Verovanje u Boga i poznavanje Boga savršeno je prirodno i opravdano, i danas je – dok traje doba u kojem ovaploćeni Bog lično obavlja Svoje delo – pravo vreme da se Bog spozna. Udovoljavanje Bogu je nešto što se postiže izgradnjom na temelju razumevanja Božje volje, a da bi se Božja volja razumela, neophodno je imati nešto znanja o Bogu. Ova spoznaja Boga predstavlja viziju koju onaj ko veruje u Boga mora imati; to je osnova čovekove vere u Boga. U nedostatku ove spoznaje, čovekova vera u Boga postojala bi u nejasnom stanju, usred prazne teorije. Čak i kada bi odlučili da slede Boga, takvi ljudi ništa ne bi pridobili. Svi oni koji ne zadobiju ništa u ovom toku, jesu oni koji će biti izgnani – svi oni su gotovani. Koji god korak Božjeg dela da iskusiš, trebalo bi da budeš praćen moćnom vizijom. U suprotnom, bilo bi ti teško da prihvatiš svaki korak novog dela zato što se novo delo Božje nalazi izvan čovekove sposobnosti zamišljanja i izvan granica njegovog poimanja. Dakle, bez pastira da se brine o čoveku, bez pastira da se uključi u zajedništvo o viziji, čovek nije sposoban da prihvati ovo novo delo. Ukoliko čovek ne može da primi vizije, onda ne može da primi ni novo delo Božje, a ako čovek ne može da se pokori Božjem novom delu, onda neće biti u stanju ni da razume Božju volju, tako da će njegovo znanje o Bogu biti ravno nuli. Pre nego što čovek izvrši reč Božju, on mora spoznati reč Božju; odnosno, on mora da razume Božju volju. Samo na taj način Božja reč može biti izvršena tačno i shodno Božjoj volji. To je nešto što svako ko traži istinu mora da poseduje, a to je i proces kroz koji mora da prođe svako ko pokušava da spozna Boga. Proces spoznaje reči Božje proces je spoznaje Boga i dela Božjeg. Dakle, poznavanje vizija se ne odnosi samo na poznavanje ljudskosti ovaploćenog Boga, već sadrži i poznavanje reči i dela Božjeg. Preko reči Božje ljudi dolaze do razumevanja Božje volje, a preko dela Božjeg oni dolaze do spoznaje Božje naravi i onoga što Bog jeste. Vera u Boga predstavlja prvi korak ka spoznaji Boga. Proces napredovanja od ove početne vere u Boga do najdublje vere u Njega je proces spoznaje Boga, proces doživljavanja dela Božjeg. Ako veruješ u Boga samo radi verovanja u Boga, a ne da bi Ga spoznao, onda u tvojoj veri nema istine i tvoja vera ne može postati čista – u to nema sumnje. Ukoliko tokom procesa u kojem doživljava Božje delo, čovek postepeno spoznaje Boga, onda će se njegova narav postepeno menjati i njegova vera će postajati sve istinitija. Tako će čovek, kada bude uspešan u svom verovanju u Boga, u potpunosti zadobiti Boga. Razlog zašto je Bog otišao toliko daleko da se po drugi put ovaploti kako bi lično obavio svoje Delo jeste taj da bi čovek mogao da Ga spozna i da Ga vidi. Spoznaja Boga^[a] je konačan ishod koji treba da bude postignut prilikom zaključivanja Božjeg dela; to je poslednji zahtev koji Bog postavlja ljudskom rodu. Razlog zbog kojeg On to čini jeste radi Njegovog konačnog svedočenja; On obavlja ovo delo da bi se čovek konačno i potpuno okrenuo Njemu. Čovek može da zavoli Boga samo spoznajući Boga, a da bi zavoleo Boga, on mora da spozna Boga. Nezavisno od toga kako on traži, ili šta traži da zadobije, on mora biti u stanju da dostigne znanje o Bogu. Samo na taj način čovek može da udovolji Božjem srcu. Samo kroz spoznaju Boga čovek može da ima istinsku veru u Boga, i samo kroz spoznaju Boga on može istinski da Ga poštuje i da mu se pokorava. Oni koji ne spoznaju Boga nikada neće dostići istinsku poslušnost i poštovanje prema Njemu. Spoznaja Boga uključuje poznavanje Njegove naravi, razumevanje Njegove volje i spoznaju onoga što On jeste. Pa ipak, koji god aspekt da neko spozna, svaki od njih zahteva od čoveka da plati cenu, a zahteva i volju za pokoravanjem, bez koje niko ne bi bio u stanju da nastavi da sledi do kraja. Delo Božje isuviše je neusklađeno sa ljudskim predstavama. Božja narav i ono što Bog jeste isuviše su teški za čoveka da ih spozna i sve što Bog kaže i učini isuviše je čoveku neshvatljivo: ako čovek želi da sledi Boga, a ipak nije voljan da Mu se pokori, onda ništa neće ni dobiti. Od stvaranja sveta do danas, Bog je učinio mnogo toga što je čoveku neshvatljivo i teško prihvatljivo, te izrekao mnogo toga što otežava isceljenje ljudskih predstava. Ali On nikada nije prekinuo Svoje delo zato što je čovek imao previše poteškoća; naprotiv, On je nastavio da obavlja delo i da govori, i uprkos tome što je veliki broj „ratnika“ usput pao, On i dalje obavlja Svoje delo i nastavlja da bez prekida bira jednu za drugom skupine ljudi koji su voljni da se pokore Njegovom novom delu. On ne sažaljeva te pale „heroje“, već umesto toga ceni one koji prihvataju Njegovo novo delo i reči. Ali koji je cilj ovakvog Njegovog načina obavljanja dela, korak po korak? Zašto uvek izganja neke ljude i bira druge? Zašto On uvek koristi takav metod? Cilj Njegovog dela je da dozvoli čoveku da ga spozna, i na taj način bude zadobijen od strane Njega. Načelo Njegovog dela je da radi na onima koji su u stanju da se pokore delu koje On danas obavlja, a ne na onima koji se pokoravaju delu koje je On obavljao u prošlosti, dok se protive delu koje obavlja danas. Tu leži razlog zašto je On izgnao toliko ljudi.

Dejstvo lekcije spoznaje Boga ne može se postići za jedan ili dva dana: čovek mora da nakupi iskustvo, da iskusi patnju i da postigne istinsku pokornost. Pre svega, treba početi od dela i reči Božjih. Veoma je važno je da razumeš šta znanje o Bogu podrazumeva, kako se to znanje postiže i kako da vidiš Boga u svojim iskustvima. To je ono što svako mora da učini kada tek treba da spozna Boga. Niko ne može da dokuči delo i reči Božije odjednom, i niko ne može za kratko vreme da postigne znanje o celosti Božjoj. Postoji neophodan proces iskustva, bez kojeg niko ne bi bio u stanju da spozna Boga ili da Ga iskreno sledi. Što više dela Bog obavlja, to Ga više čovek spoznaje. Što je delo Božje u većoj suprotnosti sa ljudskim predstavama, to se više čovekova spoznaja o Njemu obnavlja i produbljuje. Ako bi delo Božje ostalo zauvek isto i nepromenjeno, onda čovek ne bi imao mnogo šta da zna o Njemu. Od vremena stvaranja pa do danas, ono što je Bog obavio tokom Doba zakona, tokom Doba blagodati, i ono što obavlja tokom Doba carstva – te vam vizije moraju biti kristalno jasne. Vi morate poznavati delo Božje. Tek pošto je počeo da sledi Isusa, Petar je postepeno spoznao mnogo toga o delu koje je Duh obavio u Isusu. Rekao je: „Nije dovoljno oslanjati se na čovekovo iskustvo da bi se postiglo potpuno znanje; mora biti mnogo toga novog u delu Božjem što bi nam pomoglo da Ga spoznamo.“ U početku, Petar je verovao da je Isusa Bog poslao kao apostola, nije video Isusa kao Hrista. U to vreme, kada je počeo da sledi Isusa, Isus ga je upitao: „Simone, sine Jonin, hoćeš li da Me slediš?“ Petar je rekao: „Moram da sledim onoga koga je poslao Otac nebeski. Moram da priznam onoga koga je izabrao Sveti Duh. Ja ću Te slediti.“ Iz njegovih reči može se videti da Petar naprosto nije imao nikakvog znanja o Isusu; iskusio je reči Božje, obračunavao se sa samim sobom i pretrpeo teškoće zbog Boga, ali nije znao za delo Božje. Nakon što je stekao izvesno iskustvo, Petar je u Isusu video mnoge Božje radnje, video je Božju divotu, i video je mnogo od Božjeg bića u Isusu. Takođe je uvideo da reči koje je Isus izgovarao, čovek nije bio u stanju da izgovori, i da delo koje je Isus obavio, čovek nije bio u stanju da obavi. U Isusovim rečima i postupcima, povrh toga, Petar je video mnogo Božje mudrosti i mnogo dela božanske prirode. Tokom svojih iskustava, on nije samo uspeo da upozna sebe, već je takođe obraćao posebnu pažnju na svaki Isusov postupak, iz čega je otkrio mnogo novih stvari, kao što su mnogi izrazi praktičnog Boga u delu koje je Bog obavljao kroz Isusa, kao i da se Isus razlikovao od običnog čoveka i po rečima koje je izgovarao i po postupcima koje je preduzimao, kao i po načinu na koji je On vodio crkve i delu koje je obavljao. Dakle, Petar je od Isusa naučio mnoge lekcije koje je trebalo da nauči, i do trenutka kada je Isus trebalo da bude prikovan za krst, on je stekao određenu količinu Isusovog znanja – znanja koje je postalo osnova njegove doživotne odanosti Isusu i osnova njegovog raspeća na krstu okrenutom naopačke, a koje je pretrpeo radi Gospoda. Mada je posedovao neke predstave i u početku nije imao jasnu predstavu o Isusu, takve stvari predstavljaju neizbežan deo iskvarenog čoveka. Kada je došlo vreme za Isusov odlazak, On je rekao Petru da Njegovo raspeće predstavlja delo koje je On došao da obavi: da je neophodno da Ga se to doba odrekne, kao i da Ga to nečisto i zastarelo doba prikuje za krst; On je došao da dovrši delo iskupljenja, čijim će se završetkom i Njegova služba privesti kraju. Kada je to čuo, Petra je spopala tuga i još više se vezao za Isusa. Kada je Isus bio prikovan za krst, Petar je nasamo gorko plakao. Pre toga, pitao je Isusa: „Gospodaru moj! Kažeš da ćeš biti razapet. A kada odeš, kada ćemo Te opet videti?“ Zar nije bilo elemenata pretvornosti u rečima koje je izgovorio? Zar nije bilo predstava pomešanih u njima? U svom srcu, on je znao da je Isus došao da dovrši deo Božjeg dela i da ga, kada Isus bude otišao, Duh neće napustiti; iako će On biti prikovan za krst i uzneti se na nebo, Duh Božji ga ni tada neće napustiti. U to vreme, Petar je znao ponešto o Isusu: znao je da je Isusa poslao Duh Božji, da je Duh Božji u Njemu i da je Isus Sâm Bog, da je On Hristos. Upravo je zbog te svoje ljubavi prema Isusu i svoje ljudske slabosti, Petar izgovorio takve reči. Ako je, u svakom koraku Božjeg dela, neko u stanju da zapaža i mukotrpno proživljava, onda će taj neko biti u stanju i da postepeno otkriva Božju divotu. A šta je Pavle uzeo kao svoju viziju? Kad mu se javi Isus, Pavle reče: „Ko si ti, gospodine?“ Isus reče: „Ja sam Isus koga ti progoniš.“ To je bila Pavlova vizija. Petar je kao svoju viziju uzeo Isusovo vaskrsenje, Njegovo pojavljivanje tokom 40 dana, kao i učenja iz Isusovog života, sve do kraja svog puta.

Čovek doživljava Božje delo, upoznaje sebe, pročišćava svoju iskvarenu narav i traži napretku u životu, sve radi spoznaje Boga. Ako samo tražiš da spoznaš samoga sebe i da se obračunaš sa sopstvenom iskvarenom naravi, dok ne znaš ništa o delu koje Bog sprovodi na čoveku, o tome koliko je veliko Njegovo spasenje, niti o tome kako ti doživljavaš Božje delo i svedočiš Njegovim radnjama, onda je to tvoje iskustvo besmisleno. Ako misliš da je nečiji život dostigao zrelost samo zato što je ta osoba u stanju da sprovede istinu u praksi i da istraje, to znači da ti još uvek nisi dokučio pravi smisao života niti Božju svrhu u usavršavanju čoveka. Jednog dana, kada se budeš našao u nekoj od religioznih crkava, među članovima Crkve pokajanja ili Crkve života, srešćeš mnogo pobožnih ljudi čije molitve sadrže „vizije“ i koji se, u svom traganju za životom, osećaju dirnuti i vođeni rečima. Osim toga, oni su u stanju da u mnogim stvarima istraju i zaborave na sebe, da ne budu vođeni telom. U tom trenutku nećeš videti razliku: verovaćeš da je sve što oni rade ispravno, da je to prirodni izraz života, i da je velika šteta to što je ime u koje veruju pogrešno. Nisu li takvi pogledi glupi? Zašto se kaže da mnogi ljudi nemaju život? Zato što ne poznaju Boga, zato se i kaže da nemaju Boga u svojim srcima i da nemaju život. Ako je tvoja vera u Boga dostigla tačku u kojoj si u stanju da podrobno poznaješ radnje Božje, stvarnost Božju i svaku etapu Božjeg dela, ti onda poseduješ istinu. Ako ne poznaješ delo i narav Božju, onda još uvek nešto nedostaje u tvom iskustvu. Kako je Isus sproveo onu etapu Svog dela, kako se ova etapa sprovodi, kako je Bog obavio Svoje delo u Dobu blagodati i koliko toga je obavio, koje delo se obavlja u ovoj etapi – ako nemaš podrobno znanje o ovim stvarima, onda nikada nećeš imati samopouzdanje i sigurnost. Ako si posle određenog iskustva u stanju da spoznaš delo koje je Bog obavio, kao i svaki korak tog dela, i ako si zadobio podrobno znanje o Božjim ciljevima izgovarajući Njegove reči i zašto se toliko reči koje je On izgovorio nisu ispunile, onda možeš smelo i bez zaziranja da tragaš putem koji je pred tobom, oslobođen od brige i oplemenjivanja. Trebalo bi da vidite kojim sredstvima se Bog služi kako bi postigao toliko od Svog dela. On koristi reči koje izgovara, oplemenjujući tako čoveka i preobražavajući njegove predstave pomoću mnogo različitih vrsta reči. Sve patnje koje ste pretrpeli, svo oplemenjivanje kroz koje ste prošli, obračunavanje koje ste prihvatili unutar sebe, prosvećenje koje ste iskusili – sve je to postignuto rečima koje je Bog izgovorio. Zbog čega čovek sledi Boga? On Ga sledi zbog reči Božjih! Reči Božje su veoma tajnovite i u stanju su, štaviše, da pokrenu čovekovo srce, da razotkriju stvari zakopane duboko u njemu, da učine da spozna stvari koje su se dogodile u prošlosti, i dozvole mu da prodre u budućnost. Dakle, čovek trpi patnju zbog Božjih reči, a isto tako se i usavršava zbog Božjih reči: samo tada čovek sledi Boga. Ono što čovek treba da učini u ovoj etapi jeste da prihvati reči Božje i, bez obzira da li se usavršava ili je podvrgnut oplemenjivanju, one predstavljaju ono što je ključno. To je delo Božje, a ujedno i vizija koju čovek treba da spozna danas.

Kako Bog usavršava čoveka? Kakva je Božja narav? Šta je sadržano u Njegovoj naravi? Da razjasnimo sve ove stvari: neko ovo naziva širenjem Božjeg imena, neko svedočenjem o Bogu, a neko veličanjem Boga. Čovek će se, na temelju spoznaje Boga, konačno preobraziti u pogledu svoje životne dispozicije. Što se više čovek izlaže obračunavanju i oplemenjivanju, to se više osnažuje; što je više koraka Božjeg dela, to se čovek više usavršava. Sada, na osnovu čovekovog iskustva, svaki pojedinačni korak Božjeg dela uzvraća udarac njegovim predstavama, i sve se nalazi van ljudskog intelekta i izvan njegovih očekivanja. Bog obezbeđuje sve što je čoveku potrebno, a to je u svakom pogledu u suprotnosti sa njegovim predstavama. Bog izgovara Svoje reči u trenucima tvoje slabosti; i samo na taj način On može da opskrbi tvoj život. Uzvraćajući udarce tvojim predstavama, On te tera da prihvatiš Božji obračun; samo na taj način možeš da se otarasiš svoje iskvarenosti. Ovaploćeni Bog danas deluje unutar božanskog stanja u jednom pogledu, dok u drugom deluje u stanju normalne ljudskosti. Kada više ne budeš bio u stanju da porekneš nijedno delo Božje, kada budeš bio u stanju da se pokoriš nezavisno od toga šta Bog kaže ili čini u okviru stanja normalne ljudskosti, kada budeš bio u stanju da se pokoriš i razumeš svaku vrstu normalnosti koju On ispolji, i kada budeš zadobio pravo iskustvo, tek tada ćeš biti siguran da je On Bog, tek tada ćeš prestati da stvaraš predstave i tek tada ćeš biti u stanju da Ga slediš do kraja. Božje delo je mudro, i On zna koliko čovek može da bude postojan u svedočenju o Njemu. On zna gde se nalazi čovekova slaba tačka, i u stanju je da te u nju gađa rečima koje izgovara, dok koristi Svoje veličanstvene i mudre reči kako bi te naterao da budeš postojan u svedočenju o Njemu. Takve su čudesne Božje radnje. Delo koje Bog obavlja nezamislivo je ljudskom intelektu. Koje sve vrste iskvarenosti, budući da je telesan, čovek poseduje, i od čega se sastoji čovekova suština – sve se to razotkriva kroz Božji sud koji čoveku uskraćuje mesto na kojem bi se sakrio od svoje sramote.

Bog obavlja delo suda i grdnje kako bi omogućio čoveku da zadobije znanje o Njemu i kako bi posvedočio o Njemu. Bez Njegovog suda o čovekovoj iskvarenoj naravi, čovek nikako ne bi mogao da spozna Njegovu pravednu narav, koja ne trpi uvredu, niti bi čovek bio u stanju da pretvori svoje staro znanje o Bogu u novo. Radi Njegovog svedočenja, i radi Njegovog upravljanja, On se u javnosti pojavljuje u Svojoj celosti, omogućavajući tako čoveku, da kroz Njegovo javno pojavljivanje, dođe do spoznaje o Bogu, da se preobrazi u svojoj naravi, i da odlučno posvedoči o Njemu. Preobraženje čovekove naravi postiže se kroz mnoge različite vrste Božjeg dela; bez takvih promena u njegovoj naravi, čovek ne bi bio u stanju da svedoči o Bogu i da bude po Božjem srcu. Preobražavanje čovekove naravi znači da se čovek oslobodio od Sotoninog ropstva i od uticaja tame, i da je zaista postao uzor i primer Božjeg dela, svedok Božji, i onaj koji je po Božjem srcu. Danas je ovaploćeni Bog došao da obavi Svoje delo na zemlji, i On zahteva od čoveka da stekne znanje o Njemu, poslušnost Njemu, svedočenje o Njemu, da poznaje Njegovo praktično i normalno delo, da se pokorava svim Njegovim rečima i delu koji se ne slažu sa ljudskim predstavama, i da posvedoči o celokupnom delu koje On obavlja da bi spasao čoveka, kao i o svim radnjama koje čini da bi osvojio čoveka. Oni koji svedoče o Bogu moraju da imaju znanje o Bogu; samo je takvo svedočenje tačno i istinito, i samo takvo svedočenje može osramotiti Sotonu. Bog pomoću Svog suda i grdnje, obračunavanja i orezivanja, koristi one koji su Ga spoznali da svedoče o Njemu. On koristi one koje je Sotona iskvario da svedoče o Njemu, kao i one čija se narav promenila, i koji su time zadobili Njegove blagoslove da svedoče o Njemu. Njemu nije potreban čovek da Ga hvali svojim rečima niti mu je potrebna pohvala i svedočanstvo Sotonine sorte, koju On nije spasao. Samo oni koji su spoznali Boga imaju pravo da svedoče o Njemu, i samo oni koji su preobraženi u svojoj naravi imaju pravo da svedoče o Njemu. Bog neće dozvoliti čoveku da namerno osramoti Njegovo ime.

a. Izvorni tekst glasi: „Delo spoznaje Boga.“