Autor: Li Ćiju, Kina

U proleće 2005. godine, moja supruga Huiđuen i ja smo imali sreću da prihvatimo jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana, a kasnije smo oboje preuzeli svoje dužnosti u crkvi. Kada god smo nailazili na poteškoće i izazove u svojim dužnostima, zajedno smo se molili, tragali i čitali Božje reči, i pomagali smo jedno drugom i razgovarali u zajedništvu. Pod vođstvom Božjih reči, počeli smo da shvatamo neke istine. U tren oka, prošlo je više od deset godina i oboje smo bili u šezdesetim godinama. Zdravlje nam se pogoršalo, naročito mojoj supruzi. Imala je visok krvni pritisak i morala je često da uzima lekove. Ponekad, kada bi joj se stanje baš pogoršalo, imala bi vrtoglavicu i ne bi mogla da se pomeri. Srce i želudac su joj takođe bili u prilično lošem stanju. U svakodnevnom životu smo brinuli jedno o drugom, razgovarali i međusobno se podržavali, i ja sam se osećao spokojno i zadovoljno.

Jednoga dana u septembru 2023. godine, primio sam pismo od viših vođa, u kome su od mene tražili da budem zadužen za rad na jevanđelju u jednom drugom mestu. Bio sam veoma srećan što to vidim i znao sam da me Bog time blagosilja i uzdiže. Iako sam razumeo neka načela i imao izvesno iskustvo u propovedanju jevanđelja, i dalje sam bio manjkav u besedi o istini. Kad bih otišao na drugo mesto da obavljam svoju dužnost, stekao bih više prilika za obučavanje, često bih mogao da komuniciram sa braćom i sestrama, i napredovao bih veoma brzo. Štaviše, rad na jevanđelju je centralni posao Božje kuće, a najhitnija Božja namera je da što više ljudi dođe pred Njega i prihvati Njegovo spasenje, tako da sam morao da budem obziran prema Božjoj nameri i da sarađujem u radu na jevanđelju. Razmišljajući o tome, okrenuo sam se da bacim pogled na svoju suprugu, misleći: „Šta će se desiti s njom ako odem? Ostaće sasvim sama ovde kod kuće. Već ima visok krvni pritisak, gornji pritisak joj je oko 160 do 180 mmHg, a donji oko 120 do 130 mmHg. Kada joj pozli, oseća se kao da se krevet prevrće i soba ruši, i leži u krevetu, previše uplašena da bi se i pomerila. Da li bi mogla da se snađe ako nisam pored nje da se brinem o njoj?” Nisam mogao a da se ne prepustim tim strepnjama. Video sam suze u očima svoje supruge, pa sam je upitao: „Šta nije u redu?” Zastala je na trenutak, a onda rekla: „Ako odeš, neću imati kome da se poverim. Starim, a telo mi je bolesno. To što si ti pored mene znači da imam na koga da se oslonim i nekog ko će se brinuti o meni.” Supruga je rečima izrazila ono što sam ja mislio u svom srcu: „Hoće li biti tužna i uznemirena ako odem? Ako joj se stanje pogorša i krvni pritisak joj naglo skoči, šta će onda? Naš sin obavlja svoje dužnosti u crkvi i ne može da bude sa nama, ali ja i dalje mogu da se brinem o njoj kada sam pored nje. Ljudi često kažu: ’Saputnici u mladosti, partneri u starosti’, a kako starimo, ideja je da treba da budemo zajedno i da pazimo jedno na drugo.” Razmišljajući o tome, nisam znao šta da radim. Stalno sam prevrtao tu stvar po glavi, ali nikako nisam mogao da se odlučim. Iako su je sestre koje su živele u blizini posećivale, ipak, ja sam se naprosto brinuo, misleći: „Šta ako se razboli i nešto krene naopako? Hoće li moći da se snađe bez mene? Ko će se brinuti o njoj? Možda bi trebalo da pošaljem pismo vođama, da im objasnim naše stvarne teškoće i zamolim ih da nađu nekog drugog.” Ali onda sam pomislio: „Nadziranje rada na jevanđelju je velika odgovornost, a pošto je ova dužnost došla meni, to su Božja suverenost i Božje uređenje. Ako ne odem da je obavim, to bi bila neposlušnost, ali šta će se desiti sa mojom suprugom ako odem? Ne mogu ni nju tek tako da zanemarim.” Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, želim da obavim ovu dužnost, ali bolest moje supruge je stvarna teškoća. Bože, ne znam šta da radim. Molim Te, usmeri me.” U tom trenutku sam se setio odlomka Božjih reči: „Stavljanje interesa Božje kuće na prvo mesto (…) u svemu što radiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). Razumeo sam da sam stvoreno biće i da moram da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dam prioritet crkvenom radu. Propovedanje jevanđelja i obavljanje mojih dužnosti su neizbežna odgovornost i moram tome da se pokorim.

Sledećeg jutra sam video svoju suprugu kako leži u krevetu. Krvni pritisak joj je ponovo skočio, imala je vrtoglavicu i nije mogla da ustane, a lice joj je bilo bledo i ispijeno. Moje srce se ponovo uznemirilo i pomislio sam: „Bolest bi mogla da joj se pogorša svakog časa – šta ako ustane po vodu i onesvesti se, a onda to dovede do drugih bolesti ili čak paralize? S obzirom na njeno stanje, ne bih mogao mirne savesti da je ostavim! Naročito kako stari, sve su veći izgledi da će joj se stanje pogoršati i još više će joj biti potrebna moja nega. Mogao bih da pišem vođama da pitam da li bi moja supruga mogla da ide sa mnom da zajedno obavljamo dužnosti, a ona bi mogla da obavlja dužnost domaćina. Na taj način ne bih morao da brinem o njoj.” Kasnije sam napisao pismo, ali dok sam gledao pismo koje sam napisao, osećao sam se veoma nelagodno. Pitao sam se: „Šta ja radim pišući ovo pismo? Zar ja samo ne postavljam uslove? Ja sam vernik, a ipak, kada se suočim sa dužnošću koja nije u skladu sa mojim željama, tražim izgovore da je odbijem. Na koji način se ja time pokoravam? Zar ne tražim samo od Boga da radi stvari po mojoj volji? Imam li uopšte imalo razuma?” Ponovo sam pogledao koliko je moja supruga trpela bolove i um mi je bio u haosu. S jedne strane je bilo propovedanje jevanđelja i moja dužnost, a s druge bolest moje supruge. Brinuo sam za nju, ali takođe nisam želeo da napustim svoju dužnost. U tom trenutku, vrtoglavica moje supruge je popustila i oboje smo kleknuli da se pomolimo Bogu. Rekao sam: „Bože, voljan sam da prihvatim svoju dužnost, ali ja sam premalog rasta da bih ostavio suprugu po strani. Molim Te, usmeri me.”

Tokom svoje posvećenosti, pročitao sam Božje reči i pronašao neke puteve primene. Svemogući Bog kaže: „Bog nikada nije nameravao da ljude prisiljava, da ih vezuje niti da njima manipuliše. Bog nikada ne sputava ljude, ne primorava ih, a još manje ih prisiljava. Bog ljudima daje potpunu slobodu – On im dopušta da sami izaberu put kojim treba da idu. Čak i ako si u Božjoj kući, pa makar i da te je Bog predodredio i odabrao, svejedno si slobodan. Možeš da odabereš da odbiješ razne Božje zahteve i uređenja ili možeš da izabereš da ih prihvatiš; Bog ti pruža mogućnost slobodnog izbora. Šta god da izabereš ili kako god da postupaš, ili kakvo god da je tvoje gledište u postupanju prema nečemu sa čime se suočavaš, ili koja god sredstva i metode da na kraju koristiš da to rešiš, moraš preuzeti odgovornost za svoje postupke. Tvoj konačni ishod nije zasnovan na tvojim ličnim sudovima i definicijama, već Bog vodi evidenciju o tebi. Nakon što je Bog izrazio veliki broj istina, i nakon što su ljudi čuli taj veliki broj istina, Bog će za svaku osobu strogo odmeriti ispravne i pogrešne stvari i za svaku osobu odrediti konačan ishod na osnovu onoga što je On rekao, onoga što On zahteva i na osnovu načela koja je On za ljude formulisao. Po ovom pitanju, Božje ispitivanje i Božje orkestracije i uređenja nisu Božje manipulisanje ljudima niti Božje vezivanje ljudi – ti si slobodan. Prema Bogu ne moraš da budeš oprezan, niti moraš da se osećaš uplašeno ili nelagodno. Od samog početka do kraja, ti si slobodna osoba. Bog ti daje slobodno okruženje, volju da slobodno donosiš odluke i prostor da slobodno biraš, omogućavajući ti da sȃm biraš, a svaki ishod koji na kraju dobiješ u potpunosti je određen putem kojim ideš. To je pošteno, zar ne? (Jeste.) Ako na kraju budeš spasen, i budeš neko ko se pokorava Bogu, ko je u skladu s Bogom i koga Bog prihvata, to je ono što dobijaš zbog svojih ispravnih izbora; Ako na kraju ne budeš spasen, ako ne budeš mogao da budeš u skladu s Bogom, ako te Bog ne zadobije i ne budeš neko koga On prihvata, i tada se to svodi na tvoje izbore. Prema tome, u Svom delu, Bog ljudima daje mnogo prostora da biraju, pružajući ljudima ujedno potpunu slobodu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, konačno sam došao do spoznaje: „Bog mi je dao volju da slobodno biram, i kada se susretnem s dužnošću, Bog posmatra moj izbor i put kojim idem – da li biram da se pokorim Bogu i obavim svoju dužnost kao stvoreno biće, ili biram da ostavim po strani svoju dužnost i ostanem kod kuće da se brinem o supruzi. Vođe su od mene tražile da budem zadužen za rad na jevanđelju. To će mi dati priliku da se obučavam u svojoj dužnosti, a iza toga stoji Božja namera. Katastrofe postaju sve teže i teže, a mnogi ljudi još uvek nisu čuli Božji glas i još uvek pate pod Sotoninim mučenjem i zlostavljanjem. Bog ne želi da ih vidi kako padaju u katastrofu i On se nada da će više ljudi propovedati jevanđelje i svedočiti o Njegovom delu poslednjih dana.” Ali iako sam znao da rad na jevanđelju hitno zahteva ljude za saradnju, brinuo sam da bi se moja supruga mogla razboleti, pa sam želeo da ostanem kod kuće i brinem se o njoj; hteo sam da odbijem i izbegnem svoju dužnost. Čak sam želeo da ona pođe sa mnom da bi mogla da obavlja dužnost domaćina, iako sam znao da zbog svog stanja ne može da obavlja tu dužnost. Moje ponašanje je zaista pokazivalo potpuni nedostatak pokornosti Bogu. Ako ne bih mogao da obavljam svoju dužnost jer sam želeo da se brinem o svojoj supruzi, ne samo da ne bih uspeo da uzvratim za celo srce koje je Bog uložio u mene, već bih izgubio i priliku da se obučavam u obavljanju svoje dužnosti i steknem istinu, a moj život-ulazak bi bio narušen. Morao sam da dam prioritet crkvenom radu i aktivno prihvatim svoju dužnost, jer je to ono što stvoreno biće treba da radi.

Kasnije sam pomislio: „Zašto ne mogu da se u srcu odvojim od svoje supruge? Čak sam razmišljao o tome da izbegnem svoju dužnost samo da bih se brinuo o njoj.” Nakon razmišljanja, shvatio sam da je to zato što živim u telesnim osećanjima. Pročitao sam Božju reč: „Ljudima ne dajem priliku da izraze svoja osećanja, jer Ja sam bez telesnih osećanja i prezirem ljudska osećanja do krajnjih granica. Upravo sam zbog osećanja među ljudima bio odgurnut u stranu, pa sam tako u njihovim očima postao ’treća strana’; zbog osećanja među ljudima, bio sam zaboravljen; upravo zbog svojih osećanja, čovek koristi priliku da pokupi svoju ’savest’; upravo zbog svojih osećanja, čovek uvek oseća odbojnost prema Mojoj grdnji; upravo zbog svojih osećanja, čovek Me uvek naziva nepravičnim i nepravednim i kaže da u Svom postupanju sa stvarima nemam obzira prema čovekovim osećanjima. Da li i Ja imam nekog srodnika na zemlji? Ko je ikada, poput Mene, radio danonoćno, ne pomišljajući ni na hranu ni na san, zarad čitavog Mog plana upravljanja? Kako bi se čovek mogao uporediti sa Bogom? Kako bi čovek mogao biti u skladu sa Bogom? Kako bi Bog, koji stvara, mogao biti od iste vrste kao i čovek, koji je stvoren? Kako bih mogao uvek živeti i delovati zajedno sa čovekom na zemlji? Ko je u stanju da oseti brigu za Moje srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se vladaju i rešavaju stvari, žive prema sopstvenim osećanjima. Vezuju se za ovog ili onog i po čitav dan su zaokupljeni baveći se pitanjima odnosa i osećanja. U svemu što ih zadesi, oni žive u carstvu osećanja. (…) Ona je previše osećajna. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja. U svemu je sputana sopstvenim osećanjima, nije u stanju da primenjuje istinu niti da postupa u skladu sa načelom i često se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu niti da se pokore Bogu. Uz takva snažna osećanja, oni mogu samo da ugađaju telu; oni su glupi i smeteni ljudi. Po svojoj prirodi, takvi ljudi su veoma osećajni. Oni žive prema svojim osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam zašto se Bog gnuša osećanja koja postoje među ljudima. To je zato što, kada ljudi žive usred osećanja, nimalo ne razmišljaju o svojoj dužnosti, pa su čak u stanju i da izdaju Boga. Sada se Božji rad na jevanđelju širi na sve narode, a braća i sestre aktivno propovedaju jevanđelje i svedoče o Bogu. Imao sam izvesno razumevanje istina i načela vezanih za propovedanje jevanđelja i postigao sam neke rezultate u svom radu na jevanđelju, tako da sam morao da obavim svoju dužnost. Ali nisam razmatrao Božju nameru, već sam brinuo o zdravlju svoje supruge. Brinuo sam da će biti usamljena kod kuće sasvim sama i da neće imati nikoga da se brine o njoj ako se razboli. Bio sam pod kontrolom svojih osećanja i uopšte nisam uzimao u obzir rad na jevanđelju. Da bih se kod kuće brinuo o svojoj supruzi, hteo sam da pišem vođama i da kažem da više neću izlaziti da obavljam svoju dužnost, ili da pitam da li bi moja supruga mogla da pođe sa mnom da obavlja dužnost domaćina kako bih mogao da se brinem o njoj. Razmišljajući o tome, pošto je moja supruga bila tako lošeg zdravlja, njeno obavljanje dužnosti domaćina bilo je potpuno protivno načelima, ali zbog svojih bračnih osećanja, nisam razmatrao načela prema kojima se koriste ljudi u Božjoj kući. Samo sam razmatrao da ako možemo da budemo zajedno i ako mogu da se brinem o njoj, to bi bilo dovoljno. Shvatio sam da su moja osećanja prema mojoj supruzi bila prejaka. U mom srcu, osećanja koja sam imao prema supruzi nadmašivala su interese Božje kuće i moju dužnost. Na koji način je onda Bog imao bilo kakvo mesto u mom srcu? Živeo sam po svojim osećanjima i ona su me u svemu sputavala. Nisam mogao da obavljam svoje dužnosti, a da ne govorim o primeni istine i pokoravanju Bogu. Takvo ponašanje je krajnje odvratno Bogu. Brzo sam se pomolio Bogu: „Bože, zbog svojih osećanja ne mogu istinski da Ti se pokorim, pa sam čak želeo da izbegnem svoju dužnost. Nemam savesti! Bože, želim da se pokajem, i molim Te da me povedeš da se oslobodim sputanosti svojim osećanjima i ispunim svoje dužnosti.”

Kasnije sam pročitao još Božjih reči i srce mi se razvedrilo. Bog kaže: „Bog ti je odredio brak i dao ti partnera. Ti stupaš u brak, ali se tvoj identitet i status pred Bogom ne menjaju. Bez obzira na to jesi li muškarac ili žena, postoji jedna stvar koju oboje delite, a to je da ste pred Stvoriteljem oboje stvorena bića. U okviru braka, vi tolerišete, cenite i štitite jedno drugo, ispomažete se i podržavate i to predstavlja ispunjavanje vaših odgovornosti. Međutim, pred Bogom, odgovornosti koje treba da ispuniš i misija koju treba da obaviš ne mogu biti zamenjeni odgovornostima koje ispunjavaš prema svom partneru. Stoga, kada postoji sukob između tvojih odgovornosti prema partneru i dužnosti koju stvoreno biće treba da izvršava pred Bogom, ono što treba da odabereš jeste da izvršavaš dužnost stvorenog bića, a ne da ispunjavaš svoje odgovornosti prema partneru. To je pravac i cilj koji treba da izabereš, a to je, naravno, i misija koju treba da obaviš. Međutim, neki ljudi greškom težnju ka bračnoj sreći ili ispunjavanje svojih odgovornosti prema partneru, kao i brigu, pažnju i negu i zaštitu svog partnera, učine svojom životnom misijom, a partnera smatraju svojim celim svetom, svojim životom – to je pogrešno. (…) Prema tome, kad bilo koji partner u okviru braka ulaže sav svoj napor ili se žrtvuje težeći ka bračnoj sreći, Bog to neće upamtiti. Bez obzira na to koliko dobro ili savršeno ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti prema partneru, ili koliko ispravno postupaš prema svom partneru – drugim rečima, bez obzira na to koliko dobro ili savršeno održavaš bračnu sreću, ili koliko je to zavidno – to ne znači da si ispunio misiju stvorenog bića, niti dokazuje da si stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Možda si ti savršena žena ili savršen muž, ali to ostaje ograničeno na okvire braka. Stvoritelj meri kakav si čovek na osnovu toga kako izvršavaš dužnost stvorenog bića pred Njim, kakav put slediš, kakav je tvoj pogled na život, čemu težiš u životu i koliko dobro ostvaruješ misiju stvorenog bića. Upravo na osnovu tih stvari Bog meri put koji slediš kao stvoreno biće i tvoje buduće odredište, a ne na osnovu toga koliko dobro ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze kao žena ili muž, niti na osnovu toga da li tvoja ljubav prema partneru njemu ili njoj godi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči jasno besede o odgovornostima koje supružnici treba da ispune jedno prema drugom. Kada je moguće izbeći odlaganje svojih dužnosti, supružnici treba da vode računa jedno o drugom, da se jedno o drugom brinu, da se pomažu i podržavaju. U prošlosti, kada nisam odlagao svoje dužnosti, kada je zdravlje moje supruge bilo loše, pratio sam je i brinuo sam se o njoj, i time sam ispunjavao svoje odgovornosti i obaveze kao suprug. Međutim, to nije značilo da obavljam dužnosti i odgovornosti stvorenog bića. Kada crkva od mene zahteva da obavim njen posao, čast me obavezuje da dam prioritet crkvenom radu i da ispunim odgovornosti stvorenog bića. To jest, kada je moja briga o supruzi u sukobu sa mojim dužnostima, treba da izaberem da obavljam svoje dužnosti. To je pravi izbor i dužnost i odgovornost koju treba da ispunim. Trenutno, rad na jevanđelju hitno zahteva saradnju ljudi, a propovedanje jevanđelja i svedočenje o Bogu je moja odgovornost i misija. Moram odlučno da izaberem da obavljam svoje dužnosti. Ali ja sam živeo u sotonskim idejama da „Muž i žena treba duboko da se vole” i „Saputnici u mladosti, partneri u starosti”, i emocionalnu vezu između supružnika stavljao sam iznad svega ostalog, misleći da, kako budemo starili, moramo da ostanemo zajedno, da se pratimo i da se brinemo jedno o drugom, da se međusobno pomažemo i podržavamo, i da uvek treba da budemo zajedno. Naročito s obzirom na to da je moja supruga lošeg zdravlja, mislio sam da brinući se o njoj ispunjavam svoju odgovornost kao suprug i da će se samo sa mnom pored sebe osećati utešeno, te da ćemo tako u starosti biti srećni. Moj um je bio ispunjen mislima o bolesti moje supruge i njenom budućem životu, i uopšte nisam razmatrao rad crkve na jevanđelju, niti sam razmatrao kako da dovršim misiju propovedanja jevanđelja i svedočenja o Bogu. Čak sam hteo da odbijem svoje dužnosti. Smatrao sam ispunjavanje odgovornosti između supružnika primenom istine, a brigu o supruzi i druženje s njom video sam kao jedini smisao svog života. Iako su me Božje reči prosvetile da shvatim Njegovu nameru, ja sam ipak izabrao da ostanem kod kuće pored nje da se brinem o njoj. U mom srcu, stavljao sam suprugu iznad svega ostalog, čak i iznad Boga. Bio sam zaista buntovan! Gledao sam na stvari prema sotonskom gledištu „Saputnici u mladosti, partneri u starosti”. Čak sam hteo da izbegnem svoje dužnosti da bih ostao kod kuće i brinuo se o supruzi. Koliko sam bio sebičan! Koliko god se dobro brinuo o svojoj supruzi, to je samo ispunjavanje odgovornosti i obaveze supružnika, a ne primenjivanje istine. Međutim, ispunjavanje mojih dužnosti kao stvorenog bića, ispunjavanje mojih odgovornosti u radu na jevanđelju i ispunjavanje moje misije jesu ono što daje vrednost i smisao mom životu, i to su ciljevi kojima treba da težim. Bog mi je dao priliku da verujem u Njega i da budem spasen, i priliku da se vežbam u svojim dužnostima i da steknem istinu, a ipak nisam mogao da pravilno obavljam svoje dužnosti kako bih uzvratio Božju ljubav. Čak sam se držao sotonskih stavova i nisam imao ni odanosti ni pokornosti Bogu. Bio sam zaista lišen savesti i ljudskosti. To ne samo da bi navelo Boga da me se gnuša, već bi me na kraju odvelo u propast.

Kasnije sam shvatio da moja nesposobnost da se odvojim od supruge i moje mišljenje da samo ako sam pored nje mogu dobro da se brinem o njoj, pokazuju nedostatak vere u Božju suverenost. Prisetio sam se Božjih reči: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe. Čak i ako čovek stalno žuri i trudi se radi sebe, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje mogao da se nazoveš stvorenim bićem?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). „Ko istinski može potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi to radite bezvoljno; misli vam lutaju, razmišljate o porodici, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, u svom srcu još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li su oni tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš poverenja u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe napraviti neprilična uređenja? Zašto su ti uvek na umu porodica po krvi i tvoji voljeni? Zauzimam li Ja određeno mesto u tvom srcu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me navele da shvatim da je moja sudbina u Božjim rukama, da je i sudbina moje supruge takođe u Božjim rukama i da ne mogu da kontrolišem njenu sudbinu. Njeno fizičko stanje, to da li će se razboleti ili ne, ili da li će joj se bolest pogoršati, sve je pod Božjom suverenošću i ne znači da se ona neće razboleti ako ostanem pored nje i brinem se o njoj. U ovom trenutku, provodio sam svaki dan pored nje brinući se o njoj, ali nije li ona uprkos tome i dalje imala visok krvni pritisak i takvu vrtoglavicu da nije mogla da se pomeri? Shvatio sam da ne razumem istinski Božju suverenost i da nisam istinski verovao niti se pokoravao, te da sam, kada je u pitanju bolest moje supruge, uvek želeo da pokušam samostalno da je kontrolišem i oslobodim se Božje suverenosti. Kako sam samo bio nerazuman! Obično sam samo uzvikivao doktrine, govoreći da je Bog suveren nad svime, ali Bog nije imao mesta u mom srcu i nisam istinski razumeo Božju suverenost ni autoritet, a kada me je Bog zaista stavio na probu, uopšte nisam dao svedočanstvo. Nisam se usudio da svoju suprugu poverim Bogu. Na koji način sam imao bilo kakvu stvarnu veru u Boga? Bog kontroliše sve i suveren je nad svime, i koliko će patnje moja supruga podneti, šta će doživeti, sa koliko će se neuspeha suočiti, da li će joj se bolest pogoršati, ili da li će ostati nepokretna, sve je u Božjim rukama. Ako je Bog predodredio da će joj se bolest pogoršati ili da će ostati nepokretna, onda ću biti nemoćan čak i ako ostanem pored. Ako je predodređeno da bude nepokretna, biće. Ako Bog nije predodredio da će joj se bolest pogoršati ili izazvati paralizu, onda čak i ako ne budem tu da se brinem o njoj, njeno stanje se neće pogoršati. Pomislio sam na jednog direktora bolnice koga sam nekada poznavao. Njegova supruga je jednog dana bila sasvim dobro, ali sledećeg se osećala loše i primljena je u bolnicu, a nakon pregleda, otkriveno je da ima uznapredovali rak. Ovaj direktor je bio medicinski stručnjak, i iako je ostao pored svoje supruge, bio je nemoćan, i na kraju je umrla nakon neuspešnog lečenja. Bio je tu i jedan brat koji je radio sa mnom. Imao je 70 godina. Izgubio je suprugu, a deca su mu radila na drugom mestu. Ponekad kada je bio bolestan, niko nije bio pored njega, ali on se oslanjao na Boga da bi izvukao pouke, normalno je obavljao svoje dužnosti i zdravlje mu je ostalo dobro. Iz ovoga sam video da ljudi ne mogu da kontrolišu svoju sudbinu, niti mogu da kontrolišu sudbinu drugih. Sudbina svakoga je u Božjim rukama. Ponovo sam pomislio na to kako moja supruga takođe veruje u Boga, što znači da kada je u lošem stanju ili kada je bolesna, može da se moli Bogu i da traga za istinom, i samo uz usmeravanje i prosvećenje Božjih reči njeno srce može da nađe mir i stabilnost. Ma koliko se dobro brinuo o njoj, ako bi bila bolesna, bio bih nemoćan da pomognem. Morao sam da prepustim svoju suprugu Božjim rukama. Uz usmeravanje Božjim rečima, prestao sam da brinem i da se sekiram zbog bolesti svoje supruge i srce mi je postalo lagano i slobodno. Stoga sam pisao vođama, izražavajući svoju spremnost da odem i obavljam svoju dužnost.

Kasnije se zdravlje moje supruge malo popravilo i shvatila je da nije imala mesta za Boga u svom srcu i da nije verovala u Božju suverenost. Nije želela da odem jer se samo uz mene kao podršku osećala sigurno. Takođe je promislila o sebi i bila je voljna da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima. Kud god bih otišao da obavljam svoju dužnost, ona bi me podržala i rekla mi da ne brinem o njoj. Rekla je da će se moliti Bogu, oslanjati se na Njega da iskusi Njegove reči i da će se usredsrediti na svoj život-ulazak. Kasnije sam otputovao da budem zadužen za rad na jevanđelju, i nedugo zatim, čuo sam da se zdravlje moje supruge znatno poboljšalo i da obavlja svoju dužnost najbolje što može.

Kroz ovo iskustvo, shvatio sam da sam pridavao previše značaja svojim osećanjima i da sam čak u stanju da zbog svojih osećanja odbijem svoju dužnost i izdam Boga, što je pokazivalo da nisam imao ni odanosti ni pokornosti Bogu. Takođe sam shvatio kako da gledam na bolest svoje supruge i postao sam voljan da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dam prioritet svojoj dužnosti. Hvala Bogu za Njegovu ljubav i spasenje za mene!