Da bi svedočio o Bogu i da bi osramotio veliku crvenu aždaju, čovek mora da se drži nekog načela i mora da ispuni sledeći uslov: mora svim srcem voleti Boga i zakoračiti u Njegove reči. Ako ne zakoračiš u Božje reči, ni na koji način nećeš moći da osramotiš Sotonu. Tokom svog životnog razvoja, ti se odričeš velike crvene aždaje i nanosiš joj krajnje poniženje; jedino se tako velika crvena aždaja može uistinu osramotiti. Što si spremniji da Božje reči primenjuješ u praksi, to snažnije dokazuješ svoju ljubav prema Bogu i svoje gnušanje prema velikoj crvenoj aždaji; što se više pokoravaš Božjim rečima, to jače dokazuješ svoju žudnju za istinom. Ljudi koji ne žude za rečima Božjim, beživotni su ljudi. Takvi su ljudi oni koji žive izvan Božjih reči, koji pripadaju religiji. Ljudi koji istinski veruju u Boga poseduju dublje znanje o Božjim rečima, jer oni te reči jedu i piju. Ako ne žudiš za Božjim rečima, ti Njegove reči ne možeš uistinu da jedeš i piješ, a ako Božje reči ne poznaješ, ti onda nikako na možeš da svedočiš o Bogu, niti da Mu udovoljiš.

Kako da čovek spozna Boga verujući u Njega? Čovek Boga treba da spozna na osnovu današnjih reči i dela Božjih, bez ikakvih odstupanja i zabluda, a pre svega treba da poznaje Božje delo. Ovo je temelj bogopoznanja. Sve one razne zablude, lišene jasnog razumevanja Božjih reči, nisu ništa drugo do verske predstave; takva su shvatanja izopačena i pogrešna. Najveća veština duhovnika ogleda se odmeravanju današnjih Božjih reči na osnovu njihovog upoređivanja sa načinom na koji su Božje reči bile shvaćene u prošlosti. Ako se, tokom služenja današnjem Bogu, pridržavaš onoga što je u prošlosti razotkriveno prosvećenjem od strane Svetog Duha, tvoja će služba samo praviti smetnje, a tvoja praksa će biti zastarela i neće predstavljati ništa drugo do verski obred. Ako veruješ da oni koji služe Bogu moraju da, između ostalih kvaliteta, spolja odaju utisak poniznosti i strpljivosti, i ako takvo znanje primenjuješ danas, onda je takvo znanje verska predstava; takva se praksa pretvorila u licemerni nastup. Izraz „verske predstave“ odnosi se na ono što je staromodno i zastarelo (tu spada i razumevanje onih reči koje je Bog ranije govorio i svetlosti koju je Sveti Duh neposredno razotkrio), a ako se te predstave danas primene, one će Božje delo ometati, a čoveku neće biti ni od kakve koristi. Ako ljudi nisu u stanju da se pročiste od onoga što pripada verskim predstavama, to će onda postati velika prepreka njihovom bogosluženju. Ljudi sa verskim predstavama ni na koji način ne mogu da idu ukorak sa delom Svetog Duha – oni za njim zaostaju jedan korak, a zatim i dva. To je zato što zbog tih verskih predstava čovek postaje izuzetno samopravedan i nadmen. Bog ne oseća nostalgiju za onim što je govorio i činio u prošlosti; ako je nešto zastarelo, On to uklanja. Da li ti zaista nisi u stanju da odbaciš svoje predstave? Ako se držiš reči koje je Bog u prošlosti govorio, da li time dokazuješ da poznaješ Božje delo? Ako nisi u stanju da prihvatiš današnju svetlost Svetog Duha, već se pridržavaš svetlosti iz prošlosti, možeš li time dokazati da slediš Božje stope? Zar još uvek nisi u stanju da odbaciš svoje religijske predstave? U tom ćeš slučaju postati neko ko se Bogu protivi.

Ako ljudi mogu da se oslobode verskih predstava, oni današnje Božje reči i delo neće odmeravati svojim umom, nego će im se neposredno pokoravati. Iako se današnje Božje delo očigledno razlikuje od Njegovog dela iz prošlosti, ti ipak možeš da odbaciš svoje stavove iz prošlosti i da se neposredno pokoriš današnjem Božjem delu. Ako možeš da shvatiš da današnjem Božjem delu moraš dati najvažnije mesto, bez obzira na Njegova prošla dela, onda si ti neko ko je svoje zastarele predstave odbacio, neko ko se Bogu pokorava i ko je sposoban da se pokori delu i rečima Božjim i da sledi Njegove tragove. Na taj ćeš način postati neko ko se istinski pokorava Bogu. Ti ne analiziraš i ne razmatraš Božje delo; postupaš kao da je Bog zaboravio na svoja prethodna dela, pa si i ti na njih zaboravio. Sadašnjost je sadašnjost, dok prošlost pripada prošlosti, a pošto Bog danas ostavlja po strani ono što je činio u prošlosti, onda ni ti više ne treba da se držiš toga. Samo se takva osoba Bogu potpuno pokorava i samo je takva osoba sasvim odbacila svoje verske predstave.

Pošto se Božje delo neprestano razvija, pojedina Njegova dela neminovno zastarevaju s pojavom novih dela. Ova različita dela, stara i nova, nisu međusobno protivrečna, već se dopunjavaju, pri čemu svaki korak sledi iz prethodnog. Budući da ima novih dela, prirodno je da ona stara moraju da budu uklonjena. Primera radi, neki od davno ustanovljenih običaja i neke izreke koje ljudi po navici koriste, zajedno s čovekovim dugogodišnjim iskustvom i učenjima, stvorile su u njegovom umu svakojake predstave. To što Bog čoveku tek treba da otkrije Svoje pravo lice i Svoju suštinsku narav, kao i dugo godina prenošene tradicionalne teorije iz drevnih vremena, sve to još više doprinosi formiranju takvih predstava kod čoveka. Moglo bi se reći da je, tokom čitavog perioda verovanja u Boga, zbog uticaja raznih predstava, kod ljudi došlo do formiranja i stalnog razvoja svakojakih pojmovnih shvatanja o Bogu, usled čega su mnogi religiozni ljudi koji služe Bogu postali Njegovi neprijatelji. Što su, dakle, verske predstave u ljudima jače, to se oni više protive Bogu i sve više postaju Božji neprijatelji. Božje delo je uvek novo i nikad ne zastareva; ono nikad ne prerasta u doktrinu, već se stalno menja i, u većoj ili manjoj meri, obnavlja. Takav način delovanja izraz je suštinske naravi Samog Boga. To je ujedno i suštinsko načelo Božjeg delovanja i jedno od sredstava kojima On ostvaruje Svoje upravljanje. Kad Bog ne bi delovao na taj način, čovek se ne bi menjao, niti bi bio sposoban da Ga spozna, a Sotona ne bi bio poražen. Stoga se u Njegovom delu stalno javljaju promene koje su na prvi pogled slučajne, ali su zapravo periodične. Način na koji čovek veruje u Boga, međutim, sasvim je drugačiji. On se drži starih, oprobanih doktrina i sistema, koji su mu utoliko više po volji što su stariji. Kako bi nerazborit ljudski um, tvrdoglav poput mazge, mogao da prihvati toliko nedokučivih novih dela i reči Božjih? Čovek se gnuša Boga koji je uvek nov i nikada star; sviđa mu se jedino stari Bog, s dugom bradom i sedom kosom, koji nikud ne mrda sa Svog mesta. I tako je čovek, zbog toga što se njegov i Božji ukus međusobno razlikuju, postao Božji neprijatelj. Mnoge od ovih protivrečnosti aktuelne su čak i danas, kad je od početka izvršenja uvek novih Božjih dela prošlo gotovo šest hiljada godina. One se, dakle, ne mogu ispraviti. Razloge za to možda treba tražiti u ljudskoj tvrdoglavosti, ili u tome što su Božje upravne odluke neprikosnovene za sve ljude – bilo kako bilo, sveštenici i sveštenice još uvek se uporno drže memljivih starih knjiga i hartija, dok za to vreme Bog Svoje nedovršeno delo upravljanja i dalje obavlja kao da je sȃm samcit. Mada su ove protivrečnosti uzrok neprijateljstva između Boga i čoveka, a čak su i nerešive, Bog na njih ne obraća pažnju, baš kao da one istovremeno i postoje i ne postoje. Čovek se, međutim, još uvek čvrsto drži svojih uverenja i predstava, i nikad ih ne odbacuje. Jedna je stvar ipak očigledna: iako čovek ne odstupa od svog stava, Božje stope nikad ne miruju i On Svoje stavove uvek menja spram okruženja. Naposletku, čovek je taj koji će biti poražen bez borbe. U međuvremenu, Bog je najveći neprijatelj svih protivnika koje je porazio, ali je ujedno i šampion svih ljudi, kako onih poraženih tako i neporaženih. Ko je taj ko bi, u takmičenju s Bogom, mogao da pobedi? Čovekove predstave naizgled potiču od Boga, jer su mnoge od njih začete na tragu Božjeg dela. Bog, međutim, ne prašta čoveku zbog toga, niti ga obasipa pohvalama zbog toga što, na tragu Njegovog dela, pravi seriju za serijom proizvoda „namenjenih Bogu“, koji uopšte ne pripadaju Božjem delu. Umesto toga, On je do krajnosti zgađen čovekovim predstavama i starim, pobožnim verovanjima, te čak ni ne namerava da prizna datum njihovog nastanka. On uopšte ne prihvata mišljenje da su sve te predstave posledica Njegovog dela, jer čovekove predstave pronose ljudi; one izviru iz čovekovih misli i uma – one dakle, ne potiču od Boga, već od Sotone. Božja je namera oduvek bila da Njegovo delo bude novo i živo, a ne staro i mrtvo, a to čega bi On hteo da se čovek pridržava menja se saglasno dobu i periodu, drugim rečima, to nije ni večno ni nepromenljivo. To je zato što je On Bog, čijom zaslugom čovek živi i obnavlja se, a ne đavo, zbog kojeg čovek stari i umire. Zar vi to još uvek ne shvatate? Ti imaš predstave o Bogu i nisi u stanju da ih odbaciš od sebe, zato što si zadrt. Razlog za to nije taj što u Božjem delu ima premalo smisla, niti taj što Njegovo delo nema obzira prema čovekovim osećanjima a ponajmanje je u tome što je Bog uvek nemaran u vršenju Svoje dužnosti. Ti svoje predstave ne možeš da odbaciš zato što si previše neposlušan i što nimalo ne ličiš na Božje stvorenje, a ne zato što ti Bog to otežava. Uzrok svemu tome si ti i to nikakve veze s Bogom nema; svu patnju i nesreću skrivio je čovek. Božje su misli uvek dobre: On ne želi da ti zbog Njega stvaraš predstave, već želi da se, kako vreme prolazi, menjaš i obnavljaš. Ti, međutim, ne znaš šta je za tebe dobro, pa stoga stalno nešto razmatraš i analiziraš. Nije stvar u tome da Bog tebi otežava život, već u tome da ti nedostaje bogoboljažljivo srce i da si preterano neposlušan. Majušno stvoreno biće usuđuje se da uzme nebitno parče onoga što mu je Bog prethodno dao, a zatim se okreće i baš to parče koristi za napad na Boga – zar to nije ljudska neposlušnost? Ljudi su, slobodno se može reći, krajnje nekompetentni da svoje stavove izraze pred Bogom, a još manje zavređuju da se unaokolo šepure svojim bezvrednim, smrdljivim, trulim i kitnjastim izrazima – da i ne pominjem one njihove buđave predstave. Nisu li one još bezvrednije?

Neko ko uistinu služi Bogu jeste neko ko je po Njegovom srcu, neko ko je prikladan za Božju upotrebu i ko je u stanju da odbaci svoje verske predstave. Ako želiš da delotvorno jedeš i piješ Božje reči, moraš da odbaciš svoje verske predstave. Ako želiš da služiš Bogu, još je nužnije da prethodno odbaciš verske predstave i da se u svemu povinuješ Božjim rečima. To je ono što treba da poseduje neko ko služi Bogu. Ako to ne znaš, pravićeš smetnje i poremećaje čim počneš da Mu služiš, a ako se i dalje držiš svojih predstava, Bog će te neizostavno srušiti, tako da više nikad ne ustaneš. Uzmimo, na primer, sadašnjost: mnoge današnje Božje izjave i dela u neskladu su sa Biblijom i sa prethodnim delima Božjim, tako da u bilo kom trenutku možeš pasti ukoliko nemaš želje da se pokoriš. Ako želiš da služiš u skladu s Božjom voljom, najpre moraš da odbaciš verske predstave i da koriguješ vlastite stavove. Mnogo od onog što će biti izrečeno neće biti u skladu s onim što je izgovoreno u prošlosti, te ako ti sada nemaš volje da se pokoriš, nećeš biti u stanju da koračaš putem koji se pred tobom pruža. Ako se u tebi ukorenio jedan od metoda Božjeg delovanja i ti ga nikako ne odbacuješ, taj će metod onda postati tvoja verska predstava. Ako se, pak, u tebi ukorenilo ono što Bog zaista jeste, to znači da si spoznao istinu, a ako Božje reči i istina mogu da postanu tvoj život, ti više nećeš imati predstave o Bogu. Oni koji poseduju istinsko znanje o Bogu neće imati predstave i neće se slepo držati doktrine.

Da bi uvek bio na oprezu, postavljaj sebi ova pitanja:

1. Da li znanje koje poseduješ ometa tvoje služenje Bogu?

2. Koliko verskih običaja praktikuješ svakodnevno? Ako ti samo odaješ sliku pobožnog čoveka, da li to znači da je tvoj život stasao i dozreo?

3. Kad jedeš i piješ reči Božje, možeš li da odbaciš svoje verske predstave?

4. Da li prilikom molitve možeš da se odrekneš verskih obreda?

5. Da li si ti neko ko je prikladan za Božju upotrebu?

6. Koliko u tvom bogopoznanju ima verskih predstava?