569. Bog se ovaplotio u najnazadnijem i najprljavijem mestu od svih, i samo na taj način Bog je u stanju da jasno pokaže celokupnost Svoje svete i pravedne naravi. A kroz šta se prikazuje Njegova pravedna narav? Prikazuje se kada sudi čoveku za grehe, kada sudi Sotoni, kada se gadi greha i kada prezire neprijatelje koji Mu se suprotstavljaju i bune se protiv njega. Reči koje danas izgovaram jesu da bih sudio gresima čovečjim, da sudim nepravednosti čovečjoj, da proklinjem neposlušnost čovečju. Čovekovo nepoštenje i lažljivost, čovekove reči i postupci – sve što je u suprotnosti sa Božjom voljom mora biti podvrgnuto sudu, a sva čovekova neposlušnost prokazana kao greh. Njegove reči se vrte oko načela suda; On koristi sud o čovekovoj nepravednosti, prokletstvu čovekove buntovnosti i otkrivanju čovekovih ružnih strana da bi ispoljio Svoju pravednu narav. Svetost predstavlja Njegovu pravednu narav, a u stvari, Božja svetost jeste Njegova pravedna narav. Vaše iskvarene naravi su kontekst današnjih reči – koristim ih da govorim i da sudim i da izvršim delo osvajanja. Ovo je jedino pravo delo i samo ono čini da svetost Božja zablista. Ako u tebi nema ni traga iskvarene naravi, onda ti Bog neće suditi, niti će ti pokazati Svoju pravednu narav. Pošto imaš iskvarenu narav, Bog ti neće progledati kroz prste, i kroz to se prikazuje Njegova svetost. Ako bi Bog video da su čovekova prljavština i buntovništvo preveliki, ali se ne bi oglasio, niti bi ti sudio, niti bi te grdio zbog tvoje nepravednosti, onda bi to bio dokaz da On nije Bog, jer On tada ne bi gajio mržnju prema grehu; On bi bio jednako prljav kao i čovek. Danas ti sudim zbog tvoje prljavštine, a zbog tvoje iskvarenosti i buntovništva te grdim. Ne razmećem se Svojom snagom pred vama, niti vas namerno tlačim; to činim zato što ste vi, koji ste rođeni u ovoj zemlji prljavštine, tako ozbiljno zaraženi prljavštinom. Vi ste naprosto izgubili svoj integritet i ljudskost, kao svinje koje žive u prljavštini. Zbog vaše prljavštine i pokvarenosti vama se sudi i pustiću Svoj gnev na vas. Upravo zbog suda ovim rečima bili ste u stanju da vidite da je Bog pravedni Bog i da je Bog sveti Bog; upravo zbog Njegove svetosti i Njegove pravednosti On vam sudi i pušta Svoj gnev na vas; upravo zato što vidi buntovnost čovečanstva, On otkriva Svoju pravednu narav. Prljavština i iskvarenost čovečanstva ispoljavaju Njegovu svetost. To je dovoljno da se pokaže da je On Sȃm Bog, koji je svet i netaknut, a ipak živi u zemlji prljavštine. Ako se neko valja u blatu s drugima i nema ničega svetog u njemu i nema pravednu narav, onda on nije sposoban da sudi ljudskoj nepravdi, niti je sposoban da sudi ljudima. Kako ljudi koji su podjednako prljavi mogu da budu sposobni da sude onima koji su im slični? Samo sveti Bog može da sudi celom prljavom čovečanstvu. Kako čovek može da sudi čovekovim gresima? Kako čovek može da vidi grehe čoveka i kako čovek može da bude sposoban da osudi te grehe? Ako Bog ne bi bio sposoban da sudi čovekovim gresima, kako bi onda mogao da bude Sȃm pravedni Bog? Upravo zato što ljudi otkrivaju iskvarene naravi, Bog govori da bi im sudio, i samo tada mogu da uvide da je On sveti Bog. Dok On sudi i grdi čoveka zbog njegovih greha, sve vreme razotkrivajući grehe čoveka, niko i ništa ne može izbeći ovom sudu; On sudi svemu što je prljavo, i samo tako se Njegova narav otkriva kao pravedna. Ako bi bilo drugačije, kako bi se moglo reći da ste kontrasti i po imenu i po činjenicama?

(…) Kroz ljude koji potiču iz zemlje prljavštine prikazuje se Božja svetost; danas, On koristi prljavštinu koja se pokazuje u ovim ljudima iz zemlje prljavštine, i On sudi, i stoga se tokom suda razotkriva ono što On jeste. Zašto On sudi? On je u stanju da izgovori reči suda zato što prezire greh; kako bi mogao da bude toliko ljut ako se ne gnuša buntovnosti čovečanstva? Ako u Njemu ne bi bilo gađenja, ni odvratnosti, ako On ne bi obraćao pažnju na buntovnost ljudi, onda bi to bio dokaz da je podjednako prljav kao čovek. On može da sudi i kazni čoveka zato što se gnuša prljavštine, a ono čega se On gnuša, nije prisutno u njemu. Kada bi i u Njemu takođe bilo protivljenja i buntovništva, On ne bi prezirao one koji su neprijateljski raspoloženi i buntovni. Kad bi se delo poslednjih dana obavljalo u Izraelu, ono ne bi imalo smisla. Zašto se delo poslednjih dana obavlja u Kini, najmračnijem i najzaostalijem mestu od svih? Da bi se prikazala Njegova svetost i pravednost. Ukratko, što je mesto mračnije, to se jasnije može pokazati svetost Božja. U stvari, sve je ovo radi Božjeg dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako se postižu dejstva drugog koraka dela osvajanja“

570. Odavno već jasno uviđam različita nedela zlih duhova. Isto tako sam prozreo i ljude koje zli duhovi koriste (one sa zlim namerama, one koji žude za telesnim uživanjima ili za bogatstvom, one koji uzdižu sebe, koji ometaju rad crkve, itd.). Nemojte misliti da je sve svršeno kada zli duhovi budu isterani. Čuj šta ću ti reći! Od sad pa nadalje, odbacivaću ove ljude jednog po jednog, da ih nikada više ne upotrebim! Drugim rečima, neću upotrebiti nijednog od onih koje su iskvarili zli dusi, već ću ih izgnati! Nemoj misliti da sam bezosećajan! Znaj ovo! Ja sam sveti Bog, i neću boraviti u prljavom hramu! Koristim samo poštene i mudre ljude koji su Mi potpuno odani i koji mogu imati obzira prema Mom bremenu. Ovo je zato što sam te ljude Ja predodredio, i nikakvi zli dusi ne deluju na njih. Neka jedna stvar bude jasna: od sad pa nadalje, svi oni na koje ne deluje Sveti Duh biće pod uticajem zlih duhova. Ponoviću: ne želim kraj sebe nijednu osobu na koju deluju zli dusi. Takvi će, zajedno sa svojim telima, biti bačeni u Ad!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 76. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

571. Telo koje Duh Božji nosi je sopstveno telo Božje. Duh Božji je vrhovni; On je svemoguć, svet i pravedan. Isto tako, Njegovo telo je takođe vrhovno, svemoguće, sveto i pravedno. Takvo telo može da radi samo ono što je pravedno i blagotvorno za čovečanstvo, ono što je sveto, slavno i moćno; On nije u stanju da učini bilo šta što se kosi sa istinom, što se kosi sa moralom i pravdom, a još manje je u stanju da učini bilo šta što bi izdalo Božji Duh. Duh Božji je svet, i stoga Njegovo telo Sotona ne može da iskvari; Njegovo telo je drugačije suštine od tela čoveka. Jer je čoveka, a ne Boga, iskvario Sotona; Sotona nikako nije mogao da iskvari telo Božje. Prema tome, uprkos činjenici da čovek i Hristos nastanjuju isti prostor, samo je čovek taj koji biva zaposednut, iskorišćen i zarobljen od strane Sotone. Nasuprot tome, Hristos ostaje večno otporan na Sotoninu iskvarenost, jer Sotona nikada neće biti u stanju da se uzdigne na najviše mesto i nikada neće moći da se približi Bogu. Danas bi trebalo da svi vi razumete da je ljudski rod, tako iskvaren od Sotone, jedini koji Me izdaje. Izdaja nikada neće biti nešto što imalo uključuje Hrista.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)“

572. Sȃm Bog ne poseduje elemente neposlušnosti; Njegova suština je dobra. On je izraz sve lepote i dobrote, kao i sve ljubavi. Čak ni u telu, Bog ne čini ništa što je neposlušno Bogu Ocu. Čak i po cenu žrtvovanja Svog života, On bi svim srcem bio spreman da to učini i ne bi napravio nikakav drugi izbor. Bog ne poseduje elemente samopravednosti i umišljenosti, niti uobraženosti i nadmenosti; u Njemu nema elemenata nepoštenja. Sve što se oglušuje o Boga potiče od Sotone; Sotona je izvor svakog rugla i zla. Čovek ima osobine slične Sotoni zato što je Sotona čoveka iskvario i preobrazio. Sotona nije iskvario Hrista, stoga On poseduje samo osobine Boga, a nijednu osobinu Sotone.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u poslušnosti volji Oca nebeskog“

573. „Svetost Božja“ znači da Božja suština nema mane, da su Božja ljubav, kao i sve ono što Bog čoveku pruža, nesebični, a da je Božja svetost neokaljana i besprekorna. Ovi aspekti Božje suštine nisu puke reči koje On koristi da bi se hvalio Svojim identitetom, već Bog svoju suštinu koristi da bi se prema svakom pojedincu odnosio s tihom iskrenošću. Drugim rečima, Božja suština nije prazna, niti je teorijska ili doktrinarna, a svakako ne predstavlja neku vrstu znanja. Ona za čoveka nije vrsta obrazovanja; umesto toga, ona je istinsko otkrivenje Božjih postupaka i razotkrivena suština onoga što Bog ima i što jeste.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

574. Na šta se odnosi svetost Božja o kojoj govorim? Razmislite na trenutak o tome. Da li je Božja svetost Njegova istinitost? Da li je Božja svetost Njegova vernost? Da li je Božja svetost Njegova nesebičnost? Je li to Njegova smernost? Njegova ljubav prema čoveku? Bog čoveku besplatno daruje istinu i život – je li to Njegova svetost? Jeste, sve je to Njegova svetost. Sve ovo što Bog otkriva jedinstveno je i ne postoji u iskvarenom čovečanstvu, niti se može videti kod ljudi. Ni tračak toga ne može se videti tokom procesa Sotoninog kvarenja čoveka, niti u Sotoninoj iskvarenoj naravi, kao ni u suštini i prirodi Sotone. Sve što Bog ima i jeste jedinstveno je; jedino Sȃm Bog ima i poseduje ovu vrstu suštine. (…) Suština svetosti je istinska ljubav, ali i više od toga – ona je suština istine, pravednosti i svetlosti. Reč „sveto“ prikladna je samo kada se primeni na Boga; nijedna od stvorenih stvari nije dostojna da se nazove „svetom“. Čovek ovo mora da shvati.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

575. Kada je Bog došao na zemlju, On nije bio od sveta i nije se ovaplotio da bi uživao u svetu. Mesto Njegovog rođenja je ono mesto gde bi Njegovo delovanje otkrilo Njegovu narav i bilo najsmislenije. Bilo da je to sveta ili prljava zemlja i bez obzira na to gde On deluje, On je svet. Sve na svetu je On stvorio, iako je sve to iskvario Sotona. Međutim, sve stvoreno i dalje pripada Njemu; sve je u Njegovim rukama. On dolazi u prljavu zemlju i tu deluje kako bi otkrio Svoju svetost; On to čini samo zarad Svog dela, što znači da trpi veliko poniženje da bi obavljanjem ovog dela spasio ljude ove prljave zemlje. Ovo se čini radi svedočenja, za dobrobit celog ljudskog roda. Takvo delo ljudima pokazuje Božju pravednost i može bolje da pokaže Božju nadmoć. Njegova veličina i pravednost se ispoljavaju u spasavanju grupe niskih ljudi koje drugi nipodaštavaju. To što je rođen u prljavoj zemlji uopšte ne dokazuje da je On nižeg roda; jednostavno omogućava svemu stvorenom da vidi Njegovu veličinu i Njegovu istinsku ljubav prema ljudskom rodu. Što On to više čini, to se više otkriva Njegova čista ljubav, Njegova besprekorna ljubav prema čoveku. Bog je svet i pravedan. I premda je rođen u prljavoj zemlji i premda živi sa onim ljudima koji su puni prljavštine, kao što je Isus živeo sa grešnicima u Doba blagodati, zar se svaki delić Njegovog dela ne obavlja zarad opstanka celog ljudskog roda? Nije li sve to da bi ljudski rod zadobio veliko spasenje? Pre dve hiljade godina, On je nekoliko godina živeo sa grešnicima. Bilo je to zarad iskupljenja. On danas živi sa grupom prljavih ljudi nižeg roda. Ovo je zarad spasenja. Nije li celokupno Njegovo delo zarad vas ljudi? Ako ne stoga da bi spasio ljudski rod, zašto bi On živeo i patio sa grešnicima toliko godina nakon što se rodio u jaslama? I ako ne stoga da bi spasio ljudski rod, zašto bi se On po drugi put vratio u telu, rođen u ovoj zemlji u kojoj se okupljaju demoni, i živeo sa ovim ljudima koje je Sotona duboko iskvario? Zar Bog nije veran? Koji segment Njegovog dela nije bio radi ljudskog roda? Koji segment nije bio radi vaše sudbine? Bog je svet – ovo je nepromenljivo! On nije ukaljan prljavštinom iako je došao u prljavu zemlju; sve ovo može jedino značiti da je Božja ljubav prema ljudskom rodu krajnje nesebična, te da su patnja i poniženje koje On podnosi izuzetno veliki!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Značaj spasavanja potomaka Moava“

576. Tvoje ideje, tvoje misli, tvoje ponašanje, tvoje reči i dela – zar svi ovi izrazi zajedno ne predstavljaju kontrast Božjoj pravednosti i svetosti? Zar vaši izrazi nisu ispoljenja iskvarene naravi otkrivene Božjim rečima? Tvoje misli i ideje, tvoje motivacije i iskvarenost koja se otkriva u tebi pokazuju pravednu Božju narav, kao i Njegovu svetost. Bog je takođe rođen u zemlji prljavštine, a ipak ostaje netaknut prljavštinom. On živi u istom prljavom svetu kao i ti, ali poseduje razum i percepciju i prezire prljavštinu. Možda nećeš moći da primetiš ništa prljavo u svojim rečima i postupcima, ali On to može i ukazuje ti na to. One tvoje stare stvari – nedostatak duhovnog uzdizanja, uvida i razuma, kao i tvoj zaostali način života – sada su izašli na svetlost zahvaljujući današnjim otkrivenjima; samo zahvaljujući tome što je Bog došao na zemlju da dela, ljudi mogu da uvide Njegovu svetost i pravednu narav. On ti sudi i grdi te, navodeći te da zadobiješ razumevanje; ponekad se tvoja demonska priroda manifestuje i On ti ukazuje na to. On poznaje čovekovu suštinu kao svoj dlan. On živi među vama, jede istu hranu kao ti i živi u istom okruženju – ali čak i tako, On zna više; On može da te razotkrije i da prozre iskvarenu suštinu čovečanstva. On ništa ne prezire više od čovekove životne filozofije i pokvarenosti i lažljivosti. Posebno se gnuša telesnog opštenja ljudi. Možda nije upoznat sa čovekovom životnom filozofijom, ali može jasno da vidi i razotkrije iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju. Njegovo delo je da govori i uči čoveka kroz te stvari, On koristi te stvari da sudi ljudima i da ispolji Svoju pravednu i svetu narav. Tako ljudi postaju kontrasti Njegovog dela. Samo ovaploćeni Bog može razjasniti iskvarenu čovekovu narav i sve ružne strane Sotone. Iako te On ne kažnjava i samo te koristi kao kontrast Njegovoj pravednosti i svetosti, ti se stidiš i ne uspevaš da nađeš mesto da se sakriješ, jer si isuviše prljav. On govori koristeći one stvari koje su razotkrivene u čoveku, i tek kada se te stvari iznesu na videlo, ljudi postaju svesni koliko je Bog svet. Njemu ne promiče ni najmanja nečistoća u ljudima, čak ni prljave misli u njihovim srcima; ako su ljudske reči i postupci u suprotnosti sa Njegovom voljom, on za njih ne nalazi opravdanje. U Njegovim rečima nema mesta za prljavštinu ljudi ili bilo čega drugog – sve mora biti izneseno na videlo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako se postižu dejstva drugog koraka dela osvajanja“

577. Nikada nećete videti da Bog o nekim stvarima ima stavove slične stavovima ljudskih bića, niti ćete Ga videti kako za upravljanje stvarima koristi ljudska gledišta, znanja, nauku, filozofiju ili ljudsku maštu. Umesto toga, sve što Bog čini i sve što razotkriva povezano je sa istinom. Naime, svaka reč koju je izrekao i svaki postupak koji je preduzeo vezani su za istinu. Ta istina nije proizvod neke neosnovane fantazije; tu istinu i te reči Bog izražava Svojom suštinom i Svojim životom. Budući da te reči, kao i suština svega što je Bog učinio jesu istina, možemo reći da je Božja suština sveta. Drugim rečima, sve što Bog kaže i što učini, ljudima donosi vitalnost i svetlost, omogućava im da vide pozitivne stvari i realnost tih stvari, a čovečanstvu ukazuje na pravi put. Sve je to određeno Božjom suštinom i suštinom Njegove svetosti.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni V“

578. Tek kad shvatiš Božju svetost, moći ćeš zaista da veruješ u Boga; tek kad shvatiš Božju svetost, moći ćeš da shvatiš pravo značenje reči „Sȃm Bog, jedinstveni“. Nećeš više maštati, nećeš smatrati da, osim ovog, postoje i drugi putevi kojima bi mogao da kreneš, niti ćeš više biti spreman da izdaš sve ono što je Bog za tebe uredio. Pošto je suština Božja sveta, to znači da samo kroz Boga možeš ići kroz život pravednim putem svetlosti, da samo kroz Boga možeš spoznati smisao života; jedino kroz Boga možeš da živiš pravu ljudskost i da istinu istovremeno imaš i spoznaješ je. Samo kroz Boga možeš iz istine da dobiješ život. Jedino ti Sam Bog može pomoći da se kloniš zla i samo On te može izbaviti od zla i vlasti Sotonine. Osim Boga, niko te i ništa ne može spasiti iz mora stradanja, da više ne patiš. To je ono što suština Božja određuje. Jedino te Sam Bog spasava tako nesebično; samo je Bog naposletku odgovoran za tvoju budućnost, tvoju sudbinu i tvoj život; On je taj koji sve stvari uređuje tebe radi. To je nešto što nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne može da postigne. Jer ništa stvoreno i nestvoreno ne poseduje suštinu nalik suštini Božjoj, nijedna osoba ni stvar nije sposobna da te spasi, niti da te povede. U tome je značaj Božje suštine za čoveka.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

579. Sve vreme sam se držao strogih merila kada je u pitanju čovek. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini čini za – i da bi dokazao – jednu reč: veru. Prezirem kada laskajući Mi pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama uvek odnosio sa iskrenošću i stoga želim da i vi Meni pristupite sa istinskom verom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li ti istinski veruješ u Boga?“

580. Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji su mi naklonjeni nikad nisam ponudio lak pristup Mome carstvu. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši! Moraš da tražiš život. Oni koji će danas biti usavršeni istog su soja kao i Petar: to su oni koji traže promene u vlastitoj naravi, koji su voljni da svedoče o Bogu i da izvrše svoju dužnost Božjeg stvorenja. Samo će takvi ljudi biti usavršeni. Ako samo gledaš kako da dobiješ nagradu, a ne tražiš da promeniš svoju životnu dispoziciju, svi će tvoji napori biti uzaludni – to je nepromenljiva istina!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

581. Bog je ono što jeste i Bog ima ono što ima. Sve ono što On izražava i otkriva jesu prikazi Njegove suštine i Njegovog identiteta. Ono što On jeste i ono što On ima, kao i njegova suština i identitet, jesu stvari koje ne može da zameni nijedan čovek. Njegova narav obuhvata Njegovu ljubav prema čovečanstvu, utehu za čovečanstvo, mržnju prema čovečanstvu i, čak ponajviše, temeljno razumevanje čovečanstva. Čovekova ličnost, međutim, može biti optimistična, živahna ili bezosećajna. Narav Božja pripada Vladaru svih stvari i živih bića, Gospodu svekolikog stvaranja. Njegova narav predstavlja čast, moć, plemenitost, veličanstvo i, iznad svega, nadmoć. Njegova narav je simbol vlasti, simbol svega što je pravedno, simbol svega što je lepo i dobro. Štaviše, ona je simbol Onoga koga ni tama niti ikakva neprijateljska sila ne mogu pobediti niti napasti, kao i simbol Onoga koga ne može uvrediti (niti čije će On uvrede tolerisati) nijedno stvoreno biće. Njegova narav je simbol najviše sile. Nijedna osoba ili osobe ne mogu niti smeju da ometaju Njegovo delo ili Njegovu narav. Čovekova ličnost, pak, samo je puki simbol blage nadmoći čoveka nad zverima. Čovek, sam po sebi, nema vlast, nema samostalnost, kao ni mogućnost da prevaziđe sebe, već je po svojoj suštini onaj koji drhti od straha, prepušten na milost i nemilost svih vrsta ljudi, događaja i stvari. Radost Božja nastaje usled postojanja i pojave pravednosti i svetla, zbog uništenja tame i zla. On uživa u donošenju svetlosti i lepog života čovečanstvu. Njegova radost je pravedna radost, simbol postojanja svega pozitivnog i, čak ponajviše, simbol povoljnosti. Gnev Božji nastaje zbog štete koju postojanje nepravde i ometanje koje od nje potiče izaziva Njegovom čovečanstvu, zbog postojanja zla i tame, zbog postojanja stvari koje proteruju istinu i ponajviše, zbog postojanja stvari koje se protive onome što je dobro i lepo. Njegov gnev je simbol prestanka postojanja svih negativnih stvari, i povrh toga, simbol Njegove svetosti. On tuguje zbog čovečanstva, u koje On polaže nadu, ali koje je zapalo u tamu, jer delo koje On čini nad čovekom ne ispunjava Njegova očekivanja, jer čovečanstvo koje On voli ne može celo da živi u svetlosti. On oseća tugu zbog nedužnog čovečanstva, zbog poštenog ali neukog čoveka, i zbog čoveka koji je dobar ali koji nema sopstvene stavove. Njegova tuga je simbol Njegove dobrote i Njegove milosti, simbol lepote i ljubaznosti. Njegova sreća, naravno, potiče od Njegove pobede nad neprijateljima i od zadobijanja čovekove poštene namere. Povrh toga, ona proizlazi iz proterivanja i uništavanja svih neprijateljskih sila, i iz lepog i mirnog života koje čovečanstvo dobija. Sreća Božja je drugačija od radosti čovečje; ona, za razliku od nje, podseća na ubiranje zrelih plodova, osećaj veći čak i od radosti. Njegova sreća je simbol čovečanstva koje se, od sada pa zanavek, oslobađa patnje i simbol ulaska čovečanstva u svet prepun svetlosti. Sa druge strane, kod čoveka se sve emocije javljaju zarad njegovih sopstvenih interesa, a ne zbog pravednosti, svetlosti ili nečega što je lepo, a ponajmanje zbog blagodati koju daruje Nebo. Čovekove emocije su sebične i pripadaju svetu tame. One ne postoje zarad volje, a još manje zbog plana Božjeg, pa se stoga o čoveku i o Bogu nikada ne može govoriti istim terminima. Bog je večno nadmoćan i častan, dok je čovek večno prizeman i bezvredan. To je zato što se Bog večno žrtvuje i posvećuje Sebe čovečanstvu; čovek, međutim, večno uzima, i trudi se samo zarad sebe. Bog se večno muči zarad opstanka čovečanstva, dok čovek, nasuprot tome, nikada ničim ne doprinosi svetlosti niti pravednosti. Čak i ako čovek izvesno vreme ulaže neki trud, taj trud ne može da izdrži nijedan udarac, jer taj čovekov trud je uvek zarad njega samog, a ne zarad drugih. Čovek je uvek sebičan, dok je Bog večno nesebičan. Bog je izvor svega pravednog, dobrog i lepog, a čovek je taj koji uspeva da ispolji svu ružnoću i zlo. Bog nikada neće promeniti Svoju suštinsku pravednost i lepotu, dok je čovek savršeno sposoban da u svakom trenutku i u svakoj situaciji izda pravednost i udalji se od Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma je važno razumeti Božju narav“

582. Božja netrpeljivost prema uvredi jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božjeg besa je pokazatelj Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova nerazdvojiva suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova suštinska narav jeste Njegova unutrašnja suština. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razbesni Boga, ono što Bog šalje jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegovog besa se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje besan zbog promene u Svojoj suštini ili zbog toga što različiti elementi proističu iz Njegove naravi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo nepodnošljivo izazivanje Boga ozbiljno je osporavanje Božjeg sopstvenog identiteta i statusa. Prema Božjem mišljenju, kada Ga čovek izaziva, čovek Ga osporava i ispituje Njegov bes. Kada se čovek protivi Bogu, kada čovek osporava Boga, kada čovek neprestano ispituje Božji bes – a to je u onim vremenima kada greh uzima maha – Božji gnev će se prirodno otkriti i predstaviti. Prema tome, Božji izraz Njegovog gneva jeste simbol toga da će sve zle sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada su Božje dostojanstvo i svetost izazvani, kada čovek ometa sile pravde i ne vidi ih, tada će Bog poslati Svoj gnev. Zahvaljujući Božjoj suštini, sve te sile na zemlji koje osporavaju Boga, protive Mu se i sa Njim se nadmeću, jesu zle, iskvarene i nepravedne; potiču od Sotone i njemu pripadaju. Pošto je Bog pravedan, sazdan od svetlosti i besprekorno svet, otud će sve što je zlo, iskvareno i što pripada Sotoni nestati kada se oslobodi Božji gnev.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“