Autor: Su Tijen, Kina

U avgustu 2018. godine imao sam dvadeset dve godine. Pošto je KPK uvek proganjala i hapsila hrišćane, planirao sam da odem u slobodnu i demokratsku zemlju da tamo verujem u Boga. Međutim, neočekivano sam bio uhapšen na aerodromu. Da bi me naterali da izdam informacije o crkvi, policajci su me terali da stojim sa spojenim stopalima od 6 ujutru do ponoći svakog dana, šest ili sedam dana zaredom. Stajao sam toliko dugo da mi se vrtelo u glavi; noge su me bolele i trnule su, a disanje mi je bilo ubrzano. Policajci su mi takođe pretili: „Ako ne progovoriš, obesićemo te i daćemo ti da osetiš ukus ’dvojakog mučenja – ledom i vatrom’. Prvo ćemo te spržiti uređajem visoke temperature, a zatim na silu sipati vodu u tebe i tako stalno ukrug. Tada već nećeš moći da govoriš, čak i ako budeš želeo.” Razmišljajući o braći i sestrama koje je policija mučila, srce mi je preplavio talas straha: „Da li ću moći da izdržim ako me budu mučili?” U srcu sam se tiho molio, tražeći od Boga da mi dȃ snagu i veru. Videvši da i dalje ne progovaram, policajci su mi pritisnuli glavu nadole i prislonili su mi užaren opušak uz nozdrve. Gusti dim i vrelina prodirali su mi u nozdrve, gušeći me toliko da nisam mogao da dišem. Imao sam osećaj da ću da se ugušim. Spržili su mi i kožu pod nozdrvama i osetio sam nalete oštrog bola. Onda su mi podigli ruku, upalili upaljač, i pekli mi ruku plamenom. Instinktivno sam pokušao da povučem ruku, ali su je policajci čvrsto držali, ne dozvoljavajući mi da se pomerim. Ruke su mi bile izložene plamenu više desetina sekundi. Bol je bio neizdrživ. Koža s donje strane ruku od opekotina je pocrnela i pretvorila se u živu ranu; kasnije se zagnojila, ostavljajući ožiljke velike poput jaja. Policajci su mi čak upućivali zlobne osmehe i poglede, a ja sam bio ispunjen besom, ozlojeđenošću i strahom, misleći: „Ovi đavoli su spremni na sve. Ko zna kako će me sledeće mučiti?” Bio sam veoma slab i želeo sam da što pre napustim ovo pakleno mesto. Ali znao sam da ne mogu da budem Juda i da izdam braću i sestre kako bih produžio svoje bedno postojanje. Zato sam se u sebi molio Bogu, zaklinjući se da, čak ni po cenu života, neću izdati interese Božje kuće i da nikada neću postati Juda. Nekoliko dana kasnije, policija je dovela moju porodicu da me natera da potpišem „Tri izjave”, govoreći da bi me pustili kad bih to uradio. Moj otac, koga je velika crvena aždaja navela na pogrešan put, rekao je da bi me se odrekao kad ne bih potpisao. Znao sam da je to Sotonin trik i odbio sam da potpišem. Policajci su mi tada zapretili, govoreći: „Daćemo ti još jednu noć, ali ako ni sutra ne potpišeš, odvešćemo te na jedno mesto na kome ćemo te naučiti pameti!” Uplašio sam se kad sam to čuo. „Spremni su na sve, a najbrutalniji su posebno prema onima koji veruju u Svemogućeg Boga. Ako budem odbijao da potpišem, ko zna kako će me mučiti?” Pomisao na patnju goru od smrti bila je zastrašujuća. Pomislio sam: „Šta ako ne uspem da izdržim mučenje i postanem Juda? Tada bih uvredio Božju narav i nikada više ne bih imao priliku da budem spasen. Ako iz mudrosti potpišem Tri izjave, ali u srcu ne izdam Boga, da li će mi Bog dati još jednu priliku?” Na kraju nisam mogao da nadvladam slabost tela i potpisao sam Tri izjave. Nakon što sam potpisao Tri izjave, policija me je pustila kući.

Nakon što sam se vratio kući, osećao sam se nespokojno. Iako sam mislio da se služim mudrošću, ipak sam potpisao Tri izjave, a u Božjim očima je to bio znak izdaje. Da li će me Bog i dalje spasiti? Kasnije je otac hteo da me povede sa sobom da radim, pa je doveo rođake i prijatelje da me nagovaraju. Pomislio sam: „Ne mogu da odem. Ako odem, braća i sestre neće moći da me nađu. Onda nikada neću imati priliku da se vratim u Božju kuću.” Osećao sam se kao ptica koja je izgubila jato, koja u osami čeka neznani odgovor. Dve nedelje kasnije, braća i sestre su me pronašli i razgovarali u zajedništvu sa mnom o obavljanju mojih dužnosti. Videvši da još uvek mogu da se vratim u Božju kuću i da obavljam svoje dužnosti, bio sam toliko dirnut da sam skoro zaplakao i brzo sam klimnuo glavom u znak pristanka. Nakon toga, kakvu god dužnost da mi je crkva dodelila, trudio sam se da je ispunim. Ali povremeno bih čuo braću i sestre kako razgovaraju na temu potpisivanja Tri izjave. Rekli bi: „Nikako ne smemo da potpišemo Tri izjave. Potpisivanje Tri izjave je izdaja Boga i to nas obeležava žigom zveri.” Svaki put kada bih čuo te reči, zabolelo bi me srce, naročito kada sam pročitao sledeće Božje reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je jednom izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: onaj ko Mi do kraja slomi srce, neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, a onaj ko Mi je bio odan, zauvek će ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Video sam da je Božja narav pravedna, veličanstvena i da ne trpi uvrede i da Bog više neće pokazivati milost prema bilo kome ko Ga izda i rani Njegovo srce. Pomislio sam u sebi: „Potpisao sam Tri izjave i izdao Boga. Da li me je Bog već isključio? Da li to znači da me Bog nikada neće spasiti, čak i ako verujem do samog kraja?” Konkretno, u video-zapisima sa iskustvenim svedočanstvima iz Božje kuće, video sam braću i sestre koji su, nakon što su uhapšeni, bili postojani u svom svedočenju pred svakakvim vrstama mučenja, i odlučno su odbijali da potpišu Tri izjave. A ja sam, kako bih izbegao mučenje, potpisao Tri izjave. Ne samo da nisam svedočio o Bogu, već sam za sobom ostavio žig srama, dopuštajući Sotoni da mi se ruga. Bog je sigurno bio potpuno razočaran u mene. Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve negativniji; srce me je bolelo kao da ga probada nož i poželeo sam da nisam potpisao Tri izjave. Ali što je učinjeno, učinjeno je, baš kao što se prosuta voda ne može sakupiti. Kasnije je Božja kuća počela da istražuje one koji su potpisali Tri izjave; i ja sam bio predmet istrage. Setio sam se Božjih reči: „Zar oni koji potpišu ’Tri izjave’ nisu oni koji su detonirali tu bombu i sebe razneli u paramparčad?” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Bog se gnuša onih koji potpišu Tri izjave i izdaju Ga. Pošto sam potpisao Tri izjave, zasigurno me je Bog osudio i uklonio. Da li ću sledeći biti uklonjen? Kasnije, iako me crkva nije uklonila, i dalje sam živeo u negativnosti. Mnogo puta, dok sam gledao kako braća i sestre sa kojima sam sarađivao međusobno razgovaraju o pisanju članaka sa iskustvenim svedočenjima ili o život-ulasku, osećao sam da se razlikujem od njih, da su svi oni braća i sestre i da svi oni imaju priliku da streme ka istini i budu spaseni. Ali ja nisam kao oni. Izdao sam Boga i sigurno sam Mu se krajnje zgadio. Mislio sam da ljudi poput mene nemaju prava da streme ka istini i da bi sve bilo uzalud čak i kad bih verovao do kraja, da sam možda samo službenik i da spasenje nema nikakve veze sa mnom. Živeo sam u negativnom stanju i svakog dana sam samo mehanički obavljao svoje dužnosti, dok mi je srce bilo ispunjeno neizrecivim bolom. U to vreme sam često slušao himnu Božjih reči: „Ako si služitelj.” Bog nas pita: „Ako si zaista služitelj, možeš li Mi služiti posvećeno, bez ikakvih elemenata nemara ili negativnosti? Ako otkriješ da te nikad nisam cenio, da li ćeš i dalje moći da ostaneš da Mi služiš doživotno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Ta pesma bi me duboko dirnula svaki put kada bih je čuo. Ja sam stvoreno biće i verovanje u Boga i obavljanje dužnosti je savršeno prirodno i opravdano, a čak i kad me Bog ne bi želeo, i dalje bih verovao u Njega do kraja. Dokle god imam još jedan dan da obavljam svoje dužnosti, moram da dam sve od sebe da ih ispunim!

Jednog dana sam naišao na odlomak Božjih reči koji se savršeno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Postoji, takođe, još jedan osnovni razlog zbog kojeg ljudi padaju u malodušnost, a to je da se ljudima, pre no što dostignu punoletstvo ili nakon što stasaju, dešavaju neke naročite stvari, to jest, oni prave određene prestupe ili čine neke idiotske, glupe i neuke stvari. Zbog tih prestupa i zbog svojih gluposti i idiotarija, oni padaju u malodušnost. Tom vrstom malodušnosti oni zapravo osuđuju sami sebe i na neki način ujedno određuju kojoj vrsti ljudi pripadaju. (…) Neki ljudi ponekad uspevaju da svoje osećanje malodušnosti otpuste i ostave ga iza sebe. Koriste svoju iskrenost i svu prikupljenu snagu kako bi ispunili svoje dužnosti, svoje obaveze i odgovornosti, pa se čak i svim srcem i umom posvećuju stremljenju ka istini i razmišljanju o Božjim rečima, napornom trudu da shvate Božje reči. Onoga časa, međutim, kad dođe do neke naročite situacije ili okolnosti, ponovo ih hvata osećanje malodušnosti i oni duboko u srcu osećaju da su ponovo optuženi. Tada ovako razmišljaju: ’Ranije si to učinio i bio si takva osoba. Možeš li da postigneš spasenje? Ima li uopšte svrhe primenjivati istinu? Šta Bog misli o onome što si uradio? Da li će ti Bog to oprostiti? Može li ovakvo plaćanje cene da nadomesti tvoj prestup?’ Oni često prekorevaju sebe i duboko u sebi se osećaju optuženo, te često sumnjaju u sebe i preispituju se pitanjima. Nikada ne mogu da se oslobode te malodušnosti i u svom srcu osećaju neprekidan nemir zbog sramotne stvari koju su učinili. Dakle, oni dugi niz godina veruju u Boga, a čini se da nisu čuli ništa što je Bog rekao i čini se da ništa od toga nisu razumeli. Kao da ne znaju ima li postizanje spasenja ikakve veze s njima, mogu li da budu oslobođeni i iskupljeni, te da li su sposobni da prime Božji sud i grdnju i Njegovo spasenje. Oni o svim tim stvarima pojma nemaju. Pošto ne dobijaju nikakve odgovore, niti bilo kakvu preciznu presudu, oni se, duboko u sebi, sve vreme osećaju malodušno. U dubini svog srca, oni se iznova i iznova prisećaju onoga što su uradili, iznova i iznova to ponavljaju u svojim mislima, prisećajući se kako je sve počelo i kako se završilo, prisećajući se onoga što je bilo pre i onoga što je bilo posle. Kako god da se toga prisećaju, uvek se osećaju grešno, pa se tako godinama neprestano osećaju malodušno povodom te stvari. Čak i kad izvršavaju svoje dužnosti, čak i kad služe kao nadzornici za određeni segment dela, i dalje osećaju da nema nade da će biti spaseni. Stoga se s pitanjem stremljenja ka istini nikada ne suočavaju direktno kao sa nečim najispravnijim i najvažnijim. Oni naprosto veruju da na grešku koju su napravili ili na stvar koju su uradili u prošlosti većina ljudi gleda veoma loše, ili da je ljudi osuđuju, gnušaju je se i odbacuju je, ili da je čak i Bog osuđuje, te da, čak i ako u budućnosti budu stremili ka istini, ne mogu da budu spaseni. U kojoj god fazi da je Božje delo ili koliko god reči da je On izgovorio, oni se nikada na ispravan način ne suočavaju sa pitanjem stremljenja ka istini. Zašto je to tako? Zato što je konačni zaključak koji izvlače iz iskustva takve vrste stvari pogrešan, pa stoga nisu u stanju da svoju malodušnost ostave za sobom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Bog je tačno opisao moje stanje. Od kada sam potpisao Tri izjave, to pitanje je bilo kao trn u mom srcu i često sam se osećao slomljeno i uznemireno. Više puta sam se zapitao: „Pošto sam potpisao Tri izjave i time se obeležio žigom zveri, da li će Bog ipak spasiti nekoga poput mene? Bog želi ljude koji mogu da svedoče za Njega, ali ja ne samo da nisam svedočio za Boga, već sam čak potpisao Tri izjave i izdao Boga, postavši žig sramote. Da li me je Bog već isključio?” Kad god sam tako razmišljao, osećao sam kao da mi neko nožem para srce. Više nisam čak ni znao šta da kažem u svojim molitvama. Iako mi je crkva i dalje pružala priliku da obavljam svoje dužnosti i zbog toga sam bio veoma zahvalan i želeo sam da ih sprovedem najbolje što sam mogao, nemir u meni naprosto nije prestajao. Svaki put kada bih čuo braću i sestre kako razgovaraju o onima koji su potpisali Tri izjave, osetio bih tup bol u srcu. Gledajući iskustva braće i sestara koji su ostali postojani u svom svedočenju nakon hapšenja, srce me je još više bolelo i tištilo. Mislio sam da je Bog odobrio te ljude, ali ja sam potpisao Tri izjave i izdao Boga, čineći sebe nedostojnim Njegovog spasenja. Pošto nisam mogao da se oslobodim senke potpisivanja Tri izjave, često sam živeo u negativnom stanju i nisam mogao da prikupim nimalo elana da stremim ka istini ili da imam život-ulazak. Osećao sam se kao bezdušna ljudska ljuštura koja jedino ume da obavlja stvari iz dana u dan. Činilo se da mogu da se iskupim za svoje prestupe samo ako dobro obavljam stvari i da će tek tada moje srce osetiti malo utehe. Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da mi Bog nije oduzeo priliku da stremim ka istini. Čak mi je dozvolio da se obučavam za dužnost vođe. Da me je Bog isključio, kako bih i dalje imao priliku da obavljam svoju dužnost? A u tom slučaju bih još manje mogao da uživam u zalivanju i opskrbi Njegovim rečima. Ali stalno sam pogrešno razumeo Boga i uzalud trošio toliko vremena živeći u negativnosti! Ako bih nastavio da budem tako negativan, ne bi me Bog uklonio, već bih pre upropastio samog sebe time što ne stremim ka istini. Morao sam pažljivo da se preispitujem i da tragam za istinom kako bih izašao iz tog negativnog stanja.

Kasnije sam video odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da pronađem koren problema. Svemogući Bog kaže: „Svi ljudi veruju u Boga kako bi dobili blagoslove, nagrade i krune. Zar svaki čovek nema tu nameru u srcu? U stvarnosti, svaki čovek je ima. To je činjenica. Iako ljudi o tome često ne govore, pa čak i prikrivaju svoju nameru i želju da zadobiju blagoslove, ta želja, ta namera i motiv koji leže duboko u ljudskom srcu nikada nisu bili uzdrmani. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da mogu da izvršavaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi nikad ne otpuštaju nameru da zadobiju blagoslove, koja leži skrivena duboko u njihovom srcu, i uvek se tiho naprežu i trčkaraju tamo-amo u njenoj službi. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskom srcu? Kako biste se vi osećali bez ove namere da steknete blagoslove? S kakvim stavom biste izvršavali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se ljudima dogodilo kad bi ova namera da stiču blagoslove koju skrivaju u svom srcu bila potpuno iskorenjena? Moguće je da bi mnogi od ljudi postali negativni i da bi neki bili demotivisani na svojim dužnostima i da bi izgubili interesovanje za veru u Boga. Delovali bi kao da im je neko uzeo dušu i izgledali bi kao da im je neko oduzeo srce. Upravo zato i kažem da je namera da se steknu blagoslovi nešto što je skriveno duboko u srcu ljudi. Možda oni, dok izvršavaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su razumeli neke istine i da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu nameru da steknu blagoslove i da su napustili tu nameru, te da ona više njima ne upravlja niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju nameru da steknu blagoslove, ali Bog misli suprotno. Ljudi na stvari gledaju samo površno. Kad nema kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god su istrajni u davanju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Smatraju da pri obavljanju dužnosti više nisu vođeni svojim elanom niti trenutnim pobudama. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom izvršavanja dužnosti mogu neprekidno da tragaju za istinom i da je primenjuju, kako bi im iskvarene naravi bile pročišćene i kako bi postigli neke istinske promene. Međutim, kakva su njihova ispoljavanja kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? U celosti se razotkriva njihovo pravo stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio moje pravo stanje. Bio sam toliko negativan jer su se moje želje za blagoslovima raspršile. Nakon što sam pronašao Boga, bio sam pun entuzijazma da se dajem za Njega i počeo sam da obavljam svoju dužnost s punim radnim vremenom odmah nakon srednje škole, misleći da ću, ako nastavim tako da stremim, zasigurno ući u carstvo i uživati u blagoslovima carstva nebeskog. Kada su me uhapsili i kada sam, iz straha od mučenja, potpisao Tri izjave, osetio sam da za mene više nema nade da ću dobiti blagoslove i sve moje sumnje i pogrešno razumevanje Boga izbilo je na površinu. Pitao sam se: „Da li posle potpisivanja Tri izjave Bog još uvek može da mi oprosti? Ako me Bog ne spasi, ima li još uvek nade da ću dobiti blagoslove? Ako nema nade za blagoslove, u čemu je onda poenta verovanja do kraja?” U sebi sam postao veoma negativan. Naročito kasnije, kada su vođe razmatrale pitanje mog potpisivanja Tri izjave, počeo sam da sumnjam da će me crkva svakog časa ukloniti i osećao sam da iako sam još uvek u stanju da uživam u opskrbi Božjom reči i da obavljam svoje dužnosti, ne mogu da izbegnem sudbinu da budem isključen. Mislio sam da nema nade da ću dobiti blagoslove i osećao sam se kao da mi neki težak kamen pritiska srce. Osećao sam se kao da sam izgubio dušu. Često sam bio obuzet negativnošću i bolom i nisam mogao da prikupim energiju da stremim ka istini ili život-ulasku. Video sam da je moja želja za blagoslovima prejaka. Sve ove godine, moja odricanja i davanja nisu bila da bih udovoljio Bogu, već da bih pokušao da se cenkam sa Njim. Kada sam mogao da izvučem neku korist, s velikim žarom sam obavljao svoje dužnosti, ali kada nisam mogao da dobijem blagoslove, postajao sam preterano negativan. Koja je bila razlika između moje težnje i težnje bezvernika? Kad malo bolje razmislim, ja sam samo stvoreno biće, bezvrednije od čestice prašine, ali mogu da dođem u Božju kuću, da obavljam svoje dužnosti i da uživam u svim istinama koje Bog izražava. Toliko sam toga primio od Boga. Ali uopšte nisam bio zahvalan za sve što mi je Bog dao. Čak sam od Boga besramno tražio blagoslove carstva nebeskog, a kad ne bih mogao da dobijem blagoslove, postajao bih negativan i pružao bih otpor. Zaista nisam imao ljudskosti! Kada sam to shvatio, osetio sam duboko žaljenje, pa sam se pomolio Bogu, voljan da otpustim svoje namere za dobijanje blagoslova i da se pokajem.

Posle sam pročitao još dva odlomka Božjih reči i jasnije shvatio Njegovu nameru. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi je učinila neke prestupe i donekle se okaljala. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili Božji nalog i odbili da izvrše svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga kad su se suočili sa iskušenjima; neki su potpisali ’Tri izjave’ kada su bili uhapšeni, izdajući Boga; neki su krali priloge; neki su proćerdali priloge; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjem izabranom narodu; neki su obrazovali klike i mučili druge, dovodeći time crkvu u stanje haosa; neki su često širili predstave i sejali smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali neprikladnim odnosima sa suprotnim polom i promiskuitetu i tako su širili užasan uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki ljudi su u stanju da prihvate istinu i da se pokaju, dok drugi ne mogu da prihvate istinu i radije bi umrli nego da se pokaju. Zato se prema njima treba ophoditi u skladu sa njihovom priroda-suštinom i sa njihovim doslednim ispoljavanjima. Oni koji mogu da se pokaju jesu oni koji istinski veruju u Boga; ali kad je reč o onima koji se istinski ne kaju, njih treba ukloniti ili izopštiti, već kako je prikladno. (…) Božje postupanje sa svakom osobom zasnovano je na stvarnim okolnostima i kontekstu u datom trenutku, kao i na postupcima i ponašanju te osobe i na njenoj priroda-suštini. Bog nikome ne čini nepravdu. To je Božja pravednost. Na primer, zmija je namamila Evu da pojede plod sa drveta poznanja dobra i zla, ali je Jahve nije prekorio govoreći: ’Rekao sam ti da ga ne jedeš, pa zašto si to ipak uradila? Trebalo je da imaš sposobnost raspoznavanja; trebalo je da znaš da zmija govori samo da bi te namamila.’ Jahve nije tako prekorio Evu. To je zato što su ljudi stvoreni od Boga i On zna kakve su njihove prirodne sposobnosti i šta one ljudima dozvoljavaju da čine, u kojoj meri ljudi mogu da se kontrolišu i koliko ljudi mogu da postignu. Bog sve to sasvim jasno zna. Božje postupanje sa čovekom nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju. Božji stav prema nekoj osobi – da li Mu se ona dopada, da li prema njoj oseća odbojnost ili je se gnuša – prvenstveno se zasniva na stavu te osobe prema istini. Bez obzira na to šta neko kaže u kom kontekstu, Bog to ispituje i razume, jer Bog ispituje čovekovo srce i suštinu. Ljudi uvek smatraju: ’Bog ima samo božanstvo. On je pravedan i ne trpi uvredu od čoveka. On ne uzima u obzir čovekove poteškoće niti se stavlja na njihovo mesto. Ako se čovek opire Bogu, On će ga kazniti.’ Stvari uopšte ne stoje tako. Ako ljudi tako shvataju Božje delo, Njegova načela ophođenja prema ljudima i Njegovu pravednost, to je velika greška. Božje određivanje ishoda za svakog čoveka ne zasniva se na njegovim predstavama i uobraziljama, već na Božjoj pravednoj naravi. On će svakom čoveku uzvratiti prema onome što je učinio. Bog je pravedan i, pre ili kasnije, On će sve ljude temeljno uveriti u to” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „U Bibliji ima jedna priča o povratku bludnog sina – zašto je Gospod Isus upotrebio tu parabolu? Učinio je to da bi ljudi razumeli da je Božja namera da spase čovečanstvo iskrena i da Bog ljudima daje priliku da se pokaju i promene. Kroz čitav ovaj proces, Bog ljude razume, imajući temeljno znanje o njihovim slabostima i stepenu njihove iskvarenosti. On zna da će čovek posrnuti i propasti. Baš kao dete koje uči da hoda, koliko god fizički bilo jako, biće trenutaka kada će padati i posrtati, kao i trenutaka kada će udarati u stvari i saplitati se o njih. Bog razume svakog čoveka koliko i majka razume svoje dete. On razume teškoće, slabosti i potrebe svakog čoveka. I više od toga, Bog razume sa kakvim će se teškoćama, slabostima i neuspesima ljudi susresti u procesu život-ulaska i u promeni naravi. To su stvari koje Bog najbolje razume. Zato se i kaže da Bog ispituje dubine ljudskih srca. Koliko god da si slab, dok god se ne odrekneš Božjeg imena i dok god ne napustiš Njega i ovaj put, uvek ćeš imati šansu da postigneš promenu naravi. Ako imaš tu šansu, ima nade da ćeš preživeti, a time i nade da će te Bog spasti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Nakon što sam pročitao Božje reči, stekao sam izvesno razumevanje Božje pravedne naravi. Kada Bog sudi o tome da li neko može biti spasen ili ne, On ne osuđuje niti uklanja čoveka na osnovu trenutnog prestupa. Bog poznaje naš rast i pokazuje razumevanje za naše slabosti. Bog procenjuje osobu prvenstveno na osnovu njenog doslednog ponašanja i toga da li može da prihvati istinu. Ako je njeno ponašanje u obavljanju dužnosti bilo dosledno dobro i ako nakon počinjenog prestupa može da prihvati istinu i istinski se pokaje, Bog će se smilovati i pokazati trpeljivost prema takvoj osobi. Na primer, David je bio ispunjen kajanjem nakon što je uzeo Urijinu ženu i nikada više nije počinio preljubu. Čak i kada je bio star, iako su mu doveli devojku da mu greje postelju, on joj se nije približio. Iako je David prestupio, iskreno se pokajao i Bog ga je ipak odobrio. Neka braća i sestre su izopšteni jer su išli putem antihrista i ozbiljno ometali rad crkve, ali su se kasnije zaista pokajali i ponovo su primljeni u Božju kuću, a čak su i pisali članke sa iskustvenim svedočenjima, svedočeći o Božjem delu spasenja nad njima. Na njihovom primeru sam uvideo da je Božji stav prema onima koji se zaista kaju i mogu da prihvate istinu stav milosti i spasenja. Nasuprot tome, prema onima koji se stalno loše ponašaju, ne prihvataju istinu ili se nisu iskreno pokajali, Božji stav je da ih osudi i isključi. Na primer, neki ljudi koji su potpisali Tri izjave nakon toga nisu imali spoznaju ni pokajanje za svoju izdaju Boga, te su čak i izdali crkvu i svoju braću i sestre. Bog takvim ljudima ne daje dodatne prilike zato što imaju odbojnost prema istini i nemaju savest niti razum. Razmišljao sam o tome kako nisam dugo obavljao svoju dužnost kada su me uhapsili, moje iskustvo je bilo plitko, a moj rast je bio mali. Potpisao sam Tri izjave u trenutku slabosti, ali posle sam osećao snažnu samookrivljenost i kajanje, i želeo sam da se pokajem i promenim. Crkva mi je dala priliku na osnovu mog doslednog ponašanja u mojoj dužnosti. To je bila Božja milost i to je otkrilo Njegovu pravednost. Ali nisam razumeo Božju narav i stalno sam Ga pogrešno shvatao, misleći da samo službujem i da ću biti uklonjen kada završim sa službovanjem – kao da me koristi za službovanje. Mislio sam da će Bog na svakom koraku kovati spletke protiv ljudi, baš kao i iskvareni ljudski rod. Zar to nije bilo huljenje na Boga? Uopšte nisam imao bogobojažljivo srce! Potpuno sam porekao Božju pravednost, a takođe sam porekao i Božje namere da u najvećoj meri spase ljudski rod. Shvatio sam da u svojoj veri uopšte ne poznajem Boga. Bio sam zaista slep! Ako bih nastavio ovako, nikada neću dobiti Božji oproštaj. Morao sam da sledim Davidov primer, da se mirno suočim sa svojim prestupima i da se istinski pokajem. Bez obzira na to da li ću na kraju imati dobar ishod ili ne, moram da prihvatim i da se pokorim, i da ne razmišljam o sopstvenim budućim izgledima ili izlazu.

Nakon toga sam se zapitao: „Šta je bio korenski uzrok mog neuspeha u vezi sa potpisivanjem Tri izjave nakon hapšenja?” Pročitao sam Božje reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve teškoće ni nedaće, pa čak ni najmanju patnju. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja i pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi ti mrtvaci bez duha hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako ne zadobiješ ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? (…) Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar nisi isti kao svinje i psi? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Podario sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio, ostaješ praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne stremiš nikakvim ciljevima, pa zar tvoj život nije najprostačkiji od svih? Imaš li drskosti da se suočiš s Bogom? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, da li nećeš ništa zadobiti? Podaren ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Svi u svetu danas prolaze kroz kušnje, čak i Bog pati, pa kako onda da vi ne patite? (…) Neki ljudi se suočavaju s progonom od strane svojih porodica, neki se suočavaju sa odbacivanjem od strane svojih voljenih, a neki, pošto su progonjeni, ne mogu da se vrate svojim kućama i nemaju sigurno mesto na kome bi se odmorili. To uzrokuje patnju u njihovom srcu. Zar patnja s kojom se vi sada suočavate nije ista kao ona koju je Bog podneo? Vi sada patite sa Bogom i Bog u patnji prati ljude. Jedino ako danas imate svoj udeo u Hristovoj patnji, carstvu i izdržljivosti, na kraju ćete zadobiti slavu! Ta patnja ima smisla. Zar nije tako? Moraš da imaš rešenost! Moraš da shvatiš kakvo je značenje patnje danas i zbog čega toliko patiš. Moraš da tragaš za istinom i uspeš da razumeš Božju nameru i tada ćeš imati rešenost da patiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Iz Božjih reči sam shvatio da je glavni uzrok što sam potpisao Tri izjave to što sam previše voleo svoje telo. Sledio sam sotonski zakon o preživljavanju „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i interese sopstvenog tela sam stavio iznad svega. Verujući u Boga, želeo sam da uopšte ne bude teškoća ili bola i da moje telo ne pati, i još više od toga, da ne bude potrebe za bilo kakvim kušnjama ili nedaćama. Tako da, kada mi je velika crvena aždaja pretila mučenjem, ono o čemu sam razmišljao nije bilo kako da ostanem postojan u svom svedočenju, već moj strah od mučenja – da bih pretrpeo manje mučenja, potpisao sam Tri izjave. Da bih poštedeo sebe i izbegao fizičku patnju, poklonio sam se đavolu i ponizio se da bih preživeo, grčevito se držeći svog sramnog postojanja; porekao sam Boga i izdao Ga. Po čemu se moje vladanje razlikovalo od Judinog? Iz Božjih reči sam takođe shvatio da, čovek mora da podnese mnoge patnje da bi se spasao u veri. Samo kroz bolne situacije možemo imati istinsku veru u Boga. Uzmimo za primer Petra. Dok je sledio Gospoda Isusa, iskusio je stotine kušnji i oplemenjivanja tokom svog života. U tim oplemenjivanjima je težio da voli Boga i na kraju je postigao najuzvišeniju ljubav prema Bogu i pokornost do smrti; bio je razapet naglavačke za Boga, postavši prva osoba kroz vekove koju je Bog usavršio. Tu je bio i Jov, koji se suočio sa kušnjama. U tren oka je izgubio ogromno bogatstvo i decu, a telo mu je bilo prekriveno čirevima; pa ipak, Jov je bio u stanju da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima i da ostane postojan u svom svedočenju za Boga, prestravivši Sotonu i nateravši ga u panično bekstvo. Jov je postao istinski slobodan čovek. U poređenju sa njima, osećao sam se posramljeno. Potpuno sam se prestravio i napravio kompromis sa Sotonom, a da čak i nisam bio suočen sa ozbiljnim mučenjem. Bio sam kao cvet u stakleniku koji ne može da izdrži malo vetra ili kiše. Zaista sam bio krhak! Morao sam da stremim ka istini i da više ne vodim računa o svom telu, te sam se zakleo da ću, ako jednog dana ponovo budem uhapšen, ostati postojan u svom svedočenju, čak i ako me Sotona bude mučio toliko da mi život postane gori od smrti.

Krajem jula 2024. godine, neposredno nakon što sam stigao u crkvu u Dongjangu, susedna crkva je bila pogođena akcijom masovnih hapšenja, a vođe su organizovale da brzo pomognemo u premeštanju knjiga Božjih reči. Ali tek što smo premestili nekoliko skrovišta za knjige, posumnjalo se da vozača prate. Pored toga, brat sa kojim sam sarađivao takođe je bio izložen potencijalnim rizicima zbog kontakta sa vozačem. Veoma sam se uplašio. Razmišljao sam o tome kako me je nedavno policija dugo pratila i da sam zamalo bio uhapšen, te o tome kako me je jedan Juda izdao i da sam policiji glavna meta za hapšenje. Ako bi brat sa kojim sam sarađivao bio na meti policije, ne bih mogao da pobegnem; ako bi me policija uhvatila, sigurno me ne bi pustili. Međutim, kad sam se setio prestupa koji sam počinio prošli put kada sam bio uhapšen i potpisao Tri izjave, javio mi se intenzivan osećaj u srcu: „Ako zaista budem uhapšen, zaklinjem se da nikada neću poreći Boga i da ću svakako svedočiti za Njega!” Kada sam tako razmišljao, moje srce više nije bilo sputano ovim okruženjem. Da li ću biti uhvaćen ili ne, bilo je u Božjim rukama, i morao sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Knjige je trebalo hitno preneti, razne zadatke je trebalo hitno sprovesti, a ja sam morao da zaštitim interese Božje kuće. Tako sam nastavio da razmatram planove za prenos knjiga sa svojim partnerom. Istovremeno sam napisao pismo crkvi da ispratim napredak prenosa. Postupajući na ovaj način, osetio sam mnogo veći mir u srcu. To što sam uspeo da postignem ovo malo spoznaje i promene neodvojivo je od usmeravanja Božjim rečima. Iskreno se zahvaljujem Bogu!