569. Samo ovaploćenjem u najnazadnijim i najprljavijim mestima, Bog može da otkrije celokupnost Svoje svete i pravedne naravi. A kroz šta se otkriva Njegova pravedna narav? Otkriva se kroz to što On sudi čoveku za grehe, što sudi Sotoni, što se gadi greha i što mrzi neprijatelje koji Mu se opiru i bune se protiv Njega. Reči koje danas govorim jesu da sude čovekovim gresima, da sude čovekovoj nepravednosti i da prokunu čovekovo buntovništvo, kao i čovekovo nepoštenje i lažljivost. Sve što u čovekovim rečima i postupcima nije u skladu sa Božjim namerama mora biti podvrgnuto sudu, a sve čovekovo buntovništvo karakteriše se kao greh. Njegove reči se vrte oko načela suda; On koristi sud o čovekovoj nepravednosti, prokletstvo čovekovog buntovništva i razotkrivanje svih čovekovih ružnih strana da bi ispoljio Svoju pravednu narav. Svetost predstavlja Njegovu pravednu narav, a u stvari, Njegova svetost jeste Njegova pravedna narav. Vaše iskvarene naravi su kontekst današnjih reči – Ja govorim i sudim i izvršavam delo osvajanja u skladu s njima. Jedino je ovo praktično delo i samo na ovaj način se Božja svetost može potpuno istaći. Ako u tebi nema ni traga iskvarene naravi, onda ti Bog neće suditi, niti će ti pokazati Svoju pravednu narav. Pošto imaš iskvarene naravi, Bog ti neće progledati kroz prste, i kroz to se prikazuje Njegova svetost. Ako bi Bog video da su čovekova prljavština i buntovništvo preveliki, ali se ne bi oglasio, niti bi ti sudio, niti bi te grdio zbog tvoje nepravednosti, onda bi to bio dokaz da On nije Bog, jer On tada ne bi gajio mržnju prema grehu; On bi bio jednako prljav kao i čovek. Danas ti sudim zbog tvoje prljavštine, a zbog tvoje iskvarenosti i buntovništva te grdim. Ne razmećem se Svojom silom pred vama, niti vas namerno tlačim; to činim zato što ste vi, koji ste rođeni u ovoj zemlji prljavštine, tako ozbiljno zaraženi prljavštinom. Vi ste naprosto izgubili svoj integritet i ljudskost, kao svinje koje žive u prljavštini. Zbog vaše prljavštine i iskvarenosti vama se sudi i Ja izlivam Svoj gnev na vas. Upravo zbog suda ovim rečima bili ste u stanju da vidite da je Bog pravedni Bog i da je Bog sveti Bog; upravo zbog Njegove svetosti i Njegove pravednosti On vam sudi i izliva Svoj gnev na vas; upravo zato što vidi buntovništvo čovečanstva, On otkriva Svoju pravednu narav. Prljavština i iskvarenost čovečanstva otkrivaju Njegovu svetost. To je dovoljno da se pokaže da je On Sâm Bog, koji je svet i besprekoran, a ipak živi u zemlji prljavštine. Ako se neko valja u blatu s drugima i nema ničega svetog u njemu i nema pravednu narav, onda on nije kvalifikovan da sudi ljudskoj nepravednosti, niti je prikladan da sprovodi sud nad čovekom. Kako ljudi koji su podjednako prljavi mogu da budu kvalifikovani da sude onima koji su im slični? Samo Sâm sveti Bog može da sudi celom prljavom ljudskom rodu. Kako čovek može da sudi čovekovim gresima? Kako čovek može da vidi grehe čoveka i kako čovek može da bude kvalifikovan da osudi čoveka? Ako Bog ne bi bio kvalifikovan da sudi čovekovim gresima, kako bi onda mogao da bude Sâm pravedni Bog? Upravo zato što ljudi otkrivaju iskvarene naravi, Bog govori da bi im sudio, i samo tada mogu da uvide da je On sveti Bog. Bog sudi čoveku i grdi čoveka zbog njegovih greha i razotkriva te grehe. Nijedna osoba niti stvar ne mogu izbeći ovom sudu. On sudi svemu što je prljavo. Samo na taj način se Božja narav otkriva kao pravedna. Ako bi bilo drugačije, kako bi se moglo reći da ste kontrasti i po imenu i po činjenicama?

(…) Kroz ljude koji potiču iz zemlje prljavštine postaje očigledna Božja svetost; danas, On koristi prljavštinu koja se otkriva kod ovih ljudi iz zemlje prljavštine, i On sudi, te se tako usred suda razotkriva ono što On jeste. Zašto On sudi? On je u stanju da izgovori reči suda zato što prezire greh; kako bi mogao da bude toliko ljut ako se ne gnuša buntovništva čovečanstva? Ako u Njemu ne bi bilo prezira, ni odvratnosti, ako On ne bi obraćao pažnju na buntovništvo ljudi, onda bi to bio dokaz da je podjednako prljav kao čovek. On može da sudi čoveku i da ga grdi zato što se gnuša prljavštine, a ono čega se On gnuša, nije prisutno u Njemu. Kada bi i u Njemu takođe bilo opiranja i buntovništva, On se ne bi gnušao onih koji se opiru i koji su buntovni. Kad bi se delo poslednjih dana i dalje obavljalo u Izraelu, ono ne bi imalo nikakvog smisla. Zašto se delo poslednjih dana obavlja u Kini, najmračnijem i najzaostalijem mestu od svih? Da bi se otkrila Njegova svetost i pravednost. Ukratko, što je mesto mračnije, to se jasnije može otkriti svetost Božja. U stvari, sve je ovo radi Božjeg dela.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako se postižu rezultati drugog koraka dela osvajanja”

570. Odavno već jasno uviđam različita nedela zlih duhova. Isto tako sam prozreo i ljude koje zli duhovi koriste (one sa zlim namerama, one koji žude za telesnim uživanjima ili za bogatstvom, one koji uzdižu sebe, koji ometaju rad crkve, itd.). Nemojte misliti da je sve svršeno kada zli duhovi budu isterani. Čuj šta ću ti reći! Od sad pa nadalje, odbacivaću ove ljude jednog po jednog, da ih nikada više ne upotrebim! Drugim rečima, neću upotrebiti nijednog od onih koje su iskvarili zli dusi, već ću ih izgnati! Nemoj misliti da sam bezosećajan! Znaj ovo! Ja sam sveti Bog, i neću boraviti u prljavom hramu! Koristim samo poštene i mudre ljude koji su Mi potpuno odani i koji mogu imati obzira prema Mom bremenu. Ovo je zato što sam te ljude Ja predodredio, i nikakvi zli dusi ne deluju na njih. Neka jedna stvar bude jasna: od sad pa nadalje, svi oni na koje ne deluje Sveti Duh biće pod uticajem zlih duhova. Ponoviću: ne želim kraj sebe nijednu osobu na koju deluju zli dusi. Takvi će, zajedno sa svojim telima, biti bačeni u Ad!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Hristove izjave na početku”, 76. poglavlje

571. Telo koje Duh Božji nosi je sopstveno telo Božje. Duh Božji je vrhovni; On je svemoguć, svet i pravedan. Isto tako, Njegovo telo je takođe vrhovno, svemoguće, sveto i pravedno. Takvo telo može da radi samo ono što je pravedno i blagotvorno za čovečanstvo, ono što je sveto, slavno i moćno; On nije u stanju da učini bilo šta što se kosi sa istinom, što se kosi sa moralnom pravdom, a još manje je u stanju da učini bilo šta što bi izdalo Božji Duh. Duh Božji je svet, i stoga Njegovo telo Sotona ne može da iskvari; Njegovo telo je drugačije suštine od tela čoveka. Jer je čoveka, a ne Boga, iskvario Sotona, i Sotona nikako nije mogao da iskvari telo Sâmog Boga. Prema tome, uprkos činjenici da čovek i Hristos nastanjuju isti prostor, samo je čovek taj kojeg Sotona može da zaposedne, iskoristi i kog Sotonini trikovi mogu da povrede. Nasuprot tome, Hristos ostaje večno otporan na Sotonino kvarenje, jer Sotona nikada neće biti u stanju da se uzdigne na najviše mesto i nikada neće moći da se približi Bogu. Danas bi trebalo da svi vi razumete da je ljudski rod, tako iskvaren od Sotone, jedini koji Me izdaje. Izdaja nikada neće biti nešto što imalo uključuje Hrista.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”

572. Sâm Bog ne poseduje elemente buntovništva; Njegova suština je dobra. On je izraz sve lepote i dobrote, kao i sve ljubavi. Čak ni u telu, Bog ne čini ništa što se oglušava o Boga Oca. Čak i po cenu žrtvovanja Svog života, On bi svim srcem bio spreman da to učini i ne bi napravio nikakav drugi izbor. Bog ne poseduje elemente samopravednosti i umišljenosti, niti uobraženosti i nadmenosti; u Njemu nema elemenata nepoštenja. Sve što se buni protiv Boga potiče od Sotone; Sotona je izvor svakog rugla i zla. Čovek ima iste osobine kao Sotona zato što je Sotona čoveka iskvario i preobrazio. Sotona nije iskvario Hrista, stoga On poseduje samo osobine Boga, a nijednu osobinu Sotone.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog”

573. „Svetost Božja” zapravo znači da Božja suština nema mane, da su Božja ljubav, kao i sve ono što Bog čoveku pruža, nesebični, i da je Božja svetost neokaljana i besprekorna. Ovi aspekti Božje suštine nisu puke reči koje On koristi da bi se hvalio Svojim identitetom, već Bog svoju suštinu koristi da bi se prema svakom pojedincu odnosio s tihom iskrenošću. Drugim rečima, Božja suština nije prazna, niti je teorijska ili doktrinarna, a svakako ne predstavlja neku vrstu znanja. Ona za čoveka nije vrsta obrazovanja; umesto toga, ona je istinsko otkrivenje Božjih postupaka i razotkrivena suština onoga što Bog ima i što jeste.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

574. Na šta se odnosi svetost Božja o kojoj govorim? Razmislite na trenutak o tome. Da li je Božja svetost Njegova istinitost? Da li je Božja svetost Njegova vernost? Da li je Božja svetost Njegova nesebičnost? Je li to Njegova smernost? Njegova ljubav prema čoveku? Bog čoveku besplatno daruje istinu i život – je li to Njegova svetost? Jeste, sve je to Njegova svetost. Sve ovo što Bog otkriva jedinstveno je i ne postoji u iskvarenom čovečanstvu, niti se može videti kod ljudi. Ni tračak toga ne može se videti tokom procesa Sotoninog kvarenja čoveka, niti u Sotoninoj iskvarenoj naravi, kao ni u suštini i prirodi Sotone. Sve što Bog ima i jeste jedinstveno je; jedino Sâm Bog ima i poseduje ovu vrstu suštine. (…) Suština svetosti je istinska ljubav, ali i više od toga – ona je suština istine, pravednosti i svetlosti. Reč „sveto” prikladna je samo kada se primeni na Boga; nijedna od stvorenih stvari nije dostojna da se nazove „svetom”. Čovek ovo mora da shvati.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

575. Kada Bog dolazi na zemlju, On nije od sveta i On se ne ovaploćuje da bi uživao u svetu. On se rađa gde god Njegovo delo otkriva Njegovu narav i gde je najsmislenije, bilo da je ta zemlja sveta ili prljava. Bez obzira na to gde On deluje, On je svet. Sve stvari na svetu je On stvorio, samo što ih je sve iskvario Sotona. Međutim, sve stvoreno i dalje pripada Njemu; sve je u Njegovim rukama. On dolazi u prljavu zemlju i tu deluje kako bi otkrio Svoju svetost; On to čini samo zarad Svog dela, što znači da On trpi veliko poniženje samo da bi obavljanjem ovog dela spasio ljude ove prljave zemlje. Ovo se čini zbog svedočenja, zbog celog ljudskog roda. Takvo delo ljudima pokazuje Božju pravednost i može bolje da pokaže da je Bog vrhovni. Njegova veličina i čestitost se precizno ispoljavaju u spasenju grupe niskih ljudi koje drugi nipodaštavaju. To što je rođen u prljavoj zemlji uopšte ne dokazuje da je On jadan; jednostavno omogućava svim stvorenim bićima da vide Njegovu veličinu i Njegovu istinsku ljubav prema ljudskom rodu. Što On to više čini, to se više otkriva Njegova čista ljubav, Njegova besprekorna ljubav prema čoveku. Bog je svet i pravedan premda je rođen u prljavoj zemlji i premda živi sa onim ljudima koji su puni prljavštine, kao što je Isus živeo sa grešnicima u Doba blagodati. Zar se svaki delić Njegovog dela ne obavlja zarad opstanka celog ljudskog roda? Nije li sve to da bi ljudski rod primio veliko spasenje? Pre dve hiljade godina, On je nekoliko godina živeo sa grešnicima. Bilo je to zarad iskupljenja. On danas živi sa grupom prljavih ljudi nižeg roda. Ovo je zarad spasenja. Nije li celokupno Njegovo delo zarad vas ljudi? Ako razlog nije bio spasenje ljudskog roda, zašto bi On živeo i patio sa grešnicima toliko godina nakon što se rodio u jaslama? I ako razlog nije bio spasenje ljudskog roda, zašto bi se On po drugi put vratio u telu, rođen u ovoj zemlji u kojoj se okupljaju demoni, i živeo sa ovim ljudima koje je Sotona duboko iskvario? Zar Bog nije veran? Koji segment Njegovog dela nije bio radi ljudskog roda? Koji segment nije bio radi vaše sudbine? Bog je svet – ovo je nepromenljivo! On nije ukaljan prljavštinom iako je došao u prljavu zemlju; sve ovo može jedino značiti da je Božja ljubav prema ljudskom rodu krajnje nesebična, te da su patnja i poniženje koje On podnosi izuzetno veliki!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”

576. Tvoje ideje, tvoje misli, tvoje ponašanje, tvoje reči i dela – zar svi ovi izrazi zajedno ne predstavljaju kontrast Božjoj pravednosti i svetosti? Zar vaši izrazi nisu ispoljenja iskvarene naravi razotkrivene Božjim rečima? Pravedna narav Božja, kao i Njegova svetost, otkrivaju se kroz tvoje misli i ideje, tvoje pobude i iskvarenost koja se u tebi otkriva. Bog je takođe rođen u zemlji prljavštine, a ipak ostaje neokaljan prljavštinom. On živi u istom prljavom svetu kao i ti, ali poseduje razum i uvid i prezire prljavštinu. Čak i kada je reč o tvojim rečima i delima, ti možda nećeš moći da uočiš prljave stvari u njima, ali On ih uočava i ukazuje ti na njih. One tvoje stare stvari – nedostatak kultivisanja, uvida i razuma, kao i tvoj zaostali način života – sada su se pokazale zahvaljujući današnjem razotkrivanju; samo zahvaljujući tome što je Bog došao na zemlju da dela, ljudi mogu da uvide Njegovu svetost i pravednu narav. On ti sudi i grdi te, navodeći te da zadobiješ razumevanje; ponekad se tvoja demonska priroda manifestuje i On ti ukazuje na to. On poznaje čovekovu suštinu kao svoj dlan. On živi među vama, jede istu hranu kao ti i živi u istom okruženju – ali čak i tako, On zna više; On može da te razotkrije i da prozre iskvarenu suštinu čovečanstva. Ne postoji ništa što On prezire više od čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje i nepoštenja i lažljivosti. Posebno mrzi odnose među ljudima koji su zasnovani na telu. Možda nije upoznat sa čovekovom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, ali može jasno da vidi i razotkrije iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju. Njegovo delo je da govori i uči čoveka kroz te stvari; On koristi te stvari da sudi ljudima i da otkrije Svoju pravednu i svetu narav. Tako ljudi postaju kontrasti Njegovog dela. Samo ovaploćeni Bog može da otkrije razne iskvarene čovekove naravi i sve ružne strane Sotone. Iako te On ne kažnjava i samo te koristi kao kontrast Njegovoj pravednosti i svetosti, ti se stidiš i ne uspevaš da nađeš mesto da se sakriješ, jer si isuviše prljav. On govori koristeći one stvari koje su razotkrivene u čoveku, i tek kada se te stvari razotkriju, ljudi postaju svesni koliko je Bog svet. Njemu ne promiče ni najmanja prljavština u ljudima, čak ni najmanje prljava misao u njihovim srcima; ako ljudske reči i postupci nisu u skladu sa Njegovim namerama, On ih ne opravdava. U Njegovim rečima nema mesta za prljavštinu ljudi ili bilo čega drugog – sve mora biti razotkriveno.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako se postižu rezultati drugog koraka dela osvajanja”

577. Nikada nećete videti da Bog o nekim stvarima ima stavove slične stavovima ljudskih bića, niti ćete Ga videti kako za upravljanje stvarima koristi ljudska gledišta, znanja, nauku, filozofiju ili ljudsku maštu. Umesto toga, sve što Bog čini i sve što razotkriva povezano je sa istinom. Naime, svaka reč koju je izrekao i svaki postupak koji je preduzeo vezani su za istinu. Ta istina nije proizvod neke neosnovane fantazije; tu istinu i te reči Bog izražava Svojom suštinom i Svojim životom. Budući da te reči, kao i suština svega što je Bog učinio jesu istina, možemo reći da je Božja suština sveta. Drugim rečima, sve što Bog kaže i što učini, ljudima donosi vitalnost i svetlost, omogućava im da vide pozitivne stvari i realnost tih stvari, a čovečanstvu ukazuje na pravi put. Sve je to određeno Božjom suštinom i suštinom Njegove svetosti.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

578. Tek kad shvatiš Božju svetost, moći ćeš zaista da veruješ u Boga; tek kad shvatiš Božju svetost, moći ćeš da shvatiš pravo značenje reči „Sâm Bog, jedinstveni”. Nećeš više maštati, nećeš smatrati da, osim ovog, postoje i drugi putevi kojima bi mogao da kreneš, niti ćeš više biti spreman da izdaš sve ono što je Bog za tebe uredio. Pošto je suština Božja sveta, to znači da samo Bog može da ti dozvoli da kreneš ispravnim, blistavim putem u životu; samo Bog može da ti dozvoli da shvatiš smisao toga što si živ; jedino Bog može da ti omogući da proživiš pravu ljudskost i da imaš i shvataš istinu, da ti omogući da iz istine zadobiješ život. Jedino ti Sâm Bog može pomoći da se kloniš zla i sačuvati te od toga da ti Sotona naudi i kontroliše te. Osim Boga, niko i ništa te ne može spasti iz mora stradanja, da više ne patiš. To je ono što suština Božja određuje. Jedino te Sam Bog spasava tako nesebično; samo je Bog do samoga kraja odgovoran za tvoju budućnost, tvoju sudbinu i tvoj život; On je taj koji sve stvari uređuje tebe radi. To je nešto što nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne može da postigne. Jer nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne poseduje suštinu nalik suštini Božjoj, nijedna osoba ni stvar nije sposobna da te spasi, niti da te povede. U tome je značaj Božje suštine za čoveka.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

579. Oduvek sam od čoveka zahtevao pridržavanje strogog merila. Ako tvoja odanost u sebi nosi namere i uslove, onda bih Ja radije bio bez te tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam ljudi koji Me obmanjuju svojim namerama i koji Me ucenjuju uslovima. Želim samo to da Mi čovek bude apsolutno odan, i da sve što čini, čini zarad jedne reči, te kako bi potvrdio jednu reč: veru. Gnušam se toga kada laskanjem pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama oduvek odnosio iskreno, zato želim da i vi prema Meni postupate sa istinskom verom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Da li ti zaista veruješ u Boga?”

580. Moraš da znaš kakve ljude Ja želim; prljavima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su prljavi nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, na kraju si i dalje ostao izuzetno prljav i Nebeskom zakonu je nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od stvaranja sveta do danas, onima koji Mi laskaju nikad nisam ponudio tako lak pristup u Svoje carstvo. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši! Moraš da stremiš ka životu. Oni koji će danas biti usavršeni istog su soja kao i Petar: to su oni koji streme ka promenama u vlastitoj naravi, koji su voljni da daju svedočanstvo za Boga i da ispune svoju dužnost stvorenog bića. Samo će takvi ljudi biti usavršeni. Ako samo gledaš kako da dobiješ nagradu, a ne stremiš ka promeni svoje život-naravi, svi će tvoji napori biti uzaludni – to je nepromenljiva istina!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

581. Sâm Bog poseduje vlastitu svojinu i biće. Sve što On izražava i otkriva predstavlja Njegovu sopstvenu suštinu i Njegov vlastiti identitet. Ova svojina i ovo biće, kao i ova suština i ovaj identitet, jesu stvari koje ne može da zameni nijedan čovek. Njegova narav obuhvata Njegovu ljubav prema ljudskom rodu, utehu za ljudski rod, mržnju prema ljudskom rodu i, ponajviše, temeljno razumevanje ljudskog roda. Čovekova ličnost, međutim, može da obuhvata osećanja radosti i živahnosti, a i bezosećanje. Narav Božja je ona narav koju poseduje Suveren svih stvari i živih bića; to je narav koju poseduje Stvoritelj. Njegova narav predstavlja čestitost, moć, plemenitost, veličinu i, iznad svega, nadmoć. Njegova narav je simbol autoriteta, simbol svega što je pravedno, simbol svega što je lepo i dobro. Štaviše, Njegova narav je simbol neranjivosti od toga da bude savladan ili napadnut od tame i sile neprijateljske, simbol je neranjivosti od toga da bude uvređen (i netolerisanja uvreda) od strane bilo kog stvorenog bića. Njegova narav je simbol najviše sile. Nijedna osoba ili osobe ne mogu niti smeju da ometaju Njegovo delo ili Njegovu narav. Čovekova ličnost, pak, samo je puki simbol blage nadmoći čoveka nad zverima. Čovek, sam po sebi, nema autoritet, nema samostalnost, kao ni mogućnost da prevaziđe sebe, već je po svojoj suštini onaj koji se nemoćno prepušta na milost i nemilost svih vrsta ljudi, događaja i stvari. Radost Božja nastaje usled postojanja i pojave pravde i svetla, zbog uništenja tame i zla. Njegova radost nastaje time što On donosi svetlost i lep život čovečanstvu. Njegova radost je pravedna radost, simbol postojanja svega pozitivnog i, ponajviše, simbol sreće. Božji gnev je posledica postojanja i ometanja nepravednih stvari koje nanose štetu Njegovom čovečanstvu, zbog postojanja zla i tame, zbog postojanja stvari koje proteruju istinu i ponajviše, zbog postojanja stvari koje se protive onome što je dobro i lepo. Njegov gnev je simbol prestanka postojanja svih negativnih stvari, i povrh toga, simbol Njegove suštinske svetosti. On tuguje zbog čovečanstva, u koje On polaže nadu, ali koje je zapalo u tamu, i to zato što delo koje On vrši na čoveku ne udovoljava Njegovim namerama, jer čovečanstvo koje On voli ne može celo da živi u svetlosti. On oseća tugu zbog nedužnog čovečanstva, zbog poštenog ali neukog čoveka, i zbog čoveka koji je dobar ali koji nema sopstvene stavove. Njegova tuga je simbol Njegove dobrote i Njegove milosti, simbol lepote i blagonaklonosti. Njegova sreća, naravno, potiče od Njegove pobede nad neprijateljima i od zadobijanja čovekove poštene namere. Povrh toga, ona proizlazi iz proterivanja i uništavanja svih neprijateljskih sila, i iz lepog i mirnog života koje čovečanstvo dobija. Sreća Božja je drugačija od radosti čovečje; ona, za razliku od nje, podseća na ubiranje dobrih plodova, osećaj veći čak i od radosti. Njegova sreća je simbol oslobođenja čovečanstva od patnje od sada pa nadalje i simbol ulaska čovečanstva u svet svetlosti. Sa druge strane, kod čoveka se sve emocije javljaju zarad njegovih sopstvenih interesa, a ne zbog pravde, svetlosti ili nečega što je lepo, a kamoli zbog blagodati koju daruje Nebo. Čovekove emocije su sebične, one postoje u svetu tame i ne proističu zarad Božje volje, a kamoli zarad Božjeg plana. Stoga se o čoveku i Bogu nikada ne može govoriti u istom dahu. Bog je zauvek najviši i zauvek častan, dok je čovek zauvek nizak i bezvredan. To je zato što se Bog zauvek posvećuje i trudi se za čovečanstvo, dok čovek zauvek traži i trudi se za sebe. Bog se zauvek mukotrpno trudi zarad opstanka čovečanstva, dok čovek nikada ničim ne doprinosi pravdi niti svetlosti, a čak i ako čovek izvesno vreme ulaže neki trud, on ne može da izdrži nijedan udarac, jer taj čovekov trud je uvek zarad njega samog, a ne zarad drugih. Čovek je večito sebičan, Bog je večno nesebičan; Bog je izvor svega pravednog, dobrog i lepog, a čovek je taj koji nasleđuje i izražava svu ružnoću i zlo. Bog nikada neće promeniti Svoju suštinu pravde i lepote, dok je čovek kadar da bilo kada i bilo gde izda pravdu i udalji se od Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”

582. Božje nepodnošenje uvreda jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božje srdžbe jeste predstavljanje Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova sopstvena urođena suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova urođena narav jeste Njegova suštinska bit. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razljuti Boga, ono što Bog ispoljava jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegove srdžbe se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje srdit zbog promene u Svojoj suštini ili zato što se u Njegovoj naravi javljaju različiti elementi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo flagrantno provociranje Boga predstavlja ozbiljan izazov za Božji sopstveni identitet i status. Iz Božje perspektive, kada Ga čovek izaziva, čovek se nadmeće sa Njim i iskušava Njegovu srdžbu. Kada se čovek protivi Bogu, kada se čovek nadmeće sa Bogom, kada čovek neprestano iskušava Božju srdžbu, upravo tada greh počinje da hara – u tim trenucima, Božji gnev će se prirodno otkriti i ispoljiti. Prema tome, izlivanje Božjeg gneva jeste simbol toga da će sve zle sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada se Božje dostojanstvo i svetost dovedu u pitanje, kada se sile pravde ometaju i čovek ih ne vidi, upravo tada Bog izliva Svoj gnev. Zbog Božje suštine, sve te sile na zemlji koje se nadmeću sa Bogom, koje su Mu suprotstavljene i pokušavaju da se takmiče sa Njim, jesu zle, iskvarene i nepravične; one potiču od Sotone i jesu od Sotone. Zato što je Bog pravičan, od svetlosti, i svet i besprekoran, sve što je zlo, iskvareno i od Sotone nestaće kada se izlije Božji gnev.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”