Autorka: Mijaosijao, Kina

Odrasla sam u siromašnoj seljačkoj porodici. Roditelji su me usvojili kada su imali skoro 40 godina. Od kada sam postala svesna sebe, gledala sam roditelje kako vredno rade da bi zaradili novac i izdržavali našu porodicu. Otac je cele godine ustajao pre zore kako bi radio i radio je napolju tokom vrelih junskih dana kako bi zaradio novac za moje školovanje. Moja majka je takođe veoma naporno radila. Kada bi se razbolela, nije imala srca da troši novac na lečenje; svaki dan bi odlazila u jarugu da kosi travu kako bi gajila zečeve, štedeći novac za moju školarinu. Srce me je bolelo dok sam gledala nevolju svojih roditelja, pa sam odlučila da im budem odana kada odrastem. Kada sam odrasla, često sam samu sebe podsećala da treba da izbegnem situaciju u kojoj „dete želi da brine o roditeljima, ali roditelji više nisu tu”. Podsećala sam se da nikako ne smem da ostavim mesta za bilo kakvo kajanje kada je u pitanju odanost mojim roditeljima. Kasnije sam se odrekla osobe koju sam volela i izabrala svog sadašnjeg supruga, te ga dovela da živi sa mojom porodicom, u skladu sa željama mojih roditelja.

Otac je iznenada preminuo 2011. godine. Pomislila sam: „Ma kako teško ili komplikovano bude, moram da pokažem pravu odanost svojoj majci. Ne smem više da se kajem ni zbog čega.” Često sam majci kupovala dodatke ishrani. Ona mi je 2012. godine propovedala jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga. Šest meseci kasnije, često sam prisustvovala okupljanjima i izvršavala sam svoju dužnost. Moj muž je direktno i indirektno kritikovao moju majku zato što mi je propovedala jevanđelje, te ju je čak ismevao i rugao joj se preda mnom. Bila sam toliko besna da sam izgrdila muža, a svaki put kada bi se to dogodilo, gledala bih majku kako odlazi u bolu i bespomoćnosti. Kasnije me je suprug sve surovije proganjao, čak me je i tukao i grdio. Moja majka je trpela verbalno zlostavljanje zajedno sa mnom i osećala sam da joj toliko mnogo dugujem. Krajem 2015. godine, izabrana sam za propovednika. Jednom prilikom sam bila toliko zauzeta svojim dužnostima, da nisam otišla kući jedno nedelju dana. Moj suprug se udružio sa rođacima kako bi stvarao nevolje mojoj majci i pretio je da će prijaviti vođe i delatnike u crkvi. Bila sam primorana da prestanem da obavljam svoju dužnost i da se vratim kući da izgladim situaciju. Nakon što sam se vratila kući, suprug je prestao da radi i ostajao je kod kuće da bi motrio na mene. Osećala sam ogromnu odbojnost prema tome, ali se nisam usuđivala da se svađam sa njim pred majkom. Mogla sam to samo da istrpim, osećajući se zaista bolno i potišteno u sebi. Razmišljala sam o tome kako je moj suprug često ponižavao moju majku i rugao joj se od kada sam ja počela da verujem u Boga, i osećala sam takvu teskobu, kao da mi se srce stezalo. Mislila sam da, ne samo da ne dozvoljavam majci da uživa u starosti, već i da joj nanosim mnogo tuge i bola. Kao rezultat toga, više nisam imala odlučnosti da izađem i izvršavam svoju dužnost. Majka je razgovarala u zajedništvu sa mnom, rekavši da bi trebalo da se molim i da se oslonim na Boga, ali bila sam zabrinuta da će me suprug ponovo proganjati ako budem izašla da izvršavam svoju dužnost i nisam znala koliko još uvreda će moja majka morati da istrpi. Zato sam ostala kod kuće, a stanje mi je takođe bivalo sve gore i gore. Kasnije mi je Bog otvorio izlaz. Moga muža je poslodavac obavestio da se vrati na posao, pa sam tek tada mogla da odlazim na okupljanja i obavljam svoju dužnost.

Godine 2016, sestra sa kojom sam sarađivala je uhapšena. Bile smo komšinice, tako da su postojali rizici i za moju bezbednost. Sa mužem sam pričala o tome da odem da se sakrijem, ali, neverovatno, samo nekoliko dana nakon što sam napustila dom, on je otišao u policijsku stanicu i prijavio me zato što verujem u Boga i što sam napustila dom. Policija je počela da me istražuje, tako da sam još manje bila u prilici da odem kući. Pomislila sam na to kako neću biti u stanju da odem kući i vidim majku – pa kako ću onda brinuti o njoj i biti joj odana? Moj otac je preminuo, a moj suprug nas ovako proganja. Nakon što sam otišla, ko zna kako bi se on ophodio prema mojoj majci. Ja sam mamin jedini rod. Ona bi bila tako očajna kada ja ne bih bila sa njom i ne bi mogla to da podnese! Međutim, ako bi me uhapsili kada se vratim kući, da li bih bila u stanju da ostanem postojana? Srce mi je bilo slomljeno od bola i unutrašnjeg sukoba, pa sam se molila i preklinjala Boga da me vodi. Jednog dana, pomislila sam na Božje reči: „Kuda će neko svakog dana ići, šta će raditi, s kojim ljudima ili s kojim situacijama će se susretati, šta će govoriti, šta će se dešavati – je li to nešto što ljudi mogu predvideti? Može se reći da ljudi ne samo da ne mogu da predvide sve ove pojave, već ne mogu da kontrolišu kako se stvari razvijaju. U svakodnevnom životu ljudi, ove nepredvidljive stvari nisu ništa novo; to su uobičajene pojave. Pojava ovih beznačajnih stvari svakodnevnog života, i sredstva i zakoni njihovog razvoja, stalni su podsetnici ljudima: ništa što se dešava nije slučajnost; tok razvoja i neizbežnost svega što se dešava ne mogu se promeniti ljudskom voljom. Pojava svega što se dešava prenosi opomenu od Stvoritelja čovečanstvu i šalje poruku da ljudi ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. U isto vreme, to je uzvratni udarac protiv uzaludne ambicije i želje ljudi da uzmu sudbinu u svoje ruke. Ovaj udarac je poput snažnog šamara koji iznova i iznova udara u lice čovečanstva, primoravajući ljude da razmisle o tome ko tačno ima suverenost nad njihovom sudbinom i ko njima upravlja. A pošto se njihove ambicije i želje iznova ruše i raspadaju, ljudi ne mogu a da se nesvesno ne priklone uređenjima sudbine i prihvate stvarnost, Nebesku volju i suverenost Stvoritelja. Od ponovljene pojave ’trivijalnih svakodnevnih stvari’, pa do sudbine ljudi, ne postoji ništa što ne otkriva uređenja Stvoritelja i Njegovu suverenost; nema ničega što ne šalje poruku da se ’autoritet Stvoritelja ne može nadmašiti’, ničega što ne prenosi tu večno nepromenljivu istinu da je ’autoritet Stvoritelja vrhovni’!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog suveren nad svim što se dešava svakog dana; ljudi ne mogu sami da predvide niti da kontrolišu te stvari. Trebalo bi da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Pomislila sam na to kako je policija uhapsila sestru sa kojom sam sarađivala, kako me je muž prijavio policiji, kako me policija progoni i kako ne mogu da se vratim kući. Taj niz događaja nije bio nešto što sam mogla da predvidim; to sve je dozvolio Bog. Morala sam da prihvatim tu stvarnost. Prisetila sam se vremena od kada sam počela da verujem u Boga. Bilo mi je tako teško u srcu dok sam gledala kako moj muž proganja i ponižava moju majku i nisam želela da odlazim i obavljam svoju dužnost jer sam se plašila da će je on proganjati. Takođe sam se plašila da, ako odem, neće biti nikoga da se stara o njoj u starosti. Kada sam na to pomislila, shvatila sam da sam neprekidno bila zarobljena u privrženosti porodici i da ne mogu da stremim ka istini niti da izvršavam svoju dužnost kako treba. Sada kada me je snašlo ovo okruženje u kojem nisam mogla da idem kući, Božja namera je bila da svoje srce posvetim dužnosti, što bi koristilo mom rastu u životu. Osim toga, ja sam bila vođa crkve. Kada ne bih napustila dom, onda bi policija koristila moju majku da mi preti čim bih bila uhapšena. Da li bih onda mogla da ostanem postojana? Kada ne bih mogla da izdržim mučenje i kada bih postala Juda i izdala Boga, onda bi me Bog potpuno isključio. Nakon mnogo razmišljanja, odlučila sam da nastavim da obavljam svoju dužnost u crkvi. Dok sam bila van kuće, svaki put kada bi padala kiša, pomislila bih: „Tlo u našem dvorištu je klizavo – šta ako moja majka padne, a niko nije tamo da joj pomogne?” Tokom sezone žetve pšenice, brinula sam: „Kako će moja majka sama žnjeti? Ne znam da li će joj moj muž pomoći.” Za kinesku novu godinu, sa suzama u očima sam držala hranu koju je pripremila domaćinska porodica. „Ja mogu dobro da jedem van kuće, ali ne znam da li je moja majka dobro kod kuće. Da li će je moj muž grditi i vređati? Tokom praznika, druge porodice se okupljaju, a ja sam ostavila majku samu kod kuće. Sigurno se oseća neutešno i usamljeno i moraće da trpi ismevanje naše rodbine i prijatelja. Toliko mnogo dugujem svojoj majci!” Što sam više razmišljala o tome, to mi je bilo mučnije i izgubila sam svu motivaciju da izvršavam svoju dužnost. Plakala sam i pomolila sam se Bogu, preklinjući Ga da me izvede iz tog negativnog stanja.

Jednog dana, tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam Božje reči i uspela sam da se donekle oslobodim briga za svoje roditelje. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to šta misliš, šta planiraš ili šta radiš, te stvari nisu važne. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Neki roditelji imaju taj blagoslov i sudbinu da uživaju u porodičnoj sreći i domu punom dece i unučadi. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu; Bog to nije za njih uredio. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici niti da budu okruženi svojom decom. To je Božja orkestracija, i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, možeš da pokažeš svoju odanost i poštovanje prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu. To je pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i da je suveren nad njima. Nije na ljudima da odlučuju o tim stvarima niti oni imaju pravo da odlučuju; treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u srcu ne osećaš mnogo spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Povremeno o tome možeš još uvek razmišljati – imati određene normalne misli ili instinkte u okviru ljudskosti jeste nešto što niko ne može izbeći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog uredio različite sudbine za svakog čoveka i ljudi ne mogu ništa da promene. Ako je Bog odredio da moja majka neće uživati u blagoslovu da je njeno dete pored nje, onda, ma koliko se ja trudila, ne mogu ništa da promenim. Pomislila sam na to kako smo majka i ja bile zajedno od mog detinjstva, kako se nikada nismo razdvajale. Nešto kasnije, zbog moje vere u Boga, policija me je proganjala i morala sam da napustim dom. To je Bog uredio i predodredio. Kada moju majku kod kuće proganja moj muž, to je nešto što ona mora da iskusi. Međutim, ja nisam razumela Božju suverenost i neprekidno sam brinula o tome da je moja majka sama i da pati. Takođe sam živela u tami i bolu, što je uticalo i na obavljanje moje dužnosti. Sada sam shvatila da, pošto nemam priliku da budem odana svojoj majci, treba prosto da pustim da stvari idu svojim tokom. Moja majka veruje u Boga, pa iako je daleko od mene, ona i dalje ima Boga, a On će nas voditi dok u budućnosti budemo koračali svojim putevima. Verovala sam da je sve u Božjim rukama. Kada sam pomislila na to, tiho sam se pomolila Bogu, voljna da se pokorim. Poverila sam svoju majku Bogu da je vodi dok doživljava proganjanje od strane naše porodice. Kasnije sam slučajno pročitala jedan članak iskustvenog svedočenja koji je napisala moja majka. Pročitala sam da se ona molila Bogu kada ja nisam bila sa njom i kada je bila slaba, a braća i sestre su dolazili u naš dom da razgovaraju o Božjim rečima i da joj pomognu. Nakon što je razumela Božju nameru, polako je izašla iz svoje negativnosti i slabosti. Bila sam veoma zahvalna Bogu.

Godine 2022. ponovo je izbila svetska pandemija. Kada sam videla da mnogo starijih ljudi umire od pandemije, ponovo sam počela da brinem: „Ako se moja majka zarazi tokom pandemije, da li će neko brinuti o njoj? Da li će preživeti? Kada bih bila pored nje, donosila joj vodu i lekove i u zajedništvu razgovarala s njom o Božjim rečima kako bih je ohrabrila, zar joj to ne bi ublažilo bol u srcu?” Žarko sam želela da se vratim i vidim svoju majku! Zaista sam htela da joj ispričam svoja iskustva tokom proteklih nekoliko godina i da joj kažem koliko mi je nedostajala. Nedugo zatim sam se razbolela i majka mi je još više nedostajala dok sam ležala u krevetu. Brinula sam da, ako umre, nikada je više neću videti i u srcu sam se raspravljala s Bogom: „Dragi Bože, zašto drugi mogu da se ponovo vide sa svojom porodicom, ali ja moram biti razdvojena od svoje majke? Znaš da je moja priča drugačija od ostalih. Ja sam jedino dete u porodici, ali ne mogu da se staram o njoj do same smrti. Ako umre sama, savest će me zauvek optuživati.” Znala sam da je pogrešno razmišljati na taj način, ali nisam znala kako to da iskusim, pa sam se molila i preklinjala Boga da me vodi. Pomislila sam na to kako su Božje reči uvek te koje me prosvećuju i svaki put izvode iz negativnosti i slabosti i kako je i moja majka iskusila Božje vođstvo i zaštitu kod kuće. Obe smo uživale u Božjoj ljubavi. Bog nam je darovao toliko toga, ali ja nisam znala kako da Mu se odužim, već sam se, umesto toga, žalila na Njega. Zaista sam bila bez savesti! Pomolila sam se Bogu, voljna da usrdno tragam za istinom, kako bih rešila sopstvene probleme.

Jednog dana sam čula čitanje Božjih reči i shvatila sam kako da pristupim dobroti svojih roditelja. Svemogući Bog kaže: „Kada su ljudi u pitanju, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su se dobro starali o tebi, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na cilj s kojim su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljci, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – kada su zasađene u zemlju, one zahvaljujući vetru, suncu i kiši još više bujaju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru, one ne rastu i ne uspevaju tako dobro kao napolju! U kakvoj god da si se porodici rodio, Bog je tako odredio. Ti si čovek koji poseduje život, a Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući ljudima da prežive i da slede zakon kojeg se pridržavaju sva bića. Radi se samo o tome da si, kao čovek, živeo u okruženju u kom su te odgojili tvoji roditelji, pa je trebalo da odrastaš u tom okruženju. To što si rođen u tom okruženju je rezultat Božjeg određenja; to što su te roditelji odgajali sve dok nisi postao odrasla osoba takođe je rezultat Božjeg određenja. U svakom slučaju, odgajajući te, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što su te odgajali sve do odraslog doba jeste njihova odgovornost i obaveza, i ne može se nazvati dobrotom. Budući da se ne može nazvati dobrotom, može li se onda reći da je to nešto u čemu imaš pravo da uživaš? (Može.) To je neka vrsta prava koje treba da uživaš. Zaslužuješ da te roditelji odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš jeste uloga deteta koje vaspitavaju. Prema tome, ono što primaš jednostavno je ispunjenje odgovornosti koju tvoji roditelji imaju prema tebi, a ne usluga ili gest dobrote. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije su neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu nakon razmnožavanja. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali nisu nam poznati. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko daju celo svoje srce za tebe i koliko novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe ništa zauzvrat, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, trebalo bi da bude besplatno, i ne bi trebalo da traže da im uzvratiš. Odgajajući te, tvoji roditelji samo ispunjavaju svoju odgovornost i obavezu; to bi trebalo da se radi besplatno, a ne kao transakcija. Dakle, u načinu na koji se ophodiš prema svojim roditeljima i kako postupaš u vašem međusobnom odnosu, to ne bi trebalo da posmatraš kao otplatu. Ako se zaista ophodiš prema svojim roditeljima, ako im otplaćuješ i u vašem odnosu postupaš sa takvim načinom razmišljanja, to je zapravo nehumano. Istovremeno, tako ćeš postati podložan tome da te tvoja telesna osećanja obuzdavaju i ograničavaju i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. Oni mogu da imaju svoja očekivanja, ali ti moraš da donosiš sopstvene odluke. Bog je za tebe odredio životni put, On je za tebe uredio sudbinu, i te stvari nemaju apsolutno nikakve veze sa tvojim roditeljima. (…) Ako ti okolnosti omogućavaju da ispuniš deo svoje odgovornosti prema njima, onda to i učini. Ako ti tvoje okruženje i objektivne okolnosti ne dozvoljavaju da ispuniš svoju obavezu prema njima, onda ne moraš previše da razmišljaš o tome i ne treba da misliš da si im dužan, jer tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Bez obzira na to da li pokazuješ odanost roditeljima ili ispunjavaš svoju odgovornost prema njima, ti iz perspektive deteta samo ispunjavaš nešto malo odgovornosti prema svojim roditeljima, koji su te jednom rodili i odgojili. Ali to sigurno ne možeš da radiš iz perspektive oduživanja, ili iz perspektive da su ’tvoji roditelji tvoji dobrotvori i da moraš da im se odužiš, da moraš da im uzvratiš njihovu dobrotu’” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam čula Božje reči, iznenada sam shvatila da sam to što su me roditelji podigli smatrala svojim dugom za njihovu dobrotu. Mislila sam da moram da se odužim za to, bez obzira kada, ali to gledište prosto uopšte nije u skladu sa istinom. Zapravo, roditelji imaju odgovornost i obavezu da podižu svoju decu. To uopšte nije nikakva dobrota. Baš kao što životinje odgajaju svoje mladunce, to je prirodan instinkt, a takođe i zakon opstanka koji je Bog ustanovio za sva stvorenja. Budući da je Bog stvorio čoveka, On bi mu uredio odgovarajuće porodično okruženje. Uzmimo mene kao primer. Moja biološka majka je umrla odmah nakon mog rođenja, a onda su me usvojili moji usvojitelji. Spolja je delovalo da su moji roditelji bili ti koji su brinuli o meni i podigli me, ali, zapravo, moj život potiče od Boga. Razlog zbog kojeg sam preživela sve ove godine je taj što me je Bog pazio i štitio. Sećam se, kada sam bila mala, kako mi je nogu zakačio veliki ventilator koji se koristio za vejanje žita, ali nisam ostala invalid. Pre prijemnog ispita za srednju školu, išla sam biciklom da vidim prostoriju u kojoj se polaže ispit, zaglavila sam se između dva automobila i zamalo su me udarili. Moja majka nije bila pored mene u tom trenutku, ali mi se ništa nije dogodilo. Ponovo sam pomislila na svoju biološku majku. Ona me je donela na ovaj svet i zatim preminula, a to što su moji sadašnji roditelji bili u stanju da me odgoje, proizašlo je iz Božjeg predodređenja i orkestracije. Onaj kome treba da zahvaljujem jeste Bog. Od kada sam se rodila, stalno sam uživala u Božjoj brizi, zaštiti i svemu čime me je Bog opskrbio. Čak sam u stanju da primim Božju blagodat, da Ga sledim, izvršavam svoju dužnost i uživam u prilici koja se pruža jednom u hiljadu godina da me Bog spase. Međutim, nisam shvatala da bi trebalo da izvršavam svoju dužnost kako treba da bih uzvratila Božju ljubav, već sam, umesto toga, jedino razmišljala o vraćanju duga roditeljima zbog njihove dobrote tokom mog odrastanja. Čak i kada je došlo do biranja dužnosti, stalno sam odmeravala svoje odluke na osnovu toga da li mogu da budem odana majci. Kada sam obavljala svoju dužnost van kuće, stanje mi je bilo neprestano ometano. Bila sam tako smetena! Bila sam pod uticajem pogrešnih shvatanja koja mi je usadio Sotona, kao što su „Roditeljska ljubav je duboka kao more” i „Odrođen čovek je gori od zveri”, te sam slepo želela da bezumno uzvratim na tu dobrotu. Kakvo potpuno bezumlje! Kada sam to shvatila, osećala sam više slobode. Dok sam postepeno otpuštala svoju brigu u vezi sa majkom, primila sam pismo od svoje ćerke. U njemu je pisalo da je počela da obavlja dužnost u crkvi, da je moja majka zdrava, da redovno ide na okupljanja i čita Božje reči kod kuće. U tom trenutku sam bila toliko ganuta i ispunjena samoprekorom da taj osećaj nisam mogla ni da opišem. U srcu sam se molila Bogu: „Dragi Bože, hvala Ti! Vidim da je sve što si mi uredio tako dobro i zaista sam nedostojna da primam tako veliku ljubav i milost od Tebe. Mrzim sebe jer nisam imala dovoljno vere u Tebe. Dragi Bože, najviše Ti dugujem. Od sada ću sigurno smiriti svoje srce da bih pravilno izvršavala svoju dužnost i više nećeš biti uznemiren niti zabrinut zbog mene.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i moje stanje u kojem sam osećala da dugujem majci se potpuno razrešilo. Bog kaže: „Neki ljudi ostavljaju svoje porodice zato što veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Oni po tome postaju poznati. Vlasti im često pretresaju kuće, maltretiraju roditelje, pa čak im i prete kako bi ih ovi predali. Svi u komšiluku pričaju o njima i kažu: ’Ta osoba nema ni trunke savesti. Ne mari za svoje vremešne roditelje. Ne samo da je odrođeno dete, nego i roditeljima pravi tolike probleme. Ona je odrođeno dete!’ Je li išta od ovoga u skladu sa istinom? (Nije.) Ali, zar se sve te reči ne smatraju ispravnim u očima nevernika? Među nevernicima vlada mišljenje da je ovo najlegitimniji i najrazumniji način da se na to gleda, koji je u skladu s ljudskim moralom i sa merilima vladanja. Bez obzira na to koliko u tim merilima ima sadržaja, poput načina na koji treba pokazivati odanost roditeljima, kako brinuti o njima kad ostare, kako ih propisno sahraniti i koliko im se treba odužiti, i bez obzira na to da li su ta merila u skladu sa istinom ili nisu, nevernici ih vide kao pozitivne stvari i smatraju ih ispravnim, te se među svim grupama ljudi smatraju besprekornim. Među nevernicima, to su merila po kojima ljudi treba da žive i ti moraš tako da postupaš ako želiš da te oni u srcu smatraju dobrom osobom koja je u skladu s merilom. Pre no što si poverovao u Boga i razumeo istinu, zar nisi i ti čvrsto verovao da takvo tvoje vladanje ukazuje da si dobra osoba? (Jesam.) Štaviše, pomoću tih stvari si takođe ocenjivao i obuzdavao sebe, i zahtevao od sebe da budeš baš takva osoba. (…) Međutim, nakon što si odslušao Božje reči i Njegove propovedi, počeo si da menjaš stanovište i shvatio da bi trebalo sve da napustiš kako bi obavljao svoju dužnost kao stvoreno biće, kao i da Bog od ljudi zahteva da se tako vladaju. Pre nego što si se uverio da obavljanje dužnosti kao stvoreno biće predstavlja istinu, mislio si da treba da budeš odan roditeljima, ali si isto tako osećao da treba da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa se u tebi odigravao svojevrstan unutrašnji sukob. Kako su te Božje reči neprekidno zalivale i igrale ulogu tvog pastira, postepeno si stekao razumevanje istine, pa si upravo tada shvatio da je obavljanje dužnosti kao stvoreno biće savršeno prirodno i opravdano. Do dana današnjeg, mnogi ljudi su uspeli da prihvate istinu i u potpunosti su napustili merila vladanja iz tradicionalnih ljudskih predstava i uobrazilja. Kada sve to u celosti otpustiš, prestaješ da budeš sputan rečima suda i osude nevernika dok slediš Boga i obavljaš svoju dužnost, i možeš s lakoćom da odbaciš okove koje su ti nametnule tradicionalne predstave” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Upravo sada, pošto Bog radi i izražava istinu da bi ljudima rekao istinu o svim ovim činjenicama i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te lažne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ih nećeš koristiti kao smernice za ophođenje sa svojim roditeljima. Tada ćeš se u svom životu osetiti opušteno. To što se osećaš opušteno ne znači da ne znaš koje su tvoje odgovornosti i obaveze – te stvari i dalje znaš. Zavisi samo od toga koju perspektivu i metode ćeš izabrati da pristupiš svojim odgovornostima i obavezama. Jedan pravac jeste da kreneš putem osećanja i da se njima baviš uz pristup vođen emocijama, kao i metodama, idejama i pogledima prema kojima Sotona usmerava čoveka. Drugi pravac je da se time pozabaviš na osnovu reči kojima je Bog podučio čoveka. (…) Ako se pridržavaš jednog aspekta istina-načela, ili neke ideje i pogleda koji su tačni i dolaze od Boga, u životu ćeš se osećati spokojno. Ni mišljenje javnosti, ni glas tvoje savesti, ni breme tvojih osećanja neće više ometati način na koji se nosiš sa svojim odnosom sa roditeljima; naprotiv, ova istina-načela će ti omogućiti da se s tim odnosom suočiš i nosiš na ispravan i razuman način. Ako se ponašaš u skladu sa istina-načelima koja je Bog dao čoveku, čak i ako te ljudi ogovaraju iza leđa, i dalje ćeš osećati mir i sigurnost, i u dubini svog srca nećeš biti uznemiren. U najmanju ruku, duboko u srcu nećeš se više prekorevati, govoreći sebi da si bezosećajan nezahvalnik, niti ćeš osećati grižu savesti. To je zato što ćeš znati da se svi tvoji postupci sprovode u skladu sa metodama kojima te je Bog naučio i da slušaš i pokoravaš se Božjim rečima i slediš Njegov put. Slušanje Božjih reči i hodanje Njegovim putem je osećaj savesti koji ljudi treba da poseduju najviše od svega. Bićeš prava osoba samo kada to budeš mogao da radiš. Ako to ne možeš da radiš, ti si bezosećajan nezahvalnik” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Stalno sam mislila da sam dužna majci jer se moj ugao posmatranja nije promenio. Kada nisam verovala u Boga, prihvatila sam Sotonine tradicionalne ideje, poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odrođen čovek je gori od zveri”. Verovala sam da bi, kao osoba koja živi u svetu, odanost roditeljima trebalo da smatram najvažnijim načelom u svom vladanju i da, ako to ne bih mogla da postignem, ne bih bila dostojna da se nazovem ljudskim bićem. Iz tog razloga, kada je bila reč o braku, poslušala sam želje svojih roditelja i čak sam navela muža da se useli kod moje porodice kako bi se sa mnom starao o mojim roditeljima. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam živela u skladu sa tim gledištima. Kada sam videla da moj muž proganja moju majku, mislila sam da, kao ćerka, nisam omogućila majci da uživa u sreći sa mnom, već je, umesto toga, ona patila zbog mene. Mislila sam da sam je izneverila. Nešto kasnije, pošto me je muž proganjao i stvarao nevolje, ostala sam kod kuće da bih održavala to okruženje. Kada sam videla da moja majka mnogo pati zbog mene, osetila sam još veći samoprekor i nisam više želela da izvršavam svoje dužnosti. Te tradicionalne ideje su bile poput nevidljivih kanapa kojima sam čvrsto bila vezana, zbog čega sam iznova pravila kompromis u vezi sa svojom dužnosti. One su postale kamen spoticanja u mom stremljenju ka životnom rastu. Pogotovo kada se pandemija širila, brinula sam da će se moja majka zaraziti i da ja neću biti u stanju da brinem o njoj dok boluje, pa sam mislila da sam joj dužna. Čak sam se žalila na Boga jer mi nije dao priliku da budem odana svojoj majci. Tek tada sam jasno videla da su stvari koje je Sotona usadio u mene, poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odrođen čovek je gori od zveri” ne samo dovele do toga da klonem duhom u stremljenju ka istini, iako sam je znala, već su me i naterale da se pobunim protiv Boga i da Mu se opirem. Sotona je zaista krajnje rđav, ogavan i zlokoban i zaista mi je naneo veliku štetu. Zapravo, pravi zločinci koji su me sprečili da budem uz majku na putu vere u Boga bili su Komunistička partija Kine i Sotona đavo! Mi koji verujemo u Boga napuštamo domove da bi izvršavali dužnosti ne zato što ne želimo naše porodice niti zato što smo okrutni, već zato što nam rđava KPK ne dozvoljava da sledimo istinitog Boga i hodamo pravim putem. Ona širi neosnovane glasine kako bi blatila crkvu, zbog čega nas članovi porodica koji nisu vernici proganjaju i ometaju. Međutim, ja sam bila smetena i nisam imala sposobnost raspoznavanja niti sam mogla da prozrem Sotoninu rđavu suštinu; čak sam se žalila da Božja uređenja nisu odgovarajuća. Zaista nisam mogla da razlikujem dobro od lošeg! Te tradicionalne ideje više nisu smele da me sputavaju i navode na stranputicu i morala sam da se prema majci odnosim u skladu sa Božjim rečima. I moja majka i ja smo stvorena bića, obe možemo i da verujemo u Boga i da Ga sledimo, kao i da živimo da bismo dobro izvršavale dužnosti stvorenih bića. Već to je ogromno uzvisivanje i blagodat koju nam je Bog dao. Bez obzira na to da li ćemo moći da se ponovo sretnemo u ovom životu ili ne, jedino što želim je da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima i da, pre svega, udovoljim Bogu i dobro izvršavam svoju dužnost. Kada sam to shvatila, potpuno sam otpustila svoje brige i osećaj da dugujem svojoj majci. Ponekad, kada pomislim na majku, setim se Božjih reči: „Bog predodređuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu, i niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Onda se pomolim Bogu u sebi, poverim svoju majku Bogu i smirim srce kako bih izvršavala svoju dužnost.

Kroz ovo iskustvo, razotkrivanje Božjim rečima je bilo ono što mi je omogućilo da jasno sagledam ropstvo i štetu kojima me je izložila tradicionalna kultura, omogućilo mi je da postepeno otpustim svoje brige i osećaj da sam dužna majci i oslobodilo mi je srce. Hvala Bogu!