Verovanje u Boga i poznavanje Boga savršeno je prirodno i opravdano, i danas je – dok traje doba u kojem ovaploćeni Bog lično obavlja Svoje delo – pravo vreme da se Bog spozna. Udovoljavanje Bogu je nešto što se postiže izgradnjom na temelju razumevanja Božjih namera, a da bi se Božje namere razumele, neophodno je imati znanje o Bogu. Ova spoznaja Boga predstavlja viziju koju onaj ko veruje u Boga mora imati; to je osnova čovekove vere u Boga. U nedostatku ove spoznaje, čovekova vera u Boga postojala bi u nejasnom stanju, usred praznih doktrina. Čak i kada bi takvi ljudi odlučili da slede Boga, oni ništa ne bi pridobili. Svi oni koji ne zadobiju ništa u ovom toku, jesu oni koji će biti eliminisani – svi oni su gotovani. Koji god korak Božjeg dela da iskusiš, trebalo bi da budeš praćen velikom vizijom. U suprotnom, bilo bi ti teško da prihvatiš svaki korak novog dela zato što se novo delo Božje nalazi izvan čovekove sposobnosti zamišljanja i izvan granica njegovog razmišljanja. Dakle, bez pastira da se brine o čoveku, bez pastira da se uključi u zajedništvo o viziji, čovek nije sposoban da prihvati ovo novo delo. Ukoliko čovek ne može da shvati vizije, onda ne može da shvati ni novo delo Božje, a ako čovek ne može da se pokori Božjem novom delu, onda neće biti u stanju ni da razume Božje namere, tako da će njegovo znanje o Bogu biti ravno nuli. Pre nego što čovek primeni reč Božju, on mora spoznati reč Božju; odnosno, on mora da razume Božje namere. Samo na taj način Božja reč može biti primenjena tačno i u skladu sa Božjim namerama. To je nešto što svako ko traži istinu mora da poseduje, a to je i proces kroz koji mora da prođe svako ko pokušava da spozna Boga. Proces spoznaje reči Božje jeste proces spoznaje Boga. To je takođe i proces spoznaje dela Božjeg. Dakle, poznavanje vizija se ne odnosi samo na poznavanje ljudskosti ovaploćenog Boga, već sadrži i poznavanje reči i dela Božjeg. Preko reči Božje ljudi dolaze do razumevanja Božjih namera, a preko dela Božjeg oni dolaze do spoznaje Božje naravi i onoga što Bog jeste. Vera u Boga predstavlja prvi korak ka spoznaji Boga. Proces napredovanja od ove početne vere u Boga do najdublje vere u Njega je proces spoznaje Boga, proces doživljavanja dela Božjeg. Ako veruješ u Boga samo radi verovanja u Boga, a ne da bi Ga spoznao, onda u tvojoj veri nema istine i tvoja vera ne može postati čista – u to nema sumnje. Ukoliko dok doživljava Božje delo, čovek postepeno spoznaje Boga, onda će se njegova narav postepeno menjati i njegova vera će postajati sve istinitija. Tako će čovek, kada bude uspešan u svom verovanju u Boga, u potpunosti zadobiti Boga. Razlog zbog kogBog toliko daje celo Svoje srce da bi se po drugi put ovaplotio kako bi lično obavio Svoje delo jeste taj da bi čovek mogao da Ga spozna i da Ga vidi. Spoznaja Boga^[a] je konačan ishod koji treba da bude postignut prilikom zaključivanja Božjeg dela; to je poslednji zahtev koji Bog postavlja ljudskom rodu. Razlog zbog kojeg On to čini jeste radi Njegovog konačnog svedočenja; On obavlja ovo delo da bi se čovek konačno i potpuno okrenuo Njemu. Čovek može da zavoli Boga samo spoznajući Boga, a da bi zavoleo Boga, on mora da spozna Boga. Nezavisno od toga kako on stremi ili šta se nada da će zadobiti u svom stremljenju, on mora biti u stanju da dostigne znanje o Bogu. Samo na taj način čovek može da udovolji Božjem srcu. Samo kroz spoznaju Boga čovek može da ima istinsku veru u Boga, i samo kroz spoznaju Boga on može istinski da Ga se boji i da mu se pokorava. Oni koji ne spoznaju Boga nikada neće dostići istinsku pokornost i poštovanje prema Njemu. Spoznaja Boga uključuje poznavanje Njegove naravi, razumevanje Njegovih namera i spoznaju onoga što On jeste. Pa ipak, koji god aspekt da čovek spozna, svaki od njih zahteva od njega da plati cenu, a zahteva i volju za pokoravanjem, bez koje niko ne bi bio u stanju da nastavi da sledi do kraja. Delo Božje isuviše je neusklađeno sa ljudskim predstavama. Božja narav i ono što Bog jeste isuviše su teški za čoveka da ih spozna i svaka Božja reč i delo i svaki Njegov postupak isuviše su čoveku neshvatljivi: ako čovek želi da sledi Boga, a ipak nije voljan da Mu se pokori, onda ništa neće ni dobiti. Od stvaranja sveta do danas, Bog je učinio mnogo toga što je čoveku neshvatljivo i teško prihvatljivo, te izrekao mnogo toga što otežava isceljenje ljudskih predstava. Ali On nikada nije prekinuo Svoje delo zato što je čovek imao previše poteškoća; naprotiv, On je nastavio da obavlja delo i da govori. Uprkos tome što je veliki broj „ratnika” usput pao, On i dalje obavlja Svoje delo i nastavlja da bez prekida bira jednu za drugom skupine ljudi koji su voljni da se pokore Njegovom novom delu. On ne sažaljeva te pale „heroje”, već umesto toga ceni one koji prihvataju Njegovo novo delo i reči. Ali koja je svrha ovakvog Njegovog načina obavljanja dela, korak po korak? Zašto uvek eliminiše neke ljude i bira druge? Zašto On uvek koristi takav metod? Cilj Njegovog dela je da dozvoli čoveku da ga spozna, i na taj način bude zadobijen od strane Njega. Načelo Njegovog dela je da radi na onima koji su u stanju da se pokore delu koje On danas obavlja, a ne na onima koji se pokoravaju delu koje je On obavljao u prošlosti, dok se protive delu koje obavlja danas. Tu leži razlog zašto je On eliminisao toliko ljudi.

Lekcija o spoznaji Boga ne može se naučiti za dan ili dva: čovek mora da prođe kroz iskustva, da prođe kroz patnju, i da se istinski pokori. Pre svega, treba početi od dela i reči Božjih. Veoma je važno je da razumeš šta znanje o Bogu podrazumeva, kako se to znanje postiže i kako da vidiš Boga u svojim iskustvima. To je ono što svako mora da učini kada tek treba da spozna Boga. Niko ne može da dokuči delo i reči Božije odjednom, i niko ne može za kratko vreme da postigne znanje o celosti Božjoj. Postoji neophodan proces iskustva, bez kojeg niko ne bi bio u stanju da spozna Boga ili da Ga iskreno sledi. Što više dela Bog obavlja, to Ga više čovek spoznaje. Što je delo Božje više neusklađeno sa ljudskim predstavama, to se više čovekova spoznaja o Njemu obnavlja i produbljuje. Ako bi delo Božje ostalo zauvek isto i nepromenjeno, onda čovek ne bi imao mnogo šta da zna o Njemu. Od vremena stvaranja pa do danas, ono što je Bog obavio tokom Doba zakona, tokom Doba blagodati, i ono što obavlja tokom Doba carstva – te vam vizije moraju biti kristalno jasne. Vi morate poznavati delo Božje. Tek pošto je počeo da sledi Isusa, Petar je postepeno spoznao mnogo toga o delu koje je Duh obavio u Isusu. Rekao je: „Nije dovoljno oslanjati se na čovekovo iskustvo da bi se postiglo potpuno znanje; mora biti mnogo toga novog u delu Božjem što bi nam pomoglo da Ga spoznamo.” U početku, Petar je verovao da je Isusa Bog poslao kao apostola, nije video Isusa kao Hrista. U to vreme, kada je počeo da sledi Isusa, Isus ga je upitao: „Simone, sine Jonin, hoćeš li da Me slediš?” Petar je rekao: „Moram da sledim onoga koga je poslao Otac nebeski. Moram da priznam onoga koga je izabrao Sveti Duh. Ja ću Te slediti.” Iz njegovih reči može se videti da Petar naprosto nije imao nikakvog znanja o Isusu; iskusio je reči Božje, orezao je samog sebe i pretrpeo teškoće zbog Boga, ali nije znao za delo Božje. Nakon što je stekao izvesno iskustvo, Petar je u Isusu video mnoge Božje radnje, video je Božju divotu, i video je mnogo od Božjeg bića u Isusu. Takođe je uvideo da reči koje je Isus izgovarao, čovek nije bio u stanju da izgovori, i da delo koje je Isus obavio, čovek nije bio u stanju da obavi. U Isusovim rečima i postupcima, povrh toga, Petar je video mnogo Božje mudrosti i mnogo dela božanstva. Tokom svojih iskustava, on se nije samo potrudio da spozna sebe, već je takođe obraćao posebnu pažnju na svaki Isusov postupak, iz čega je otkrio mnogo novih stvari, kao što su mnogi izrazi praktičnog Boga u delu koje je Bog obavljao u Isusu, kao i da se Isus razlikovao od obične osobe i po rečima koje je izgovarao i po postupcima koje je preduzimao, kao i po načinu na koji je On vodio crkve i delu koje je obavljao. Dakle, Petar je od Isusa naučio mnoge lekcije koje je trebalo da nauči, i do trenutka kada je Isus trebalo da bude prikovan za krst, on je stekao malo Isusovog znanja – te stvari su postale osnova njegove doživotne odanosti Isusu i osnova njegovog raspeća na krstu okrenutom naopačke, a koje je pretrpeo radi Gospoda. Mada je posedovao neke predstave i u početku nije imao jasnu predstavu o Isusu, takve stvari predstavljaju neizbežan deo iskvarenog čoveka. Kada je došlo vreme za Isusov odlazak, On je rekao Petru da Njegovo raspeće predstavlja delo koje je On došao da obavi, da je neizbežno da Ga se to doba odrekne, kao i da Ga to prljavo i zastarelo doba prikuje za krst; rekao je Petru da je On došao da dovrši delo iskupljenja, čijim će se završetkom i Njegova služba privesti kraju. Kada je to čuo, Petra je spopala tuga i još više se vezao za Isusa. Kada je Isus bio prikovan za krst, Petar je nasamo gorko plakao. Pre toga, pitao je Isusa: „Gospodaru moj! Kažeš da ćeš biti razapet. A kada odeš, kada ćemo Te opet videti?” Zar je bilo elementa pretvornosti u rečima koje je izgovorio? Zar je bilo predstava pomešanih u njima? U svom srcu, on je znao da je Isus došao da dovrši deo Božjeg dela. da ga, kada Isus bude otišao, Duh neće napustiti, i da, iako će On biti prikovan za krst i uzneti se na nebo, Duh Božji ga ni tada neće napustiti. U to vreme, Petar je znao ponešto o Isusu: znao je da je Isusa poslao Duh Božji, da je Duh Božji u Njemu i da je Isus Sȃm Bog, da je On Hristos. Upravo je zbog te svoje ljubavi prema Isusu i svoje ljudske slabosti, Petar izgovorio takve reči. Ako je, u svakom koraku Božjeg dela, neko u stanju da zapaža i detaljno proživljava, onda će taj neko biti u stanju i da postepeno otkriva Božju divotu. A šta je Pavle uzeo kao svoju viziju? Kad mu se javi Isus, Pavle reče: „Ko si ti, gospodine?” Isus reče: „Ja sam Isus koga ti progoniš.” To je bila Pavlova vizija. Petar je kao svoju viziju uzeo Isusovopojavljivanje tokom 40 dana nakon Njegovog vaskrsenja, kao i učenja iz Isusovog života, sve do kraja svog puta.

Čovek doživljava Božje delo, upoznaje sebe, odbacuje svoju iskvarenu narav i stremi napretku u životu, sve radi spoznaje Boga. Ako samo tražiš da spoznaš samoga sebe i da orežeš sopstvenu iskvarenu narav, dok ne znaš ništa o delu koje Bog sprovodi na čoveku, o tome koliko je veliko Njegovo spasenje, niti o tome kako ti doživljavaš Božje delo i svedočiš Njegovim radnjama, onda je to tvoje iskustvo besmisleno. Ako misliš da je nečiji život dostigao zrelost samo zato što je ta osoba u stanju da sprovede istinu u praksi i da vežba strpljenje, to znači da ti još uvek nisi dokučio pravi smisao života niti Božju svrhu u usavršavanju čoveka. Jednog dana, kada se budeš našao u nekoj od religioznih crkava, među članovima Crkve pokajanja ili Crkve života, srešćeš mnogo pobožnih ljudi čije molitve sadrže „vizije” i koji se, u svom traganju za životom, osećaju dirnuti i vođeni rečima. Osim toga, oni su u stanju da u mnogim stvarima vežbaju strpljenje, da otpuste sebe i da ne budu vođeni telom. U tom trenutku nećeš moći da ih raspoznaš: verovaćeš da je sve što oni rade ispravno, da je to prirodno otkrovenje života, i da ješteta to što je ime u koje veruju pogrešno. Nisu li takvi pogledi glupi? Zašto se kaže da mnogi ljudi nemaju život? Zato što ne poznaju Boga, zato se i kaže da nemaju Boga u svojim srcima i da nemaju život. Ako je tvoja vera u Boga dostigla tačku u kojoj si u stanju da podrobno poznaješ radnje Božje, praktičnost Božju i svaku etapu Božjeg dela, ti onda poseduješ istinu. Ako ne poznaješ delo i narav Božju, onda tvoje iskustvo još uvek nije dovoljno. Kako je Isus sproveo onu etapu Svog dela, kako se ova etapa sprovodi, kako je Bog obavio Svoje delo u Dobu blagodati i koliko toga je obavio, koje delo se obavlja u ovoj etapi – ako nemaš podrobno znanje o ovim stvarima, onda nikada nećeš imati samopouzdanje i uvek ćeš biti nesiguran. Ako si posle određenog iskustva u stanju da spoznaš delo koje je Bog obavio, kao i svaki korak tog dela, i ako si zadobio podrobno znanje o Božjim ciljevima izgovarajući Njegove reči i zašto se toliko reči koje je On izgovorio nisu ispunile, onda možeš smelo i bez zaziranja da tragaš putem koji je pred tobom, oslobođen od brige i oplemenjivanja. Trebalo bi da vidite kojim sredstvima se Bog služi kako bi postigao toliko od Svog dela. On koristi reči koje izgovara, oplemenjujući tako čoveka i preobražavajući njegove predstave pomoću mnogo različitih vrsta reči. Sve patnje koje ste pretrpeli, svo oplemenjivanje kroz koje ste prošli, orezivanje koje ste prihvatili unutar sebe i prosvećenje koje ste iskusili – sve je to postignuto rečima koje je Bog izgovorio. Zbog čega čovek sledi Boga? On Ga sledi zbog reči Božjih! Reči Božje su veoma tajnovite i u stanju su, štaviše, da pokrenu čovekovo srce, da razotkriju stvari zakopane duboko u njemu, da učine da spozna stvari koje su se dogodile u prošlosti, i dozvole mu da prodre u budućnost. Dakle, čovek trpi patnju zbog Božjih reči, a isto tako se i usavršava zbog Božjih reči: samo od tog trenutka pa nadalje čovek sledi Boga. Ono što čovek treba da učini u ovoj etapi jeste da prihvati reči Božje i, bez obzira da li se usavršava ili je podvrgnut oplemenjivanju, one predstavljaju ono što je ključno. To je delo Božje, a ujedno i vizija koju čovek treba da spozna danas.

Kako Bog usavršava čoveka, šta je Božja narav, šta Njegova narav sadrži – ako čovek može jasno da objasni sve ove stvari, onda je to proglašavanje Božjeg imena, to je svedočenje o Bogu i to je uzdizanje Boga. Čovek će se, na temelju spoznaje Boga, konačno preobraziti u pogledu svoje životne naravi. Što se više čovek izlaže orezivanju i oplemenjivanju, to se više osnažuje; što je više koraka Božjeg dela, to se čovek više usavršava. Danas, u čovekovom iskustvu, svaki pojedinačni korak Božjeg dela protivi se njegovim predstavama, i sve prevazilazi njegovo razmišljanje i izvan je njegovih očekivanja. Bog obezbeđuje sve što je čoveku potrebno, što ni u kom pogledu nije usklađeno sa čovekovim predstavama, a kada si slab, On izgovara Svoje reči. Samo na taj način On može da opskrbi tvoj život. Protiveći se tvojim predstavama, On te navodi da prihvatiš Božje orezivanje; samo na taj način možeš da odbaciš svoju iskvarenost. Danas, ovaploćeni Bog s jedne strane dela unutar Svog božanstva, a s druge strane unutar Svoje normalne ljudskosti. Kada ne poričeš nijedno Božje delo, kada si u stanju da se pokoriš bez obzira na to šta Bog kaže ili uradi unutar Svoje normalne ljudskosti, kada si u stanju da se pokoriš i da razumeš bez obzira na to koliko je On normalan, i kada zadobiješ praktično iskustvo, tek tada možeš biti siguran da je On Bog, tek tada ćeš prestati da stvaraš predstave, i tek tada ćeš moći da Ga slediš do kraja. Božje delo je mudro, i On zna koliko čovek može da bude postojan u svedočenju o Njemu. On zna gde se nalazi čovekova kobna mana, i u stanju je da te u nju gađa rečima koje izgovara, ali On takođe koristi i Svoje veličanstvene i mudre reči kako bi te naterao da budeš postojan u svedočenju o Njemu. Takve su čudesne Božje radnje. Delo koje Bog obavlja nezamislivo je ljudskom načinu razmišljanja. Koje sve vrste iskvarenosti, budući da je telesan, čovek poseduje, i od čega se sastoji čovekova suština – sve se to razotkriva kroz Božji sud koji čoveku uskraćuje mesto na kojem bi se sakrio od svoje sramote.

Bog obavlja delo suda i grdnje kako bi čovek mogao da zadobije bogopoznanje i zarad svedočenja o Njemu. Bez Njegovog suda o čovekovoj iskvarenoj naravi, čovek nikako ne bi mogao da spozna Njegovu pravednu narav, koja ne trpi uvredu, niti bi čovek bio u stanju da svoje staro bogopoznanje pretvori u novo. Radi Njegovog svedočenja i radi Njegovog upravljanja, On se otkrio u Svojoj celosti, omogućavajući tako čoveku, da kroz Njegovo javno pojavljivanje, dođe do spoznaje o Bogu, da se preobrazi u svojoj naravi i da snažno posvedoči za Boga. Preobraženje čovekove naravi postiže se kroz mnoge različite vrste Božjeg dela; bez takvih promena u njegovoj naravi, čovek ne bi bio u stanju da svedoči o Bogu i da bude u skladu sa Božjim namerama. Preobražavanje čovekove naravi znači da se čovek oslobodio od Sotoninog ropstva i od uticaja tame, i da je zaista postao uzor i primer Božjeg dela, svedok Božji, i onaj koji je u skladu sa Božjim namerama. Danas je ovaploćeni Bog došao na zemlju da obavi Svoje delo, i On zahteva od čoveka da stekne znanje o Njemu, da postigne pokornost Njemu i svedočenje o Njemu – čovek treba da spozna Božje praktično i normalno delo, treba da se pokorava svim Njegovim rečima i delu koji se ne slažu sa ljudskim predstavama, i treba da posvedoči o celokupnom delu koje On obavlja da bi spasao čoveka, kao i o svim Njegovim delima osvajanja čoveka. Oni koji svedoče o Bogu moraju da imaju znanje o Bogu; samo je takvo svedočenje tačno i praktično, i samo takvo svedočenje može osramotiti Sotonu. One koji su Boga spoznali time što su prošli Njegov sud, grdnju i orezivanje, Bog koristi da svedoče o Njemu. On koristi one koje je Sotona iskvario da svedoče o Njemu. Koristi one čija se narav promenila, i koji su time zadobili Njegove blagoslove da svedoče o Njemu. Njemu nije potreban čovek da Ga veliča samo na rečima niti su mu potrebni veličanje i svedočanstvo od onih koji su od Sotonine sorte, koje On nije spasao. Samo su oni koji spoznaju Boga podobni da svedoče o Njemu, i samo su oni koji su preobraženi u svojoj naravi podobni da svedoče o Njemu. Bog neće dozvoliti čoveku da namerno osramoti Njegovo ime.

a. Izvorni tekst glasi: „Delo spoznaje Boga.”