Autor: Džou Sijaou, Kina

Godine 2012. moja supruga i ja prihvatili smo delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Često smo se okupljali i zajedno čitali Božje reči i svaki dan je proticao u sreći i ispunjenosti. Dve godine kasnije, izabran sam za crkvenog vođu. Pošto sam bio zauzet svojim dužnostima i provodio manje vremena kod kuće, moja supruga je postala pomalo nezadovoljna, govorila je da se ne brinem o porodici i da mi nije stalo do nje. Iako sam znao da je savršeno prirodno i opravdano obavljati dužnost stvorenog bića, isto tako sam osećao da ono što je moja supruga govorila ima smisla i da treba da ispunim svoju odgovornost kao suprug i da se dobro brinem o njoj i detetu kako bismo imali srećan brak i savršenu porodicu. Tako bih, kada sam bio kod kuće, obavljao mnogo kućnih poslova i spremao ukusnu hranu za svoju suprugu, trudeći se da budem dobar muž. Ponekad nisam mogao da brinem o svojoj supruzi jer sam bio prezauzet svojim dužnostima, pa bih posle pokušao da to nadoknadim najbolje što mogu, jer sam se plašio da će njeno nezadovoljstvo uticati na osećanja među nama. Kasnije sam postao propovednik i imao sam još manje vremena da provodim sa njom kod kuće. Ponekad sam zbog mnoštva dužnosti bio odsutan i po nekoliko dana i supruga bi se žalila na mene. Iako zbog toga nisam odlagao svoje dužnosti, u srcu sam uvek osećao krivicu prema supruzi. Zato sam joj pre odlaska od kuće pripremao obroke, a pri povratku sam davao sve od sebe da ispunim bilo koji od njenih zahteva ili bih je negde izveo. Mislio sam da je to jedini način da učinim ono što dobar muž treba da učini kako bih naš brak učinio srećnim.

Kasnije se moja supruga potpuno usredsredila na jurnjavu za novcem i na fizička zadovoljstva i dani su joj prolazili u jelu, piću i zabavi sa prijateljima. Ne samo da je zapostavila porodicu, već je često išla i po kafanama. Dok sam gledao kako mi supruga postaje sve izopačenija, počeo sam da brinem da toliko vremena provodi s tim ljudima da neće moći da odoli iskušenju i da će me izdati. Zar se ne bi raspala porodica koju sam s toliko truda gradio? Često sam iskreno razgovarao sa svojom suprugom i čitao joj Božje reči, nadajući se da će se kloniti tih problematičnih mesta. Ona bi se složila na rečima, ali se posle toga uopšte ne bi promenila. Postepeno smo imali sve manje tema za razgovor i počela je da me ignoriše kad bih se vratio kući. Često sam brinuo da li me je supruga već izdala. Posebno bi me obuzeo neki osećaj usamljenosti kada bih se vratio i zatekao praznu kuću. Mislio sam da bi veza koju smo supruga i ja godinama gradili mogla da se prekine i to me je ispunjavalo bolom i patnjom. Baš kada sam bio ophrvan bolom, nesposoban da se otrgnem, jednog dana u avgustu 2020. godine dobio sam pismo od vođe u kojem me obaveštava da je mog partnera, brata Vanga Ćijanga, uhapsila policija, koja je pribavila snimke nadzornih kamera i proveravala ljude koji su bili u kontaktu sa njim, i da treba odmah da odem od kuće i sakrijem se. Suočen sa ovom iznenadnom vešću, u početku nisam znao šta da radim. Mislio sam da ako odem, više neću moći da se brinem o supruzi i detetu i da bi porodica mogla da se raspadne. To mi je zadalo veliku bol. Ali ako ne odem, uhapsiće me i mučiti. Na kraju sam ipak odlučio da odem od kuće. Dva meseca kasnije, dobio sam pismo od kuće u kojem je pisalo da je pre nekoliko dana sedam policajaca upalo u moju kuću da me uhapsi i da su, kada me nisu pronašli, uhapsili supruginu stariju sestru. Imajući u vidu svoju bezbednost, morao sam da odem negde drugde da se sakrijem.

Jednog dana u julu 2023. godine dobio sam pismo od kuće u kojem mi supruga saopštava da se, pošto me nema tri godine, sprema da podnese zahtev za razvod braka i da se uda za nekog drugog. Iako mi je često nailazila misao da me supruga možda više neće čekati, kada me je to stvarno zadesilo, još uvek nisam imao hrabrosti da se s tim suočim. Pomislio sam: „Kada se naš brak raspadne, zar neće biti izgubljen dom koji sam s toliko truda gradio svih ovih godina? U braku smo jedanaest godina i imamo divnu ćerku. Proveli smo toliko srećnih i radosnih trenutaka zajedno. Ako se razvedemo, kako ću dalje sam?” Noću sam ležao u krevetu i nisam mogao da zaspim, razmišljajući o tome kako će i moje dete patiti u budućnosti. Srce mi je bilo ispunjeno bolom i patnjom i pala mi je na pamet pomisao da se vratim kući da spasim brak. Ali policija me je tražila, i tokom gotovo tri godine koliko me nije bilo kod kuće, nekoliko puta su dolazili da nadgledaju moj dom, a prisluškivali su i telefon moje supruge. Ako bih se brzopleto vratio kući, ne samo da bi me uhapsili, već bih i crkvi doneo nevolje. Pored toga, obavljao sam svoje dužnosti, pa kada bih otišao, to bi značilo da napuštam svoje dužnosti i izdajem Boga. Razum mi je govorio da ne mogu da se vratim kući, ali ako se ne vratim kući, to bi značilo kraj mog braka. Obuzet bolom, napisao sam pismo supruzi tražeći od nje da ostane, nadajući se da može da razume moje teškoće. Čak i kada sam napisao pismo, znao sam da moje iskrene reči možda neće imati uticaja na nju. U srcu sam osećao veliku bol, pa sam se pomolio Bogu.

Kasnije sam pročitao Božje reči i razumeo kako da se ophodim prema braku i porodici. Svemogući Bog kaže: „Nikada ne smeš da zaboraviš da si stvoreno biće, da je Bog Onaj koji te je vodio kroz život do ovog trenutka, da ti je Bog dao brak, da ti je dao porodicu, i da ti je Bog dodelio odgovornosti koje treba da ispuniš u okviru braka, i da nisi ti taj koji je izabrao brak, da nisi došao da se venčaš ni iz čega, niti možeš da održiš svoju bračnu sreću oslanjajući se na sopstvene sposobnosti ili snagu. Da li sam sada to jasno objasnio? (Jesi.) Da li razumete šta treba da radite? Da li vam je put sada jasan? (Jeste.) Ako ne postoji sukob, niti protivrečnost između odgovornosti i obaveza koje treba da ispuniš u braku i tvoje dužnosti i misije kao stvorenog bića, onda pod takvim okolnostima treba da ispuniš svoje odgovornosti u okviru braka onako kako one treba da budu ispunjene, i treba valjano da ispuniš svoje odgovornosti, da preuzmeš odgovornosti koje treba da preuzmeš, i da ne pokušavaš da ih izbegneš. Moraš da preuzmeš odgovornost za svog partnera – za njegov život, za njegova osećanja i za sve što ima veze s njim. Međutim, kada postoji sukob između odgovornosti i obaveza koje si preuzeo u okviru braka i tvoje misije i dužnosti kao stvorenog bića, onda ono što moraš da otpustiš nije tvoja dužnost ili misija, već su to tvoje odgovornosti u okviru braka. To je ono što Bog očekuje od tebe, to je Božji nalog za tebe i, naravno, to je ono što Bog zahteva od svakog muškarca ili žene. Tek kada budeš sposoban za to, stremićeš ka istini i sledićeš Boga. Ako nisi sposoban za to i ne možeš da primenjuješ na taj način, onda si samo nominalni vernik, ne slediš Boga iskrenim srcem i nisi neko ko stremi ka istini. (…) Neki ljudi kažu: ’Ako odem u inostranstvo da izvršavam svoju dužnost, onda ću morati da napustim svoju porodicu. Zar nikada više neću moći da vidim svog muža (ili ženu)? Zar nećemo morati da živimo odvojeno na različitim mestima? Hoće li se naš brak raspasti? Kako ću onda živeti bez svog muža (ili žene)?’ Da li bi trebalo da razmišljaš o tome kakva će biti tvoja budućnost? O čemu bi najviše trebalo da razmišljaš? Ako želiš da budeš neko ko stremi ka istini, onda ono o čemu bi najviše trebalo da razmišljaš jeste to kako da otpustiš ono što Bog traži od tebe da otpustiš i kako da ostvariš ono što Bog traži od tebe da ostvariš. Čak i ako u budućnosti budeš bez braka i bez partnera pored sebe, i dalje možeš da doživiš svoje pozne godine i da živiš dobro. Međutim, ako napustiš ovu priliku da izvršavaš svoju dužnost, onda je to ravno tome da napuštaš dužnost koju treba da izvršavaš i misiju koju ti je Bog poverio. Za Boga, ti tada ne bi bio neko ko stremi ka istini, neko ko istinski želi Boga niti neko ko teži spasenju. Ako aktivno napustiš svoju priliku i pravo da postigneš spasenje, napustiš svoju misiju, a umesto toga izabereš brak, izabereš da živiš zajedno sa svojim supružnikom, izabereš da ga pratiš i da mu udovoljavaš, i izabereš da očuvaš svoj brak, onda ćeš na kraju zasigurno nešto izgubiti dok nešto zadobijaš. Razumeš šta ćeš izgubiti, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). „Bog ti je dao sređen život i partnera samo da bi mogao bolje da živiš i da bi imao nekoga da se brine o tebi, da bi imao nekoga pored sebe, a ne da bi mogao da zaboraviš na Boga i na Njegove reči ili da napustiš obavezu da izvršavaš svoju dužnost i da napustiš svoj životni cilj da težiš ka spasenju kada imaš supružnika, a zatim da živiš za svog supružnika. Ako se zaista tako ponašaš, ako zaista tako živiš, onda se nadam da ćeš promeniti pravac što je pre moguće. Bez obzira na to koliko ti je neko važan, ili koliko ti je važan za život, za tvoje življenje ili čak za tvoj životni put, on nije tvoje odredište jer je samo iskvareno ljudsko biće. Bog ti je uredio trenutnog supružnika i možeš da živiš zajedno sa njim. Ako bi Bog za tebe uredio nekog drugog, ti bi i dalje mogao da živiš podjednako dobro, što znači da tvoj trenutni supružnik nije tvoj jedini, niti je on tvoje odredište. Samo je Bog Onaj kome se može poveriti tvoje odredište, i samo je Bog Onaj kome se može poveriti odredište ljudskog roda. Kao što možeš da preživiš i živiš kada napustiš svoje roditelje, isto tako možeš da živiš podjednako dobro ako napustiš svog partnera. Tvoji roditelji ti nisu odredište, niti je to tvoj partner. Nemoj da zaboraviš najvažniju stvar u životu, pitanje toga da ti je Bog poverio nalog da izvršiš svoju dužnost, samo zato što imaš brak, partnera: mesto da odmoriš svoje srce i svoje telo. Ako zaboraviš Boga, zaboraviš ono što ti je On poverio, zaboraviš dužnost koju stvoreno biće treba da izvršava i zaboraviš šta je tvoj identitet, onda ćeš izgubiti svu savest i razum” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Iz Božjih reči sam shvatio da su i brak i porodica i deca darovi od Boga i da ih je Bog dao ljudima da se ne bi osećali usamljeno, i da bi supružnici mogli da se brinu jedno o drugom i da budu zajedno kako bi živeli bolje, ali ne i da bi ljudi supružnika smatrali svojim životnim odredištem, ili da bi održavanje porodice ili braka smatrali svojim životnim ciljem. Ali ja nisam shvatao istinu i mislio sam da je moja druga polovina moje odredište i da je sreća u braku moj cilj za kojim treba da tragam u životu. Pošto mi je kao detetu nedostajala roditeljska ljubav i toplina porodice, kad sam odrastao, čeznuo sam za toplinom i srećom porodice. Kada sam se venčao sa svojom suprugom, iskusio sam njenu ljubav prema meni i sreću i radost koju mi je dete donelo, i postao sam još uvereniji da je imati savršenu porodicu divna stvar. Zato mi se srce slomilo kada sam čuo da moja supruga želi da podnese zahtev za razvod braka, i osećao sam se kao da ne mogu da nastavim da živim bez braka i porodice. Čak sam razmišljao i o tome da ostavim svoje dužnosti i vratim se kući kako bih spasio svoj brak. Tek tada sam shvatio da mi je u srcu brak bio važniji od Boga i od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Istina je bila da mi je Bog dao brak i porodicu i dao mi je odgovornost prema porodici, ali Božja namera nije bila da nakon venčanja napustim svoje dužnosti. Stremljenje ka istini i vršenje moje dužnosti kao stvorenog bića jesu stvari koje treba da radim u svakom trenutku i to su najvažnije stvari. Razmišljao sam o tome koliko se misionara sa Zapada, da bi prenosili jevanđelje Gospodnje, odreklo svog braka, posla i udobnog života, i putovalo hiljadama kilometara u Kinu da propovedaju jevanđelje, i o tome kako se zahvaljujući njima jevanđelje Gospoda Isusa proširilo u celoj Kini. Uživao sam u zalivanju i opskrbi toliko mnogo Božjih reči, a šta sam ja učinio za Boga? Kada je moja supruga rekla da želi razvod, moja prva pomisao je bila da će, nakon razvoda, moje dete patiti bez porodice, a da ja više neću uživati u toplini i sreći koju porodica pruža. Srce mi se tada ispunilo bolom i tugom i nosio sam se mišlju da odustanem od svojih dužnosti kako bih se vratio kući i spasio brak. Vodio sam računa samo o svojim sopstvenim interesima i nisam obraćao pažnju na Božju nameru. U poređenju sa tim misionarima sa Zapada, bio sam potpuno lišen savesti i pun sebičnosti, i bio sam nedostojan svih godina Božjih smernica i opskrbe koje sam primio. Kada sam razmišljao o tome, osetio sam se veoma krivim i da ne treba da brinem niti da se opterećujem svojim životom u budućnosti. Ono što je bilo najvažnije u ovom trenutku bilo je razmislim o tome kako da ispunim svoje dužnosti. Kasnije sam se usredsredio na svoje dužnosti.

Mesec dana kasnije, moja tašta je poslala pismo u kojem je pisalo da je moj zet preko internih kanala saznao da verovatno nisam na poternici i da policija samo želi da me uhapsi. Sve dok napustim lokalno područje, neću morati da se i dalje krijem. Moja supruga, dete i tašta su bili u drugoj pokrajini, a tašta me je pitala da li bih bio voljan da odem tamo. Pomislio sam u sebi: „Ako mogu da se vratim ženi i detetu, moja porodica se neće raspasti, a moje dete će moći da uživa u toplini porodice.” Ali odjednom sam se setio da sam se molio Bogu da ću ostati veran svojim dužnostima. Odustati sada od svojih dužnosti i vratiti se da spasem svoj brak značilo bi obmanjivati Boga! Štaviše, nije bilo nikog pogodnijeg od mene da obavlja ovu dužnost. Kad bih otišao, rad bi sigurno trpeo. U tom trenutku sam shvatio da je primanje pisma od moje tašte tog dana bio test za mene, da se vidi šta ću izabrati. Morao sam da izaberem da udovoljim Bogu i da dam prioritet svojim dužnostima. Zato sam se molio Bogu: „Bože, osećam se pomalo slabo u srcu i želim da se vratim da spasem svoj brak, ali znam da ne mogu da napustim svoje dužnosti, a još manje da Te izdam. Bože, molim Te, usmeri me da budem postojan u svom svedočenju.”

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i saznao kako treba da postupim. Svemogući Bog kaže: „Ljudi žive u materijalnom svetu, i mada ti slediš Boga, nikada ne vidiš niti shvataš kako te Bog opskrbljuje, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole ili kojima je duboko stalo do tebe, vidiš stvari koje koriste tvom telu i brineš o ljudima i stvarima koje voliš. To je ta takozvana ljudska nesebičnost. Takvi ’nesebični’ ljudi, međutim, nikada i ne mare za Boga koji im daruje život. Za razliku od Božje, ispostavlja se da je čovekova ’nesebičnost’ sebična i dostojna prezira. ’Nesebičnost’ u koju čovek veruje, prazna je, nerealna i uprljana, ne podudara se s Božjom nesebičnošću i nema nikakve veze s Bogom. Čovekova ’nesebičnost’ služi njemu samom, dok je Božja nesebičnost istinsko otkrovenje Njegove suštine. Upravo zahvaljujući Božjoj nesebičnosti, čovek je od Njega dobija stalnu opskrbu. Možda vas tema o kojoj danas govorim ne pogađa previše, pa samo klimate glavom u znak odobravanja, ali kad pokušaš da svojim srcem shvatiš Božje srce, nesvesno ćeš doći do sledećeg otkrića: od svih ljudi, događaja i stvari koje opažaš u ovom svetu, samo je Božja nesebičnost stvarna i konkretna, zato što je samo Njegova ljubav prema tebi bezuslovna i neokaljana. Osim Božje, takozvana nesebičnost svih drugih je lažna, površna i neautentična; ona ima određenu svrhu, određene namere, nosi u sebi transakciju i ne može da izdrži proveru. Moglo bi se čak reći da je prljava i ogavna. Da li se slažete sa ovim rečima?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Svaka rečenica Božje reči zabadala mi se u srce, a naročito sledeće Božje reči: „Ljudi žive u materijalnom svetu, i mada ti slediš Boga, nikada ne vidiš niti shvataš kako te Bog opskrbljuje, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole (…) i brineš o ljudima i stvarima koje voliš.” Ono što Bog kaže je istina. Od kada me progone policijske snage KPK-a, braća i sestre su me uvek ugostili, pa su me čak i premestili negde drugde, rizikujući svoju bezbednost. To je sve bila Božja ljubav. Pogotovo kada sam tek otišao od kuće, često sam mislio na svoju suprugu i dete i srce mi je bilo puno bola i slabosti. Božje reči su me neprestano zalivale i prosvećivale, što mi je omogućavalo da shvatim istinu i da imam vere da nastavim dalje. Tokom poslednjih nekoliko godina dok sam obavljao svoju dužnost, Bog je za mene upriličio razne ljude, događaje i stvari, omogućavajući mi da iskusim Božje reči i da ostvarim određeni napredak u životu. Toliko sam toga primio od Boga! Ali kada sam dobio pismo od kuće da nisam na poternici i da mogu da odem u drugo mesto i da ponovo budemo na okupu, prva stvar na koju sam pomislio bile su moja supruga i ćerka, i mislio sam da bih, kada bih se vratio supruzi, mogao da spasim naš brak. Nisam mogao da ne budem uzbuđen i čeznuo sam da se odmah vratim svojoj porodici. To je bio dokaz da su mi u srcu bili samo moja supruga i ćerka: u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Razmišljajući o tome koliko je velika Božja ljubav prema meni i kako nisam dao Bogu gotovo ništa zauzvrat, u srcu sam osetio veliku krivicu i kajanje. Zbog osećaja zaduženosti nekontrolisano sam plakao i mrzeo sam sebe što sam bio tako sebičan i bez trunke ljudskosti. Božja ljubav prema čovečanstvu je iskrena, nesebična i sveta, bez nečistoća ili bilo čega što se traži zauzvrat. Ali ljudska ljubav je potpuno transakciona i nečista, prepuna lažnih osećanja i sebičnosti. Baš kao i kada sam želeo da se vratim kući da spasim brak, iza toga su bile lične namere. Brinuo sam se da ću biti usamljen kada se brak raspadne i da nikada više neću uživati u toplini i radosti koju mi je pružala porodica. Želja moje supruge da se razvede takođe se zasnivala na njenoj brizi za svoju budućnost. Kada sam bio kod kuće, ona je često govorila: „Da se ne brineš o meni i da se ne ophodiš lepo prema meni, odavno bih te ostavila.” To je postala stvarnost. Pošto nisam mogao uvek da budem uz nju, na kraju bi me ostavila. Ljubav moje supruge prema meni nikada nije bila stvarna. Dolazila je sa uslovima. Ujedno sam takođe pomislio: „Moja supruga ne stremi ka istini, već je fokusirana na ovozemaljske trendove. Često govori negativno preda mnom, sputava me i traži od mene dobar materijalni život. U stvari, moja supruga je bezvernica. Ona juri za bogatstvom i zadovoljstvom i ide putem svetovnih ljudi. Ja, opet, želim da sledim Boga i da hodam putem stremljenja ka istini. Predodređeni smo da ne budemo skladni i ako na silu budemo zajedno, ne samo da neće biti sreće, već će mi to doneti i beskrajnu patnju.” Svađe i sukobi sa suprugom pre nego što sam otišao od kuće još uvek su mi bili u živom sećanju. Kada bih sada odlučio da se vratim kući, naš brak bi možda bio spasen, ali na kraju bih bio u istoj situaciji kao pre tri godine, zarobljen u telesnim osećanjima i bez namere da stremim ka istini ili da obavljam svoje dužnosti, a kamoli da budem spasen. Pored toga, uvek sam se brinuo da će razvod povrediti moju ćerku ili da će u budućnosti pretrpeti još više nedaća. Ali istini za volju, ne odlučujem ja o tim stvarima, jer roditelji svojoj deci mogu da ponude samo pomoć i negu u fizičkom i materijalnom smislu, a kakva će na kraju biti detetova sudbina, kakve će patnje pretrpeti i koje će blagoslove primiti, već je predodredio i uredio Bog. Uvek sam se brinuo za svoju ćerku – i to je bio nedostatak vere u Božju suverenost. Nakon što sam sve to shvatio, postao sam spreman da prepustim svoju ćerku Bogu. Kasnije mi je tašta pisala da mi je ćerka dobro i da je naučila više od desetak himni i da čak može da pleše u slavu Boga. Shvatio sam da su moje brige suvišne. Pomolio sam se Bogu, zaklinjući se da neću biti sputan svojim brakom i da ću pravilno stremiti ka istini i obavljati svoje dužnosti. U oktobru 2023. godine, saznao sam da je moja supruga okarakterisana kao bezvernica i uklonjena iz crkve, ali sam se osećao prilično mirno, i zahvalio sam Bogu što me je zaštitio od napuštanja mojih dužnosti zbog nje.

Posle toga nisam mogao da ne razmišljam: „Zašto sam se prema srećnom braku i porodici uvek odnosio kao da su mi životna težnja, i davao sve od sebe da ih održim? Šta je osnovni uzrok toga?” Pročitao sam odlomak Božjih reči: „Pogubni uticaji i feudalni način razmišljanja, duboko usađeni u ljudsko srce kroz hiljade godina ’nacionalnog duha’, vezali su i okovali ljude, ostavljajući ih bez i trunke slobode, bez ikakve ambicije ili istrajnosti i bez želje za napretkom, učinivši da umesto toga oni ostanu negativni i nazadni, ukopani u robovskom mentalitetu i tako dalje. Ovi objektivni činioci dali su neizbrisiv prljav i ružan pečat ideološkom pogledu, težnjama, moralnosti i naravi ljudskog roda. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma i niko od njih ne razmišlja o tome da ga prevaziđe niti razmišlja o prelasku u idealan svet; naprotiv, oni svoje dane provode sa osećajem zadovoljstva prema onome što im je život odredio: rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoj težak posao i sanjajući o tome da imaju prijatnu i srećnu porodicu, o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama i o mirnom proživljavanju svog života… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario najveličanstveniji život od svih ljudskih života, već se sve svelo na nameru da se uzajamno pokolju, na trku za slavom i dobitkom i na međusobno spletkarenje u ovom mračnom svetu. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi oni delovi čoveka kojima vlada uticaj tame još odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi još manje imaju želju da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Iz Božjih reči sam razumeo da su na mene uticale i da su me zatrovale tradicionalna kultura i misli koje je usadio Sotona, kao što su „držati se za ruke i ostariti zajedno” i „par koji se voli i podržava i u dobru i u zlu”, tretirajući srećan brak i skladnu porodicu kao ciljeve kojima sam težio, ne znajući zašto ljudi žive ili kako da žive na smislen i vredan način. Setio sam se detinjstva, kada sam se osećao jadno jer mi roditelji nisu pružali toplo porodično okruženje, i smatrao sam da je zajedništvo porodice simbol sreće. Kada smo se venčali, uživao sam u brizi i pažnji svoje supruge, kao i u sreći koju su mi doneli porodica i ćerka, pa sam želeo da ceo svoj život posvetim očuvanju sreće svog braka. Nakon što sam pronašao Boga, obavljao sam svoju dužnost u crkvi, ali mi je srce bilo kod kuće i stalno sam razmišljao o skorom povratku kući kako bih ponovo bio sa suprugom i detetom, i samo bih otaljavao svoju dužnost. Ponekad sam bio toliko zauzet dužnošću da sam zanemarivao svoju suprugu, i kada bih stigao kući, pokušao bih da se iskupim. Šta god je moja supruga želela da jede, da kupi ili gde god je želela da ide, čak i ako su njeni zahtevi bili nerazumni, trudio sam se da ih ispunim. Pokušao sam na razne načine da joj udovoljim. Kasnije, zbog hapšenja koje je policija sprovodila, nisam mogao da se vratim kući tri godine i moja supruga je želela da podnese zahtev za razvod braka. Brinuo sam se da će, ako se razvedemo, dom koji sam s toliko truda gradio biti izgubljen tako da sam želeo da se vratim kući da spasim brak. U nekoliko navrata sam čak zamalo napustio svoje dužnosti i izdao Boga. Kada se osvrnem unazad, zaista sam bio u opasnosti. Sada sam konačno mogao jasno da vidim da su me ideje i pogledi stremljenja ka srećnom braku i skladnoj porodici vezivali, usled čega sam brak i porodicu smatrao važnijima od dužnosti stvorenih bića, pa iz tog razloga tokom sedam ili osam godina svog verovanja u Boga nisam ušao u mnogo istina-stvarnosti, izgubivši mnogo vremena. U prošlosti sam uvek verovao da će moj brak biti srećan sve dok sam dobar prema svojoj supruzi i trudim se za ovu porodicu. Zato bih pokušavao na sve moguće načine da ugodim svojoj supruzi, nadajući se da ću time spasti svoj brak, ali na kraju me je ona ipak ostavila. Njena ljubaznost prema meni u potpunosti je bila rezultat mog truda i cene koju sam platio zarad nje, pa čak i toga što sam otišao toliko daleko da sam pogazio svoj integritet i dostojanstvo da bih joj udovoljio. Ali pošto moja supruga sada više nije mogla da uživa u ljubaznosti koju sam joj nekad ukazivao, poželela je da se razvede kako bi mogla da nađe nekog drugog. Naš brak je u potpunosti bio transakcione prirode. Kada smo mogli da izvučemo neku korist, među nama su postojali ljubav i slast, ali kada koristi više nije bilo, odbacila me je. Gde je tu sreća? Osvrćući se na te stvari, shvatio sam da dugogodišnji trud i sve moje žrtve nisu mogli da mi donesu pravu ljubav ili sreću; umesto toga, zauzvrat sam dobio samo slomljeno srce i bol. Tek tada sam shvatio da je ideja o ljubavi između supružnika i o bračnoj sreći samo šarena laža koju Sotona koristi da ljude navede na pogrešan put, ništa drugo do laži i obmana. Cena moje težnje za bračnom srećom tokom godina bila je prevelika i uopšte nije bila vredna toga! Verovao sam u Boga, ali nisam stremio ka istini, već sam samo tražio bračnu sreću. U tome sam padao na Sotonine trikove. Potrošio sam sve svoje vreme i energiju pokušavajući da udovoljim svojoj supruzi i da sačuvam naš brak, zbog čega nisam stekao istinu koju je trebalo da steknem niti sam ispunio dužnosti koje je trebalo ispunim. To ne samo da je odložilo moj životni rast, već je i izneverilo Božja očekivanja. Zaista sam bio nepromišljen!

Kasnije sam pročitao Božje reči i počeo sam da stičem neko razumevanje o tome čemu ljudi treba da teže u životu. Svemogući Bog kaže: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). „Svi ljudi moraju da tragaju za tim da prožive smislen život i ne treba da se zadovoljavaju svojim trenutnim okolnostima. Da bi proživeli Petrov lik, moraju da poseduju Petrovo znanje i njegova iskustva. Moraju da streme ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Moraju da streme ka dubljoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i ka životu koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će oni biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na aktivan ulazak u ono što je pozitivno i ne smeš biti negativan i dozvoliti sebi da nazaduješ zato što si zadovoljan trenutnom udobnošću, istovremeno zanemarujući dublje, detaljnije i praktičnije istine. Moraš posedovati praktičnu ljubav i moraš iznaći svaki mogući način da se oslobodiš tog dekadentnog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog života. Moraš proživeti život pun smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko ima rešenost i voli Boga, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takvu rešenost i istrajnost, i ne treba da budeš slabić bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga i dalje imati ovakvu priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš istu rešenost i istu savest kao Petar; moraš živeti smislen život, a ne poigravati se sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš pažljivo da razmotriš svoj život i da mu pristupiš, razmatrajući kako da sebe prineseš Bogu, kako da imaš smisleniju veru u Boga i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su veoma jasne. Kao vernici, treba da težimo da volimo i obožavamo Boga. Samo ima smisla živeti kao Jov i Petar. Razmišljao sam o tome kako je Petar u mladosti svesrdno sledio Boga, ali su se njegovi roditelji nadali da će se on istaknuti i postati zvaničnik. Međutim, on nije postavio očekivanja roditelja kao svoj cilj, niti ga je bilo briga da li će njegove odluke uticati na njegov odnos sa roditeljima. Umesto toga, posvetio se nastojanju da traga za tim da upozna i voli Boga, i na kraju je zbog Boga razapet naglavačke, postajući uzor ljubavi prema Bogu. Zatim je tu i Jov. U kušnjama je izgubio svu stoku, ovce i decu, telo mu je bilo prekriveno ranama i supruga mu je rekla: „Prokuni Boga, pa umri!” (Knjiga o Jovu 2:9). Kada je Jov čuo šta njegova supruga govori, nastavio je da se drži svoje vere u Boga i prekorio je ženu, nazivajući je nepromišljenom. Bio je postojan u svom svedočenju za Boga i osramotio je Sotonu. Iz iskustava Petra i Jova, video sam da Božje odobravanje možemo dobiti samo tragajući za tim da upoznamo i volimo Boga, dobro obavljajući svoje dužnosti, kao i ako smo postojani u svom svedočenju. To je jedini način da se vodi najsmisleniji život. Zatim sam umirio svoje srce i posvetio se svojim dužnostima, a istovremeno sam vežbao pisanje članaka o iskustvenom svedočenju. Kasnije sam saznao da je jedan od mojih iskustvenih članaka pretvoren u video-zapis. Bio sam veoma ganut što sam mogao da iskoristim svoje iskustvo da svedočim za Boga, i sve sam više osećao da je samo stremljenje ka istini i svedočenje o Bogu najsmislenije i da samo to može doneti istinsku sreću i radost.

U februaru 2024. godine dobio sam pismo od roditelja, u kojem je pisalo da je moja supruga podnela zahtev za razvod braka na sudu. Primio sam tu vest prilično smireno i nisam bio uznemiren niti tužan zbog toga što se moja supruga razvodi od mene. Umesto toga, osetio sam da je to neka vrsta oslobođenja. Sada mogu da skinem to breme i svesrdno sledim Boga. To je Božje spasenje za mene i zahvaljujem se Svemogućem Bogu iz dna duše!