Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi: reč je o nečemu što ljudi moraju dobro da shvate i razumeju. Ako istinu ne razumete dovoljno, lako ćete napraviti pogrešan korak i zalutati. Ako u životu želite da rastete, morate da tražite istinu u svemu. Šta god da radite, treba da težite ponašanju zahvaljujući kojem ćete biti u skladu sa istinom, kao i da u sebi otkrijete nedostatke koji su joj protivni; to mora da vam bude jasno. Šta god da radite, treba da razmislite da li je to u skladu sa istinom ili nije i ima li vrednost i značenje. Možete da radite ono što je u skladu sa istinom, ali ne i ono što nije. Kad je reč o onome što biste mogli ili ne biste mogli da činite, ako nešto možete da ostavite, onda bi i trebalo da ga ostavite. U suprotnom, ako to budete činili neko vreme i kasnije shvatite da treba da ga ostavite, odlučite naprečac i brzo ga ostavite. To je načelo koje treba da sledite u svemu što činite. Neki ljudi postavljaju sledeće pitanje: zašto su traganje za istinom i njena primena tako teški – kao da uzvodno veslaš u čamcu, a kada bi prestao struja bi te odnela nazad? S druge strane, zašto je zapravo mnogo lakše činiti zle ili besmislene stvari – podjednako lako kao upravljati čamcem nizvodno? Zašto je tako? Zato što je u prirodi ljudi da izdaju Boga. Sotonina priroda je preuzela dominantnu ulogu u ljudima, a ona je antagonistička sila. Ljudi sa prirodom koja izdaje Boga su, naravno, veoma skloni da čine stvari kojima Ga izdaju, jer im je u prirodi da teško čine dobra dela. O tome u potpunosti odlučuje ljudska priroda-suština. Jednom kada zaista shvatiš istinu i u svojoj nutrini počneš da je voliš, biće ti lako da činiš ono što je u skladu sa istinom. Obavljaćeš svoju dužnost i primenjivaćeš istinu normalno – čak i bez napora i s radošću, uz osećanje da bi za išta negativno bilo potrebno uložiti mnogo truda. To je zato što je istina počela da preovlađuje u tvom srcu. Ako zaista shvatiš istine o ljudskom životu, steći ćeš put kojim možeš ići u pogledu onoga kakva osoba treba da budeš, kako da budeš otvoren i iskren, poštena osoba i neko ko svedoči o Bogu i služi Mu. A kada jednom shvatiš ove istine, nikada više nećeš moći da činiš zla dela koja Mu se suprotstavljaju, niti ćeš ikada igrati ulogu lažnog vođe, lažnog radnika ili antihrista. Čak i ako te Sotona navede na stranputicu ili te neko zao prevari, ti to nećeš učiniti; ko god da pokušava da te na to prisili, i dalje se nećeš tako ponašati. Ako ljudi zadobiju istinu i istina postane njihov život, steći će sposobnost da preziru zlo i da u sebi osećaju gađenje prema negativnim stvarima. Bilo bi im teško da čine zlo, jer su se njihove život-naravi promenile i Bog ih je usavršio.

Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće rešiti koren ovog problema. Kada donekle shvatiš Boga, kada uspeš da uvidiš sopstvenu iskvarenost i prepoznaš podlost i ružnoću nadmenosti i uobraženosti, tada ćeš se osećati zgroženo, mučno i neugodno. Moći ćeš svesno da radiš neke stvari da bi udovoljio Bogu i, čineći to, osetićeš se opušteno. Moći ćeš svesno da čitaš reč Božju, da veličaš Boga, da svedočiš o Bogu i u srcu ćeš osetiti uživanje. Svesno ćeš raskrinkati sebe, razotkriti sopstvenu ružnoću i time ćeš se u sebi osećati dobro, da si se našao u poboljšanom stanju uma. Prvi korak u stremljenju za promenom u tvojoj naravi jeste da pokušaš da razumeš Božje reči i da uđeš u istinu. Samo razumevanjem istine možeš da dostigneš moć razlučivanja; samo zahvaljujući razlučivanju možeš temeljno da razumeš stvari; samo potpunim razumevanjem stvari možeš istinski da spoznaš sebe; tek kada zaista spoznaš sebe možeš da se pobuniš protiv tela tela i tako primeniš istinu, što će te postepeno voditi ka pokornosti Bogu i, korak po korak, naći ćeš se na ispravnom putu vere u Boga. To je povezano sa ljudskom rešenošću u stremljenju ka istini. Ako je neko zaista rešen, onda će posle šest meseci ili godinu dana izaći na pravi put. U roku od tri ili pet godina videće rezultate i osetiće da napreduje u životu. Ako ljudi veruju u Boga, ali ne streme ka istini i nikada se ne usredsređuju na primenu istine, oni mogu da veruju i deset ili dvadeset godina, a da ne dožive nikakvu promenu. I na kraju će pomisliti da je baš to vera u Boga; pomisliće da je to skoro isto kao i kada su ranije živeli u sekularnom svetu i da je besmisleno biti živ. To zaista ukazuje na to da je bez istine život prazan. Možda će biti u stanju da izgovore neke reči i doktrine, ali se i dalje neće osećati utešeno i lagodno. Ako ljudi imaju nekakvo znanje o Bogu, znaju kako da žive smislenim životom i u stanju su da učine neke stvari da bi udovoljili Bogu, tada će osetiti da je to stvaran život, da će jedino ako žive na taj način njihovi životi imati smisla i da moraju tako da žive kako bi doneli zadovoljstvo Bogu, odužili se Bogu i osećali se opušteno. Ako oni mogu svesno da udovolje Bogu, da primenjuju istinu, da se pobune protiv sebe, da napuste sopstvene ideje i da budu pokorni i obzirni prema Božjim namerama – ako su u stanju da sve to svesno urade – u tome je značenje tačne primene istine i iskrene primene istine. Nije kao pre, puko oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila, uz pomisao da je to primenjivanje istine. U stvari, oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila je veoma zamorno, nerazumevanje istine i postupanje bez načela je takođe veoma zamorno, a slepo postupanje bez cilja još je zamornije. Kada shvatite istinu, nećete biti sputani nikakvim ljudima, događajima ni stvarima i zaista ćete steći slobodu i osetićete olakšanje. Ponašaćete se principijelno i bićete opušteni i srećni, bez osećaja da to zahteva previše truda ili da izaziva previše patnje. Dospete li u takvo stanje, vi ste neko ko poseduje istinu i ljudskost i neko čija se narav promenila.

Tokom životnog iskustva, bez obzira na to šta se dešava, moraš da naučiš da tražiš istinu i temeljno razmišljaš o tome shodno Božjim rečima i istini. Kada znaš kako da činiš stvari koje su potpuno u skladu s Božjim namerama, moći ćeš da se odrekneš stvari koje potiču od tvoje volje. Jednom kada znaš kako da postupaš u skladu sa Božjim namerama, naprosto tako treba da postupaš, kao da pratiš prirodni tok; činiti stvari na taj način deluje veoma opušteno i lako. Tako postupaju ljudi koji razumeju istinu. Ako možeš da pokažeš ljudima da si zaista delotvoran u obavljanju svoje dužnosti i da postoje načela po kojima postupaš, da se tvoja život-narav zaista promenila, da si učinio mnogo dobra za Božje izabranike, onda si ti neko ko razume istinu i sigurno imaš ljudsko obličje; i zasigurno deluje to što jedeš i piješ Božje reči. Jednom kada neko zaista shvati istinu, moći će da razazna svoja različita stanja, moći će jasno da sagleda složene stvari, pa će tako znati kako da je primenjuje na odgovarajući način. Ako neko ne razume istinu i ne može da razazna sopstveno stanje, onda neće znati ni protiv čega ni kako da se pobuni kada bude poželeo da se pobuni protiv sebe. Ako poželi da napusti sopstvenu volju, neće znati šta nije u redu s njegovom voljom, misliće da mu je volja u skladu sa istinom i možda će čak smatrati svoju volju prosvećenjem Svetog Duha. Kako bi takva osoba mogla da se odrekne svoje volje? Neće moći, a još manje će biti u stanju da se pobuni protiv tela. Stoga, kada ne razumeš istinu, ono što je plod tvoje sopstvene volje, stvari koje se podudaraju sa ljudskim predstavama, čovekovu dobrotu, ljubav, patnju i plaćanje cene, lako možeš pogrešno da shvatiš kao da su ispravni i u skladu sa istinom. Kako, dakle, možeš da se pobuni protiv tih ljudskih stvari? Ti ne razumeš istinu i ne znaš šta znači primenjivati istinu. U potpunom si mraku i nikako ne možeš da znaš šta da radiš, tako da možeš da radiš samo ono što misliš da je dobro i kao ishod toga postoje izobličenja u nekim tvojim postupcima. Do nekih izobličenja dolazi zbog poštovanja pravila, do nekih zbog entuzijazma, a do nekih zbog Sotoninog ometanja. Takvi su ljudi koji ne razumeju istinu. Veoma su nestalni kada nešto rade, uz nepogrešivo odstupanje i bez imalo tačnosti. Ljudi koji ne razumeju istinu vide stvari na smešan način, baš kao i nevernici. Kako bi oni uopšte mogli da primenjuju istinu? Kako bi uopšte mogli da reše probleme? Razumevanje istine nije jednostavna stvar. Bez obzira na kvalitet nečijeg kova, čak i nakon celoživotnog iskustva, količina istine koju neko može da razume je ograničena, a ograničena je i količina Božje reči koju može da razume. Donekle iskusni ljudi razumeju neke istine i, u najboljem slučaju, mogu da prestanu da rade stvari koje se opiru Bogu i da više ne rade očigledno zle stvari. Nemoguće im je da deluju bez ikakvog uplitanja sopstvenih namera. Pošto ljudska bića imaju normalan način razmišljanja i njihove misli možda nisu uvek u skladu sa Božjom rečju, neizbežno je da dođe do brkanja koje proističe iz njihove sopstvene volje. Važno je imati moć raspoznavanja svega onoga što dolazi iz sopstvene volje i protivi se Božjoj reči, istini i prosvećenju Svetog Duha. To zahteva od tebe da vredno radiš kako bi razumeo Božju reč; tek kada shvatiš istinu, steći ćeš moć razlučivanja i tek tada možeš biti siguran da nećeš činiti zlo.

U nastojanju da promeniš svoju narav, moraš da uložiš trud u spoznaju sebe, a zatim da dostigneš određenu dubinu, pri čemu možeš da otkriješ sotonske otrove koji leže u tvojoj prirodi. Moraš znati šta znači prkositi Bogu, kao i šta znači buniti se protiv Boga i moraš da naučiš kakve primene su po svim pitanjima u skladu sa istinom. Osim toga, moraš donekle da shvatiš Božje namere i Njegove zahteve prema ljudima. Moraš da imaš svest i razum pred Bogom, ne smeš da se hvališ niti da varaš Boga i nijednim svojim činom više ne smeš da se opireš Bogu. Tako ćeš promeniti svoju narav. Oni čije su se naravi preobrazile osećaju strah prema Bogu, a njihovo buntovništvo prema Bogu postepeno se smanjuje. Štaviše, u obavljanju dužnosti više im nisu potrebni drugi da brinu o njima, niti Sveti Duh uvek treba da ih dovodi u red. Oni u osnovi mogu da se potčine Bogu, a njihovi pogledi na stvari su u skladu sa istinom. Sve to znači da se postiže usklađenost sa Bogom. Pretpostavimo da ti neko poveri posao. Ne treba ti niko da upravlja tobom, da te nadgleda. Taj posao možeš da završiš samo uz reč Božju i molitvu. Dok to radiš nisi površan, nadmen ili samopravedan, niti stvari obavljaš na svoj način; nikoga drugog ne sputavaš i u stanju si da saosećajno pomogneš drugima. Možeš svima da pomogneš da budu opskrbljeni i da imaju koristi i možeš da usmeravaš ljude da krenu pravim putem verovanja u Boga. Pored toga, dok obavljaš taj posao ne stremiš svom statusu niti interesima, ne prisvajaš ništa što nisi zaslužio, ne govoriš u svoje ime i, ma kako da se neko drugi prema tebi ophodi, ponašaš se prema njemu pristojno. Tada ćeš biti neko ko je donekle dobrog rasta. Nije jednostavno da neko preuzme neki posao i dovede Božji izabrani narod u stvarnost Njegove reči. To se ne može učiniti bez istina-stvarnosti. Ima mnogo onih koji se u radu oslanjaju na velike darove da bi na kraju pali i propali. Ljudi koji ne poseduju istinu apsolutno su nepouzdani, a to su još i više ako nisu promenili svoju narav. Koliki je tvoj rast sada? Kako treba da se ophodiš prema nekome ko ti laska? Ako neko ima određeno mišljenje o tebi ili te kritikuje, kako ćeš prema njemu da se odnosiš pravično i razumno? Da li si u stanju da ljude unapređuješ i biraš ne oslanjajući se na svoja osećanja, u potpunosti u skladu s Božjim zahtevima? Uz svoj rast kakav je danas, da li ste zaista u stanju da uradite te stvari? Ako nakon nekoliko godina rada na određenom mestu većina ljudi nema dobro mišljenje o tebi, to znači da svoju dužnost ne obavljaš na odgovarajući način i da nisi podoban za Božju upotrebu. Ako ono što radiš većina ljudi vidi kao dobro i prikladno, onda si u osnovi podoban da budeš upotrebljen. Ako ne poseduješ istinu, nemoguće je da dostigneš etapu u kojoj si podoban za Božju upotrebu; moraš da stekneš istinu da bi bio podoban.

U težnji ka životu moraš da obratiš pažnju na dve stvari: prvo, na shvatanje istine u Božjim rečima; drugo, na shvatanje sebe u Božjim rečima. To su dve najosnovnije stvari. Izvan Božje reči ne postoje ni život ni istina. Ako ne tražiš istinu u Božjoj reči, gde onda možeš da je potražiš? Gde ima istine u svetu? Da li novine i svetski mediji izveštavaju o Božjoj reči? Da li svetske političke partije svedoče o Bogu? Da li je otvoreno širenje Božje reči u bilo kojoj zemlji sveta izvodljivo? Ne, nikako. Zato u svetu nema istine, zato u svetu vlada Sotona, đavo, i zato je svet mračan i zao. Gde ima makar i trunke istine? Najvažniji segmenti razumevanja istine u Božjim rečima jesu: razumevanje Boga unutar Njegovih reči, razumevanje ljudskog života unutar Njegovih reči, istinsko razumevanje sebe i otkrivanje smisla ljudskog postojanja unutar Njegovih reči i drugi aspekti istine. Sva istina je u Božjim rečima. U istinu možeš da uđeš samo kroz reč Božju. Jedino doživljavanjem i primenom Božjih reči možeš da postigneš razumevanje istine, a stvarno razumevanje istine znači razumevanje Božjih reči. To je najosnovnija stvar. Neki ljudi rade i propovedaju, no, uprkos tome što se naizgled čini kao da su u zajedništvu oko Božje reči, oni samo raspravljaju o doslovnom značenju Njegovih reči i pritom se ništa suštinsko ne pominje. Njihove propovedi su kao lekcije iz udžbenika jezika – razložene stavku po stavku i aspekt po aspekt, a kada se završe, svi pevaju pohvale, uz reči: „Ova osoba poseduje stvarnost. Propovedao je tako dobro i tako detaljno.” Kada takvi ljudi završe s propovedanjem, drugima govore da prikupe njihove propovedi i pošalju ih ostalima u okviru crkve. Radeći to, oni postaju neko ko ljude navodi na stranputicu. U svojim propovedima citiraju Božje reči i zato zvuči kao da su te propovedi u skladu sa istinom, pri čemu su ti njihovi citati izvan konteksta i daju nategnuta tumačenja koja su protivna načelima. Pažljivijim raspoznavanjem, uvidećeš da su to zapravo samo reči i doktrine, ljudska mašta i predstave, baš kao i neke stvari kojima se Bog ograničava. Zar ta vrsta zajedništva i propovedanja ne predstavljaju prekidanje Božjeg dela? To je služba koja se opire Bogu. Razuman čovek mora da govori u okviru određenih granica i ograničenja – treba da zna koje vrste reči treba da izgovori, koje se odnose na obavljanje njegovih dužnosti, a koje vrste reči može da izgovori samo Bog. Čovek ne sme da govori umesto Boga, ni da zauzima njegovo mesto. Niko ne može da shvati način Božjeg delovanja, pa kako onda može da definiše Boga? Čovek nije osposobljen da definiše Boga. To mora da se shvati kako bi se izbegli nerazumni postupci. Kao razumna osoba, moraš da znaš gde ti je mesto, šta tačno treba da kažeš, i ne smeš da kažeš ništa što ne bi trebalo da kažeš. Čak i ako ti je Bog ranije nešto rekao, ne smeš to da ponavljaš drugima. Ako imaš veru, ako priznaješ da je Božja reč istina, onda treba da je primenjuješ. Prazna priča neće doneti ništa dobro. Zar ne bi bilo nadmeno da uvek želiš da te drugi slušaju, da ti budu poslušni? A kad je reč o Božjim poslovima, ako ih ne razumeš, naprosto ih ne razumeš. Nikada se ne pretvaraj da ih razumeš ili da si sveznalica – to je odviše odvratno! Uvek priželjkuješ da stojiš na Božjem mestu i da se razmećeš, kao da sve razumeš, u želji da budeš u centru pažnje. Želiš i da mašeš Božjom zastavom dok radiš ovo ili ono. Da li je to razboritost normalne osobe? Da li je to primenjivanje istine? Da li znaš Božje misli? Poseduješ li Božju mudrost? Sami ljudi ne razumeju istinu – a još manje su njome opremljeni. Oni ne mogu da svedoče o Bogu, niti Bogu mogu čak ni da se pokore. Ipak, oni žele da govore i deluju dok mašu Božjom zastavom. Svako ima tu ambiciju, a to je najsramnija i najnerazumnija stvar.

Sada kada ljudi iz celog sveta dolaze da traže istiniti put, kako treba da svedočiš o Bogu? Ako nemaš razuma, ako si nadmen, uobražen, hirovit i pomahnitao, zar onda ne prkosiš Bogu i ne huliš na Njega? To nije vršenje tvoje dužnosti, a još manje je svedočenje o Bogu. To zapravo otkriva tvoj sotonski lik. Oni koji su zaista osvojeni moraju da nauče kako da govore iskreno i da pruže neko stvarno svedočanstvo. Razmena tvojih životnih iskustava sa drugima bolja je od bilo čega drugog. Hvalisanje i pričanje o velikim teorijama – kakva je korist od toga? Posle nekoliko godina iskustva s Božjim delom, ljudi se i dalje ne ponašaju lepo. Na osnovu svojih identiteta, ljudi su nedostojni da svedoče o Bogu. Nerazumni i nadmeni ljudi i dalje žele da svedoče o Bogu – zar tako Boga ne sramotiš i na Njega ne huliš? Ti Boga ne razumeš. Štaviše, tvoja narav i dalje prkosi Bogu. Zar se ne javlja neki odvratan ukus u vezi s tvojim svedočenjem? Prema tome, čovek nije dostojan da svedoči o Bogu. Ako neko kaže: „Možeš li da nam posvedočiš o Božjem delu u kontinentalnoj Kini?” a ti ćeš na to: „Iskusili smo nekoliko godina Božjeg dela, tako da mislim da smo podobni da svedočimo o Bogu”, zar to nije problem? Još jednom, to nije razumno. Čovek nije dostojan da svedoči o Bogu. Treba samo da kažeš: „Mi nismo dostojni da svedočimo o Bogu. Ipak, Bog nas je spasao i dao nam blagodat. Dobili smo neku blagodat i iskusili nešto od Božjeg dela, tako da možemo da učestvujemo u zajedništvu, ali ne možemo zaista ni da pomislimo da svedočimo o Bogu. Možemo da govorimo samo o sopstvenim iskustvima.” U redu je da u zajedništvu razgovarate o tome kako vas je Bog osvojio, koje ste iskvarenosti tada pokazali, kako ste bili nadmeni, kakav je na kraju bio ishod pošto ste osvojeni i kakvu ste rešenost imali. U stvari, govoriti o stvarnim iskustvima koja treba da svedoče o Bogu najviše je u skladu s Božjom namerom i to je ono što Bogu treba. Poželeti da stupiš na mesto svedočenja o Bogu predstavlja veliku grešku – pored toga što nemaš razuma, još si i nadmen. Treba da kažeš: „Govoriću o nekim svojim iskustvima, ali nisam dostojan da svedočim o Bogu. Prvo ću nešto podeliti s vama. Zašto se Bog ovaplotio u Kini? Vi to verovatno ne razumete u potpunosti. To smo shvatili iz Božjeg dela. Mi Kinezi, rođeni tamo gde velika crvena aždaja sklupčana leži, odrasli smo na poganom mestu. Sotona nas je najdublje iskvario, lažemo više od bilo koga, najviše nam manjka ljudskosti, integritet nam je pao na najniže grane, nemamo ni najmanji privid ljudskosti. U poređenju s Božjim izabranim narodom iz svih drugih nacija i regiona, mi smo najgori, najpoganiji i najiskvareniji narod. Zato nismo dostojni da svedočimo o Bogu, a ipak smo dovedeni u Božje veliko spasenje i zadobili smo veliku Božju ljubav, tako da moramo da govorimo o svojim ličnim iskustvenim svedočanstvima. Ne možemo da gušimo Božju blagodat.” Reći tako nešto već je razumnije. Nakon što Bog osvoji ljude, oni bi trebalo makar da poseduju dovoljno razuma da sa nikako ne govore nadmeno. Bilo bi im najbolje da zauzmu ponizan položaj, „kao stajnjak u polju” i kažu neke stvari koje su istinite. Naročito kada svedočiš o Bogu, ako možeš iz srca da kažeš nešto što ima suštinu, bez isprazne ili visokoparne priče i bez izmišljotina, onda će se tvoja narav zaista promeniti; to je promena do koje treba da dođe kada te Bog osvoji. Ako ne možeš da imaš čak ni toliko razuma, onda u tebi zaista nema ni trunke ljudskosti. U budućnosti, kada se Božji izabrani narod iz svih nacija i regiona vrati pred Boga, i bude osvojen Njegovim rečima, ako na velikom skupu u slavu Bogu ponovo počneš da se ponašaš nadmeno, stalno se hvaleći i razmećući, onda ćeš biti potpuno odbačen i eliminisan. Ljudi moraju uvek da se ponašaju pristojno, da budu svesni svog statusa i identiteta i da se ne vraćaju svojim starim navikama. Sotonin lik se klasično ispoljava u ljudskoj nadmenosti i uobraženosti. Ako ne promeniš taj aspekt sebe, nikada nećeš imati ljudsko obličje i uvek ćeš imati lik Sotone. Najteže je rešiti se nadmenosti i uobraženosti, a tek ponešto znanja o sopstvenoj nadmenosti i uobraženosti neće vam dozvoliti da postignete potpuno preobraženje; i dalje ćete morati da prođete kroz višestruka oplemenjivanja. Bez suda, grdnje i orezivanja, dugoročno ste i dalje u opasnosti. U budućnosti, kada Božji izabrani narod iz celog sveta prihvati Njegovo delo i kaže: „Davno smo primili prosvećenje o tome da je Bog zadobio grupu pobednika u Kini”, kada ovo čujete, pomislićete: „Nemamo čime da se hvalimo, sve je dato Božjom blagodaću. Ne zaslužujemo da nas nazivaju pobednicima.” Ali s vremenom, kada počnete da uviđate da možete nešto da kažete i da posedujete nešto stvarnosti, pomislićete: „Čak su i stranci dobili prosvećenje Svetog Duha i tvrde da je Bog stvorio grupu pobednika u Kini, tako da nas zaista treba smatrati pobednicima.” Tiho ćete tada dozvoliti ovo priznanje u svom srcu, a kasnije ćete jednostavno to i javno da priznate. Ljudi ne mogu da odole pohvalama, niti iskušenju statusom. Ako te uvek hvale, bićeš u opasnosti. Oni čija se narav nije promenila ne mogu na kraju da ostanu postojani.

Problem koji je iskvarenom ljudskom rodu najteži za rešavanje je problem ponavljanja istih starih grešaka. Da bi to sprečili, ljudi prvo moraju da budu svesni da tek treba da zadobiju istinu, da nije došlo do promene u njihovoj život-naravi i da, iako veruju u Boga, još uvek žive pod vlašću Sotone i da nisu spaseni; podložni su da izdaju Boga i da odlutaju od Boga u bilo kojem trenutku. Ako u svom srcu imaju taj osećaj za kritičnu situaciju – ako su, kako ljudi često kažu, spremni za opasnost u vreme mira – onda će moći da se nekako suzdrže, a kada im se nešto dogodi, moliće se Bogu, uzdaće se u Njega i moći će da izbegnu iste stare greške. Mora vam biti jasno da se vaša narav nije promenila, da je izdajnička priroda prema Bogu još uvek duboko ukorenjena u vama i da je se niste otarasili, da ste i dalje izloženi opasnosti da izdate Boga i da ste suočeni sa stalnom mogućnošću patnje, propasti i uništenja. Ovo je stvarno, tako da morate biti oprezni. Postoje tri najvažnije tačke koje treba imati na umu: prvo, još uvek ne poznajete Boga; drugo, nije bilo nikakvih promena u vašoj naravi; i treće, tek treba da proživite pravi lik čovečji. Te tri stvari su u skladu s činjenicama, stvarne su i morate biti načisto u vezi s njima. Morate biti samosvesni. Ako imate volju da rešite ovaj problem, onda treba da izaberete sopstveni moto, kao na primer, „Ja sam stajnjak na polju” ili „Ja sam đavo” ili „Često se vraćam svojim starim navikama” ili „Uvek sam u opasnosti”. Bilo koji od njih prikladan je da posluži kao vaš lični moto i pomoći će vam ako ga stalno imate na umu. Nastavite da ga ponavljate sebi, razmislite o njemu i možda ćete moći da pravite manje grešaka ili da ih uopšte ne pravite. Ipak je najvažnije da provedete više vremena čitajući Božje reči, da shvatite istinu, da upoznate svoju sopstvenu prirodu i da se oslobodite svoje iskvarene naravi. Tek tada ćete biti bezbedni. Druga stvar je da se nikada ne stavljate u položaj „svedoka Božjeg” i da sebe nikada ne nazivate svedokom Božjim. Možete da govorite samo o ličnom iskustvu. Možete da govorite o tome kako vas je Bog spasao, da u zajedništvu pričate o tome kako vas je Bog osvojio i o tome kakvu vam je blagodat podario. Nikada ne zaboravite da ste vi najdublje iskvareni ljudi; vi ste balega i smeće. To što ste sada u stanju da prihvatite Božje delo poslednjih dana, u potpunosti možete da zahvalite tome što vas je On uzdigao. Samo zato što ste najiskvareniji i najprljaviji, spasao vas je ovaploćeni Bog, On vam je podario tako ogromnu blagodat. Vi, dakle, nemate čime da se hvalite i možete samo da hvalite Boga i da Mu se zahvaljujete. Do vašeg spasenja je došlo isključivo zahvaljujući Božjoj blagodati. Zašto se kaže da ste vi najsrećniji ljudi? Nazivaju vas srećnim ne zato što imate određene prednosti ili dobre osobine – već samo zato što ste rođeni u Kini i što vas je Sotona najviše iskvario i oskrnavio. Bog je sledio Svoj plan upravljanja, prvo spasavajući najprljavija, najiskvarenija ljudska bića iz zemlje u kojoj je velika crvena aždaja sklupčana, prvo upotpunjujući grupu uzoraka ili modela. Zato je On izabrao sve vas; vi ste narod koji je Bog predodredio i izabrao. Da Bog nije imao ovaj plan, propadali biste kroz večnost. Dakle, moglo bi se reći da ste vi najsrećniji od svih ljudi. Ipak, nemate čime da se ponosite i zasigurno ne možete da se hvalite.

Doživljavanje suda i grdnje Božjih reči donosi vam dobitke i stvarna iskustva – zato treba da svedočite o Bogu. Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz ličnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide. Nekada ste bili ljudi koji su se najviše protivili Bogu, sa najmanjom sklonošću da Mu se pokore, ali sada ste osvojeni – nikada to ne zaboravite. Trebalo bi te stvari duboko da sagledate i o njima razmislite. Kada ih ljudi jasno razumeju, znaće kako da svedoče, u suprotnom će biti podložni da počine sramna i nerazumna dela, čime ne svedoče o Bogu, već Ga sramote. Bez istinskih iskustava i razumevanja istine, nije moguće svedočiti o Bogu. Ljudi koji su u svojoj veri zbrkani i zbunjeni nikada neće moći da svedoče o Bogu.

Proleće 1999. godine