Autor: Lei Bing, Kina

Godine 2023, vođe su uredile da propovedam jevanđelje jer mi je kov bio loš i nisam bio sposoban da obavljam dužnosti na izradi tekstova. U to vreme sam osećao da sam pomalo izgubio obraz. Pomislio sam: „Ako moja braća i sestre saznaju da sam smenjen zbog svog lošeg kova, šta će misliti o meni?” Osećao sam se veoma loše. Jednog dana, kada sam se vratio sa propovedanja jevanđelja, primio sam pismo od vođa. Rekli su da im nedostaje ljudi i da žele da se vratim na mesto gde sam prvobitno obavljao svoju dužnost. Veoma sam se obradovao kad sam to video, misleći: „Sada ponovo mogu da obavljam dužnosti na izradi tekstova!” Ali kad sam nastavio da čitam, odmah sam se obeshrabrio. Ispostavilo se da vođe žele da idem tamo da obavljam dužnost domaćina. Bio sam potpuno razočaran. Pomislio sam u sebi: „Gotovo je. Ovu dužnost domaćina uvek obavljaju starija braća i sestre. Kako sam spao na to da kuvam za ljude? Ovo je tako ponižavajuće! Tako sramotno! Osim toga, ranije sam obavljao dužnosti na izradi tekstova, a sada, u tren oka, postao sam domaćin. Kako ću moći da pogledam u oči braći s kojima sam nekada sarađivao? Bio sam vođa i obavljao sam dužnosti na izradi tekstova, a braća i sestre u mom rodnom gradu svi me smatraju talentovanom osobom. Šta će misliti o meni ako saznaju da sada obavljam dužnost domaćina? Potpuno ću izgubiti obraz!” Kad sam to pomislio, osetio sam veliki otpor i nisam želeo da prihvatim ovu dužnost. Međutim, nevoljno sam pristao jer sam se brinuo da će vođe reći da nisam poslušan.

Kada sam stigao u domaćinski dom, bilo mi je pomalo teško da pogledam u oči braći koje sam poznavao odranije; osećao sam se manje vrednim. Da bih izbegao neprijatnost, trudio sam se da što više boravim sam u svojoj sobi i da smanjim kontakt s njima. Kada sam video da odlaze da obavljaju svoje dužnosti nakon jela, dok sam ja bio zauzet pranjem sudova, brisanjem stolova i metenjem poda, počeo sam da osećam frustraciju dok sam radio. Osećao sam se kao sluga. Ponekad bih bacio metlu i ne bih čistio po nekoliko dana, a ponekad bi mi braća pomagala u čišćenju. Jedan brat je imao zdravstvenih problema i nije mogao da jede previše ljutu hranu, i mnogo puta me je podsećao da ne spremam previše ljutu hranu. Međutim, nisam to mogao pravilno da prihvatim i verovao sam da me tretiraju kao slugu, pa sam se durio. Kada sam kuvao, nisam stavljao nijednu ljutu papričicu i puštao sam da se papričice pokvare umesto da ih jedem, kako bih iskalio svoje nezadovoljstvo. Videvši moj stav, braća i sestre su prestali da mi daju predloge. Posle toga, osećao sam samoprekor i znao sam da nije trebalo tako da postupam, ali jednostavno nisam mogao da se kontrolišem. Postajao sam sve neodgovorniji u svojim dužnostima i spremao sam ili previše ili premalo hrane. Nisam pitao da li moja braća imaju dovoljno da jedu i stalno sam osećao želju da izbegnem ovu dužnost. Međutim, plašio sam se da će braća i sestre reći da se ne pokoravam, pa se nisam usuđivao to da pomenem. Međutim, osećao sam tugu u srcu svaki put kada bih se suočio sa šerpama i loncima, pranjem i ispiranjem. Mislio sam da tu dužnost uvek obavljaju starija braća i sestre, i da me, ako braća i sestre koji me poznaju saznaju da sam kuvar, niko neće uvažavati. Kada sam razmišljao o tome, nakupljena frustracija me je naterala da se osećam veoma nelagodno. Shvatio sam da moje stanje nije ispravno i pomolio sam se Bogu u srcu: „Dragi Bože, znam da je u ovoj dužnosti koja me je snašla Tvoje dopuštenje. Molim Te, povedi me da se pokorim!”

Posle toga sam promislio o sebi: „Zašto nikada ne želim da obavljam dužnost domaćina?” Jednog dana tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči koji je bio veoma relevantan za moje stanje. Bog kaže: „Antihristi cene svoj ugled i status više nego obični ljudi i to je nešto što je unutar njihove narav-suštine. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, ugled i status jesu njihov život i cilj kome streme tokom celog svog života. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle dovoljan je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ – i zbog toga stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste ugled i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju ugled i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Ugled i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. (…) Može se reći da je u srcu antihristȃ stremljenje ka istini u verovanju u Boga isto što i težnja za ugledom i statusom; a težnja za ugledom i statusom takođe je stremljenje ka istini – zadobiti ugled i status znači zadobiti istinu i život. Ako smatraju da nisu stekli slavu, dobitak ili status, da se na njih niko ne ugleda, da ih niko duboko ne poštuje niti ih sledi, onda postaju potišteni, veruju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i u sebi se pitaju: ’Da li sam doživeo neuspeh verujući u Boga na ovaj način? Zar za mene nema nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ljude navedu da ih slušaju dok govore i da ih obasipaju hvalospevima za njihove postupke, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, kao i slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da antihristi smatraju status i ugled svojim izvorom života. Bez obzira na to koje dužnosti antihristi obavljaju, oni nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Umesto toga, oni samo razmatraju da li će steći ugled i divljenje drugih, a čim ne mogu da postignu ugled i status, to je kao da im je sam život oduzet. To je određeno suštinom antihrista. Narav koju sam otkrio bila je ista kao kod antihrista. Verovao sam da je biti vođa ili obavljati dužnost koja ima tehničku komponentu nešto ugledno i istaknuto, te da će učiniti da mi se ljudi dive i da će tek tada život biti vredan ili smislen. Nasuprot tome, verovao sam da je obavljanje dužnosti domaćina manje vredno i da mi se niko neće diviti. Nakon što sam smenjen sa dužnosti na izradi tekstova, plašio sam se da će me braća i sestre gledati s visine ako saznaju da sam premešten zbog svog lošeg kova i osećao sam se zaista posramljeno. Posebno kada su me zamolili da obavljam dužnost domaćina, osećao sam se potpuno paralisano. Pomislio sam na to kako sam se, kada sam ranije bio vođa u crkvi, često okupljao i razgovarao u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama i sprovodio rad, ali sada sam postao kuvar i osećao sam se kao da sam potpuno izgubio obraz. Kad god bih pomislio na to, osećao sam se sputano, ogorčeno i jadno, i nisam mogao da se pokorim. Bio je jedan brat koji zbog zdravstvenih razloga nije mogao da jede previše ljutu hranu i mnogo puta me je podsećao da koristim manje ljutih papričica. To je bio razuman zahtev i nešto o čemu je trebalo da razmislim kao neko ko obavlja dužnost domaćina i trebalo je to da prihvatim. Ali nisam pokazao obzir prema njemu i čak sam verovao da me gleda s visine, pa sam mu se inatio i čak sam iskaljivao bes na svojoj dužnosti. Bio sam toliko zaokupljen statusom i ugledom da sam čak izgubio normalnu ljudskost. Nisam razmišljao o tome kako da dobro obavim svoju dužnost domaćina braći. Glava mi je bila puna misli o sopstvenom ugledu i statusu, i stalno sam želeo da izbegavam svoju dužnost. Zaista mi je manjkalo ljudskosti! Pomolio sam se Bogu u srcu, voljan da se pokajem i da se ispravno odnosim prema svojoj dužnosti.

Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči i stekao izvesno razumevanje sopstvenih problema. Svemogući Bog kaže: „Kad se dogodi situacija u kojoj čovek ne uspe da zauzme svoje pravo mesto i postigne ono što bi trebalo da postigne – to jest, kad on ne uspe da ispuni svoju dužnost – u njegovom srcu se stvori čvor. Ovo je najpraktičniji problem i to onaj koji mora da se reši. Pa, kako ga treba rešiti? Kakav stav treba da ima čovek? Pre svega, čovek mora da ima želju da se preokrene. A ako ima takvu želju, kako treba da postupa? Na primer, recimo da postoji neko ko je godinu ili dve bio vođa i, zbog svog lošeg kova, nije dorastao poslu, ne može ništa da prozre, ne zna kako da koristi istinu da bi rešavao probleme i nije sposoban da obavlja stvaran posao, što dovede do toga da bude smenjen. Ako je, nakon smenjivanja, on u stanju da se pokori, može da nastavi da obavlja svoju dužnost i ima želju da se preokrene, šta treba da uradi? Pre svega, treba da ima ovo razumevanje: ’Bog je bio u pravu što je postupio onako kako je postupio. Moj kov je tako loš. Toliko dugo nisam obavljao nikakav stvaran posao, odlažući crkveni rad i život-ulazak braće i sestara. Već je dovoljno dobro što me Božja kuća nije izbacila. Bio sam tako besraman, sve ovo vreme sam se samo šlepao na ovom položaju, i dalje razmišljajući kako obavljam sjajan posao. Koliko mi razuma samo nedostaje!’ Ako može da mrzi sebe i oseti kajanje u svom srcu, zar to nije ispoljavanje posedovanja želje da se preokrene? Ako je u stanju da ovo kaže, to znači da ima tu želju. Pretpostavimo da u svom srcu kaže sledeće: ’Toliko dugo na svom položaju vođe nisam radio ništa drugo osim što sam težio prednostima statusa; samo sam propovedao doktrine i opremao se doktrinama, a nisam stremio život-ulasku. Tek sada kad sam smenjen vidim da sam daleko ispod merila i da mi toliko toga nedostaje. Bog je uradio pravu stvar, a ja moram da se pokorim. Ranije, dok sam imao status, braća i sestre su bili veoma dobri prema meni; kud god da sam išao, oni su se rojili oko mene. Sada na mene niko ne obraća pažnju i svi me odbacuju; to sam i zaslužio, ovo je kazna koju treba da primim. Osim toga, kako bi stvoreno biće moglo da ima ikakav status pred Bogom? Koliki god bio nečiji status, to nisu ni njegov ishod ni njegovo odredište. Dajući mi nalog, Bog nema nameru da ja ističem svoj status niti da uživam u njemu, već da obavljam svoju dužnost. Treba da uradim onoliko koliko sam sposoban. Treba da imam stav pokornosti prema Božjoj suverenosti i uređenjima Božje kuće. Iako je teško pokoriti se, moram to da učinim. Bog je u pravu što postupa onako kako postupa, pa, makar i da imam na hiljade ili na desetine hiljada razloga, nijedan od njih ne bi bio istina. Pokoriti se Bogu je istina!’ Ovo su upravo ispoljavanja preokreta. Ako čovek to poseduje, kako će Bog oceniti tu osobu? Bog će reći da je to pojedinac sa savešću i razumom. Da li je ova ocena visoka? Nije naročito visoka – taj čovek ima samo savest i razum; još uvek nije zadovoljio merilo da bude usavršen od Boga. Ali, kad je reč o takvom čoveku, to je već nešto što treba ceniti – sposobnost pokoravanja je retka i dragocena. Nadalje, kad je reč o tome kako taj čovek stremi kako bi Bog promenio Svoj pogled na njega, to će zavisiti od puta koji on izabere” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, bio sam postiđen i osećao sam krivicu. Kada je osoba sa savešću i razumom premeštena na drugu dužnost ili smenjena, ona je sposobna da se pokori, preispita i razume svoje nedostatke. Prihvata to bez pokušaja da se opravda ili da se pogađa oko uslova, i želi da napravi preokret. Razmišljao sam o tome kako imam loš kov i nisam dorastao dužnostima na izradi tekstova. Nakon meseci obavljanja svoje dužnosti, nisam postigao nikakve rezultate, i bilo je u potpunom skladu sa istina-načelom to što su vođe prilagodile moje dužnosti. Da sam nastavio da obavljam tu dužnost, usporio bih rad i postao negativan zbog mog nedovoljnog kova. Ovo uređenje je bilo korisno i za rad crkve i za mene samog. Međutim, nisam se zahvalio Bogu, pa sam čak postao negativan i žalio se, verujući da je obavljanje dužnosti domaćina za mene krajnje ponižavajuće, kao da sam bio silno ponižen. Svakog dana sam nevoljno obavljao svoju dužnost. Moj kov je bio loš, ali Božja kuća me nije uklonila, već mi je umesto toga dala još jednu priliku da obavljam svoju dužnost. To je bila Božja blagodat i trebalo je da zahvalim Bogu i da to prihvatim i pokorim se bezuslovno. Ali ne znajući šta je dobro za mene, postao sam negativan i zabušavao sam, i osećao sam se ogorčeno i nepokorno. Zaista sam bio lišen savesti i razuma!

Posle toga sam promislio o sebi: zašto sam u svojoj dužnosti uvek bio sputan statusom i ponosom? Pročitao sam odlomak Božjih reči i pronašao osnovni uzrok svog problema. Bog kaže: „Da li stalno želite da u odnosu na druge budete superiorniji, da raširite krila i da poletite, te da radije budete orao, a ne ptičica? Kakva je to narav? Je li to načelo ljudskog vladanja? Vaše vladanje treba da se zasniva na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. Sotona vas je previše duboko iskvario, tako da vi tradicionalnu kulturu – Sotonine reči – stalno uzimate kao istinu, kao nešto čemu težite, usled čega lako skrećete na pogrešan put, lako idete putem protivljenja Bogu. Sva mišljenja i stavovi iskvarenog ljudskog roda, kao i stvari kojima ljudi teže, suprotni su Božjim željama, istini i zakonu Božje suverenosti nad svim stvarima, Njegovim orkestracijama nad svime i kontroli koju On ima nad sudbinom ljudskog roda. Dakle, ma koliko da je, prema ljudskim mislima i predstavama, vaša težnja pravilna i razumna, to sa Božjeg stanovišta nije pozitivna stvar i to nije u skladu s Njegovim namerama. Pošto se suprotstavljaš činjenici Božje suverenosti nad sudbinom ljudskog roda i želiš da ideš sopstvenim putem, uzimajući sudbinu u svoje ruke, ti stalno udaraš glavom o zid, bivaš izudaran i u modricama, i nikad ti ništa ne polazi za rukom. Zašto ti ništa ne polazi za rukom? Zato što nijedno stvoreno biće ne može da izmeni zakon koji je Bog uspostavio, a Božji autoritet i sila su viši od svega ostalog, te nijedno stvoreno biće ne može da ih prekrši. Ljudi uveliko precenjuju svoje sposobnosti. Zbog čega ljudi stalno žele da se oslobode Božje suverenosti, zbog čega stalno žele da se dokopaju vlastite sudbine i da isplaniraju svoju budućnost, zbog čega žele da kontrolišu vlastite izglede, smer i životne ciljeve? Odakle potiče ta motivacija? (Iz iskvarenih sotonskih naravi.) Šta onda te iskvarene sotonske naravi donose ljudima? (Borbu protiv Boga.) A šta proizlazi iz toga što se ljudi bore protiv Boga? (Bol.) Bol ne predstavlja ni polovinu toga – reč je o uništenju! Ono što vam je tu pred očima jesu bol, negativnost i slabost, kao i otpor i pritužbe – a kakav će ishod doneti borba protiv Boga? Potpuno uništenje! To nije sitnica i s tim se ne treba igrati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarene naravi se mogu razrešiti jedino prihvatanjem istine”). Iz Božjih reči sam shvatio da sam uglavnom bio vezan sotonskim otrovima, kao što je „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek stremi ka vrhu, kao što voda teče nizvodno”, i da sam živeo za slavu i dobitak. Kada sam bio mlad, imao sam snažnu želju za ugledom i statusom. Kada sam bio tinejdžer, video sam mnogo ljudi kako rade kao zidari i rekao sam sebi: „Čak i da umrem od siromaštva, nikada neću biti zidar!” Tako sam mislio jer sam verovao da je to posao koji rade ljudi bez kvalifikacija i bez perspektive. Zaista sam zavideo onima koji su vodili velike poslove, oblačili se ugledno i kojima su se divili i zavideli gde god da su išli. Kasnije sam počeo da učim kako da vodim posao i svi seljani su me hvalili, govoreći: „Ovaj mališa ima petlju. Sigurno će imati svetlu budućnost.” Bio sam veoma srećan što to čujem. U svemu što sam radio, morao sam da razmotrim da li je to ugledno ili ne i da li će učiniti da mi se ljudi dive. Nakon što sam pronašao Boga, nastavio sam da živim po tim sotonskim otrovima. Mislio sam da kao običan vernik koji obavlja dužnost koja podrazumeva trud, ne mogu iskazati svoju vrednost. Mislio sam da će me to što sam vođa ili što obavljam dužnost koja ima tehničku komponentu staviti u prvi plan i navesti ljude da mi zavide i da mi se dive; samo tako bi život mogao biti vredan i smislen. Zato sam, obavljajući svoju dužnost, bio veoma aktivan i bio sam u stanju da se odričem stvari i da ih ostavljam za sobom. Prisećao sam se vremena kada sam ranije bio vođa i kako su mi se braća i sestre divili gde god da sam išao. Posebno kada su me molili da se češće okupljam i razgovaram u zajedništvu s njima, bio sam toliko srećan da nisam znao šta da kažem. Osećao sam da sam cenjen i bio sam veoma motivisan da obavljam svoju dužnost. Međutim, kada su me zamolili da obavljam dužnost domaćina, svenuo sam kao opao list. Osećao sam da je obavljanje ove dužnosti manje vredno, pa sam u srcu osećao otpor i žalio se, i postao sam negativan i zabušavao sam u obavljanju svoje dužnosti. Kada sam kuvao, ili bih spremao previše ili premalo, pa ne bi bilo dovoljno za jelo. Ponekad bih video neke ostatke hrane i samo bih od njih površno skuvao obrok, ne mareći da li moja braća imaju dovoljno da jedu ili ne. Kada sam kuvao, nisam uzimao u obzir zdravlje svog brata, a kada bi me dodatno podsećao, postao sam nezadovoljan. Kada sam bio loše raspoložen, nisam čak ni čistio. Kako sam živeo po sotonskim otrovima, sve više sam bio lišen razuma i normalne ljudskosti. Ako se ne bih pokajao, onda ne samo da bi moja braća i sestre osetili odbojnost prema meni, već bi i Bog bio nezadovoljan i vremenom bi me Sveti Duh napustio. Kada sam to shvatio, malo sam se uplašio, pa sam se pomolio Bogu da sam voljan da se pokorim Njegovoj orkestraciji i uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitao još dva odlomka Božjih reči i shvatio kako da se odnosim prema svojim dužnostima. Bog kaže: „U Božjoj kući, kad god se uredi nešto što treba da uradiš, bez obzira na to da li je to težak ili naporan posao, odnosno da li ti se dopada da ga uradiš ili ne, to je tvoja dužnost. Ako to možeš da smatraš nalogom i odgovornošću koje ti je Bog dao i možeš to da obaviš svim svojim srcem i snagom, onda se može reći da je posao koji radiš – dužnost koju obavljaš – relevantan za Božje delo spasenja čoveka. Ako možeš ozbiljno i iskreno da prihvatiš nalog koji ti je Bog dao, kako će te On posmatrati? On će te posmatrati kao člana Svoje porodice. Je li to blagoslov ili jad? (Blagoslov.) To je veliki blagoslov” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Koje funkcije imate kao stvorena bića? To se odnosi na tvoju praksu i dužnost. Ti si stvoreno biće, i ako ti je Bog dao dar za pevanje, a Božja kuća te zaduži da pevaš, onda pevaj dobro. Ako imaš dar za propovedanje jevanđelja, te Božja kuća uredi da propovedaš jevanđelje, onda treba da se trudiš da to dobro obaviš. Ako te Božji izabrani narod izabere za vođu, treba da preuzmeš zaduženje vođstva i vodiš Božji izabrani narod da jede i pije Božje reči, da u zajedništvu razgovara o istini i da uđe u stvarnost. To znači dobro obaviti svoju dužnost. Nalog koji Bog daje čoveku izuzetno je važan i značajan! Kako bi, dakle, trebalo da preuzmeš taj nalog i vršiš svoju funkciju? Može se reći da je to jedno od najvećih pitanja s kojima se suočavaš, presudni trenutak koji odlučuje o tome da li možeš da zadobiješ istinu i biti usavršen od strane Boga. Moraš doneti odluku” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”). Iz Božjih reči sam shvatio da u dužnostima u Božjoj kući nema razlike između velikih i malih, visokih i niskih, ili plemenitih i prostih. Dužnosti proističu iz Božjeg dela spasenja čovečanstva. Bez obzira koju dužnost obavljaš ili da li možeš biti u centru pažnje javnosti ili ne, ako možeš iskreno da prihvatiš svoju dužnost, da se prema njoj odnosiš ozbiljno, igraš svoju ulogu prema Božjim zahtevima i da dobro obavljaš svoju dužnost na prizemljen način, tada će Bog biti zadovoljan. Međutim, ja sam smatrao da je biti vođa ili obavljati dužnost na izradi tekstova ili dužnost sa tehničkom komponentom kao da su to dužnosti visokog ranga. Verovao sam da su ljudi koji obavljaju ovu vrstu dužnosti predmeti Božjeg spasenja, dok oni koji su domaćini i obavljaju svakodnevne poslove samo rintaju i pružaju usluge. Delio sam dužnosti Božje kuće na visoke i niske, plemenite i priproste, i razne stepene. Ovo gledište je bio zaista apsurdno i potpuno u suprotnosti sa istinom. Razmišljao sam o tome kako nemam veštine za rad na izradi tekstova, da sam takođe lošeg kova i dugo nisam postigao nikakve rezultate u svojoj dužnosti. Ako bih se, da bih sačuvao obraz, prisilio na saradnju, onda ne samo da bih ometao delo crkve, već bih bio sklon i da postanem negativan, što ne bi donelo nikakvu korist mom životu. Crkva mi je uredila dužnost domaćina, što je dužnost za koju sam sposoban, i treba da je prihvatim, pokorim se i ispunim svoje odgovornosti. Jedino tada bih imao savest i razum koje treba da imam.

Kasnije sam takođe shvatio da imam pogrešno stanovište, verujući da ako obavljaš važnu dužnost, imaćeš visok status, a da ako obavljaš neuglednu dužnost, imaćeš nizak status. Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči koji je preokrenuo moje pogrešno gledište. Bog kaže: „Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili beznačajna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko stremi ka istini, onda imaš vrednost i dragocen si – ti si jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne stremiš ka istini niti je razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, uzdižu te i obožavaju, ti si i dalje obično smeće. (…) Ako to posmatramo iz sadašnje perspektive, po kom osnovu se nečija vrednost definiše kao plemenita ili prizemna? (Po osnovu stava te osobe prema Bogu, istini i pozitivnim stvarima.) Tako je. Pre svega, čovek mora da razume kakav je Božji stav. Najtačnije, najprikladnije i najpoštenije je najpre razumeti Božji stav, kao i načela i merila po kojima Bog donosi presude o ljudima, a zatim ocenjivati ljude na osnovu tih Božjih načela i merila” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da u Božjoj kući to da li je osoba plemenita ne zavisi od toga da li ima status ili ne, niti zavisi od toga da li joj se neko divi ili je obožava. Umesto toga, zavisi od toga da li ljudi vole istinu i da li streme ka istini. Ako osoba ne stremi ka istini ili ne voli istinu, onda ma koliko visok bio njen status i ma koliko se ljudi okupljalo oko nje i obožavalo je, ne samo da je sve to bezvredno, već će takođe biti razotkrivena i uklonjena zbog uživanja u prednostima statusa. Čak i ako osoba nema status i niko je ne ceni, ako voli istinu, ima bogobojažljivo srce i može da veruje u Boga i da obavlja svoju dužnost na prizemljen način, takvi ljudi su vredni u Božjim očima. U prošlosti sam oduvek smatrao da su dužnosti domaćina i opšti poslovi rad koji podrazumeva naporan trud, na koji svi gledaju s visine, te da bi, bez obzira na to koliko ih dobro čovek obavljao, to bilo uzaludno. Stoga nisam želeo da obavljam takvu vrstu dužnosti, već sam samo težio tome da budem vođa ili da obavljam dužnost sa tehničkom komponentom. Sada sam shvatio koliko je moje gledište apsurdno! Razmišljao sam o tome kako je Pavle težio da bude iznad svih ostalih apostola. Proputovao je veći deo Evrope da propoveda jevanđelje, a takođe je napisao mnogo pisama, zadobivši divljenje i obožavanje svih. Međutim, nije zadobio istinu i život, i imao je duboko ukorenjenu iskvarenu narav. Na kraju je čak izgovorio tako drsku i izdajničku stvar kao što je: „Meni je živeti hristos” i Bog ga je kaznio. Uvideo sam da je put kojim koračam Pavlov put i, ako ne bih promenio pravac, ishod bi mi na kraju bio isti kao Pavlov. Morao sam brzo da se pokajem i promenim. Nakon toga sam bio u stanju da se s pažnjom odnosim prema dužnosti domaćina i svakog dana bih promišljao kako da dobro obavim tu dužnost i da dobro ugostim svoju braću i sestre. Više se nisam osećao manje vrednim.

Tokom vremena dok sam obavljao dužnost domaćina, naučio sam kako da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, stekao sam izvesnu spoznaju o sopstvenim iskvarenim naravima, uspeo sam da umirim srce kako bih obavljao dužnost i proživeo sam ponešto od ljudskog obličja. Sve su to lekcije koje sam naučio obavljajući dužnost domaćina. Zahvaljujem Bogu iz dubine srca!