Autorka: Sin Čun, Kina

U martu 2024. godine, nadzornica je došla da sa nama sumira probleme i razgovara o poslu. Kada smo zajedno razmatrali jednu propoved, ja sam prva izrazila svoje mišljenje, ali ono je bilo pogrešno, a zatim sam izrazila još dva mišljenja zaredom koja su i dalje bila pogrešna. Zbog toga sam se osećala veoma posramljeno. „Napravila sam toliko grešaka u svom prvom razgovoru sa nadzornicom. To je tako sramotno! Sestra s kojom sam sarađivala uspela je da uoči neke probleme iako je tek počela da obavlja ovu dužnost, a ja sam se dugo obučavala i još uvek sam pogrešno sagledavala stvari. Da li će nadzornica pomisliti da ja nisam tako dobra kao novopridošla sestra? Sledeći put neću tako brzo iznositi svoje mišljenje. Sačekaću da svi ostali progovore, pa ću tek onda ja podeliti svoje; tako će biti sigurnije.” Sutradan, dok smo zajedno čitale jednu propoved, pažljivo sam o njoj promišljala i uočila određene probleme. Međutim, nisam bila sigurna da li ih tačno sagledavam ili ne i u sebi sam pomislila: „Ovog puta moram da budem pametna. Prvo ću poslušati kako drugi to procenjuju. Zatim, kada budem govorila, kombinovaću svačija gledišta. Tako je pouzdanije, a takođe će navesti sve da misle da mogu da uočim probleme i da moj kov nije tako loš.” Ali vreme se oteglo, a niko ništa nije rekao. Krajem oka sam videla da su još uvek duboko zamišljeni i počela sam da razmišljam: „Iako je sada prošlo dosta vremena, ne mogu prva da progovorim. Bilo bi tako neprijatno ako opet kažem nešto pogrešno.” Zato sam se pretvarala da ozbiljno razmišljam o problemu. Tek posle dužeg vremena neke sestre su počele da govore. Nakon što su svi ostali završili sa iznošenjem svojih mišljenja, kombinovala sam njihova mišljenja sa svojim i zajedno sam o njima diskutovala. Bila sam veoma nervozna dok sam govorila, plašeći se da moje mišljenje ne bude pogrešno i da ću ponovo izgubiti obraz. Kasnije se analiza nadzornice uglavnom poklopila sa mojim mišljenjem. Potajno sam se radovala u srcu i osećala sam da sam uspela da povratim malo ponosa. Ali posle dva dana, nadzornica je primetila da nismo bile aktivne u izražavanju svojih mišljenja kada smo razmatrale propovedi; uvek smo odugovlačile i gubile vreme. Ona je razotkrila naše probleme. Razmišljala sam o tome kako dugo obavljam ovu dužnost i o tome da sam vođa tima. Trebalo je aktivno da razgovaram u zajedništvu i da vodim sve u diskusiji, ali ja nisam razgovarala u zajedništvu čak ni kada sam imala svoja mišljenja. Zar nisam prosto gubila vreme? Kasnije, kada smo ponovo razmatrale propovedi, preuzela sam inicijativu da izrazim svoja mišljenja, razmatrajući sve probleme koje sam uočila. Međutim, kada nisam mogla da proniknem u neke probleme, a moji komentari su bili jednostrani i netačni, osećala sam se veoma posramljeno. Nakon što sam nekoliko puta izrazila svoje mišljenje, ponovo sam postala pasivna, uvek čekajući da budem poslednja koja progovori. Takođe sam se sve više plašila razmatranja propovedi, uvek strahujući da će moji nedostaci biti razotkriveni. Svaki put kada bih izrazila svoje mišljenje, osećala sam se pod velikim pritiskom, pa su mi se čak javljale misli da ne želim da obavljam ovu dužnost.

Jednog dana, kada smo razmatrale probleme koji su postojali u propovedima, nadzornica me je prozvala po imenu da prva govorim. Nisam ništa rekla. Nadzornica je kazala: „Ti si vođa tima. Zašto nikada ne preuzimaš inicijativu da razgovaraš u zajedništvu? Zar nemaš nikakvo mišljenje ili te sputava tvoja iskvarena narav?” Nakon toga, nadzornica je pronašla odlomak Božjih reči: „Skladna saradnja je načelo primene pri obavljanju nečije dužnosti. Sve dok u to ulažeš celo svoje srce, sav trud i svoju posvećenost, i sve dok nudiš sve što možeš da uradiš, ti dobro obavljaš svoju dužnost. Ako imaš neku misao ili ideju, reci to drugima; nemoj to da zadržavaš za sebe niti da to kriješ. Ako imaš predloge, iznesi ih; čija god bila ideja koja je u skladu s istinom, treba je prihvatiti i poslušati. Čini tako i ostvarićeš skladnu saradnju. To znači obavljati svoju dužnost uz posvećenost. Prilikom obavljanja dužnosti, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe niti se od tebe traži da se na smrt iscrpljuješ i da budeš ’jedini cvet koji cveta’ ili da se izdvajaš; naprotiv, od tebe se zahteva da naučiš kako da skladno sarađuješ s drugima, da činiš sve što možeš, da ispunjavaš svoje odgovornosti i da ulažeš sav svoj trud. To znači obavljati svoju dužnost. (…) Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da sarađuješ s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si častan čovek. Ponekad jednom rečenicom možeš da rešiš problem i to na korist svih; ponekad, nakon tvoje besede o samo jednoj izjavi o istini, svi imaju put pred sobom, svi mogu skladno da sarađuju, svi zajedno teže, ujedinjeni u srcu, i dele ista gledišta i mišljenja, pa je zato posao izuzetno efikasan. Iako se možda niko ne seća da si ti imao tu ulogu, a ti možda ne osećaš da si se mnogo potrudio, u Božjim očima bićeš čovek koji primenjuje istinu, čovek koji postupa u skladu s načelima. Bog će upamtiti ono što si uradio. To nazivamo obavljanjem dužnosti sa posvećenošću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Nadzornica je u zajedništvu rekla: „Bog od nas zahteva da skladno sarađujemo, da imamo ispravne namere i da čuvamo rad crkve kada obavljamo svoje dužnosti. Na primer, kada zajedno razmatramo propovedi, trebalo bi da preuzmemo inicijativu da govorimo o što više problema koje uočimo, da se otvorimo prostodušno i da učimo iz tuđih prednosti kako bismo nadoknadili svoje slabosti. Čak i ako o njima ne razgovaramo u zajedništvu tako iscrpno kao drugi, barem su nam namere ispravne i u tom procesu praktikujemo istinu. Ako se stalno prikrivamo i prerušavamo, štiteći svoje lične interese, Bog ne voli ljude koji to rade. Osim toga, svi već neko vreme radimo zajedno i svi se međusobno razumemo. Ako samo nastavimo da to prikrivamo i da se prerušavamo, misleći da ako ćutimo drugi neće uočiti naše nedostatke, to je veoma glupo. Ne samo da nećemo napredovati u pogledu istina-načela, već ćemo ometati i obavljanje svoje dužnosti. Ako se ovo nastavi duže vreme, izgubićemo delo Svetog Duha.” Kada sam čula razgovor u zajedništvu nadzornice, lice mi je gorelo od stida i osetila sam kao da mi je srce probodeno. Dugo sam obavljala svoju dužnost u ovom timu i ma koliko problema sam mogla da uočim, trebalo je prostodušno da se otvorim i govorim o njima, vodeći sve u aktivnoj diskusiji. To je obzirnost prema poslu i manifestacija primenjivanja istine. Međutim, ja sam samo uzimala u obzir svoj obraz i nisam mogla ispravno da tretiram svoje nedostatke. Mislila sam da ću ako prva izrazim svoja mišljenja i ideje razotkriti svoje nedostatke, zbog čega će izgledati da imam loš kov. Zato sam čekala dok svi ostali ne završe sa izražavanjem svojih mišljenja pre nego što ih kombinujem sa svojim shvatanjem. Na taj način sam mogla da budem sveobuhvatnija i konkretnija, kako bi mi se ljudi divili i kako bih izgledala dobro. Kao vođa tima, nisam uzimala u obzir posao i stidela sam se kada sam pravila greške, pa sam na svaki mogući način pokušavala da ih prikrijem i da se prerušim kako me niko ne bi prozreo. Usled toga, samo sam pasivno čekala dok su se problemi razmatrali, usporavajući napredak u radu. Uopšte nisam obavljala svoju dužnost. Umesto toga, koristila sam priliku kada se razmatraju propovedi da se istaknem i da navedem druge da mi se dive. Uvek sam bila poslednja koja je iznosila svoje mišljenje. Iako su mišljenja koja sam iznosila bila sveobuhvatnija i iako sam sačuvala obraz, nisam mogla da uočim sopstvene nedostatke, pa sam čak mislila da sam vešta u procenjivanju problema. Zapravo, svi su znali kakav je moj kov, ali ja sam i dalje izvodila predstavu i divila se sopstvenom nastupu poput klovna. Zaista sam bila previše bezumna!

Noću sam se molila Bogu: „Dragi Bože, tokom ovog perioda neprestano živim za ponos i status i uvek sam se plašila da izrazim svoja mišljenja. Međutim, i dalje nemam spoznaju o svojoj iskvarenosti. Preklinjem Te da me vodiš kako bih uvidela svoje probleme.” Nakon molitve, setila sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije čitala, pa sam ga potražila kako bih o njemu promislila. Bog kaže: „Neki ljudi retko progovaraju zbog lošeg kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju spremno svoja gledišta o onome o čemu drugi razgovaraju. Zašto ne izražavaju svoja gledišta? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, otežavajući drugima da ih procene i pritom čak to čine tako da drugi pomisle kako su mudri i ugledni. Na taj način, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, oni ih jako poštuju i nipošto se ne usuđuju da ih omalovažavaju. To je lukav i neuobičajen i rđav aspekt antihrista. Oni svoja gledišta ne izražavaju olako, jer većina njihovih gledišta nije u skladu sa istinom, već su to ljudske predstave i uobrazilje, sasvim neprikladne da se iznesu na videlo. Zato oni ćute. U sebi se ujedno nadaju da će dobiti nekakvo svetlo koje bi mogli izneti da bi ih drugi izrazito poštovali, ali pošto im to nedostaje, ostaju ćutljivi i skriveni tokom besede o istini, vrebajući u senci poput duhova koji čekaju dobru priliku. Čim primete da drugi iznose prosvetljenje, oni nađu način da to prisvoje, izražavajući to isto na drugačiji način kako bi se hvalisali. Eto koliko su antihristi lukavi. Šta god da rade, trude se da se istaknu i da budu superiorni, jer su samo tada zadovoljni. Ako nemaju priliku, najpre se pritaje i zadržavaju svoje stavove za sebe. To je lukavstvo antihrista. Na primer, kada Božja kuća izda propoved, neki ljudi kažu da zvuči kao Božje reči, dok drugi misle da više liči na besedu Višnjeg. Ljudi koji su relativno prostodušni kažu ono što im je na umu, ali antihristi, čak i ako imaju neko mišljenje o tome, ne otkrivaju ga. Oni posmatraju i spremni su da prate mišljenje većine, ali u stvarnosti ni sami ne mogu u potpunosti to da shvate. Mogu li takvi prepredeni i lukavi ljudi da razumeju istinu i da poseduju istinsko raspoznavanje? Šta može da prozre neko ko ne razume istinu? Takav čovek ne može ništa da prozre. Neki ljudi ne mogu ništa da prozru, a ipak se pretvaraju da su dubokoumni; zapravo, njima nedostaje sposobnost rasuđivanja i boje se da će ih drugi prozreti. Ispravan stav u takvim situacijama je sledeći: ’Ne možemo ovo da prozremo. Pošto ne znamo, ne bi trebalo nemarno da govorimo. Ako kažemo nešto pogrešno, to može da ima negativan uticaj. Sačekaću da vidim šta kaže Višnji.’ Nije li to pošteno rečeno? Te reči su tako jednostavne, pa zašto ih antihristi onda ne koriste? Oni ne žele da ih drugi ljudi prozru; znaju sopstvenu meru, ali potajno i dalje imaju ogavnu nameru – da druge navedu da o njima imaju visoko mišljenje. Zar to nije ono što je najodvratnije?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Šesta stavka”). Bog je razotkrio da su antihristi lukavi i neuobičajeni. Kada obično ne govore mnogo, to nije zato što su prostodušni i nemaju ideje. Umesto toga, to je zato što jednostavno nemaju istinu i ne mogu da prozru stvari. Međutim, pretvaraju se da su dubokoumni kako ne bi otkrili sopstvene nedostatke. Čekaju priliku da ukradu tuđe ideje i uvide kako bi se istakli i pokazali. Njihova priroda je previše rđava! Moje stanje je bilo upravo ono što je Bog razotkrio. Kada sam videla da otkrivam toliko nedostataka uprkos dugom obavljanju dužnosti na izradi tekstova, brinula sam se da će me braća i sestre gledati s visine i plašila sam se da ne napravim još grešaka i ponovo se ne osramotim. Zato, kada smo razmatrali probleme, nisam razgovarala u zajedništvu o sopstvenim mišljenjima čak i kada sam ih jasno imala, pa sam se čak pretvarala da ozbiljno razmišljam, namerno odlažući dok ne budem poslednja i dok ne budem mogla da kombinujem svačija mišljenja. Na taj način, čak i da je mišljenje koje sam izrazila bilo pogrešno, onda bi i svi ostali bili u krivu, a ja ne bih izgubila obraz. Ako sam bila u pravu, onda bi ono što sam rekla bilo bolje i potpunije od onoga što su rekle moje sestre. To bi svima pokazalo da, iako sam mlada, imam dobar kov i mogu da procenim probleme, čime bih se pokazala u dobrom svetlu. Zapravo, ne sagledavam probleme sveobuhvatno i moj kov je loš, ali se sa tim nisam mogla ispravno suočiti. Stalno sam želela da se maskiram u nekoga ko ima dobar kov kako bih varala i zaluđivala ljude. Zaista sam bila tako rđava i varljiva. Ono što sam otkrila bila je narav antihrista, koja izaziva Božje gnušanje i gađenje!

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči i stekla izvesno razumevanje o korenskom uzroku svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Kada ti stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, to je zato da bi pridavao važnost tome da dobro izgledaš, da živiš dostojanstveno i uzdržavaš se od svega što donosi sramotu. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sasvim sigurno, ne može! Bog od ljudi zahteva da budu pošteni. Kad si napravio prestup, kad si učinio nešto pogrešno ili si učinio nešto čime se buniš protiv Boga i što se protivi istini, treba da preispitaš sebe, spoznaš svoju grešku i detaljno analiziraš svoje iskvarene naravi; samo na taj način možeš da postigneš istinsko pokajanje, a potom da postupaš u skladu sa Božjim rečima. Kakav način razmišljanja ljudi treba da poseduju da bi u svom postupanju bili pošteni? Postoji li ikakav sukob između zahtevanog načina razmišljanja i gledišta koje ilustruje izreka: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Da.) U čemu je taj sukob? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ govori ljudima da pridaju važnost tome da se prikažu u najboljem svetlu i da rade više stvari zbog kojih izgledaju dobro – umesto da rade stvari koje su loše ili nečasne, otkrivajući svoju ružnu stranu – te da izbegavaju da žive životom koji nije ugledan ili dostojanstven. Zarad sopstvenog ponosa, zarad toga da bi izgledao dobro, čovek ne može da govori o sebi kao o nekome ko je potpuno bezvredan, a kamoli da drugima priča o svojoj mračnoj strani i sramotnim aspektima, jer čovek mora da živi uglednim i dostojanstvenim životom, a da bi imao dostojanstvo potreban mu je ponos, a da bi imao ponos, on mora da se pretvara i da se ulepšava. Zar to nije u sukobu sa time da se bude pošten čovek? (Jeste.) Kada si pošten čovek, već si se odrekao izreke ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da budeš pošten čovek, nemoj da pridaješ važnost svom imidžu; čovekov imidž ne vredi ni prebijene pare. U prisustvu istine, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da stavlja lažnu masku. Čovek Bogu mora da otkrije sve činjenice i istine o sebi, kao što su ono što zaista misli, greške koje je napravio i načini na koje je prekršio istina-načela, a te stvari takođe mora da ogoli i pred braćom i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ponosa, već o tome da čovek treba da živi da bi bio pošten, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tvom srcu lako preovladati ono što je porodica u tebe usadila. Stoga ti, kad učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, razmišljajući: ’Ne smem o ovome nikome da govorim, niti ću ikome drugom ko zna za to dozvoliti da o tome ljudima govori. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ponos je na prvom mestu. Čovek živi isključivo zarad vlastitog ponosa, zato što je ponos važniji od svega. Kad čovek nema ponosa, on time gubi i sve svoje dostojanstvo. Stoga ne smete da govorite iskreno, morate da se pretvarate, morate da zataškavate stvari, jer ćete u suprotnom ostati bez ponosa ili dostojanstva, a život će vam biti bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je ovakvim postupanjem moguće postići da se bude pošten čovek? Da li je moguće ogoleti sebe i detaljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ koju je porodica usadila u tebe. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i prestaće da bude tvoj moto ili načelo tvojih postupaka, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Nećeš više živeti zarad vlastitog ponosa i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi bio pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da bi živeo kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš pridržavao ovog načela, otpustićeš sve te stvari kojima te porodica uslovljava” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, setila sam se kako me je majka od detinjstva učila da u životu moram da sačuvam obraz i da nikome ne smem da pokazujem svoju lošu stranu jer će me drugi gledati s visine. Od tada je sotonski otrov „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” bio duboko ukorenjen u mom srcu. Verovala sam da ljudi u životu moraju da sačuvaju obraz i da apsolutno ne smeju olako da razotkrivaju sopstvene nedostatke i mane; ako bi to uradili, ponizili bi se i izgubili integritet ili dostojanstvo. Pod kontrolom tih misli i gledišta, posebnu sam pažnju poklanjala čuvanju obraza i nikada ne bih olako razotkrila svoje mane i nedostatke, već bih čak pokušala da nađem načine da ih prikrijem i sakrijem. Na primer, dok sam bila u školi, iako mi neka pitanja očigledno nisu bila baš jasna, plašila sam se da ću izgubiti obraz i biti omalovažena ako pitam druge, pa nisam pitala. Sada je isto tako bilo i dok sam obavljala svoju dužnost. Kada svi zajedno razmatramo probleme, to je da bismo razmenili sopstveno shvatanje i gledišta. Treba da govorimo onoliko koliko razumemo. Što više razgovaramo u zajedništvu, biva nam jasnije i sveobuhvatnije sagledavamo probleme. To je korisno za rad, a takođe možemo jedni drugima da nadoknadimo nedostatke. Međutim, plašila sam se da će, ako napravim previše grešaka, ispasti da sam lošeg kova. Zato sam prilikom iznošenja svojih mišljenja bila veoma oprezna. Morala sam da promislim o rečenici u glavi nekoliko puta pre nego što je izgovorim, plašeći se da ću se osramotiti ako ne budem pažljiva. Očigledno nisam mogla sveobuhvatno da sagledam probleme, a ipak se nisam usuđivala da iskreno izrazim svoja mišljenja. Čak sam želela da prisvojim tuđa shvatanja i mišljenja kako bih postigla svoj cilj da mi se dive. Kada me je nadzornica zamolila da povedem zajedništvo, radije bih gubila vreme i kočila napredak nego da u zajedništvu učestvujem proaktivno. Bilo mi je veoma bolno da iznosim mišljenje, te sam čak razmišljala i da napustim svoju dužnost. Više sam marila za čuvanje obraza nego za obavljanje dužnosti i sprovođenje istine u delo. Videla sam da me je život po tim sotonskim otrovima učinio posebno sebičnom i varljivom; uvek sam imala osećaj da bi me prostodušno otvaranje izložilo riziku da se osramotim i da bi bilo veoma ponižavajuće ako bih izrazila pogrešno mišljenje. Međutim, Bog to ne vidi tako. Bog želi da budemo pošteni ljudi, da ogolimo svoje istinske misli i da u zajedništvu iznosimo onoliko koliko razumemo, da se vladamo iskreno, i tek tada možemo da živimo s dostojanstvom i integritetom. Imam mnogo nedostataka i mana, a kroz zajedništvo sa svima, moji nedostaci mogu biti nadoknađeni. To je zapravo dobra prilika za mene da shvatim istinu. Međutim, uvek sam pokušavala da sačuvam obraz i bila sam negativna i pasivna, gubeći mnoge prilike da zadobijem istinu. Štetila sam samoj sebi!

Kasnije sam nastavila da tragam u vezi sa sopstvenim problemima i put primene je postao jasniji. Pročitala sam Božje reči: „Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušavaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. Ako se uvek pretvaraš, uvek glumiš svetost, plemenitost, veličinu i uzoran karakter, skrivajući svoju iskvarenost i mane od drugih, prikazujući im lažnu sliku i dovodeći ih u uverenje da si čestit, velik, samopožrtvovan, pravičan i nesebičan – zar u tome nema lažljivosti i obmane? Zar s vremenom ljudi neće moći da te prozru? Dakle, ne budi licemer i ne stavljaj masku. Umesto toga, budi jednostavan i otvoren i nauči da ogoliš sebe – ogoli svoje srce da ga drugi vide. Ako možeš da ogoliš sve svoje misli i sve stvari koje želiš da uradiš – bilo da su one pozitivne ili negativne – da ih drugi vide, zar onda nisi pošten? (…) Da li je to lako učiniti? Zahteva period vežbe, kao i čestu molitvu i oslanjanje na Boga. Moraš da uvežbaš sebe da izgovaraš reči u svom srcu jednostavno i otvoreno u svim pitanjima. Sa takvom vrstom vežbe možeš da napreduješ. Ako naiđeš na veliku poteškoću, moraš da se moliš Bogu i tragaš za istinom; moraš da vodiš bitku u svom srcu i da nadvladaš telo, sve dok ne budeš mogao da sprovedeš istinu u delo. Malo po malo, vežbajući na ovaj način, srce će ti se postepeno otvarati. Postaćeš sve čistiji i jednostavniji, a tvoje reči i dela imaće drugačije dejstvo nego pre. Sve manje ćeš lagati i obmanjivati i bićeš u stanju da živiš pred Bogom. Tada ćeš, u suštini, postati poštena osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). „Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da, kada razgovaraš u zajedništvu na okupljanjima ili diskutuješ o radu u crkvi, moraš biti prostodušan i otvoren, te biti poštena osoba, ne mareći za sopstveni ponos ili interese, niti se prikrivati i lažno se prikazivati. Kada uočiš bilo kakve probleme u obavljanju svoje dužnosti, treba da se otvoriš i govoriš o njima, ne plašeći se da izraziš svoja mišljenja. To je korisno za rad crkve, a braća i sestre mogu da se dopunjuju. Pre me je uvek sputavao ponos i nisam se usuđivala da izrazim svoja mišljenja. Svaki put kada bismo razgovarali o propovedima, bila sam pod velikim pritiskom. Strahovala sam od razotkrivanja svojih nedostataka, pa bih odlagala izražavanje mišljenja, čime sam iznova i iznova kočila napredak. Ne samo da nisam napredovala, već me se i Bog gnušao. To je bio gorki plod neprimenjivanja istine! Setila sam se šta je Gospod Isus rekao: „Zaista vam kažem, ako se ne promenite iznutra i ne postanete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko” (Matej 18:3). Bog voli poštene ljude. Ako ne mogu da budem prostodušna i poštena kao malo dete, neću biti spasena. Tokom tog vremena, često sam se molila Bogu, moleći Ga da ispituje moje srce i da mi dȃ veru i snagu. Bila sam voljna da otpustim svoj obraz i interese, da primenjujem istinu i da budem poštena osoba, govoreći onoliko koliko sam razumela, prostodušno se otvarajući i ne štiteći više sopstveni ponos i status.

Uskoro sam otišla na drugo mesto da obavljam dužnosti rada na izradi tekstova. Jednom prilikom, dok smo razgovarali o jednoj propovedi, nisam mogla jasno da sagledam problem u njoj. Nakon što sam je nekoliko puta pročitala, još uvek sam bila pomalo zbunjena, pa sam oklevala da izrazim svoje mišljenje. Kako je vreme odmicalo, postajala sam sve zabrinutija. Pomislila sam u sebi: „Još uvek nisam sasvim načisto sa ovim pitanjem. Da li da kažem nešto o tome? U poslednje vreme, u mišljenjima koja sam izražavala prilikom razgovora o propovedima, često je bilo nekih odstupanja. Šta ću ako opet kažem nešto pogrešno? Šta će nadzornica i sestra s kojom radim misliti o meni? Hoće li misliti da je moj kov prilično loš i da nisam dorasla ovoj dužnosti? Možda bi trebalo da sačekam da sestra s kojom radim prva progovori. Saslušaću njeno mišljenje, a onda ću odlučiti da li treba da progovorim.” Međutim, onda sam pomislila da ako budem dalje odlagala, to će biti gubljenje vremena. Tiho sam se molila u srcu, moleći Boga da smiri moje srce kako bih prestala da budem sputana obrazom i da razgovaram u zajedništvu onoliko koliko razumem. Prisetila sam se Božjih reči: „Ne budi licemer i ne stavljaj masku. Umesto toga, budi jednostavan i otvoren i nauči da ogoliš sebe – ogoli svoje srce da ga drugi vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). „Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje reči su mi ulile snagu u srce. Iako nisam mogla da proniknem u taj problem, ipak sam imala sopstveno mišljenje. Morala sam da budem hrabra i da kažem ono što mi je na umu, te da prestanem da se prikrivam i lažno se prikazujem. Tako sam podelila svoja mišljenja i govorila o onome što me je zbunjivalo. Nadzornica je prodiskutovala o nekim detaljima mog mišljenja i kroz to su rešene nejasnoće koje su me zbunjivale, a uvidela sam i sopstvene nedostatke i mane. Bila sam veoma radosna što sam iznela svoja mišljenja i misli, inače bih i dalje bila zbunjena oko ovog problema. Iako je preduzimanje ovog koraka otkrilo moje nedostatke, takođe je pomoglo da ih nadoknadim. Posle toga, kada sam komunicirala o poslu ili razmatrala propovedi, svesno sam otpuštala svoj obraz i govorila onoliko koliko sam razumela. Iako je ovo otkrilo mnoge moje nedostatke i mane i izgubila sam nešto obraza, relevantna istina-načela su mi postala mnogo jasnija i moja efikasnost u obavljanju dužnosti se mnogo poboljšala. Sada sam iskusila da su mi sprovođenje istine u delo i to što sam poštena osoba doneli mnogo koristi. Više nisam sputana tolikim bremenima dok obavljam svoju dužnost, a um mi je postao mnogo jednostavniji. Malo prakse i ulaska koje sam stekla rezultat je prosvećenja i usmeravanja Božjih reči. Hvala Bogu!