2011. godine, prihvatio sam Svemogućeg Boga zajedno sa svojom majkom. Pošto sam u to vreme još išao u školu, prisustvovao sam okupljanjima samo nedeljom. 2016. godine, nakon što sam završio srednju školu, došao sam u crkvu da obavljam svoje dužnosti.

U avgustu 2018. godine imao sam dvadeset dve godine. Pošto je KPK uvek proganjala i hapsila hrišćane, planirao sam da odem u slobodnu i demokratsku zemlju da tamo verujem u Boga. Međutim, neočekivano sam bio uhapšen na aerodromu. Da bi me naterali da izdam informacije o crkvi, policajci su me terali da stojim sa spojenim stopalima od 6 ujutru do ponoći svakog dana, šest ili sedam dana zaredom. Stajao sam toliko dugo da mi se vrtelo u glavi, noge su me bolele i trnule su, a disanje mi je bilo ubrzano. Policajci su mi pretili: „Ako ne progovoriš, obesićemo te i daćemo ti da osetiš ukus ’dvojakog mučenja – ledom i vatrom’. Prvo ćemo te spržiti uređajem visoke temperature, a zatim na silu sipati vodu u tebe i tako stalno ukrug. Ali tada više nećeš moći da pričaš, čak i da želiš.” Prisećajući se svoje braće i sestara koje je policija mučila, srce mi se ispunilo strepnjom: „Da li ću moći da izdržim ako me budu mučili?” U srcu sam se tiho molio Bogu, tražeći da mi da snagu i veru. Videvši da i dalje ne progovaram, policajac mi je pritisnuo glavu nadole i prislonio mi užaren opušak uz nozdrve. Gusti dim i toplota prodirali su mi kroz nozdrve, gušeći me i otežavajući mi disanje. Imao sam osećaj da ću da se ugušim. Spržili su mi i kožu pod nozdrvama i osetio sam oštar bol. Onda su mi podigli ruku, upalili upaljač, i pekli mi ruku plamenom. Instinktivno sam pokušao da povučem ruku, ali su je policajci čvrsto držali, ne dozvoljavajući mi da se pomerim. Pekli su mi ruke nekoliko desetina sekundi i osećaj je bio kao da mi neko kida kožu. Bol je bio nepodnošljiv i na kraju su mi ruke bile pune plikova veličine jajeta. Policajci su čak upućivali zlobne poglede i osmehe, a ja sam bio ispunjen besom, ozlojeđenošću i strahom. Ti đavoli su bili spremni na sve i nisam znao kako će me sve mučiti. Bio sam iznemogao i želeo sam da odem iz tog pakla što je pre moguće. Ali u srcu sam znao da ne mogu da budem Juda i da izdam braću i sestre da bih produžio svoj bedan život. Zato sam se u sebi molio Bogu, zaklinjući se da, čak ni po cenu života, neću izdati interese Božje kuće i da nikada neću postati Juda. Nekoliko dana kasnije, policija je dovela moju porodicu da me natera da potpišem „Tri izjave”, govoreći da bi me pustili kad bih to uradio. Moj otac, koga je velika crvena aždaja navela na pogrešan put, rekao je da bi me se odrekao kad ne bih potpisao. Znao sam da je to Sotonin trik i odbio sam da potpišem. Policajci su mi tada zapretili: „Daćemo ti još jednu šansu večeras, ali ako ni sutra ne potpišeš, odvešćemo te na jedno mesto gde ćeš dobiti ono što zaslužuješ!” Uplašio sam se kad sam to čuo: „Spremni su na sve, a najnemilosrdniji su posebno prema onima koji veruju u Svemogućeg Boga. Ako budem odbijao da potpišem, ko zna kako će me mučiti?” Pomisao na patnju goru od smrti bila je zastrašujuća: „Šta ako ne uspem da izdržim mučenje, postanem Juda i izdam Boga? Tada bih uvredio Božju narav i nikada više ne bih imao priliku da budem spasen. Ako postupim promišljeno i potpišem ’Tri izjave’, ali u srcu ne izdam Boga, da li će mi Bog dati još jednu priliku?” Na kraju nisam mogao da pobedim svoju unutrašnju slabost i potpisao sam „Tri izjave”.

Nakon potpisivanja „Tri izjave”, policija me je pustila kući. Kada sam stigao kući, osećao sam se nespokojno. Iako sam mislio da je potpisivanje „Tri izjave” zasnovano na promišljenosti, ipak sam ih potpisao i u Božjim očima je to bio znak izdaje. Da li će me Bog ipak spasiti? Kasnije je moj otac hteo da me povede sa sobom da radim, i doveo je i rođake i prijatelje iz okoline da me ubede. Pomislio sam: „Ne mogu da odem. Ako odem, braća i sestre neće moći da me nađu. Onda nikada neću imati priliku da se vratim u Božju kuću.” Osećao sam se kao ptica koja je izgubila jato, koja u osami čeka neznani odgovor. Dve nedelje kasnije, braća i sestre su me pronašli i razgovarali u zajedništvu sa mnom o obavljanju mojih dužnosti. Videvši da još uvek imam priliku da se vratim u Božju kuću i da obavljam svoje dužnosti, bio sam toliko dirnut da sam skoro zaplakao i brzo sam klimnuo glavom u znak pristanka. Nakon toga, kakvu god dužnost da mi je crkva dodelila, trudio sam se da je ispunim. Ali povremeno bih čuo braću i sestre kako razgovaraju na temu potpisivanja „Tri izjave”. Rekli bi: „Nikako ne smemo da potpišemo ’Tri izjave’. Potpisivanje ’Tri izjave’ je izdaja Boga i to nas obeležava žigom zveri.” Svaki put kada bih čuo te reči, zabolelo bi me srce, naročito kada sam pročitao sledeće Božje reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Video sam da je Božja narav pravedna, veličanstvena i da ne trpi uvrede i da Bog više neće pokazivati milost prema bilo kome ko Ga izda i rani Njegovo srce. Razmišljao sam o tome kako sam potpisao „Tri izjave” i izdao Boga: „Da li me je Bog već isključio? Da li to znači da me Bog nikada neće spasiti, čak i ako verujem do samog kraja?” Konkretno, u video-zapisima o iskustvenom svedočenju iz Božje kuće, video sam braću i sestre koji su, nakon što su uhapšeni, bili postojani u svom svedočenju pred svakakvim vrstama mučenja, i odlučno su odbijali da potpišu „Tri izjave”. A ja sam, kako bih izbegao mučenje, potpisao „Tri izjave”. Ne samo da nisam svedočio o Bogu, već sam za sobom ostavio žig srama, dopuštajući Sotoni da mi se ruga. Bog je sigurno bio potpuno razočaran u mene. Što sam više o tome razmišljao, postajao sam sve negativniji i srce me je bolelo kao ga je neko probo nožem. Nisam mogao da ne pomislim: „Voleo bih da nisam potpisao ’Tri izjave’. Ali šta je, tu je. Ne mogu da vratim vreme.” Kasnije je Božja kuća počela da istražuje one koji su potpisali „Tri izjave” i počeo sam da se brinem da ću ja biti sledeći uklonjen. Iako na kraju nisam uklonjen, i dalje sam živeo u negativnosti. Mnogo puta, kada sam video kako braća i sestre sa kojima sam sarađivao međusobno razgovaraju o pisanju članaka o iskustvenom svedočenju ili o život-ulasku, osećao sam da sam drugačiji od njih. Oni su svi braća i sestre i svi imaju priliku da streme ka istini i budu spaseni, ali ja nisam kao oni. Izdao sam Boga i sigurno sam Mu se krajnje zgadio. Mislio sam da ljudi poput mene nemaju prava da streme ka istini i da bi sve bilo uzalud čak i kad bih verovao do kraja, da sam možda samo službenik i da spasenje nema nikakve veze sa mnom. Živeo sam u negativnom stanju i svakog dana sam samo mehanički obavljao svoje dužnosti, dok mi je srce bilo ispunjeno neizrecivim bolom. U to vreme sam često slušao himnu Božjih reči „Ako si služitelj”. Bog nas pita: „Ako si zaista služitelj, možeš li Mi služiti odano, bez ikakvih elemenata nemara ili negativnosti? Ako otkriješ da te nikad nisam cenio, da li ćeš i dalje moći da ostaneš da Mi služiš doživotno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Ta pesma bi me duboko dirnula svaki put kada bih je čuo. Ja sam stvoreno biće i verovanje u Boga i obavljanje dužnosti je savršeno prirodno i opravdano, a čak i kad me Bog ne bi želeo, i dalje bih verovao u Njega do kraja. Dokle god imam još jedan dan da obavljam svoje dužnosti, daću sve od sebe da ih ispunim!

Jednog dana sam naišao na odlomak Božjih reči koji se savršeno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Postoji, takođe, još jedan razlog zbog kojeg ljudi padaju u utučenost, a to je da se ljudima, pre no što dostignu punoletstvo ili nakon što stasaju, dešavaju neke naročite stvari, to jest, oni prave određene prestupe ili čine neke idiotske, glupe i neuke stvari. Zbog tih prestupa i zbog svojih gluposti i idiotarija, oni padaju u utučenost. Tom vrstom utučenosti oni zapravo osuđuju sami sebe i na neki način ujedno određuju kojoj vrsti ljudi pripadaju. (…) Neki ljudi ponekad uspevaju da svoje osećanje utučenosti otpuste i ostave ga iza sebe. Koriste svoju iskrenost i svu prikupljenu snagu kako bi ispunili svoju dužnost, svoje obaveze i odgovornosti, a mogu se čak i svim srcem i umom posvetiti stremljenju ka istini i kontemplaciji o Božjim rečima, usmeravajući u njih sav svoj trud. Onog časa, međutim, kad dođe do neke posebne situacije ili okolnosti, ponovo ih hvata osećanje utučenosti i oni duboko u srcu osećaju da su okrivljeni. Tada ovako razmišljaju: ’I ranije si to radio i bio si takva osoba. Možeš li da postigneš spasenje? Ima li uopšte svrhe upražnjavati istinu? Šta Bog misli o onome što si uradio? Da li će ti Bog to oprostiti? Može li ovakvo plaćanje cene nadoknaditi tvoj prestup?’ Često se ovako prekorevaju i duboko u sebi osećaju krivicu, neprestano sumnjaju i rešetaju sebe pitanjima. Nikako ne mogu da to osećanje utučenosti ostave iza sebe i odbace ga, pa neprestano osećaju nelagodu zbog sramne stvari koju su počinili. Uprkos tome što tolike godine veruju u Boga, oni kao da nikada nisu saslušali ni razumeli ništa od onoga što je Bog rekao. Kao da ne znaju ima li postizanje spasenja ikakve veze s njima, mogu li da budu oslobođeni i iskupljeni, te da li su sposobni da prime Božji sud i grdnju i Njegovo spasenje. Oni o svim tim stvarima pojma nemaju. Pošto ne dobijaju nikakve odgovore, niti bilo kakvu preciznu presudu, oni se, duboko u sebi, sve vreme osećaju utučeno. U najskrivenijim dubinama srca, stalno se iznova prisećaju onoga što su počinili, kako je sve započelo i kako se svršilo, pamteći svaku pojedinost od početka do kraja. Ma kako da su to upamtili, stalno se osećaju grešno, pa ih zbog toga već dugi niz godina muči osećaj depresije. Čak i dok obavljaju svoju dužnost, čak i kad su odgovorni za izvršenje nekog zadatka, i dalje im se čini da nema nikakve nade da budu spaseni. Stoga se oni nikada direktno ne suočavaju s pitanjem stremljenja ka istini, niti na nju gledaju kao na nešto najispravnije i najvažnije. Oni veruju da većina ljudi s podozrenjem gleda na greške koje su napravili i na sve ono što su u prošlosti počinili, ili pak smatraju da će ih drugi ljudi, pa čak i Bog, osuditi i prezreti zbog toga. Bez obzira na trenutnu etapu Božjeg dela ili na broj reči koje je On dosad izjavio, oni se sa pitanjem stremljenja ka istini nikada ne suočavaju na pravilan način. Zašto je to tako? Zato što nemaju hrabrosti da napuste svoje osećanje utučenosti. To je krajnji zaključak koji takav soj ljudi izvlači nakon što su takve stvari doživeli; a pošto je taj njihov zaključak pogrešan, oni nisu u stanju da svoje osećanje utučenosti ostave iza sebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Bog je tačno opisao moje stanje. Od kada sam potpisao „Tri izjave”, to pitanje je bilo kao trn u mom srcu i često sam se osećao slomljeno i uznemireno zbog toga. Više puta sam se zapitao: „Pošto sam potpisao ’Tri izjave’ i time se obeležio žigom zveri, da li će Bog ipak spasiti nekoga poput mene? Bog želi ljude koji mogu da svedoče za Njega, a ja ne samo da nisam svedočio za Boga, već sam čak potpisao ’Tri izjave’ i izdao Boga, i postao sam znak sramote. Da li me je Bog već isključio?” Kad god sam tako razmišljao, osećao sam kao da mi neko nožem para srce. Više nisam čak ni znao šta da kažem u svojim molitvama. Iako mi je crkva i dalje pružala priliku da obavljam svoje dužnosti i zbog toga sam bio veoma zahvalan i želeo sam da ih sprovedem najbolje što sam mogao, nemir u meni naprosto nije prestajao. Svaki put kada bih čuo braću i sestre kako razgovaraju o onima koji su potpisali „Tri izjave”, osetio bih tup bol u srcu. Gledajući iskustva braće i sestara koji su ostali postojani u svom svedočenju nakon hapšenja, srce me je još više bolelo i tištilo. Mislio sam da je Bog odobrio te ljude, ali ja sam potpisao „Tri izjave” i izdao Boga, čineći sebe nedostojnim Njegovog spasenja. Pošto nisam mogao da se oslobodim senke potpisivanja „Tri izjave”, često sam živeo u negativnom stanju i nisam mogao da prikupim nimalo elana da stremim ka istini ili da imam život-ulazak. Osećao sam se kao bezdušna ljudska ljuštura koja jedino ume da obavlja stvari iz dana u dan. Činilo se da mogu da se iskupim za svoje prestupe samo ako dobro obavljam stvari i da će tek tada moje srce osetiti malo utehe. Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da mi Bog nije oduzeo priliku da stremim ka istini. Čak mi je dozvolio da se obučavam za dužnost starešine. Da me je Bog isključio, kako bih i dalje imao priliku da obavljam svoju dužnost? A u tom slučaju bih još manje mogao da uživam u zalivanju i opskrbi Njegovim rečima. Ali stalno sam pogrešno razumeo Boga i uzalud trošio toliko vremena živeći u negativnosti! Kada bih nastavio da budem toliko negativan, ne bi me Bog isključio, već bih pre ja sȃm sebe isključio. Morao sam pažljivo da razmišljam o sebi i da tragam za istinom da bih izašao iz tog negativnog stanja.

Kasnije sam video odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da pronađem koren problema. Svemogući Bog kaže: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio moje pravo stanje. Negativnost koju sam osećao bila je pod kontrolom mojih namera da dobijem blagoslove. Kada sam pronašao Boga, bio sam oduševljen time da se dajem za Njega. Došao sam u Božju kuću čim sam završio srednju školu da obavljam svoje dužnosti puno radno vreme, misleći da ću, ako nastavim tako, svakako ući u carstvo i uživati u blagoslovima carstva nebeskog. Kada su me uhapsili i kada sam, iz straha od mučenja, potpisao „Tri izjave”, osetio sam da za mene više nema nade da ću dobiti blagoslove i sve moje sumnje i pogrešno razumevanje Boga izbilo je na površinu. Pitao sam se: „Da li posle potpisivanja ’Tri izjave’ Bog još uvek može da mi oprosti? Ako me Bog ne spasi, ima li još uvek nade da ću dobiti blagoslove? Ako nema nade za blagoslove, u čemu je onda poenta verovanja do kraja?” U sebi sam postao veoma negativan. Naročito kasnije, kada su starešine razmatrale pitanje mog potpisivanja „Tri izjave”, počeo sam da sumnjam da ću svakog časa biti uklonjen i osećao sam da iako sam još uvek u stanju da uživam u opskrbi Božjom reči i da obavljam svoje dužnosti, ne mogu da izbegnem sudbinu da budem isključen. Mislio sam da nema nade da ću dobiti blagoslove i osećao sam se kao da mi neki težak kamen pritiska srce. Osećao sam se kao da sam izgubio dušu, često sam bio obuzet negativnošću i bolom i nisam mogao da prikupim energiju da obavljam svoje dužnosti niti da stremim ka istini. Video sam da je moja želja za blagoslovima prejaka. Sve ove godine, moja odricanja i davanja nisu bila da bih udovoljio Bogu, već da bih pokušao da se cenkam sa Njim. Kada sam mogao da izvučem neku korist, s velikim žarom sam obavljao svoje dužnosti, ali kada nisam mogao da dobijem blagoslove, postajao sam preterano negativan. Koja je bila razlika između moje težnje i težnje bezvernika? Kad malo bolje razmislim, ja sam samo stvoreno biće, bezvrednije od čestice prašine, ali mogu da dođem u Božju kuću, da obavljam svoje dužnosti i da uživam u svim istinama koje Bog izražava. Toliko sam toga primio od Boga. Ali uopšte nisam bio zahvalan za sve što mi je Bog dao. Čak sam od Boga besramno tražio blagoslove carstva nebeskog, a kad ne bih primio blagoslove, postao bih toliko negativan da nisam mogao da se priberem. Zaista nisam imao ljudskosti! Kada sam to shvatio, osetio sam duboko žaljenje, pa sam se pomolio Bogu, voljan da otpustim svoje namere za dobijanje blagoslova i da se pokajem.

Posle sam pročitao još dva odlomka Božjih reči i jasnije shvatio Njegovu nameru. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi je načinila neki prestup i okaljala se nekako. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili da izvrše Božji nalog i nisu obavili svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga našavši se pred iskušenjima; neki su izdali Boga potpisavši ’Tri izjave’ kada su bili uhapšeni; neki su krali priloge; neki su proćerdali priloge; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjim izabranicima; neki su obrazovali klike i grubo se ponašali prema drugima, unoseći time nered u crkvu; neki su često širili razne predstave i smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali nemoralu i promiskuitetu i tako širili loš uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki su u stanju da prihvate istinu i pokaju se, a drugi nisu i umreće pre nego što se pokaju. Zato bi sa ljudima trebalo postupati u skladu s njihovom priroda-suštinom i ustaljenim ponašanjem. Oni koji mogu da se pokaju su oni koji iskreno veruju u Boga, dok će oni koji se istinski ne kaju, oni koje bi trebalo ukloniti i izopštiti, biti uklonjeni i izopšteni. (…) Bog sa svakom osobom postupa na osnovu stvarnih okolnosti u kojima se ta osoba trenutno nalazi i na osnovu njene prošlosti, kao i na osnovu postupaka i ponašanja te osobe i njene priroda-suštine. Bog nikada nikome neće učiniti nepravdu. To je jedna strana Božje pravednosti. Primera radi, Evu je zmija zavela da pojede plod sa drveta poznanja dobra i zla, ali Jahve joj nije prebacio govoreći: ’Rekao sam ti da to ne jedeš, pa zašto si to ipak učinila? Trebalo je da bolje rasuđuješ, trebalo je da znaš da ti zmija govori samo da bi te zavela.’ Jahve nije tako prekoreo Evu. Budući da su ljudi Božja tvorevina, On poznaje njihove nagone i zna šta ti nagoni mogu da učine, u kojoj meri ljudi mogu da se kontrolišu i koliko daleko mogu da idu. Bog sve to vrlo jasno zna. To kako Bog postupa s nekim nije tako jednostavno kao što to ljudi zamišljaju. Kada On nekoga posmatra s mržnjom ili gnušanjem ili kada se radi o tome šta taj neko kaže u određenom kontekstu, On dobro razume njegovo stanje. To je zato što Bog ispituje čovekovo srce i suštinu. Ljudi uvek misle: ’Bog ima samo Svoje božanstvo. On je pravedan i ne trpi bilo kakvu uvredu od strane čoveka. On ne uzima u obzir čovekove poteškoće niti se stavlja na mesto ljudi. Ako se neko odupre Bogu, On će ga kazniti.’ To uopšte nije tako. Ako neko tako shvata Njegovu pravednost, Njegovo delo, Njegovo postupanje s ljudima, taj neko čini ozbiljnu grešku. Način na koji Bog određuje kraj svake osobe ne zasniva se na čovekovim predstavama i uobraziljama nego na Božjoj pravednoj naravi. On će svakom uzvratiti shodno onome što je taj neko učinio. Bog je pravedan i pre ili kasnije On će se pobrinuti da svi ljudi budu u potpunosti uvereni u to” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „U Bibliji ima jedna priča o povratku bludnog sina – zašto je Gospod Isus upotrebio tu parabolu? Učinio je to da bi ljudi razumeli da je Božja namera da spase čovečanstvo iskrena i da Bog ljudima daje priliku da se pokaju i promene. Kroz čitav ovaj proces, Bog čoveka razume jer dobro zna njegove slabosti i stepen njegove iskvarenosti. On zna da će čovek posrnuti i propasti. Baš kao dete koje uči da hoda, koliko god fizički bio jak, uvek će biti trenutaka kada će padati i posrtati, kao i trenutaka kada će udarati u stvari i saplitati se o njih. Bog razume svakog čoveka isto kao što majka razume svoje dete. On razume teškoće, slabosti i potrebe svakog čoveka. I više od toga, Bog razume sa kakvim će se teškoćama, slabostima i neuspesima ljudi susresti u procesu ulaska u promenu naravi. Bog to najbolje razume. To znači da Bog proučava dubine ljudskih srca. Koliko god da si slab, dok god se ne odrekneš Božjeg imena i dok god ne napustiš Njega i ovaj put, uvek ćeš imati šansu da postigneš promenu naravi. Ako imaš tu šansu, ima nade da ćeš preživeti, a time i da će te Bog spasti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Nakon što sam pročitao Božje reči, zadobio sam izvesno razumevanje o Božjoj pravednoj naravi. Bog ne sudi da li neko može da bude spasen na osnovu njegovog privremenog ponašanja, niti osuđuje ili isključuje nekoga na osnovu prestupa prouzrokovanog jednim incidentom. Bog poznaje naš rast i zaista razume naše slabosti. Bog procenjuje čoveka prvenstveno na osnovu njegovog doslednog ponašanja i toga da li može da prihvati istinu. Ako je njegovo ponašanje u celini bilo dobro i ako nakon što počini prestup može da prihvati istinu i da se istinski pokaje, Bog će se smilovati i pokazati trpeljivost prema takvom čoveku. Baš kao i David, koji je bio ispunjen kajanjem nakon što je uzeo Urijinu ženu i posle toga nikada nije počinio preljubu. Čak i kad je ostario, iako su mu doveli mladu ženu da ga ugreje, on je nije ni pipnuo. Iako je David prestupio, iskreno se pokajao i Bog ga je ipak odobrio. Neka braća i sestre su proterani jer su išli putem antihrista i ozbiljno ometali rad crkve, ali su se kasnije zaista pokajali i ponovo su primljeni u Božju kuću, a čak su i pisali članke o iskustvenim svedočenjima, svedočeći o delu spasenja koje je Bog izvršio nad njima. Na njihovom primeru sam uvideo da je Božji stav prema onima koji se zaista kaju i mogu da prihvate istinu, stav spasenja. Nasuprot tome, prema onima koji se stalno loše ponašaju, ne prihvataju istinu ili se nisu iskreno pokajali, Božji stav je da ih osudi i isključi. Na primer, neki ljudi koji su potpisali „Tri izjave” nakon toga nisu imali razumevanja ni pokajanja za svoju izdaju Boga i čak su izdali crkvu i svoju braću i sestre. Bog takvim ljudima ne daje dodatne prilike zato što imaju odbojnost prema istini i nemaju savest niti razum. Razmišljao sam o tome kako sam bio slab na trenutak i potpisao „Tri izjave”, ali nakon toga sam osetio krivicu i kajanje i želeo sam da se pokajem i promenim. Crkva je procenila da je moje sveukupno ponašanje bilo dobro, kao i to da nisam dugo obavljao svoju dužnost, da mi je iskustvo plitko, a rast mali i da sam se nakon potpisivanja „Tri izjave” istinski pokajao, pa su mi dali još jednu priliku. To je bila Božja milost. Ali ja nisam shvatao Božju narav i stalno sam Ga pogrešno razumeo, misleći da samo službujem i da ću biti isključen kada završim sa službovanjem. Potpuno sam poricao Božju pravednost, kao i Božje namere da u najvećoj mogućoj meri spasi čovečanstvo. Shvatio sam da u svojoj veri uopšte nisam spoznao Boga. Zaista sam bio slep! Zamišljao sam da je Bog isti kao iskvarena ljudska bića. Zar to nije bilo bogohuljenje? Kada bih nastavio ovako, nikada ne bih primio Božji oproštaj. Morao sam da sledim Davidov primer, da se mirno suočim sa svojim prestupima i da se iskreno pokajem i bez obzira na to da li će me Bog na kraju spasiti ili isključiti, morao sam da se pokorim i da to prihvatim, a ne da brinem o svojim budućim izgledima i putevima.

Posle sam se zapitao: „Koji je bio glavni uzrok mog neuspeha kada sam, nakon hapšenja, potpisao ’Tri izjave’?” Pročitao sam Božje reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha upravo hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? (…) Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne stremiš nikakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš li hrabrosti da se suočiš s Bogom? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, da li nećeš ništa zadobiti? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Svi danas u svetu prolaze kroz iskušenja, čak i Bog pati. Zar bi onda bilo u redu da vi ne patite? (…) Neke muči porodica, neke brak, a neki trpe progon i nemaju ni gde da žive. Ma gde da odu, to je tuđa kuća i boli ih srce. Zar bol koji u ovom trenutku osećate nije onaj isti bol koji je Bog trpeo? Vi patite sa Bogom i Bog u patnji prati ljude. Svi vi danas imate svoj udeo u Hristovim mukama, carstvu i izdržljivosti i na kraju ćete zadobiti slavu! Te patnje imaju smisao. Zar nije tako? Moraš da imaš tu volju! Moraš da shvatiš kakvo je značenje patnje danas i zbog čega toliko patiš. Moraš da tragaš za istinom i uspeš da razumeš Božju nameru i tada ćeš imati volju da patiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Iz Božjih reči sam shvatio da je glavni uzrok što sam potpisao „Tri izjave” to što sam previše voleo svoje telo. Sledio sam sotonski zakon o preživljavanju „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i interese sopstvenog tela sam stavio iznad svega. Verujući u Boga, želeo sam da uopšte ne bude teškoća ili bola i da moje telo ne pati, i još više od toga, da ne bude potrebe za bilo kakvim kušnjama ili nedaćama. Dakle, kada mi je velika crvena aždaja zapretila mučenjem, u mislima mi nije bilo kako da ostanem postojan u svom svedočenju, već moj strah od mučenja i patnje. Plašio sam se da neću moći da izdržim mučenje i da ću postati Juda i mislio sam da bi bilo bolje da potpišem „Tri izjave”. Činilo se da su mi misli bile prilično pozitivne, ali u stvarnosti, razmišljao sam samo o tome kako sebe da sačuvam i nisam želeo da moje telo pati ni najmanje. Dobro sam znao da je potpisivanje „Tri izjave” izdaja Boga, ali sam ipak, pravljenjem kompromisa i popuštanjem đavolu, pokušao da produžim svoj bedni život. Moji postupci se nisu razlikovali od Judinih. Kada se Božje delo bude završilo, ako i dalje budem previše vrednovao svoje telo i ne budem istinski svedočio, ne samo da me Bog neće spasiti, već ću se, s vremena na vreme, opirati i izdati Boga kako bih udovoljio svom telu i na kraju ću sigurno doživeti propast i propasti sa Sotonom! Iz Božjih reči sam takođe shvatio da, čovek mora da podnese mnoge patnje da bi se spasao u veri. Samo kroz bolne situacije možemo imati istinsku veru u Boga. Baš kao što je Petar sledio Gospoda Isusa – doživeo je stotine kušnji i oplemenjivanja tokom svog života, nastojao je da voli Boga u tim oplemenjivanjima i na kraju je postigao najveću ljubav prema Bogu i pokornost do smrti, i bio je razapet naglavačke za Boga, postavši prva osoba kroz vekove koju je Bog usavršio. Tu je bio i Jov, koji se suočio sa kušnjama. Za tili čas je izgubio ogromno bogatstvo i decu, telo mu je bilo prekriveno čirevima, pa ipak je bio u stanju da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima i da ostane postojan u svom svedočenju za Boga, prestravio je Sotonu i postao zaista slobodan čovek. U poređenju sa njima, ja sam ništa. Bio sam prestravljen i napravio sam kompromis sa Sotonom a da čak i nisam bio suočen sa ozbiljnim mučenjem. Bio sam kao cvet u stakleniku koji ne može da izdrži malo vetra ili kiše. Zaista sam bio osetljiv! Morao sam da stremim ka istini i da više ne služim telu i zakleo sam se da ću, ako jednog dana budem ponovo uhapšen, čak i ako mi život postane gori od smrti, ostati postojan u svom svedočenju.

Krajem jula 2024. godine, neposredno nakon što sam stigao u crkvu u Dongjangu, susedna crkva je pretrpela masovno hapšenje i starešine su nas podstakle da brzo pomognemo u premeštanju knjiga Božjih reči. Čim smo premestili nekoliko gomila knjiga, posumnjalo se da vozača prate. Pored toga, brat sa kojim sam sarađivao takođe je bio izložen potencijalnim rizicima u ovoj situaciji zbog kontakta sa vozačem. Veoma sam se uplašio kada sam se suočio sa tom situacijom. Razmišljao sam o tome kako me je policija pratila dugo vremena ranije i da sam zamalo bio uhapšen i o tome kako je i mene neki Juda izdao i da sam policiji glavna meta za hapšenje. U tom trenutku sam jedva uspeo da se sakrijem, ali moj kolega je bio u opasnosti. Osećao sam da, ako nas prate, neću moći da izbegnem hapšenje, i da me policija, ako joj padnem u ruke, sigurno neće pustiti. Međutim, kad sam se setio prestupa koji sam počinio prošli put kada sam bio uhapšen i potpisao „Tri izjave”, javio mi se intenzivan osećaj u srcu: „Ako zaista budem uhapšen, zaklinjem se da nikada neću poreći Boga i da ću svakako svedočiti o Njemu!” Kada sam tako razmišljao, srce mi više nije bilo sputano tom situacijom. Štaviše, to da li ću biti uhapšen ili ne, bilo je u Božjim rukama, i morao sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Bilo je potrebno da se knjige pravilno rasporede, da se hitno sprovedu razni zadaci, a ja sam morao da štitim interese Božje kuće. Dakle, dok sam komunicirao sa svojim kolegom da bih se raspitao, proverio i razgovarao o premeštanju knjiga, napisao sam pismo crkvi kako bih ispratio napredak premeštanja knjiga. Postupajući na taj način, osećao sam se mnogo spokojnije u srcu. Preobražaj i dobici koje sam zadobio neodvojivi su od smernica Božjih reči. Iskreno se zahvaljujem Bogu!