Autorka: Lin Đing, Kina

U avgustu 2001. godine, jedna sestra mi je svedočila da se Bog po drugi put ovaplotio da bi izrazio istinu i obavio Svoje delo suda, pročišćavajući i preobražavajući čovekovu iskvarenu narav, i da na kraju uvede ljude u predivno carstvo. Bila sam veoma uzbuđena nakon što sam to čula. Nakon perioda istraživanja, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Posle toga sam aktivno prisustvovala okupljanjima i obavljala svoje dužnosti. Kasnije sam izabrana za crkvenog vođu. U to vreme, moj muž je često pokušavao da me spreči da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, ali ja nikada nisam bila sputana niti sam zapostavljala svoje dužnosti. Po ceo dan sam jurcala po crkvi. Tokom dana sam odlazila na okupljanja, razgovarajući u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama da bih rešavala teškoće u njihovom život-ulasku. Uveče sam pružala podršku negativnoj i slaboj braći i sestrama. Moj muž ranije nije mnogo zarađivao, ali je, neočekivano, tokom tog vremena imao dobra primanja i nije trebalo dugo da bi naša porodica sakupila nešto ušteđevine. Bila sam presrećna. Pomislila sam u sebi: „Sada imam Božju blagodat i blagoslov dok obavljam svoju dužnost, a u budućnosti ću moći i da uđem u carstvo. U budućnosti moram pravilno da obavljam svoju dužnost i Bog neće nepravedno postupati prema meni; On će blagosloviti život moje porodice da bude sve bolji i bolji.” Međutim, baš dok sam tako pravila svoje planove, dogodilo se nešto neočekivano.

Posle nekog vremena, moj muž se stalno žalio na bolove u donjem delu leđa, pa je otišao u bolnicu na pregled. Lekar je rekao da moj muž ima diskus herniju i koštane izrasline na kičmi i da će mu, ako se stanje pogorša, pritisnuti nerve i izazvati paralizu. Takođe su mu rekli da ne bi trebalo više da radi i da će mu biti potrebno hitno lečenje. Bila sam šokirana kada sam to čula. Pomislila sam u sebi: „Dugujemo mnogo novca za našu novoizgrađenu kuću, a vrata i prozori još nisu postavljeni. Naša ćerka je na fakultetu i takođe joj treba novac. Veoma sam zauzeta kao crkveni vođa i nemam vremena da zarađujem novac. Samo naš četrnaestogodišnji sin uči za dekoratera, ali on je mlad i još uvek je pomoćnik, pa zarađuje veoma malo novca svakog meseca. Kako ćemo u budućnosti pokriti porodične troškove života?” Osećala sam se pomalo zabrinuto. Međutim, kada sam pomislila koliko sam zauzeta obavljanjem svoje dužnosti u crkvi po ceo dan, pomislila sam da Bog neće ignorisati teškoće u mojoj porodici, i da bi se bolest mog muža mogla izlečiti posle perioda oporavka. Kada sam to pomislila, brige u mom srcu su se znatno smanjile.

Više od godinu dana je prošlo u tren oka. Moj muž je neprekidno stavljao medicinske flastere s lekom, ali njegovo stanje se i dalje nije popravljalo, a i lekari nisu imali nikakve delotvorne metode lečenja. Bila sam veoma zabrinuta u srcu. Nisam mogla a da ne pomislim: „Kada će se bolest mog muža poboljšati? Da nisam toliko zauzeta obavljanjem svoje dužnosti, mogla bih da zaradim nešto novca da izdržavam porodicu. Ali ja sam po ceo dan zauzeta crkvenim poslom i nemam vremena da zaradim novac. Zašto Bog ne štiti moju porodicu? Zašto se bolest mog muža ne poboljšava? Sa svim ovim teškoćama kod kuće pred sobom, kako mogu potpuno da posvetim svoje srce svojoj dužnosti?” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više uznemiravala. Srce kao da mi je izgaralo od teskobe. Ponekad zaista više nisam mogla da izdržim i plakala bih u tajnosti. Znala sam da ne treba da se žalim na Boga, ali jednostavno nisam mogla da kontrolišem svoje emocije i živela sam usred bola i muke po ceo dan. Naročito kada sam videla da je muž sestre sa kojom sam sarađivala veoma dobar u zarađivanju novca i da ona živi udobnim životom i nije sputana novcem, osetila sam da to nije pošteno. Pomislila sam: „Aktivnija sam u obavljanju svojih dužnosti od nje, pa zašto je moja porodica u ovakvom stanju? Zašto Bog daruje blagodat njima, a ne meni? Da li me Bog ne voli? Bog ne blagosilja moju porodicu iako ovako plaćam cenu i dajem sebe, pa zašto bih i dalje bila toliko aktivna?” Međutim, onda sam pomislila: „Da li me Bog stavlja na kušnju? Ako nastavim aktivno da obavljam svoje dužnosti, Bog će možda blagosloviti moju porodicu kada vidi moju posvećenost. Ako budem površno obavljala svoju dužnost, šta ću raditi ako me Bog u budućnosti ignoriše?” Zato sam sebi rekla da ne smem biti površna i da moram pravilno da obavljam svoju dužnost. Nastavila sam da budem zauzeta po ceo dan obavljajući svoju dužnost. Međutim, posle nekog vremena, stanje mog muža se nije poboljšalo, a problemi moje porodice još uvek nisu bili rešeni. Moje srce je bilo još zbunjenije i uznemirenije i osećala sam se kao da nema izlaza. Srce mi je bilo gorko kao pelin. Na jednom okupljanju pomenula sam svoje teškoće kod kuće. S tužnim izrazom lica, požalila sam se: „Vi svi izgledate kao da ste u raju, a ja se osećam toliko namučeno kao da sam u paklu.” Sestra me je strogo orezala, rekavši: „Zar se ne žališ da Bog nije pravedan?” Sestrine reči su me šokirale do srži. Zar se nisam žalila na Boga? Setila sam se Božjih reči: „Svaka tvoja žalba ostavlja mrlju, a to je greh koji se ne može oprati!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”). Shvativši ozbiljnost problema, brzo sam spustila glavu i prestala da govorim. Kada sam stigla kući, kleknula sam i jecala u molitvi: „Bože, znam da ne treba da se žalim kada teškoće snađu moju porodicu, ali ne znam koja je Tvoja namera niti kako da ovo iskusim. Bože, neka me Ti prosvetiš i povedeš kako bih mogla da upoznam Tvoje delo i razumem Tvoju nameru.”

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči i stekla izvesno razumevanje Božjih namera. Svemogući Bog kaže: „Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tek tokom oplemenjivanja Bog otkriva čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje Svoje zahteve prema čoveku, te pruža više prosvećenja i više praktičnog orezivanja. Poređenjem činjenica i istine, čovek zadobija veću spoznaju o sebi i istinu, te veće razumevanje Božjih namera, a to mu omogućava da ima iskreniju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja. Celokupno delo koje Bog čini u čoveku ima svoje ciljeve i značaj; Bog ne obavlja besmisleno delo, niti obavlja delo koje nije od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. Naprotiv, ono znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih pogleda, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog načina života. Oplemenjivanje je praktičan ispit za čoveka, i neki oblik praktične obuke, i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti svojoj prirodnoj funkciji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, srce mi se ozarilo. Bez obzira na to kakva okruženja Bog uredi za tebe, Njegov cilj nije da te ukloni, već da pročisti i preobrazi tvoju iskvarenu narav i da ti pomogne da razumeš Njegovu narav i Njegovo delo. Kada upoznaš Boga, možeš se pokoriti Njegovom delu. Tada sam shvatila da je Božja namera iza toga što je moj muž tako dugo imao povredu leđa bila da ja tragam za istinom i da iz toga naučim lekcije, kako bi moja iskvarena narav mogla biti pročišćena i preobražena. Prisetila sam se kada sam prvi put prihvatila Božje novo delo. Znala sam da u poslednjim danima Bog obavlja Svoje delo suda i pročišćenja, ali sam i dalje težila sticanju blagodati i blagoslova kao u Doba blagodati, želeći da Bog izleči bolest mog muža. Kada se stanje i dalje nije poboljšavalo, žalila sam se na Boga i živela u negativnosti i pogrešnom razumevanju. Svu tu patnju sam sama sebi nanela. Sve je to bilo uzrokovano mojim nedostatkom razumevanja Božjeg dela i time što sam išla pogrešnim putem u svojoj veri u Boga. Kada sam to shvatila, bol u mom srcu se znatno smanjio.

Kasnije sam pomislila na Božje razotkrivanje toga da Ga ljudi tretiraju kao riznicu blaga i čarobni štapić, pa sam potražila taj odlomak Božjih reči da ga pročitam. Bog kaže: „Pošto današnji ljudi ne poseduju istu ljudskost kao Jov, šta je sa njihovom priroda-suštinom i njihovim odnosom prema Bogu? Da li se oni plaše Boga? Klone li se zla? Ljude koji se Boga ne plaše i koji se ne klone zla moguće je sažeto opisati u dve reči: ’Božji neprijatelji’. Te dve reči često izgovarate, ali nikad niste saznali njihovo pravo značenje. Reči ’neprijatelji Božji’ poseduju suštinsku stranu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje blagoslova i svega što žele od Njega. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, mnogo sam se davao, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje za ono što sam obavio? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti ishod? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …’ Svaki čovek u svom srcu često ovako kalkuliše i stalno gaji motive, ambicije i sklonost ka cenjkanju dok traži stvari od Boga. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom ’raspravlja’ o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu i vidi da li će mu Bog dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprekidno Mu tražeći stvari i na svakom koraku čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada se susretnu s kušnjama ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i nemarni u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je traženje blagoslova i obećanja od Boga njegovo prirodno pravo i obaveza, dok su zaštita, briga i opskrba čoveka bile odgovornosti koje Bog treba da ispuni. Takvo bazično shvatanje reči ’vera u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve teškoće ni nedaće, pa čak ni najmanju patnju. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja i pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi ti mrtvaci bez duha hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Razotkrivanje Božjih reči probolo me je u srce. Nakon što sam počela da verujem u Boga, uživala sam u mnogo Božje blagodati i blagoslova i bila sam izuzetno motivisana u obavljanju svoje dužnosti. Verovala sam da će mi, sve dok pravilno obavljam svoju dužnost, Bog darovati obilnu blagodat, zaštititi me od katastrofa i nesreća i učiniti da moja porodica bude bezbedna i zdrava. Obavljala sam svoju dužnost sa ovim pogrešnim namerama. Na početku, kada je moj muž dobio diskus herniju, a lekar je rekao da će, ako se pogorša, ostati nepokretan, verovala sam da dokle god aktivno obavljam svoje dužnosti, Bog neće nepravedno postupati prema meni i da neće dugo trebati da se bolest mog muža izleči. Zato je moj entuzijazam za obavljanje dužnosti ostao nesmanjen. Međutim, kada mom mužu i dalje nije bilo bolje i kada se moja porodica suočila sa finansijskim teškoćama, dok su braća i sestre oko mene uživali u bogatijem i udobnijem životu, osećala sam da to nije pošteno i žalila se da me Bog nije blagoslovio, te više nisam bila toliko aktivna u obavljanju svoje dužnosti kao pre. Kasnije sam se zabrinula da Bog ispituje da li sam Mu odana i da, ako budem površna prema svojoj dužnosti, neću primiti Božju blagodat i blagoslove, pa nisam imala drugog izbora nego da nastavim da obavljam svoju dužnost. Posle nekog vremena, stanje mog muža se i dalje nije poboljšavalo, a teškoće u mom životu nisu bile rešene. U srcu sam se još više žalila na Boga, pa sam čak iskaljivala svoje nezadovoljstvo Bogom pred svojim sestrama, žaleći se da Bog nije pravedan prema meni. Ružnoća mog pokušaja da se cenjkam sa Bogom se potpuno pokazala i bila sam potpuno razotkrivena! Tokom godina dok je moj muž bio bolestan, nisam tragala za istinom. Umesto toga, stalno sam živela u negativnosti, žaleći se na Boga i pogrešno Ga razumevajući. Iako sam obavljala svoju dužnost, samo sam pokušavala da se cenjkam sa Bogom u zamenu za Njegove blagoslove, tretirajući Ga kao riznicu s blagom i magični štapić. U prošlosti sam mislila da sam prilično aktivna u obavljanju svojih dužnosti. Nikada nisam zanemarivala svoje dužnosti, čak ni kada mi je muž bio bolestan, i postigla sam neke rezultate u svom radu. Kao rezultat toga, označila sam sebe kao osobu koja je „odana Bogu” i koja „uistinu veruje u Njega”. Potpuno mi je nedostajala samosvest! Oni koji su odani Bogu su oni koji dobro obavljaju svoju dužnost svim srcem i umom i uopšte se ne žale, bilo da ih Bog blagosilja ili ne. Uzmimo Jova za primer. Bilo da je Bog davao ili oduzimao, Jov je bio u stanju da se pokori Bogu i uvek slavi Njegovo ime. Kako god da je Bog postupao prema njemu, Jov nije imao sopstvenih zahteva. To je ono što zaista znači biti osoba odana Bogu. Verovala sam u Boga i obavljala svoju dužnost da bih stekla koristi od Boga. Uopšte nisam imala odanosti ni iskrenosti. Bila sam samo oportunista. Moja vera u Boga i sleđenje Boga bili su lažni, a jedino je moj zahtev za blagodaću i blagoslovima bio iskren. Cenila sam te materijalne stvari iznad svega ostalog i stalno sam zahtevala blagodat i blagoslove od Boga. Uopšte nisam bila osoba koja zaista veruje u Boga i zaista sam izazivala Njegovo gnušanje i odvratnost. Da me Bog nije ovako razotkrio, nikada ne bih jasno videla svoje pravo ja.

Onda sam se preispitala: zašto mogu da slavim Boga kada se dešavaju dobre stvari, ali sam se žalila na Boga kada mi se muž razboleo i kada smo se suočili sa finansijskim poteškoćama? Pročitala sam ove Božje reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali nagrizaju njihovo srce u toj meri da su postali varljivi, kukavički nastrojeni i dostojni prezira. Ne samo da ne poseduju snagu volje niti odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Potpuno im nedostaje odlučnost da prevaziđu sopstvo i, povrh toga, nemaju ni najmanju hrabrost da se otarase stega ovih mračnih uticaja. Misli i život ljudi su toliko truli da su njihova gledišta u pozadini verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratna, pa čak i krajnje uvredljiva uhu. Svi ljudi su kukavice, bespomoćni su, ogavni i krhki. Ne gnušaju se sila tame i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, daju sve od sebe da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). „Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, to manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i shvatanje su sve siromašniji. Koren čovekovog protivljenja Bogu i buntovništva prema Njemu leži u tome što ga je Sotona iskvario. Zbog iskvarenosti od strane Sotone, čovekova savest je otupela, on je moralno iskvaren, misli su mu izopačene i ima nazadan mentalni sklop. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prvobitno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Prvobitno je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost, svi su otupeli i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao nenormalan, njegova narav je postala istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu neprestano raste i postaje sve ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti razume, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Otkrivanja čovekove naravi jesu izrazi njegovog razuma, shvatanja i savesti. Budući da su njegov razum i njegova shvatanja nezdravi, a savest mu je krajnje otupela, njegova je narav buntovna prema Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je Sotona taj koji je iskvario i nagrizao ljudske umove. Ovaj svet je pun svakojakih sotonskih pravila za preživljavanje, kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Profit na prvom mestu” i „Nikad ne dozvoli da izvučeš deblji kraj”. Svi žive prema ovim sotonskim filozofijama, postaju sebični i ogavni i potpuno zanemaruju savest. U svemu što rade, prvo razmišljaju da li je to korisno za njih. Ako je korisno, uradiće to; ako nije, neće. I mene su takođe duboko iskvarile te sotonske misli i ideje. Kada sam videla da imam Božju brigu i zaštitu jer verujem u Njega i obavljam svoju dužnost, a život moje porodice kao da se poboljšavao, verovala sam da su to blagoslovi od Boga koje sam stekla zato što sam bila posvećena u obavljanju svoje dužnosti, i da dokle god nastavim aktivno da obavljam svoju dužnost na ovaj način, takođe ću moći da primim spasenje i uđem u carstvo u budućnosti. Kada se moj muž razboleo, a moja porodica upala u finansijske teškoće, pogrešno sam razumela Boga i žalila sam se na Njega, i bila sam površna u obavljanju svoje dužnosti. Činjenice su otkrile da uopšte nisam imala iskrenosti u obavljanju svoje dužnosti. Sve što sam radila bilo je pokušaj da prevarim Boga i da smišljam planove protiv Njega, uzaludno pokušavajući da izmamim blagoslove od Boga obavljanjem svoje dužnosti. Sam Bog se ovaplotio i izražava istinu da bi nas spasao. On za nas ulaže celo Svoje srce i nikada ne uzima u obzir Svoje interese. Suština Boga je verna; ona je nesebična, lepa i dobra. Nasuprot tome, u onom malom delu dužnosti koji sam obavljala bile su skrivene pogodbe, zahtevi i obmane, i jednostavno uopšte nisam tretirala Boga kao Boga. Bila sam sebična i ogavna osoba koja je izgubila svu ljudskost i razum. Da me nisu zadesile te stvari, nikada ne bih jasno videla kakva zaista jesam. Tek tada sam shvatila da bolest mog muža i finansijske teškoće moje porodice nisu bile tu da bi Bog namerno otežao stvari za mene. Umesto toga, namera je bila da me natera da jasno vidim svoje sebično i ogavno ružno lice, da probudi moje srce i pokaže mi kako da se vladam. To je bilo Božje veliko spasenje za mene, sa Njegovom ljubavlju u njemu, ali bila sam previše slepa da bih razumela Njegovu nameru i stalno sam Ga pogrešno razumevala i žalila se na Njega. Kada sam to shvatila, bila sam ispunjena kajanjem i mrzela sam sebe. Tada sam postala voljna da se pokajem Bogu i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima bez obzira na to da li će doći do poboljšanja u zdravstvenom stanju mog muža ili u našem porodičnom životu.

Nastavila sam da tražim i naišla na još jedan odlomak Božjih reči: „Jov nije pokušavao da sklapa nagodbe sa Bogom, nije prema Njemu imao bilo kakve zahteve i nije ništa tražio od Boga. Božje ime je hvalio zbog ogromne Božje sile i autoriteta Božjeg u Njegovoj suverenosti nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili su ga zadesile nedaće. Verovao je da su Božja velika sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nedaće, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadese nedaće, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja velika sila i autoritet imaju suverenost nad svime što ima veze s čovekom i uređuju to; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje velike sile i autoriteta, i bez obzira na to iz koje perspektive posmatrate, Božje ime i dalje treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Kada je Jov izgubio sve svoje ovce i stoku i sve svoje bogatstvo, iako je bio u duševnim mukama, bio je razuman. Nije prebrzo donosio zaključke kada nije razumeo Božju nameru i nikada nije izgovorio ni reč žalbe ili pobune protiv Boga. Znao je da je Bog jedan i jedini istiniti Bog, koji je stvorio sve i koji je suveren nad svim stvarima, i da, bilo da Bog daje ili oduzima, Njegovo ime treba uvek slaviti i veličati. Jov je bio u stanju da prihvati od Boga i da se pokori svim okruženjima koja je Bog postavio. Nasuprot tome, kada sam pogledala sebe, videla sam da kada mi je Bog darovao blagodati i blagoslove, slavila sam Njegovo ime u radosti, ali kada se moj muž razboleo, a moja porodica naišla na finansijske teškoće, nisam se molila kako bih tragala za Njegovom namerom i dokučila je. Umesto toga, želela sam da koristim obavljanje svoje dužnosti da pokušam da na prevaru zadobijem Božje poverenje i da Ga navedem da pomogne u rešavanju teškoća moje porodice. Kada ono što je Bog činio nije bilo u skladu sa mojim željama, žalila sam se da On nije pravedan prema meni. Uopšte nisam pokazala pravu pokornost Bogu. Zaista je postojala ogromna razlika između Jova i mene. Moja ljudskost je bila preslaba!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i shvatila kako su verovanje u Boga i obavljanje moje dužnosti povezani sa primanjem blagoslova ili doživljavanjem nesreće. Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili se suočava sa nevoljama. Dužnost je ono što čovek treba da ispuni; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja ne tražeći naknadu i bez uslova ili izgovora. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Suočavanje s nevoljama odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili se suočavaju s nevoljama, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha od toga da ćeš se suočiti s nevoljama. Da vam kažem jednu stvar: to što čovek obavlja svoju dužnost jeste ono što on treba da radi, a ako on ne obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da je ljudski život darovan od Boga i da sve što čovek uživa obezbeđuje Bog. Ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti bezuslovno. To je savršeno prirodno i opravdano. Ljudi ne treba da postavljaju uslove ili zahteve; još manje treba svoje dužnosti da obavljaju samo da bi primili blagoslove i blagodat. To je najnerazumnija stvar koju bi mogli da urade. Baš kao što roditelji trpe velike teškoće da bi odgajili svoju decu, deca treba da izdržavaju svoje roditelje. Ako ljudi izdržavaju svoje roditelje samo zato što će dobiti nasledstvo, a oteraju ih ukoliko oni nemaju nikakvu imovinu, takvi ljudi su buntovna deca, oni su zveri. Oni nemaju ljudskosti. Obavljanje moje dužnosti je moj nebeski poziv kao stvorenog bića i ne treba da unosim nikakve namere ili ciljeve u to. Bilo da me Bog blagosilja ili ne, treba bezuslovno da ispunim svoju dužnost. Štaviše, moj muž je pokušavao da me spreči da verujem u Boga. Njegova je krivica što se njegova bolest nije izlečila. Nije zasluživao saosećanje. Moj muž je bio neko ko se opire Bogu, a ipak sam molila Boga da izleči njegovu bolest i čak se žalila na Boga. To je bilo potpuno nerazumno i izazvalo je Božje gađenje i gnušanje. Bilo da se moj muž oporavi od bolesti ili ne, bila sam voljna da se ubuduće pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, ispravim svoj stav i dobro obavljam svoju dužnost svim srcem i umom. Kada sam to shvatila, nisam više bila toliko ogorčena. Tada sam pomislila na ono što Biblija kaže: „Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?” (Matej 6:26). Bog je rekao da ptice nebeske niti seju niti žanju, a ipak ih On hrani, a kamoli ljude. Bog ne želi da se pripremam za buduće događaje ili da ih planiram, već želi da pustim da stvari idu svojim tokom. Treba da budem zadovoljna samo time što imam dovoljno hrane i odeće. Iako je naša porodica imala finansijskih teškoća, i dalje smo mogli da sastavljamo kraj s krajem, i bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da više ne osećam nemir i brigu zbog onoga što donosi sutrašnji dan.

Kasnije je stric prijatelja mog muža došao na odmor u naš kraj. Naučio je mog muža o lekovitim flasterima i metodama za lečenje bolova u leđima i nogama, a takođe ga je lečio besplatno. Posle nekog vremena, mom mužu je bilo mnogo bolje, a takođe je otvorio ordinaciju na pijaci za lečenje bolova u leđima i nogama, zarađujući nešto novca da dopuni porodični prihod. Nakon što je iskusio te stvari, moj muž je prestao toliko da se trudi da me spreči da verujem u Boga. Posle toga, bolest mog muža se nekoliko puta vraćala, ali se više nisam žalila na Boga zbog bolesti mog muža. Znam da je sve što Bog orkestrira dobro i treba da se pokorim Bogu i dobro obavljam svoju dužnost. To što sam mogla da se promenim na ovaj način rezultat je vođstva Božjih reči. Hvala Bogu!