada da bude spasen. Tako sam svakog dana nestrpljivo čekala da vođe donesu dobre vesti o tome da se moj otac popravio.

Nedugo zatim, braća i sestre odgovorni za rad na čišćenju poslali su mi pismo, tražeći od mene da napišem izveštaj o doslednom ponašanju svog oca. Kada sam pročitala pismo, osetila sam neopisiv bol u srcu i oči su mi se napunile suzama. Bilo mi je zaista teško da prihvatim tu činjenicu. Pomislila sam: „Izgleda da je problem mog oca ozbiljan. Ako je njegovo ponašanje podlo, biće uklonjen, a kada jednom bude uklonjen, njegov život vere će se trajno završiti i neće imati nikakve nade za spasenje. Moj otac je već u šezdesetim godinama i veruje u Boga toliko godina. Kako će moći to da podnese ako ga uklone?” Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i brzo sam kleknula da se molim Bogu: „Bože, tako mi je bolno gledati oca kako se suočava s uklanjanjem. Molim Te, zaštiti moje srce da se ne žalim na Tebe, tako da mogu da se pokorim.” Molila sam se iznova i iznova. Dok sam pisala svoju procenu, mislila sam o tome kako ljudskost mog oca nije dobra i kako je zamalo učinio neke ekstremne stvari dok je bio u svetu. Ako bih pisala o tim aspektima očevog ponašanja i ako bi crkva procenila njegovo stalno ponašanje, zar ona ne bi odlučila da ga ukloni? Otac je od detinjstva bio veoma dobar prema meni. Kada sam bila mala, bila sam slabe konstitucije i stalno sam se prehlađivala, a posle injekcija nisam htela da hodam, pa bi me otac nosio kući. Tokom godina dok sam bila odsutna od kuće obavljajući svoju dužnost, moji roditelji su štedeli na svemu kako bi uštedeli novac za mene, i mnogo su mi pomogli. Nekoliko puta je muževljeva porodica dolazila na naša vrata da pravi probleme, a moj otac je sve to preuzimao na sebe. Mnogo je brinuo zbog mojih problema. Mislila sam: „Možda ne bi trebalo da pišem o lošoj ljudskosti svog oca, već bi trebalo da pišem o tome kako se on sa entuzijazmom davao. Na taj način, kada braća i sestre vide da je dosadašnje ponašanje mog oca bilo dobro, možda će mu dopustiti da ostane da službuje, pa će moj otac i dalje imati nade za spasenje.” Ali takođe sam osećala da ne bi bilo prikladno da to uradim. Narednih nekoliko dana bila sam toliko uznemirena zbog ove stvari da nisam mogla da se usredsredim na svoju dužnost. U svom bolu, prisetila sam se jedne rečenice Božje reči: „Ako bilo ko uradi nešto što nije nimalo korisno za crkvu, čak i ako su to tvoji roditelji, to je neprihvatljivo!” Zato sam potom potražila odlomak koji je sadržao tu rečenicu. Bog kaže: „Moraš da pokažeš snagu i čvrstinu i postojanost u svom svedočanstvu za Mene; ustani i govori za Mene i ne plaši se šta bi drugi ljudi mogli reći. Samo udovolji Mojim namerama i ne dozvoli da te bilo ko ograničava. (…) Ja sam tvoja podrška i tvoj štit i sve je u Mojim rukama. Čega se onda plašiš? Da nisi previše sentimentalan? Moraš da odbaciš svoja osećanja što je pre moguće; Ja ne postupam na osnovu osećanja, već sprovodim pravednost. Ako bilo ko uradi nešto što nije nimalo korisno za crkvu, čak i ako su to tvoji roditelji, to je neprihvatljivo!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam se duboko uznemireno i potreseno. Božja namera je bila da, kada se suočim sa stvarima, stanem na stranu istine, da ne postupam na osnovu privrženosti, da se držim istina-načela i da štitim interese Božje kuće. Ali kada sam saznala da moram da pružim detalje o doslednom ponašanju svog oca, nisam posmatrala stvari u skladu sa istina-načelima. Umesto toga, prisećala sam se kako je otac od detinjstva bio dobar prema meni, i tako sam izgubila svoj stav i načela. Čak sam razmišljala da odem da vidim svog oca i pokušam da razgovaram s njim, kako bih ga sprečila da izaziva dalja ometanja. Na taj način, ne bi bio uklonjen, i mogao bi da ostane da nastavi da službuje, i imao bi priliku da bude spasen. Da sam pri pisanju svoje procene imala bar malo savesti i razuma, trebalo je da stanem na Božju stranu i podržim rad crkve i da iskreno napišem o ponašanju za koje sam znala da ga ima, ali ja sam pokazala pristrasnost prema ocu na osnovu privrženosti, i želela sam da pišem samo o njegovom dobrom ponašanju, dok sam njegovo loše ponašanje ili ublažavala ili izostavljala. Na koji način sam imala bogobojažljivo srce? Uvidevši to, zapisala sam sve što sam znala o očevom ponašanju i poslala izveštaj braći i sestrama.

Nešto kasnije, videla sam obaveštenje o uklanjanju mog oca. Moj otac ne samo da se hvatao za mane vođe, već uopšte nije prihvatao istinu. Takođe je vadio Božje reči iz konteksta, osuđujući i optužujući svakoga ko je s njim razgovarao u zajedništvu. Uporno je ometao crkveni život i apsolutno je odbijao da se pokaje, i tako je na kraju bio uklonjen. Na osnovu stalnog ponašanja mog oca, on je zaista bio apsurdan i nije posedovao duhovno razumevanje, a njegova priroda je bila izuzetno odbojna prema istini i mrzela ju je. Njegovo uklanjanje je u potpunosti otkrilo Božju pravednost. Videvši to, iz dubine srca sam otpustila svoju privrženost prema ocu.

Jednog dana u martu 2022. godine, primila sam pismo od vođa crkve moje sestre, u kojem je pisalo da moja sestra nije prisustvovala nijednom okupljanju od avgusta 2021. godine. Prema načelima, oni koji duži vremenski period ne dolaze na okupljanja, ne streme ka istini niti obavljaju svoje dužnosti moraju biti uklonjeni, i tražili su od mene da što pre opišem stalno ponašanje svoje sestre. Pročitavši ovo, osetila sam bol koji mi je paralisao srce, i jednostavno nisam mogla da prihvatim tu činjenicu. Bila sam u pometnji i nisam mogla da se usredsredim na komunikaciju sa sestrama o radu, pa sam se sklupčala i jecala, držeći glavu. Sestre su me videle takvu i došle su da mi pomognu razgovarajući sa mnom u zajedništvu, ali njihove reči jednostavno nisu dopirale do mene. Pomislila sam: „Kako je ovo moguće? Pre izvesnog vremena, sestra mi je poslala pismo zajedno sa nešto džeparca. Kako je mogla da izgubi kontakt sa crkvom za samo nekoliko meseci? Da li se nešto dogodilo kod kuće? Sećam se da je moja sestra, nakon što je poverovala u Boga, uvek bila revnosna u davanju za Njega i da je uvek bila aktivna u obavljanju svojih dužnosti. Nešto krupno se sigurno dogodilo kod kuće čim ne prisustvuje sastancima. Da li bi crkva trebalo da joj pruži još jednu priliku da se pokaje?” Tog dana sam takođe saznala da crkva samo prikuplja informacije o dotadašnjem ponašanju moje sestre, i da, ako se iskreno pokaje i bude voljna da pravilno veruje u Boga, i dalje će imati priliku da se pokaje. Ali i dalje sam se brinula: „Šta ako se moja sestra uskoro ne vrati na okupljanja?” Te noći sam se prevrtala u krevetu, nisam mogla da zaspim. Lepe uspomene na našu porodicu u kojoj su svi verovali u Boga i obavljali svoje dužnosti prolazile su mi kroz glavu kao film. Moja sestra se od detinjstva uvek brinula o meni. Kada sam bila u lošem stanju, ona me je podržavala i pomagala mi, a dok sam obavljala svoju dužnost u crkvi, često mi je slala novac za troškove. Ako bi moja sestra bila uklonjena, ona uopšte ne bi imala nikakvu nadu za spasenje. Razmišljajući o tome, osetila sam bol u srcu. Tokom narednih nekoliko dana, moje stanje je zbog moje sestre bilo zaista loše i nisam mogla da smirim srce dok sam obavljala svoju dužnost. Pomislila sam: „Trebalo bi da se vratim kući i da urazumim sestru. Sve dok se ona vrati u crkvu i dok bude obavljala svoju dužnost u skladu sa svojim mogućnostima, neće biti uklonjena.” Ali onda sam pomislila: „Zbog vere u Boga bila sam uhapšena, imam policijski dosije i ako se nepromišljeno vratim kući i budem uhvaćena, neću moći da obavljam svoje dužnosti, a dovešću u opasnost svoju braću i sestre. Posledice bi bile nezamislive.” Misli su mi bile potpuno zbrkane i nisam znala šta da radim. Tri dana kasnije, osetila sam vrtoglavicu, srce mi je lupalo, imala sam stezanje u grudima i kratak dah. Imala sam osećaj kao da bih svakog trenutka mogla da se srušim, čak i dok sam samo hodala. Tek tada sam se preispitala i odbacila ideju o povratku kući. Ali me je pomisao da bi moja sestra mogla biti uklonjena i dalje pomalo rastuživala. Podelila sam svoje stanje sa jednom od sestara oko sebe, a ona mi je pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči. Kroz razgovor u zajedništvu sa sestrom, shvatila sam da u Božjoj kući vladaju istina i pravednost, i da Božja kuća nikada neće nepravedno postupiti prema dobroj osobi, niti će pustiti zlikovca da prođe nekažnjeno. Pošto je crkva prikupljala podatke o stalnom ponašanju moje sestre, to je bilo pod Božjim dopuštenjem, i mada to nisam mogla da prozrem, trebalo je da se prvo pokorim i pružim ono što sam znala o njenom ponašanju, a crkva bi se sigurno pozabavila njom i postupila prema njoj u skladu sa načelima.

Kasnije je moja sestra uklonjena. Videla sam zapisnik o ponašanju svoje sestre koji su priložili braća i sestre, i u njemu se navodilo da se poslednjih godina moja sestra usredsredila samo na zarađivanje novca kako bi podržala pripreme svog sina za fakultet, i da nije imala osećaj bremena za svoje dužnosti. U svojim dužnostima uvek je bila površna, radila je kako joj se prohte, otezala je sa svojim dužnostima, bila je neodgovorna i ozbiljno je odlagala rad crkve. Čak i nakon što su joj braća i sestre više puta ukazivali na njene probleme i pomagali joj, ostala je ista, bez krivice ili kajanja. Kod kuće je retko jela ili pila Božje reči ili gledala video-zapise koje je proizvela Božja kuća, i svakog dana je radila da bi zaradila novac. Nakon toga više nije ni prisustvovala okupljanjima. Jedna sestra je otišla da je podrži, ali ona je rekla: „Kada mi je majka bila bolesna, ozdravila je nakon što je poverovala u Boga, pa sam je ja sledila i poverovala. Ali sada kada joj se bolest vratila, zašto ne osećam Božje postojanje?” Nakon što je to rekla, otišla je. Kada sam videla takvo ponašanje, bila sam ogorčena: „Kako je mogla tako nešto da kaže? Pa ona je bezvernik!” U prošlosti sam videla da se strastveno davala, pa sam mislila da iskreno veruje u Boga, ali sada sam videla da su njene prvobitne namere i motiv u veri bili pogrešni. Tek nakon što je videla da je dugotrajna bolest moje mame čudesno izlečena kroz veru u Boga i kako je i život naše porodice postepeno napredovao, počela je da veruje u Boga. Sledila je našu majku u veri u Boga tek kada je zadobila Božju blagodat. Kasnije, kada se mama ponovo razbolela, moja sestra je videla da od verovanja u Boga ne dobija koristi koje je želela, i njena želja za blagoslovima se raspršila, pa je prestala da dolazi na okupljanja i da obavlja svoju dužnost, a na kraju se čak i odrekla Boga. Iz ponašanja moje sestre bilo je očigledno da ona uopšte nije bila iskrena vernica i da je po svojoj suštini bila bezvernik.

Kasnije sam razmišljala: uvek sam mislila da ću, dok god ostavljam stvari, dajem se za Boga i sledim Ga do kraja, na kraju biti spasena. Ali da li je taj pogled zaista bio ispravan? Pročitala sam Božje reči: „Ljudi kažu: ’Bog je pravedni Bog. Pod uslovom da Ga čovek do samog kraja sledi, On će prema čoveku zacelo biti nepristrasan, zato što je On najpravedniji. Ako Ga čovek bude sledio do samog kraja, zar bi On mogao da ga odbaci?’ Ja sam prema svim ljudima nepristrasan i svima sudim prema Svojoj pravednoj naravi, ali svi zahtevi koje pred ljude postavljam uključuju odgovarajuće uslove, a ono što Ja zahtevam moraju svi da ispune, ma o kome da se radi. Mene ne zanima tvoj staž, niti iskustvo; Mene jedino zanima da li slediš Moj put, te da li voliš istinu i da li si žedan istine. Ako u tebi nema istine, već navlačiš sramotu na Moje ime, i ne postupaš u skladu s Mojim putem, nego Me samo bezbrižno i bez razmišljanja slediš, Ja ću te, kad za to dođe vreme, udariti i kazniti zbog tvog zla, i šta ćeš onda imati da kažeš? Da li bi mogao da kažeš da Bog nije pravedan? Ako si se pridržavao svih reči koje sam danas izgovorio, onda si ti osoba kakvu Ja odobravam. Kažeš da si oduvek patio dok si Boga sledio, da si Ga sledio kroz oluje, te da si s Njim delio i dobro i zlo, ali nisi proživeo reči koje je Bog izgovorio; ti bi samo da svaki dan jurcaš okolo za Boga i daješ se za Boga, a nikada nisi razmišljao o tome da proživiš smislen život. I još kažeš: ’U svakom slučaju, verujem da je Bog pravedan. Patim radi Njega, trčim unaokolo za Njega i posvećujem se Njemu, pa čak i ako nisam postigao nikakve rezultate, podnosio sam teškoće; On će me se sigurno setiti.’ Tačno je da je Bog pravedan, ali ova pravednost nije ukaljana nikakvim nečistoćama: ona ne sadrži ljudsku volju, niti je ukaljana telom ni ljudskim nagodbama. Svi oni koji se bune i koji Mi se protive, svi koji se ne povinuju Njegovom putu; nikome se ne prašta i niko nije pošteđen! Neki kažu: ’Ja danas jurim unaokolo za Tobom; a na kraju, hoćeš li mi udeliti neki mali blagoslov?’ Zato te pitam: ’Jesi li se pridržavao Mojih reči?’ Pravednost o kojoj govoriš zasnovana je na razmeni. Ti samo misliš da sam Ja prema svim ljudima pravedan i nepristrasan, te da će svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni i dobiti Moje blagoslove. U Mojim rečima da će ’svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni’, postoji skriveno značenje: oni koji Me budu sledili do samog kraja jesu oni koje ću Ja u potpunosti zadobiti; to su oni koji, nakon što sam ih osvojio, traže istinu i usavršeni su. Koliko si zahteva ti ispunio? Ispunio si samo zahtev da Me slediš do samog kraja, i šta još? Jesi li se pridržavao Mojih reči? Ispunio si jedan od Mojih pet zahteva, ali nemaš nameru da ispuniš preostala četiri. Naprosto si pronašao najjednostavniji i najlakši put, a stremio si nadajući se da će te poslužiti sreća. Prema ljudima kao što si ti, Moja se pravedna narav ispoljava samo kroz grdnju i sud i pravednu odmazdu, i ispoljava se kroz pravedno kažnjavanje svih zlikovaca. Svi oni koji ne slede Moj put zacelo će biti kažnjeni, čak i ako Me do samog kraja budu sledili. To je Božja pravednost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam stid. Ljudi procenjuju druge na osnovu spoljašnjeg izgleda, ali Bog gleda suštinu čoveka. Bog ne gleda na to koliko se neko žrtvovao, koliko se davao ili koliko je propatio, niti na njegov vernički staž. Ključno je da li čovek sledi Božji put, da li primenjuje istinu i da li mu se narav promenila. Na osnovu toga se određuje ishod čoveka. Ali ja sam verovala da Bog određuje ishod i odredište čoveka po tome da li on može da sledi do kraja, koliko dugo veruje, i po tome koliko je propatio ili se davao. Mislila sam da sve dok se trudimo i dajemo, i sledimo Boga do kraja, onda kada se Božje delo završi, imaćemo nadu da će nas Bog spasti, i da ćemo ući u Božje carstvo da uživamo u Božjim blagoslovima. Ali to su bile samo moje predstave i uobrazilje. Takođe sam shvatila da biti spasen nakon što se sledi do kraja znači da osoba stremi ka istini i promeni u naravi, te da je u stanju da postupa u skladu s Božjim rečima u svemu, da joj se konačno očisti iskvarena narav, i da usred raznih kušnji i oplemenjivanja ne poriče Boga niti Ga izdaje i da je i dalje sposobna da Ga sledi i pokorava Mu se. Samo takvi ljudi će na kraju biti spaseni od Boga i ući u Njegovo carstvo. Ali oni koji ne streme ka istini, čija se iskvarena narav nimalo ne menja i koji se i dalje bune protiv Boga i opiru Mu se, jesu oni koje Bog prezire. Razmišljajući o dva puta kada sam se suočila s tim da članovi moje porodice budu uklonjeni, nisam raspoznala njihovu suštinu. Nisam znala kakve ljude Bog spasava ili uklanja, i stala sam na stranu telesne privrženosti, želeći da odem i da ih urazumim, želeći da ih navedem da ostanu da službuju u Božjoj kući. Mislila sam da će, na taj način, imati nade za spasenje. Ali moje razmišljanje je bilo potpuno u neskladu s Božjim rečima. Pomislila sam na ono što je Gospod Isus rekao: „U carstvo nebesko neće ući svako ko Mi je govorio: ’Gospode, Gospode!’, već onaj koji sledi volju Oca Mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:21-23). Razmišljala sam: „Zašto oni koji su se odricali svega i davali su se za Gospoda nisu dobili odobravanje Gospoda Isusa, već ih je Gospod kaznio i prokleo?” Prema mom gledištu, svako ko se odriče i ko se daje, mnogo pati i sledi Boga mnogo godina, sigurno će biti spasen. Pa zašto onda fariseji, koji su cele godine služili Jahveu u hramu, ne samo da nisu bili spaseni od Boga, već su na kraju bili prokleti i osuđeni od Boga kao pokolenje zmija, i rečeno im je da ih čeka propast? Bilo je to zato što fariseji, iako su spolja verovali u Boga, u suštini nisu imali bogobojažljiva srca, nikada nisu sledili Božji put, a čak su porekli i osudili Gospoda Isusa, i prikovali Ga na krst. Ozbiljno su uvredili Božju narav, što je dovelo do toga da ih Bog kazni i prokune. Kada se sada osvrnem, mislila sam da, ako veruješ u Boga, odričeš se i daješ se za Boga, i slediš Boga do kraja, možeš biti spasen i ući u carstvo nebesko. Ali sve je to bilo samo moje pusto maštanje, predstave i uobrazilje. Bilo je to apsurdno, besmisleno i bez ikakvog osnova u stvarnosti! Vršila sam procene na osnovu svojih predstava i uobrazilja, čak sam želela da zadržim svoju porodicu u crkvi da službuje, misleći da će im na kraju Bog dati dobar ishod i odredište. Zaista sam bila glupa i slepa! Na osnovu njihove suštine i puta kojim su išli, oni su upravo bili kukolj koji je razotkrilo Božje delo poslednjih dana. Bili su bezvernici koji nisu voleli istinu i nisu je prihvatali, i čak i da su nevoljno ostali u Božjoj kući, ne bi mogli biti spaseni.

Nastavila sam da razmišljam: „Kada se suočim s tim da članovi moje porodice budu uklonjeni, nikada ne mogu da stanem na Božju stranu. Šta me je kontrolisalo?” Pročitala sam Božje reči: „Šta je suština osećanja? To je stavljanje telesnih osećanja na prvo mesto, a ostavljanje istina-načela po strani. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko reči i izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje telesnih veza i odsustvo pravičnosti. To su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto se Bog najviše gnuša upravo ljudskih osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te su stoga izmučeni svojim osećanjima. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se vladaju i rešavaju stvari, žive prema sopstvenim osećanjima. Vezuju se za ovog ili onog i po čitav dan su zaokupljeni baveći se pitanjima odnosa i osećanja. U svemu što ih zadesi, oni žive u carstvu osećanja. Kad takvoj osobi umre rođak koji nije bio vernik, ona plače tri dana i ne dozvoljava da se telo sahrani, gajeći još uvek osećanja prema tom pokojniku. Ona je previše osećajna. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja. U svemu je sputana sopstvenim osećanjima, nije u stanju da primenjuje istinu niti da postupa u skladu sa načelom i često se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu niti da se pokore Bogu. Uz takva snažna osećanja, oni mogu samo da ugađaju telu; oni su glupi i smeteni ljudi. Po svojoj prirodi, takvi ljudi su veoma osećajni. Oni žive prema svojim osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Tek iz Božjih reči sam konačno uvidela da je koren moje nesposobnosti da se ispravno ophodim prema uklanjanju svoje porodice bio taj što me je sputavala privrženost. Svoju privrženost porodici cenila sam više od svega, čak i više od istina-načela. Živela sam prema sotonskim načelima „Krv nije voda”, „Bliskost rađa pristrasnost” i „Čovek je živo biće; kako može biti lišen osećanja?” Nisam uspevala da razlikujem ispravno od pogrešnog i izgubila sam svoj stav i načela. Zapravo, ako nisam razumela njihovo ponašanje, mogla sam to da razjasnim pišući crkvi da se raspitam. Takođe sam mogla da raspoznam njihovu suštinu prema istina-načelima, da vidim da li prema njima zaista treba postupati s ljubavlju i pomoći. Ali ako im nije trebalo pomoći, onda, čak i da su mi porodica, ne bih smela slepo da pokazujem ljubaznost zasnovanu na privrženosti. Ali nisam tako razmišljala i prvo sam stala na stranu privrženosti, osećajući tugu i plačući za njima, i ne usredsređujući se na svoju dužnost. Čak sam razmišljala o tome da se vratim da ih podržim, zanemarujući opasnost od hapšenja. Kada je crkva tražila od mene da pružim zapisnik o njihovom ponašanju, mogla sam da mislim samo na njihovu ljubaznost prema meni. Bila sam potpuno zaslepljena privrženošću i nisam štitila interese Božje kuće, čak sam želela da koristim trikove i prevaru da zaštitim svoju porodicu, uopšte ne razmatrajući koliko bi štete njihovo zadržavanje u Božjoj kući nanelo radu crkve. Videla sam da je privrženost moja Ahilova peta i da je postala prepreka i kamen spoticanja za moje primenjivanje istine. Živela sam vođena privrženošću i ophodila se prema ocu i sestri sa savešću i ljubavlju, uopšte ne tražeći Božju nameru. Nisam znala za njihovo ponašanje, ali sam slepo želela da odem i da ih podržim. Zar to nije bila budalasta ljubav? Kad bih otrčala kući, ne samo da bih upala u iskušenje privrženosti, već bi mi i stanje bilo poremećeno, dužnost odložena, a što je najvažnije, s mojim policijskim dosijeom, kad bi me uhvatili, to bi uticalo na rad. Zar to ne bi stvorilo prekide i ometanja? Shvativši ovo, osetila sam izvestan strah koji me je proganjao, i zahvalila sam Bogu što me je razotkrio; inače ne bih jasno sagledala štetu i posledice življenja u skladu sa privrženošću, i bila bih uništena, a da toga ne bih bila svesna. Morala sam da otpustim privrženost i da se prema svojoj porodici odnosim prema istina-načelima. Nisam više smela da budem tužna zbog toga što su mi otac i sestra uklonjeni iz crkve, jer je to u potpunosti bila Božja pravednost. Žuljevi na njihovim nogama nastali su zbog puta kojim su sami išli, i nisu imali koga da krive osim sebe.

U Božjim rečima sam pronašla put ka otpuštanju privrženosti i ka ispravnom ophođenju prema rođacima. Bog kaže: „Jednog dana, kad budeš razumeo ponešto od istine, nećeš više misliti da ti je majka najbolja osoba niti da su tvoji roditelji najbolji ljudi. Shvatićeš da su i oni deo iskvarenog ljudskog roda, da su im iskvarene naravi sve iste, da je jedino što ih izdvaja od ostalih krvna veza koju imaju s tobom i da, ako ne veruju u Boga, onda su isti kao nevernici. Više ih nećeš posmatrati iz perspektive člana porodice, ili iz perspektive vaše telesne veze, već iz ugla istine. Koji su glavni aspekti koje treba da posmatraš? Treba da posmatraš njihove poglede u vezi s verom u Boga, njihove poglede na svet, njihova gledišta prilikom rešavanja stvari, i kao najvažnije, njihove stavove prema Bogu. Ako ispravno gledaš na te aspekte, moći ćeš jasno da vidiš da li su oni dobri ili loši ljudi. (…) Pretpostavimo da jasno vidiš svoje bližnje i kažeš: ’Moja majka uopšte ne prihvata istinu; istina joj je zapravo odbojna i ona je mrzi. Po svojoj suštini, ona je zla osoba, đavo. Moj otac stalno pokušava da udovolji drugima i uvek je na majčinoj strani. On niti prihvata istinu niti je iole primenjuje; nije neko ko stremi ka istini. On je bezvernik. U potpunosti ću da se pobunim protiv njih i da povučem jasne granice prema njima.’ Na taj način ćeš stajati na strani istine i moći ćeš da ih odbaciš. Kad budeš mogao da razlučiš ko su oni, kakvi su ljudi, da li ćeš i dalje prema njima osećati privrženost? Da li ćeš i dalje osećati porodičnu ljubav prema njima? Da li ćeš i dalje imati telesnu vezu s njima? Nećeš. Da li ćeš i dalje morati da sputavaš takvu vrstu osećanja? (Nećeš.) Dakle, kako zapravo rešavaš ove poteškoće? Razumevanjem istine, oslanjanjem na Boga i time što se uzdaš u Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvenih iskvarenih naravi može postići pravi preobražaj”). Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da, kada se ophodimo prema članovima porodice, prvo moramo na osnovu Božjih reči da ih razaznamo i prozremo ko su oni zapravo, a kada proniknemo u njihove priroda-suštine, znaćemo kako da se prema njima ophodimo u skladu sa istina-načelima. Za članove porodice koji streme ka istini i vole je, ako ne razumeju istinu i otkriju iskvarenost, ili ako ne mogu da prozru zle svetske trendove i trenutno krenu pogrešnim putem, možemo slediti istina-načela i pomoći im s ljubavlju ili ih razotkriti i orezati. Ali ako imaju odbojnost prema istini, mrze istinu i ako su u suštini bezvernici, apsurdni tipovi ljudi i zli ljudi, onda im ne možemo pomoći niti ih podržati s ljubavlju. Moramo razlikovati ljubav od mržnje, mrzeti ih i odbaciti u svojim srcima, i povući jasnu granicu između nas i njih. Istovremeno sam takođe shvatila da, iako na površini imam krvnu vezu sa svojim ocem i sestrom, i oni su moja porodica, njihove suštine su od đavola i bezvernika, i oni ne idu istim putem kao ja. Kada sam to shvatila, više me nije sputavala privrženost i sada mogu da smirim svoje srce dok obavljam dužnost. To što sam uspela da zadobijem ovo razumevanje i ulazak, sve je bio rezultat delovanja Božjih reči na mene. Hvala Bogu!