U proleće 2005. godine, moja supruga Huiđuen i ja smo imali sreću da primimo jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana, a kasnije smo oboje preuzeli svoje dužnosti u crkvi. Kada smo nailazili na poteškoće i izazove u svojim dužnostima, zajedno smo se molili, tragali i čitali Božje reči, i pomagali smo jedno drugom i razgovarali u zajedništvu. Pod vođstvom Božjih reči, počeli smo da shvatamo neke istine. U tren oka, prošlo je više od deset godina i oboje smo bili u šezdesetim godinama. Kako smo starili, zdravlje nam se pogoršavalo, naročito mojoj supruzi, koja je imala visok krvni pritisak i morala često da uzima lekove. Ponekad, kada bi joj se stanje baš pogoršalo, imala bi vrtoglavicu i ne bi mogla da se pomeri. Srce i želudac su joj takođe bili u prilično lošem stanju. U svakodnevnom životu smo brinuli jedno o drugom, razgovarali i međusobno se podržavali, i ja sam se osećao spokojno i zadovoljno.

Jednog dana u septembru 2023. godine, primio sam pismo od viših starešina, u kojem su od mene tražili da preuzmem odgovornost za crkveni rad na jevanđelju. Bio sam veoma srećan što to vidim i znao sam da me Bog time blagosilja i uzdiže. Iako sam razumeo neka načela i imao izvesno iskustvo u propovedanju jevanđelja, i dalje sam imao dosta manjakvosti u besedi o istini, i kad bih otišao na drugo mesto da obavljam svoju dužnost, stekao bih više prilika za vežbanje, često bih mogao da komuniciram sa braćom i sestrama, i napredovao bih veoma brzo. Štaviše, rad na jevanđelju je centralni posao Božje kuće, a najhitnija Božja namera je da što više ljudi dođe pred Njega i prihvati Njegovo spasenje, tako da sam morao da budem obziran prema Božjoj nameri i da sarađujem u radu na jevanđelju. Razmišljajući o tome, okrenuo sam se da pogledam svoju suprugu, misleći: „Šta će se desiti s njom ako odem? Ostaće sasvim sama ovde kod kuće. Već ima visok krvni pritisak, sa gornjim pritiskom oko 160 do 180 mmHg i donjim oko 120 do 130 mmHg, a kada se razboli, oseća se kao da se krevet prevrće i soba ruši, i leži u krevetu, previše uplašena da bi se i pomerila. Da li bi mogla da se snađe ako nisam pored nje da se brinem o njoj?” Nisam mogao a da se ne prepustim tim teškoćama i strepnjama. Video sam suze u očima svoje supruge, pa sam je upitao: „Šta nije u redu?” Zastala je na trenutak, a onda rekla: „Ako odeš, neću imati kome da se poverim. Starim, a telo mi je bolesno, a to što si ti pored mene znači da imam na koga da se oslonim i nekog ko će brinuti o meni.” Supruga je rečima izrazila ono što sam ja mislio u svom srcu: „Hoće li joj biti slomljeno srce i hoće li biti tužna ako odem? Šta ako bude u lošem stanju i krvni pritisak joj naglo skoči? Naš sin obavlja svoje dužnosti na drugom mestu i ne može da bude sa nama, ali ja i dalje mogu da se brinem o njoj kada sam pored nje. Ljudi često kažu: ’Mladalački saputnici, partneri u starosti’, a kako starimo, ideja je da treba da budemo zajedno i da pazimo jedno na drugo.” Razmišljajući o tome, nisam znao šta da radim. Stalno sam prevrtao tu stvar po glavi, ali nikako nisam mogao da se odlučim. Iako su je sestre koje su živele u blizini posećivale, ipak, ja sam se naprosto brinuo, misleći: „Šta ako se razboli i nešto krene naopako? Hoće li moći da se snađe bez mene? Ko će se brinuti o njoj? Možda bi trebalo da pošaljem pismo starešinama, da im objasnim naše stvarne teškoće i zamolim ih da nađu nekog drugog.” Ali onda sam pomislio: „Odgovornost za rad na jevanđelju je velika, a pošto je ova dužnost došla meni, to je Božja namera. Ako ne odem da je obavim, to bi bila neposlušnost, ali šta će se desiti sa mojom suprugom ako odem? Ne mogu ni nju tek tako da zanemarim.” Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, želim da obavim ovu dužnost, ali bolest moje supruge je stvarna teškoća. Bože, ne znam šta da radim. Molim Te, usmeri me.” U tom trenutku sam se setio odlomka Božjih reči: „I u svemu prvo voditi računa o interesima Božje porodice” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). U srcu sam shvatio da sam stvoreno biće i da moram da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dam prioritet crkvenom radu. Propovedanje jevanđelja i obavljanje mojih dužnosti su neizbežna odgovornost i moram tome da se pokorim.

Sledećeg jutra sam video svoju suprugu kako leži u krevetu. Krvni pritisak joj je ponovo skočio, imala je vrtoglavicu i nije mogla da ustane, a lice joj je bilo bledo i ispijeno. Moje srce se ponovo uznemirilo i pomislio sam: „Mogla bi da se razboli svakog časa – šta ako ustane po vodu da popije lek i onesvesti se, a onda to dovede do drugih bolesti ili čak paralize? S obzirom na njeno stanje, mislim da ne bih mogao mirne savesti da odem! Naročito kako stari, sve su veći izgledi da će joj se stanje pogoršati i još više će joj biti potrebna moja nega. Mogao bih da pišem starešinama da pitam da li bi moja supruga mogla da ide sa mnom da zajedno obavljamo dužnosti, a ona bi mogla da obavlja dužnost domaćina. Na taj način ne bih morao da brinem o njoj.” Kasnije sam napisao pismo, ali dok sam gledao pismo koje sam napisao, osećao sam se veoma nelagodno. Pitao sam se: „Šta ja radim pišući ovo pismo? Zar ja samo ne postavljam uslove? Ja sam vernik, a ipak, kada se suočim sa dužnošću koja nije u skladu sa mojim željama, tražim izgovore da je odbijem. Na koji način se ja time pokoravam? Zar ne tražim samo od Boga da radi stvari po mojoj volji? Imam li uopšte imalo razuma?” Ponovo sam pogledao koliko je moja supruga uznemirena i um mi je bio u haosu. S jedne strane je bilo propovedanje jevanđelja i moja dužnost, a s druge bolest moje supruge. Uvek sam brinuo o njoj, ali takođe nisam želeo da napustim svoju dužnost. S obzirom na to da je Božje delo dostiglo ovu tačku, da li bih uopšte imao savesti ako bih sada tražio izgovore da odbijem dužnost? U tom trenutku, vrtoglavica moje supruge je popustila i oboje smo kleknuli da se pomolimo Bogu. Rekao sam: „Bože, želim da izađem iz ove teškoće i prihvatim svoju dužnost, ali ja sam premalog rasta da bih ostavio suprugu po strani. Molim Te, usmeri me.”

Tokom svoje posvećenosti, pročitao sam Božje reči: „Bog nikada nije nameravao da ljude prisiljava, da ih vezuje niti da njima manipuliše. Bog ljude nikada ne sputava niti ih ni na šta primorava, a još manje ljude prisiljava. Ono što Bog ljudima daje jeste ogromna sloboda – On ljudima dozvoljava da odaberu put kojim treba da idu. Čak i ako si u Božjoj kući, pa makar i da te je Bog predodredio i odabrao, svejedno si slobodan. Možeš da odabereš da odbiješ razne Božje zahteve i uređenja ili možeš da izabereš da ih prihvatiš; Bog ti pruža mogućnost slobodnog izbora. Ipak, šta god da izabereš odnosno kako god da postupaš odnosno kakav god da ti je stav u rešavanju neke stvari s kojom se suočavaš odnosno koja god sredstva i metode da na kraju koristiš da je rešiš, moraš preuzeti odgovornost za svoje postupke. Tvoj konačni ishod nije zasnovan na tvojim ličnim sudovima i definicijama, već Bog vodi evidenciju o tebi. Nakon što je Bog izrazio brojne istine i nakon što su te brojne istine ljudi čuli, Bog će za svaku osobu strogo odmeriti ispravne i pogrešne stvari i za svaku osobu odrediti konačan ishod na osnovu onoga što je On rekao, onoga što On zahteva i na osnovu načela koja je On za ljude formulisao. Po ovom pitanju, Božje ispitivanje i Božje orkestracije i uređenja nisu Božje manipulisanje ljudima niti Božje vezivanje ljudi – ti si slobodan. Prema Bogu ne moraš da budeš oprezan, niti moraš da se osećaš uplašeno ili nelagodno. Od samog početka do kraja, ti si slobodna osoba. Bog ti daje slobodno okruženje, volju da slobodno donosiš odluke i prostor da slobodno biraš, omogućavajući ti da sâm biraš, a svaki ishod koji na kraju dobiješ u potpunosti je određen putem kojim ideš. To je pošteno, zar ne? (Jeste.) Ako, na kraju, budeš spasen i neko si ko se pokorava Bogu i s Bogom je usklađen, i neko si koga je Bog prihvatio, to je ono što dobijaš zbog svojih ispravnih izbora; ako, na kraju, ne budeš spasen i ne možeš da budeš usklađen s Bogom, Bog te ne zadobije i nisi neko koga je Bog prihvatio, i tada se to svodi na tvoje izbore. Prema tome, u Svom delu, Bog ljudima daje mnogo prostora da biraju, pružajući ljudima ujedno potpunu slobodu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, konačno sam došao do spoznaje: „Bog mi je dao volju da slobodno biram, a u situacijama kao što je ova, Bog posmatra moje izbore i put kojim idem – da li biram da se pokorim Bogu i obavim svoju dužnost kao stvoreno biće, ili biram da ostavim po strani svoju dužnost i ostanem kod kuće da se brinem o supruzi. Starešine su od mene tražile da preuzmem odgovornost za rad na jevanđelju. To će mi dati priliku da se vežbam u svojoj dužnosti, a iza toga stoji Božja namera. Katastrofe postaju sve teže i teže, a mnogi ljudi još uvek nisu čuli Božji glas i još uvek pate pod Sotoninim mučenjem i zlostavljanjem. Bog ne želi da ih vidi kako padaju u katastrofu i On se nada da će više ljudi propovedati jevanđelje i svedočiti o Njegovom delu poslednjih dana.” Ali iako sam znao da rad na jevanđelju hitno zahteva moju saradnju, brinuo sam da bi se moja supruga mogla razboleti, pa sam želeo da ostanem kod kuće i brinem o njoj, radije odbijajući i izbegavajući svoju dužnost. Da bih je poštedeo patnje, čak sam želeo da pođe sa mnom da bi mogla da obavlja dužnost domaćina, iako sam znao da zbog svog stanja ne može da obavlja tu dužnost. Moje ponašanje je zaista pokazivalo potpuni nedostatak pokornosti Bogu. Ako ne bih mogao da obavljam svoju dužnost jer sam želeo da brinem o svojoj supruzi, ne samo da ne bih uspeo da uzvratim za celo srce koje je Bog uložio u mene, već bih izgubio i priliku da se vežbam u obavljanju svoje dužnosti i steknem istinu, a moj život-ulazak bi bio narušen. Ne bih imao ni odanosti ni pokornosti Bogu i On me ne bi prihvatio. Morao sam da dam prioritet crkvenom radu i aktivno prihvatim svoju dužnost, jer je to ono što stvoreno biće treba da radi.

Kasnije sam pomislio: „Zašto ne mogu da se u srcu odvojim od svoje supruge? Plašim se da će biti usamljena ili bolesna, pa sam čak razmišljao o tome da tražim izgovore da izbegnem svoju dužnost samo da bih se brinuo o njoj.” Nakon razmišljanja, shvatio sam da je to uticaj osećanja. Pročitao sam Božje reči: „Ljudima ne dajem priliku da izraze svoja osećanja, jer Ja sam bez telesnih osećanja i dostigao sam prezrenje ljudskih osećanja do krajnjih granica. Upravo sam zbog osećanja među ljudima bio odgurnut u stranu, pa sam tako u njihovim očima postao ’drugi’; zbog osećanja, među ljudima sam bio zaboravljen; upravo zbog svojih osećanja, čovek grabi priliku da pokupi svoju ’savest’; upravo zbog svojih osećanja, čovek uvek oseća odbojnost prema Mojoj grdnji; upravo zbog svojih osećanja, čovek Me naziva nepravednim i nepravičnim i kaže da sam u Svom obavljanju stvari nesmotren prema čovekovim osećanjima. Da li i ja imam nekog srodnika na zemlji? Ko je ikada, poput Mene, radio danonoćno, ne pomišljajući ni na hranu ni na san, zarad čitavog Mog plana upravljanja? Kako bi se čovek mogao uporediti sa Bogom? Kako bi čovek mogao biti u skladu sa Bogom? Kako bi Bog, koji stvara, mogao biti od iste vrste kao i čovek, koji je stvoren? Kako bih mogao uvek živeti i delovati zajedno sa čovekom na zemlji? Ko je u stanju da oseti brigu prema Mom srcu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. (…) ta osećanja su veoma izražena. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam zašto se Bog gnuša osećanja koja postoje među ljudima. Zbog svojih osećanja prema supruzi bio sam spreman da izbegnem svoju dužnost. Kada bih se suočio sa nekom situacijom, osećanja bih stavljao na prvo mesto i počeo bih razmatranjem dobrobiti svoje supruge, a ne bih razmatrao Božju nameru niti dužnost koju bi trebalo da obavim. Sada se Božji rad na jevanđelju širi na sve narode, a braća i sestre aktivno propovedaju jevanđelje i svedoče o Božjem delu. Imao sam izvesno razumevanje istina i načela vezanih za propovedanje jevanđelja i postigao sam neke rezultate u svom radu na jevanđelju, tako da sam morao da obavim svoju dužnost. Ali nisam razmatrao Božju nameru, već sam brinuo o zdravlju svoje supruge. Brinuo sam da će biti usamljena kod kuće sasvim sama i da neće imati nikoga da se brine o njoj ako se razboli. Bio sam pod kontrolom svojih osećanja i uopšte nisam uzimao u obzir rad na jevanđelju. Želeo sam da tražim izgovore i odbijem svoju dužnost da bih ostao kod kuće i brinuo o svojoj supruzi. Iako sam znao da interesi Božje kuće moraju biti na prvom mestu, sledećeg dana, kada sam video svoju suprugu bolesnu i nepokretnu u krevetu, shvatio sam kako živim usred svojih osećanja, misleći da je mojoj supruzi potrebna moja nega, pa sam čak pisao starešinama govoreći da više neću izlaziti da obavljam svoju dužnost, ili da moja supruga treba da bude sa mnom da obavlja dužnost domaćina kako bih mogao da se brinem o njoj. Razmišljajući o tome, pošto je moja supruga bila tako lošeg zdravlja i nesposobna da se brine o sebi kada je bolesna, kako bi mogla da obavlja dužnost domaćina? Njeno obavljanje dužnosti domaćina bilo je potpuno protivno načelima, ali zbog svojih bračnih osećanja, nisam razmatrao načela prema kojima se koriste ljudi u Božjoj kući. Samo sam razmatrao da ako možemo da budemo zajedno i ako mogu da se brinem o njoj, to bi bilo dovoljno. Shvatio sam da su moja osećanja prema supruzi bila prejaka i da sam svoju dužnost tretirao kao teret. U mom srcu, osećanja koja sam imao prema supruzi nadmašivala su interese Božje kuće i moju dužnost. Na koji način je onda Bog imao bilo kakvo mesto u mom srcu? Živeo sam po svojim osećanjima i ona su me u svemu sputavala. Nisam mogao da obavljam svoje dužnosti, a da ne govorim o primeni istine i pokoravanju Bogu. Takvo ponašanje je odvratno Bogu. Brzo sam se pomolio Bogu: „Bože, moja osećanja su postala moja fatalna mana i zbog svojih osećanja ne mogu istinski da Ti se pokorim, pa sam čak želeo da izbegnem svoju dužnost. Nemam ljudskosti ni savesti! Bože, želim da se pokajem, i molim Te da me povedeš da se oslobodim sputanosti svojim osećanjimaa i ispunim svoje dužnosti da bih udovoljio Tvojoj nameri.”

Kasnije sam pročitao još Božjih reči i srce mi se razvedrilo. Bog kaže: „Bog ti je odredio brak i dao ti partnera. Ti stupaš u brak, ali se tvoj identitet i status pred Bogom ne menjaju – ti si i dalje ti. Ako si žena, onda si i dalje žena pred Bogom; ako si muškarac, onda si i dalje muškarac pred Bogom. Ali postoji jedna stvar koju oboje delite, a to je da, bez obzira na to jesi li muškarac ili žena, pred Stvoriteljem ste svi stvorena bića. U braku, vi tolerišete i volite jedno drugo, ispomažete se i podržavate i to predstavlja ispunjavanje vaših odgovornosti. Međutim, pred Bogom, odgovornosti koje treba da ispuniš i misija koju treba da obaviš ne mogu biti zamenjeni odgovornostima koje ispunjavaš prema svom partneru. Stoga, kada postoji sukob između tvojih odgovornosti prema partneru i dužnosti koju stvoreno biće treba da obavlja pred Bogom, ono što treba da odabereš jeste da obavljaš dužnost stvorenog bića, a ne da ispunjavaš svoje odgovornosti prema partneru. To je pravac i cilj koji treba da izabereš, a to je, naravno, i misija koju treba da obaviš. Međutim, neki ljudi greškom težnju ka bračnoj sreći ili ispunjavanje svojih obaveza prema partneru, kao i brigu, pažnju i ljubav prema partneru, učine svojom životnom misijom, a partnera smatraju svojim nebom, svojom sudbinom – to je pogrešno. (…) Stoga, postupke bilo kog partnera u okviru braka koji po svaku cenu teži ka bračnoj sreći ili se žrtvuje, Bog neće pamtiti. Bez obzira na to koliko dobro ili savršeno ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti prema partneru, ili koliko ispunjavaš očekivanja partnera – drugim rečima, bez obzira na to koliko dobro ili savršeno održavaš bračnu sreću, ili koliko je to zavidno – to ne znači da si ispunio misiju stvorenog bića, niti dokazuje da si stvoreno biće koje je zadovoljilo merila. Možda si ti savršena žena ili savršen muž, ali to ostaje ograničeno na okvire braka. Stvoritelj meri kakav si čovek na osnovu toga kako obavljaš dužnost stvorenog bića pred Njim, kakav put slediš, kakav je tvoj pogled na život, čemu težiš u životu i kako ostvaruješ misiju stvorenog bića. Tako Bog meri put kojim ideš kao stvoreno biće, kao i tvoje buduće odredište. On ne meri te stvari na osnovu načina na koji ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze kao žena ili muž, niti na osnovu toga da li tvoja ljubav prema partneru njemu ili njoj godi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči jasno besede o odgovornostima koje supružnici treba da ispune jedno prema drugom. Kada je moguće izbeći odlaganje svojih dužnosti, supružnici mogu da budu obzirni, da brinu, pomažu i podržavaju jedno drugo. To je odgovornost koju supružnici treba da ispune. Baš kao u prošlosti kada nisam odlagao svoje dužnosti, kada je zdravlje moje supruge bilo loše, mogao sam da je pratim i brinem o njoj, i time sam ispunjavao svoje odgovornosti i obaveze kao suprug. Međutim, to nije značilo da obavljam dužnosti i odgovornosti stvorenog bića. Kada je crkva zahtevala da obavim njen posao, morao sam da dam prioritet crkvenom radu kao neizbežnoj dužnosti i da ispunim odgovornosti stvorenog bića. To jest, kada je moja briga o supruzi u sukobu sa mojim dužnostima, treba da izaberem da obavljam svoje dužnosti. To je pravi izbor i dužnost i odgovornost koju treba da ispunim. Trenutno, rad na jevanđelju hitno zahteva saradnju ljudi, a propovedanje jevanđelja i svedočenje o Bogu je moja odgovornost i misija. Moram odlučno da izaberem da obavljam svoje dužnosti, jer to je ono što treba da primenjujem. Ali ja sam živeo u sotonskim idejama da „muž i žena treba duboko da se vole” i „mladalački saputnici, partneri u starosti”, i emocionalnu vezu između supružnika stavljao sam iznad svega ostalog, misleći da kako starimo, mi supružnici moramo da ostanemo zajedno, da se pratimo i da brinemo jedno za drugo, da se međusobno pomažemo i podržavamo, i da uvek treba da budemo zajedno. Naročito s obzirom na to da je moja supruga lošeg zdravlja, mislio sam da brigom o njoj ispunjavam svoju odgovornost kao suprug i da će se samo sa mnom pored sebe osećati utešeno, te da ćemo tako upoznati sreću u starosti. Moj um je bio ispunjen mislima o bolesti moje supruge i njenom budućem životu, i uopšte nisam razmatrao rad Božje kuće na jevanđelju, niti sam razmatrao kako da dovršim misiju propovedanja jevanđelja i svedočenja o Bogu. Čak sam napisao pismo želeći da odbijem svoje dužnosti, ili da povedem suprugu sa sobom da obavlja svoje dužnosti, misleći da je to opravdano. Smatrao sam ispunjavanje odgovornosti između supružnika primenom istine, a brigu o supruzi i druženje s njom video sam kao jedini smisao svog života. Iako su me Božje reči prosvetile da shvatim Njegovu nameru, ja sam ipak izabrao da ostanem kod kuće pored nje da se brinem o njoj. U mom srcu, stavljao sam suprugu iznad svega ostalog, čak i iznad Boga. Bio sam zaista buntovan! Gledao sam na stvari prema sotonskom gledištu „mladalački saputnici, partneri u starosti”, a Božje zahteve i dužnosti tretirao sam kao neobavezne. Čak sam se radije opirao Bogu i izbegavao svoje dužnosti da bih ostao kod kuće i brinuo o supruzi, i gurnuo sam svoje dužnosti po strani. Video sam koliko sam sebičan! Takođe sam shvatio da bez obzira na to koliko dobro brinem o svojoj supruzi, to je samo odgovornost i obaveza supružnika, a ne primena istine, ali ispunjavanje mojih dužnosti kao stvorenog bića, ispunjavanje mojih odgovornosti u radu na jevanđelju i ispunjavanje moje misije su ono što daje vrednost i smisao mom životu, i to su ciljevi kojima treba da težim. Razmišljao sam o tome kako mi je Bog dao priliku da verujem u Njega i da budem spasen, i priliku da se vežbam u svojim dužnostima i da steknem istinu, a ipak nisam mogao da pravilno obavljam svoje dužnosti kako bih uzvratio Božju ljubav. Čak sam se držao sotonskih stavova i nisam imao ni odanosti ni pokornosti Bogu. Bio sam zaista lišen savesti i ljudskosti. To ne samo da bi navelo Boga da me se gnuša, već bi me na kraju odvelo u propast.

Kasnije sam takođe shvatio da moja nesposobnost da se odvojim od supruge i moje mišljenje da samo ako sam pored nje mogu dobro da se brinem o njoj, pokazuju nedostatak vere u Božju suverenost. Prisetio sam se Božjih reči: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i žudiš za svojim voljenima? Zauzimam li određeno mesto u tvom srcu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me navele da shvatim da je moja sudbina u Božjim rukama, da je i sudbina moje supruge takođe u Božjim rukama i da ne mogu da kontrolišem njenu sudbinu. Njeno fizičko stanje, to da li će se razboleti ili ne, ili da li će joj se bolest pogoršati, sve je pod Božjom suverenošću i ne znači da se neće razboleti ako ostanem pored nje i brinem o njoj. U ovom trenutku, provodio sam svaki dan pored nje brinući o njoj, ali ona je i dalje imala visok krvni pritisak, vrtoglavicu i otežano kretanje, zar ne? Shvatio sam da nisam istinski razumeo Božju suverenost, niti sam istinski verovao ili se pokoravao, i da sam, kada je reč o bolesti moje supruge, uvek želeo da pokušam sam da je kontrolišem i oslobodim se Božje suverenosti. Kako sam samo bio nerazuman! Obično bih samo govorio reči i doktrine, govoreći da je Bog suveren nad svime, ali Bog nije imao mesta u mom srcu i nisam istinski razumeo Božju suverenost ni autoritet, a kada su se dešavale stvarne situacije, uopšte nisam imao svedočanstva. Nisam verovao da je bolest moje supruge u Božjim rukama i nisam se usuđivao da je poverim Bogu. Na koji način sam imao bilo kakvu stvarnu veru u Boga? Bog kontroliše sve i suveren je nad svime, i koliko će patnje moja supruga podneti, šta će doživeti, sa koliko će se neuspeha suočiti, da li će joj se bolest pogoršati, ili da li će ostati nepokretna, sve je u Božjim rukama. Ako je Bog odredio da će joj se bolest pogoršati ili da će ostati nepokretna, onda čak i ako ostanem pored nje, biću nemoćan. Ako joj je suđeno da bude nepokretna, biće. Ako Bog nije odredio da će joj se bolest pogoršati ili izazvati paralizu, onda čak i ako ne budem tu da se brinem o njoj, njeno stanje se neće pogoršati. Pomislio sam na jednog direktora bolnice koga sam nekada poznavao. Njegova supruga je jednog dana bila sasvim dobro, ali sledećeg se osećala loše i primljena je u bolnicu, a nakon pregleda, otkriveno je da ima uznapredovali rak. Ovaj direktor je bio medicinski stručnjak, i iako je ostao pored svoje supruge, bio je nemoćan, i na kraju je umrla nakon neuspešnog lečenja. Bio je tu i jedan brat koji je radio sa mnom. Imao je 70 godina. Izgubio je ženu, a deca su mu radila na drugom mestu. Ponekad kada je bio bolestan, niko nije bio pored njega, ali on se oslanjao na Boga da bi izvukao pouke, normalno je obavljao svoje dužnosti i zdravlje mu je ostalo dobro. Iz ovoga sam video da ljudi ne mogu da kontrolišu svoju sudbinu, niti mogu da kontrolišu sudbinu drugih. Sudbina svakoga je u Božjim rukama. Ponovo sam pomislio na to kako moja supruga veruje u Boga, što je značilo da kada je bila u lošem stanju ili kada je bila bolesna, mogla je da se moli Bogu i traži istinu, i samo uz usmeravanje i prosvećenje Božjih reči njeno srce je moglo da nađe mir i stabilnost. Ma koliko dobro brinuo o njoj, ako bi bila bolesna, bio bih nemoćan da pomognem. Morao sam da poverim bolest svoje supruge Bogu i da se uzdam u Njega. Uz usmeravanje Božjim rečima, prestao sam da brinem i da se sekiram zbog bolesti svoje supruge i srce mi je postalo lagano i slobodno. Stanje moje supruge se takođe mnogo poboljšalo i bila je voljna da se moli Bogu i da se osloni na Boga da to iskusi u praksi, te je izrazila podršku da odem i obavim svoju dužnost. Stoga sam pisao starešinama, izražavajući svoju spremnost da odem i obavim svoju dužnost.

Kasnije se zdravlje moje supruge malo popravilo i shvatila je da nije imala mesta za Boga u svom srcu i da nije verovala u Božju suverenost. Nije želela da odem jer se samo sa mnom kao podrškom osećala sigurno. Njeno često razboljevanje tih dana navelo ju je da promisli o sebi i bila je voljna da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, i ma gde da odem da obavljam svoju dužnost, ona bi me podržala i nije želela da brinem o njoj. Rekla je da će se moliti Bogu, oslanjati se na Njega da iskusi Njegove reči i da će se usredsrediti na svoj život-ulazak. Kasnije sam otišao da nadgledam rad na jevanđelju, i nedugo zatim, čuo sam da se zdravlje moje supruge znatno poboljšalo i da obavlja svoju dužnost najbolje što može.

Kroz ovo iskustvo, shvatio sam da sam pridavao previše značaja svojim osećanjima i da sam čak u stanju da zbog svojih osećanja odbijem svoju dužnost i izdam Boga, što je pokazivalo da nisam imao ni odanosti ni pokornosti Bogu. Takođe sam shvatio kako da gledam na bolest svoje supruge i postao sam voljan da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dam prioritet svojoj dužnosti propovedanja jevanđelja. Hvala Bogu za Njegovu ljubav i spasenje za mene!