583. Put života nije nešto što bilo ko može da poseduje, niti je nešto što iko može lako dostići. To je zato što život može doći samo od Boga, odnosno, jedino Sȃm Bog poseduje suštinu života i jedino Sȃm Bog poseduje put života. I tako je jedino Bog izvor života i nepresušni izvor žive vode života. Otkako je stvorio svet, Bog je učinio mnoga dela uključujući vitalnost života; učinio je mnoga dela koja čoveku donose život i platio visoku cenu kako bi čovek mogao da dobije život. Ovo je zato što je Sȃm Bog večni život i Sȃm Bog je način na koji je čovek vaskrsao. Bog nikada nije odsutan iz čovekovog srca i On uvek živi među ljudima. On je pokretačka sila čovekovog života, koren ljudskog postojanja i izdašno preobilje za čovekovo postojanje nakon rođenja. On čini da se čovek ponovo rodi i omogućava mu da istrajno živi u svakoj svojoj ulozi. Zahvaljujući Njegovoj sili i Njegovoj neprolaznoj životnoj snazi, čovek je živeo iz naraštaja u naraštaj i za to vreme je sila Božjeg života bila oslonac čovekovom postojanju i Bog je platio cenu koju nijedan običan čovek nikada nije platio. Božja životna snaga može da nadvlada svaku silu; štaviše, ona prevazilazi svaku silu. Njegov život je večan, Njegova moć je izuzetna, a Njegovu životnu silu ne može da nadvlada nijedno stvoreno biće niti neprijateljska sila. Božja životna sila postoji i sija svojim blistavim sjajem bez obzira na vreme i mesto. Nebo i zemlja mogu pretrpeti velike promene, ali Božji život je zauvek isti. Sve stvari mogu preminuti, ali Božji život će i dalje ostati, jer je Bog izvor postojanja svih stvari i koren njihovog postojanja. Čovekov život potiče od Boga, nebo postoji zbog Boga a postojanje zemlje proizlazi iz sile Božjeg života. Nijedan predmet koji poseduje vitalnost ne može prevazići Božju vrhovnu vlast i nijedna stvar koja ima snagu ne može izbeći domašaj Božjeg autoriteta. Na taj način, svako, ko god on bio, mora se predati Božjoj vlasti, svi moraju živeti pod Božjom zapovesti i niko ne može pobeći iz Njegovih ruku.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

584. Otkako je Bog stvorio sve stvari, one funkcionišu i nastavljaju da napreduju na uređen način i u skladu sa zakonima koje je On propisao. Pod Njegovim pogledom, pod Njegovom vladavinom, sve stvari su se uredno razvijale, istovremeno sa postojanjem čoveka. Ne postoji ništa što može da izmeni niti da uništi ove zakone. Zahvaljujući Božjoj vladavini, sva stvorenja mogu da se razmnožavaju i, zahvaljujući Njegovoj vladavini i upravljanju, sva stvorenja mogu da opstanu. Dakle, pod Božjom vladavinom sva stvorenja na uređen način nastaju, napreduju, nestaju i iznova se rađaju. Kada dođe proleće, kiša koja rominja donosi osećaj svežeg godišnjeg doba i vlaži zemlju. Zemlja počinje da se odmrzava, a trava se probija kroz tlo i počinje da niče, dok drveće postepeno zeleni. Sva ova živa bića donose zemlji svežu životnu energiju. Tako to izgleda kada sva živa bića nastaju i napreduju. Sve vrste životinja izlaze iz svojih jazbina da osete toplinu proleća i započnu novu godinu. Sva živa bića prepuštaju se vrućini tokom leta i uživaju u toplini koju donosi ovo godišnje doba. Brzo rastu. Drveće, trava i sve vrste biljaka rastu velikom brzinom, da bi konačno procvetali i doneli plod. Sva živa bića su tokom leta užurbana, a među njima i ljudi. U jesen, kiše donose jesenju hladnoću, a sve vrste živih bića naslućuju dolazak sezone žetve. Sva živa bića rađaju plodove, a ljudi počinju da beru ove različite vrste plodova kako bi imali spremnu hranu za zimu. U zimskom periodu, sva živa bića postepeno počinju da se smiruju u tišini i odmaraju sa nastupanjem hladnog vremena, a i ljudi prave predah tokom ovog godišnjeg doba. Iz jednog u drugo godišnje doba, prelazeći iz proleća u leto, pa u jesen i zimu – sve ove promene se dešavaju prema zakonima koje je Bog uspostavio. Pomoću ovih zakona, On vodi sve stvari i ljudski rod, a za ljudski rod je osmislio bogat i živopisan način života, i pripremio mu je okruženje za opstanak u kome se smenjuju temperature i godišnja doba. Dakle, u ovakvom okruženju uređenom za opstanak, ljudi mogu da prežive i da se razmnožavaju na uređen način. Ljudi ne mogu da promene ove zakone i nijedna osoba, niti živo biće, ne može da ih prekrši. Iako su se dogodile bezbrojne promene – mora su postajala polja, dok su polja postajala mora – ovi zakoni ostaju na snazi. Oni postoje zato što Bog postoji, zahvaljujući Njegovoj vladavini i Njegovom upravljanju. Uz ovu vrstu uređenog okruženja velikih razmera, životi ljudi se odvijaju u okviru ovih zakona i pravila. Ljudi su prema ovim zakonima odgajani iz generacije u generaciju, i prema njima su opstajale brojne generacije ljudi. Iz generacije u generaciju, ljudi su uživali u ovom uređenom okruženju za opstanak, kao i u mnogim stvarima koje je Bog stvorio. Iako ove vrste zakona ljudi osećaju kao prirođene i prezrivo ih uzimaju zdravo za gotovo, i premda ne mogu da osete da Bog orkestrira ovim zakonima, da Bog vlada nad ovim zakonima, bez obzira na sve, Bog je uvek uključen u ovom nepromenljivom delu. Njegova svrha u ovom nepromenljivom delu jeste opstanak ljudskog roda, a time ljudski rod može da nastavi da živi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

585. Bog zapoveda pravilima koja regulišu funkcionisanje svih stvari; On zapoveda pravilima koja regulišu opstanak svih stvorenja; On kontroliše sva stvorenja i određuje ih tako da se međusobno jačaju i da zavise jedni od drugih, kako ne bi propali niti nestali. Samo tako ljudski rod može da nastavi da živi; samo tako može da živi pod Božjim vođstvom u takvom okruženju. Bog je Suveren ovih pravila funkcionisanja i niko u njih ne može da se upliće niti da ih menja. Jedino Sȃm Bog zna ova pravila i jedino Sȃm Bog njima upravlja. Kada će drveće izniknuti; kada će padati kiša; koliko će vode i hranljivih materija zemlja dati biljkama; u koje godišnje doba opada lišće; u koje godišnje doba drveće rađa plodove; koliko će hranljivih materija sunčeva svetlost dati drveću; šta će drveće izdahnuti nakon što ih je nahranila sunčeva svetlost – sve te stvari je Bog unapred odredio kada je stvorio sva stvorenja, kao pravila koja niko ne može da prekrši. Stvari koje je Bog stvorio, bilo da su žive ili, u očima čoveka, nežive, sede u Njegovoj ruci, u kojoj ih On kontroliše i nad njima vlada. Niko ne može da promeni niti da prekrši ova pravila. Drugim rečima, kada je Bog stvarao sve stvari, On je predodredio da bez zemlje, drvo neće moći da pusti korenje, proklija i izraste; da će se zemlja bez drveća osušiti; da će drvo postati dom za ptice i mesto na kome one mogu da se sklone od vetra. Može li drvo da živi bez zemlje? Nipošto ne može. Da li bi moglo da živi bez sunca ili kiše? Ni u tom slučaju ne bi moglo. Sve ove stvari su radi ljudskog roda, radi opstanka ljudskog roda. Čovek od drveta dobija svež vazduh, a čovek živi na zemlji koju štiti drvo. Čovek ne može da živi bez sunčeve svetlosti niti bez različitih živih bića. Iako su ovi odnosi složeni, moraš da upamtiš da je Bog stvorio pravila koja upravljaju svim stvarima tako da one međusobno mogu da se jačaju, da zavise jedne od drugih i da zajedno postoje. Drugim rečima, svaka pojedinačna stvar koju je On stvorio ima vrednost i značaj. Da je Bog stvorio nešto beznačajno, Bog bi uredio da to nestane. Ovo je jedan od metoda koje Bog koristi da opskrbi sva stvorenja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VII“

586. Kada je Bog stvarao sve stvari, koristio je razne metode i načine da ih uravnoteži, da uspostavi ravnotežu životnih uslova planina i jezera, biljaka i svih vrsta životinja, ptica i insekata. Njegov cilj je bio da svim vrstama živih bića omogući da žive i razmnožavaju se prema zakonima koje je On uspostavio. Nijedna stvorena stvar ne može izaći izvan ovih zakona, i ti zakoni se ne mogu prekršiti. Jedino u okviru ovakvog osnovnog okruženja, ljudi mogu bezbedno da prežive i da se razmnožavaju, iz generacije u generaciju. Ako bi ijedna vrsta živih bića prekoračila brojnost ili domet uspostavljen od Boga, ili ako bi prekoračila stopu rasta, učestalost reprodukcije ili broj koji je On naložio, okruženje za opstanak ljudskog roda bi pretrpelo različite stepene uništenja. I istovremeno bi opstanak ljudskog roda bio ugrožen. Ako je jedna vrsta živih bića isuviše brojna, ona će ljudima otimati hranu, uništavaće izvore vode za ljude i razaraće njihov zavičaj. Na taj način, reprodukcija ljudskog roda ili stanje njegovog opstanka bili bi trenutno pogođeni. (…) Ako samo jedna ili više vrsta živih bića premašuje svoj odgovarajući broj, tada će vazduh, temperatura, vlažnost, pa čak i sastav vazduha unutar prostora za opstanak ljudskog roda biti zatrovani i uništeni u različitom stepenu. Pod ovim okolnostima, opstanak i sudbina ljudi biće takođe podložni pretnjama izazvanim ovim ekološkim činiocima. Prema tome, ako se ove ravnoteže izgube, vazduh koji ljudi udišu biće uništen, voda koju piju biće zagađena, a temperature koje su im potrebne takođe će se izmeniti i pretrpeće ovaj uticaj u različitoj meri. Ako se to dogodi, okruženja za opstanak koja suštinski pripadaju ljudskom rodu biće podložna ogromnim uticajima i izazovima. Kakvi bi bili sudbina i izgledi za ljudski rod u ovakvom scenariju u kome su osnovna okruženja za opstanak ljudi uništena? Ovo je veoma ozbiljan problem! Budući da Bog zna iz kog razloga svaka stvorena stvar postoji zarad ljudskog roda, koja je uloga svake vrste stvari koju je stvorio, kakav uticaj svaka stvar ima na ljudski rod i u kojoj meri ona koristi ljudskom rodu, i budući da u Božjem srcu postoji plan za sve ovo i da On upravlja svakim pojedinačnim aspektom svih stvari koje je stvorio, svaka pojedinačna stvar koju On čini veoma je važna i neophodna za ljudski rod. Prema tome, od sada pa nadalje, kad god među stvarima stvorenim od Boga primetiš neku ekološku pojavu ili neki prirodni zakon koji se primenjuje među stvarima stvorenim od Boga, više nećeš sumnjati u nužnost svake pojedinačne stvari koju je Bog stvorio. Više nećeš koristiti neuke reči da donosiš proizvoljne sudove o Božjim uređenjima svih stvari i o različitim načinima na koje On opskrbljuje ljudski rod. Niti ćeš donositi proizvoljne zaključke o Božjim zakonima za sve stvari Njegove tvorevine.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

587. Kada bi sve stvorene stvari izgubile svoje zakone, više ne bi postojale; ako bi se izgubili zakoni svih stvari, živa bića među svim stvarima tada ne bi mogla da opstanu. Ljudski rod bi, takođe, izgubio svoja okruženja od kojih zavisi njegov opstanak. Ako bi ljudski rod sve to izgubio, on više ne bi mogao da nastavi da živi, kao što je prethodno činio, ne bi mogao da napreduje i razmnožava se iz generacije u generaciju. Ljudska bića su sve do sada opstajala zahvaljujući tome što ih je Bog snabdevao svim stvorenim stvarima, kako bi ih negovao, kako bi na različite načine negovao ljudski rod. Samo zahvaljujući tome što Bog na različite načine neguje ljudski rod, ljudi su opstajali sve do sada, do današnjeg dana. Uz tačno utvrđeno povoljno okruženje za opstanak, u kome su prirodni zakoni dobro uređeni, sve različite vrste ljudi na Zemlji, sve različite rase, mogu da prežive unutar svojih propisanih područja. Budući da ih je Bog uspostavio, niko ne može otići izvan ovih područja ili granica koje postoje među njima.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

588. Duhovno carstvo je važno mesto, koje se razlikuje od materijalnog sveta. Zašto kažem da je važno? O tome ćemo detaljno razgovarati. Postojanje duhovnog carstva neraskidivo je povezano sa materijalnim svetom ljudskog roda. On igra glavnu ulogu u ciklusu ljudskog života i smrti u Božjoj vrhovnoj vlasti nad svim stvarima; to je njegova uloga i jedan od razloga zbog čega je njegovo postojanje važno. Budući da je to mesto koje ne može da razazna nijedno od pet čula, niko tačno ne može da proceni da li duhovno carstvo postoji ili ne. Njegove raznovrsne pogonske sile usko su povezane sa ljudski postojanjem, te uz to i kao rezultat toga, duhovno carstvo u velikoj meri utiče na životni poredak ljudskog roda. Da li je ovim obuhvaćena Božja suverenost ili nije? Jeste. Kada to budem rekao, razumećete zašto raspravljam o ovoj temi: zato što se ona odnosi na Božju suverenost, kao i na Njegovo upravljanje. U svetu poput ovog – ljudima nevidljivom – svaka njegova nebeska uredba, odluka i sistem upravljanja uveliko nadilaze zakone i sisteme svakog naroda materijalnog sveta, i nijedno biće koje živi u ovom svetu ne bi se usudilo da im se suprotstavi, niti da ih prekrši. Ima li ovo veze sa Božjom suverenošću i upravom? U duhovnom carstvu postoje jasne upravne odluke, jasne nebeske uredbe i jasni statuti. Na različitim nivoima i u različitim područjima, služitelji se strogo pridržavaju svojih dužnosti i poštuju pravila i propise, jer znaju koja je posledica kršenja nebeske uredbe; potpuno su svesni načina na koji Bog kažnjava zlo i nagrađuje dobro, i načina na koji On upravlja svim stvarima i nad njima vlada. Štaviše, oni jasno vide kako On sprovodi Svoje nebeske uredbe i statute. Da li se ovo razlikuje od materijalnog sveta koji ljudi nastanjuju? Oni se zaista u ogromnoj meri razlikuju. Duhovno carstvo jeste svet koji je potpuno drugačiji od materijalnog sveta. Budući da postoje nebeske uredbe i statuti, ovo se dotiče Božje suverenosti, uprave i, povrh toga, Njegove naravi, kao i onoga što On ima i što jeste.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

589. Bog je uspostavio razne nebeske uredbe, odluke i sisteme u duhovnom carstvu, a nakon što su oni proglašeni, bića na različitim zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu ih krajnje striktno sprovode, kako je utvrdio Bog, i niko se ne bi usudio da ih prekrši. Prema tome, u ciklusu života i smrti ljudskog roda, u čovekovom svetu, bilo da se neko ponovno ovaploćuje kao životinja ili čovek, postoje zakoni i za jedno i za drugo. Budući da ovi zakoni potiču od Boga, niko se ne usuđuje da ih prekrši, niti je iko u stanju da ih prekrši. Samo zahvaljujući ovoj Božjoj suverenosti i zato što takvi zakoni postoje, materijalni svet koji ljudi vide pravilan je i uređen; samo zahvaljujući Božjoj suverenosti, ljudi mogu imati miran suživot sa drugim svetom, koji im je sasvim nevidljiv, i mogu sa njim da žive u skladu – sve to je neodvojivo od Božje suverenosti. Nakon što se telesni život neke osobe ugasi, duša i dalje ima život, pa šta bi se onda sa njom dogodilo da nije pod Božjim upravljanjem? Duša bi svuda lutala, svuda bi se uplitala, pa bi čak i naudila živim bićima u ljudskom svetu. Takva šteta bi bila naneta ne samo ljudskom rodu, već bi bila učinjena i biljkama i životinjama – međutim, prvo bi ljudi bili pogođeni. Ako bi se to dogodilo – ako se takva duša ne bi našla pod upravljanjem, ako bi stvarno naštetila ljudima i zaista počinila rđave stvari – tada bi se i sa ovom dušom na odgovarajući način postupilo u duhovnom carstvu: ako bi stvari postale ozbiljne, ta duša bi ubrzo prestala da postoji i bila bi uništena. Ako je moguće, bila bi negde smeštena, a zatim bi se ponovno ovaplotila. Drugim rečima, uprava duhovnog carstva nad raznim dušama naložena je i sprovodi se u skladu sa koracima i pravilima. Isključivo zbog takvog upravljanja, čovekov materijalni svet nije zapao u haos, ljudi u materijalnom svetu poseduju normalan mentalitet, normalnu racionalnost i uređen telesni život. Tek onda kad ljudski rod bude imao tako normalan život, oni koji žive u telu moći će da nastave da napreduju i reprodukuju se kroz generacije.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

590. Smrt jednog živog bića – prestanak fizičkog života – označava da je to živo biće prešlo iz materijalnog sveta u duhovno carstvo, dok rođenje novog fizičkog života označava da je živo biće iz duhovnog carstva došlo u materijalni svet i počelo da preuzima i igra svoju ulogu. Bilo da je reč o odlasku ili dolasku živog bića, oboje su neodvojivi od rada duhovnog carstva. Do trenutka kada neko dođe u materijalni svet, Bog je u duhovnom carstvu već uspostavio odgovarajuća uređenja i definicije, uključujući porodicu u koju će ta osoba otići, u koju epohu će ona stići, sat u kome će stići i ulogu koju će igrati. Kao takav, ceo život ove osobe – stvari koje ona čini i put kojim ide – odvijaće se saglasno uređenjima napravljenim u duhovnom carstvu, bez i najmanjeg odstupanja. Osim toga, duhovnom carstvu su jasni i poznati vreme kada se fizički život završava i način i mesto na kome se on okončava. Bog vlada materijalnim svetom, a vlada i duhovnim carstvom, i On neće odložiti normalan ciklus života i smrti neke duše, niti bi ikada mogao da napravi ikakvu grešku u uređenjima tog ciklusa. Svaki od služitelja na zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu obavlja svoje pojedinačne zadatke i radi ono što treba da uradi, u skladu sa Božjim uputstvima i pravilima. Prema tome, u svetu ljudskog roda, svaka materijalna pojava koju čovek vidi uređena je i u njoj nema nikakvog haosa. Sve to je zahvaljujući Božjoj uređenoj vladavini nad svim stvarima, kao i činjenici da Njegov autoritet vlada nad svime. Njegova vrhovna vlast obuhvata materijalni svet u kome čovek živi i, povrh toga, nevidljivo duhovno carstvo koje postoji mimo ljudskog roda. Stoga, ako ljudi žele da imaju dobar život i nadaju se tome da žive u lepom okruženju, pored toga što im je obezbeđen ceo vidljivi materijalni svet, mora im se obezbediti i duhovno carstvo, koje niko ne vidi, koje upravlja svim živim bićima u ime ljudskog roda i koje je uređeno.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

591. Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. Od nastanka čoveka Bog je tako radio, upravljajući vaseljenom, usmeravajući pravila promene za sve stvari i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi orkestriran Božjom rukom. Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je izvor čovekovog života“

592. Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sam. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor njegovog postojanja i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario… Nijedno od ovih ljudskih bića, o kojima Bog brine danju i noću, ne preuzima na sebe da Mu se klanja. Bog samo nastavlja da prema Svom planu radi na čoveku, od kojeg ništa ne očekuje. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i čežnjivu strepnju sa kojom Bog čeka da Mu se čovek ponovo vrati. (…)

Svi koji dođu na ovaj svet moraju da prođu kroz život i smrt, a većina ih je prošla kroz ciklus umiranja i ponovnog rađanja. Oni koji su živi uskoro će umreti, a mrtvi će se uskoro vratiti. Sve je to tok života koji je Bog uredio za svako živo biće. Ipak, upravo su ovaj tok i ovaj ciklus istina koju Bog želi da čovek vidi: da je život koji je Bog podario čoveku neograničen, nesputan telesnošću, vremenom i prostorom. Takva je tajna života koju je Bog podario čoveku i ona je dokaz da je život došao od Njega. Iako mnogi možda ne veruju da je život došao od Boga, čovek neizbežno uživa u svemu što dolazi od Boga, bilo da veruje u Njegovo postojanje ili ga poriče. Ako se Bog jednoga dana iznenada predomisli i poželi da povrati sve što postoji na svetu i da uzme nazad život koji je dao, neće biti više ničega. Bog koristi Svoj život kako bi opskrbio sve stvari, i žive i nežive, dovodeći sve u sklad zahvaljujući Svojoj moći i autoritetu. Ovo je činjenica koju niko ne može da zamisli niti shvati, a upravo su ove neshvatljive činjenice ispoljenje i svedočanstvo životne sile Božje. Dozvoli da ti sada otkrijem jednu tajnu: veličina i sila Božjeg života nedokučive su svim stvorenim bićima. Tako je sada, kao što je bilo u prošlosti, a tako će biti i u vremenu koje dolazi. Druga tajna koju ću odati je sledeća: izvor života za sva stvorenja dolazi od Boga, koliko god se ona razlikovala po životnoj formi ili strukturi; kakva god da si vrsta živog bića, ne možeš se okrenuti protiv životne putanje koju je odredio Bog. U svakom slučaju, sve što želim jeste da čovek razume ovo: bez Božje brige, staranja i opskrbe, čovek ne može da primi sve što mu je suđeno da primi, ma koliko se marljivo trudio ili mukotrpno borio. Bez Božje opskrbe za život, čovek gubi osećaj vrednosti življenja i smisla života. Kako je Bog mogao dozvoliti da čovek, koji lakomisleno rasipa vrednost Njegovog života, bude tako bezbrižan? Kao što sam već rekao: ne zaboravi da je Bog izvor tvog života.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je izvor čovekovog života“

593. Bog je Onaj koji vlada nad svim stvarima i koji upravlja svim stvarima. On je stvorio sve što postoji, On upravlja svime što postoji, On vlada nad svim što postoji i On opskrbljuje sve što postoji. To je status Božji i Njegov identitet. Za sve stvari i sve što postoji, pravi Božji identitet je Stvoritelj i Suveren svega stvorenog. Takav je identitet koji poseduje Bog i On je jedinstven među svim stvarima. Nijedno Božje stvorenje – kako među ljudima, tako i u duhovnom carstvu – ne može da upotrebi nijedno sredstvo, niti izgovor, da bi se prikazivalo kao Bog ili zamenilo Boga u Njegovom identitetu i statusu, jer među svim stvarima postoji samo Jedan koji poseduje ovaj identitet, silu, autoritet i sposobnost da vlada nad svim što je stvorio: naš Sȃm jedinstveni Bog. On živi i kreće se među svim stvarima; On može da se uzdigne na najviše mesto, iznad svih stvari. On može da bude ponizan tako što će postati čovek, jedan od onih sazdanih od krvi i mesa, što će se naći licem u lice s ljudima i s njima podeliti dobro i zlo, dok, u isto vreme, On zapoveda svime što postoji, odlučuje o sudbini svega postojećeg i o pravcu u kojem se sve kreće. Povrh toga, On usmerava sudbinu čitavog ljudskog roda i upravlja njegovim razvojem. Ovakvog Boga sva živa stvorenja treba da obožavaju, da Mu budu pokorna i da Ga poznaju. Prema tome, ma kojoj grupi ili tipu ljudskog roda da pripadaš, verovati u Boga, slediti Boga, bojati Ga se, prihvatiti Njegovu vladavinu i Njegovo uređenje tvoje sudbine, za svaku osobu i svako živo biće predstavljaju jedini i nužni izbor. U jedinstvenosti Božjoj ljudi vide da su Njegov autoritet, Njegova pravedna narav, Njegova suština i sredstva kojima On opskrbljuje sve stvari, potpuno jedinstveni; ova jedinstvenost određuje pravi identitet Samog Boga, a takođe i Njegov status. Iz tog razloga, ako bi, među svim stvorenjima, ma koje živo stvorenje, bilo da pripada duhovnom carstvu ili ljudskom rodu, poželelo da zauzme Božje mesto, taj bi pokušaj bio osuđen na neuspeh, kao i svaki pokušaj da predstavlja sebe ka Boga. To je činjenica.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

594. Moje konačno delo ne svodi se samo na kažnjavanje čoveka, već i na uređenje njegovog odredišta. Pored toga, ono je tu da bi svi ljudi mogli da priznaju Moja dela i postupke. Želim da baš svaka osoba shvati da je sve što sam uradio ispravno i da sve što sam uradio predstavlja izraz Moje naravi. Za ono što je iznedrilo ljudski rod nije zaslužan čovek, a još manje priroda, već jedino Ja, koji svako živo biće tokom stvaranja hranim i negujem. Bez Mog postojanja, ljudski rod će samo stradati i trpeti pošast kataklizme. Nijedno ljudsko biće više nikada neće videti prelepo sunce i mesec, niti svet prepun zelenila; ljudski rod će pred sobom imati samo ledenu noć i neumitnu dolinu samrtne seni. Ja sam ljudskom rodu jedini spas. Ja sam ljudskom rodu jedina nada i, povrh toga, Ja sam Onaj na kome počiva postojanje čitavog ljudskog roda. Bez Mene, čovečanstvo će odmah doživeti potpuni zastoj. Bez Mene, čovečanstvo će pretrpeti katastrofu i gaziće ga svakojake sablasti, mada niko i dalje ne obraća pažnju na Mene. Obavio sam delo koje niko drugi ne bi mogao da obavi, i samo se nadam da će Mi čovek za to uzvratiti nekim dobrim delom. Iako je samo nekolicina bila u stanju da Mi se oduži, Ja ću Svoje putovanje u svetu ljudi ipak privesti kraju i zatim preći na sledeći korak Mog započetog dela, jer je sva ova Moja jurnjava tamo-amo među ljudima tokom tolikih godina ipak urodila plodom, i veoma sam zadovoljan. Ono što Mene zanima nije broj ljudi, već njihova dobra dela. Bilo kako bilo, nadam se da ćete spremiti dovoljno dobrih dela za svoje odredište. U tom slučaju, Ja ću biti zadovoljan; u suprotnom, niko od vas neće moći da izbegne nesreću koja će vas snaći. Ova nesreća potiče od Mene i, naravno, Ja orkestriram njome. Ukoliko niste u stanju da se u Mojim očima prikažete kao dobri, nećete izbeći stradanje tokom te nesreće.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“