Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi: reč je o nečemu što ljudi moraju dobro da shvate i razumeju. Ako istinu ne razumete dovoljno, lako ćete napraviti pogrešan korak i zalutati. Ako u životu želite da rastete, morate da tražite istinu u svemu. Šta god da radite, treba da težite ponašanju zahvaljujući kojem ćete biti u skladu sa istinom, kao i da u sebi otkrijete nedostatke koji su joj protivni; to mora da vam bude jasno. Šta god da radite, treba da razmislite da li je to u skladu sa istinom ili nije i ima li vrednost i značenje. Možete da radite ono što je u skladu sa istinom, ali ne i ono što nije. Kad je reč o onome što biste mogli ili ne biste mogli da činite, ako nešto možete da ostavite, onda bi i trebalo da ga ostavite. U suprotnom, ako to budete činili neko vreme i kasnije shvatite da treba da ga ostavite, odlučite naprečac i brzo ga ostavite. To je načelo koje treba da sledite u svemu što činite. Neki ljudi postavljaju sledeće pitanje: zašto su traganje za istinom i njena primena tako teški – kao da uzvodno veslaš u čamcu, a kada bi prestao struja bi te odnela nazad? S druge strane, zašto je zapravo mnogo lakše činiti zle ili besmislene stvari – podjednako lako kao upravljati čamcem nizvodno? Zašto je tako? Zato što je u prirodi ljudi da izdaju Boga. Sotonina priroda je preuzela dominantnu ulogu u ljudima, a ona je antagonistička sila. Ljudi sa prirodom koja izdaje Boga su, naravno, veoma skloni da čine stvari kojima Ga izdaju, jer im je u prirodi da teško čine dobra dela. O tome u potpunosti odlučuje ljudska priroda-suština. Jednom kada zaista shvatiš istinu i u svojoj nutrini počneš da je voliš, biće ti lako da činiš ono što je u skladu sa istinom. Obavljaćeš svoju dužnost i primenjivaćeš istinu normalno – čak i bez napora i s radošću, uz osećanje da bi za išta negativno bilo potrebno uložiti mnogo truda. To je zato što je istina počela da preovlađuje u tvom srcu. Ako zaista shvatiš istine o ljudskom životu, onda ćeš imati put koji možeš da slediš u pogledu toga kakva osoba treba da budeš, kako da budeš neko ko je otvoren i čestit, i neko ko je pošten, kao i kako da budeš neko ko svedoči o Bogu i služi Mu. A kada jednom shvatiš ove istine, nikada više nećeš moći da činiš zla dela koja Mu se opiru, niti ćeš ikada igrati ulogu lažnog vođe, lažnog radnika ili antihrista. Čak i ako Sotona pokuša da te zaluđuje, ili te neko zao podstiče, nećeš činiti zlo niti se opirati Bogu; bez obzira na to ko pokušava da te zaluđuje ili podstrekava, nećeš činiti zlo. Ako ljudi zadobiju istinu i istina postane njihov život, postaće sposobni da mrze zlo i da osećaju odbojnost prema negativnim stvarima, i biće im teško da čine zlo. To je zato što su se njihove život-naravi promenile i Bog ih je usavršio.

Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u saglasnosti sa Božjim namerama, tada te delo Svetoga Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako bi imao nadmenu i uobraženu narav, onda ne bi vredelo da ti se govori da se ne opireš Bogu, pošto ne bi mogao da se kontrolišeš – to bi bilo nešto što bi radio mimo svoje volje. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Zbog svoje nadmenosti i uobraženosti bi prezirao Boga i zanemario bi Ga; zbog njih bi bio sklon da veličaš sebe i one bi dovele do toga da se na svakom koraku šepuriš; navele bi te da druge gledaš s visine, u tvom srcu ne bi bilo nikog drugog osim tebe; otele bi Božje mesto u tvom srcu i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da obožavaš svoje ideje, misli i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće rešiti koren ovog problema. Kada donekle shvatiš Boga, kada uspeš da uvidiš sopstvenu iskvarenost i prepoznaš podlost i ružnoću nadmenosti i uobraženosti, tada ćeš se osećati zgroženo, mučno i neugodno. Moći ćeš svesno da radiš neke stvari da bi udovoljio Bogu i tada ćeš se osećati opušteno. Moći ćeš svesno da čitaš reč Božju, da veličaš Boga, da svedočiš o Bogu i u srcu ćeš osetiti uživanje. Svesno ćeš raskrinkati sebe, razotkriti sopstvenu ružnoću i time ćeš se u sebi osećati dobro i popraviće ti se raspoloženje. Prvi korak u težnji za promenom u tvojoj naravi jeste traganje da razumeš Božje reči i da uđeš u istinu. Samo razumevanjem istine možeš da dostigneš raspoznavanje; samo zahvaljujući raspoznavanju možeš da prozreš stvari; samo time što prozreš stvari možeš istinski da spoznaš sebe; tek kada zaista spoznaš sebe možeš da se pobuniš protiv tela, da sprovodiš istinu u delo i da se postepeno pokoriš Bogu. Korak po korak, na taj način ćeš krenuti pravim putem u svojoj veri u Boga. To zavisi od toga kakvu rešenost čovek ima da stremi ka istini. Ako neko zaista poseduje rešenost, onda će posle šest meseci ili godinu dana izaći na pravi put. U roku od tri ili pet godina videće rezultate i osetiće da napreduje u životu. Ako ljudi veruju u Boga, ali ne streme ka istini i nikada se ne usredsređuju na primenu istine, oni mogu da veruju i deset ili dvadeset godina, a da ne dožive nikakvu promenu. I na kraju će pomisliti da je baš to vera u Boga; pomisliće da je to skoro isto kao i kada su ranije živeli u sekularnom svetu i da je besmisleno biti živ. To zaista ukazuje na to da je bez istine život prazan. Možda će biti u stanju da izgovore neke reči i doktrine, ali se i dalje neće osećati utešeno i stabilno. Ako ljudi imaju nekakvo znanje o Bogu, znaju kako da žive smislenim životom i u stanju su da učine neke stvari da bi udovoljili Bogu, tada će osetiti da je to stvaran život, da jedino ako žive na taj način njihov život ima smisla i da jedino ako tako žive, ljudi mogu da udovolje Bogu, da Mu se oduže i da se osećaju opušteno. Ako oni mogu svesno da udovolje Bogu, da primenjuju istinu i da se pobune protiv sebe, i da napuste sopstvene ideje i time budu pokorni Božjim namerama i vode računa o njima – ako su u stanju da sve to svesno urade – onda će oni tačno i istinski sprovoditi istinu u delo. Nije kao pre, puko oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila, uz pomisao da je to primenjivanje istine. U stvari, oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila je veoma zamorno, nerazumevanje istine i postupanje bez načela je takođe veoma zamorno, a slepo postupanje bez cilja još je zamornije. Kada shvatite istinu, nećete biti sputani nikakvim ljudima, događajima ili stvarima. Postupaćete principijelno i bićete opušteni i srećni. Nećete se osećati kao da ulažete ogroman trud, niti ćete osećati da mnogo patite. Dospete li u takvo stanje, vi ste neko ko poseduje istinu i ljudskost i neko čija se narav promenila.

U procesu životnog iskustva, bez obzira na to šta se dešava, morate da naučite da tragate za istinom. Trebalo bi temeljno da razmislite o onome što je u pitanju, u skladu s Božjim rečima i istinom, i da znate koji način postupanja je potpuno u skladu s Božjim namerama, i tako ćete moći da ostavite po strani one stvari koje potiču iz vaše sopstvene volje. Kada jednom znate kako da postupate u skladu s Božjim namerama, trebalo bi naprosto tako i da postupate – činiće se kao da sve teče prirodno i osećaćete se veoma opušteno i lako. Tako postupaju ljudi koji razumeju istinu. Ako možeš da pokažeš ljudima da si zaista delotvoran u obavljanju svoje dužnosti i da postoje načela po kojima postupaš, da se tvoja život-narav zaista promenila, da si učinio mnogo dobra za Božji izabrani narod, onda si ti neko ko razume istinu i sigurno imaš ljudsko obličje; i zasigurno deluje to što jedeš i piješ Božje reči. Jednom kada neko zaista shvati istinu, moći će da razazna svoja različita stanja, moći će jasno da sagleda složene stvari, pa će tako znati kako da je primenjuje na odgovarajući način. Ako čovek ne razume istinu i ne može da raspozna sopstveno stanje, onda čak i ako želi da se pobuni protiv sebe, on ne zna protiv čega da se pobuni niti kako da se pobuni, a čak i ako želi da napusti sopstvenu volju, on ne zna šta s njom nije u redu, i dalje misleći da je njegova sopstvena volja i te kako u skladu sa istinom, i možda čak smatrajući svoju sopstvenu volju prosvećenjem Svetog Duha. Kako onda takva osoba može da zanemari svoju volju? Sigurno neće moći, a još manje će biti u stanju da se pobuni protiv tela. Stoga, kada ne razumeš istinu, ono što je plod tvoje sopstvene volje, stvari koje se podudaraju sa ljudskim predstavama, čovekovom dobrotom, ljubavlju, patnjom i žrtvovanjem, lako možeš pogrešno da shvatiš kao da su ispravni i u skladu sa istinom. Kako, dakle, možeš da se pobuni protiv tih ljudskih stvari? Ti ne razumeš istinu i ne znaš šta znači primenjivati istinu. U potpunom si mraku i ne znaš šta da radiš, tako da možeš da radiš samo ono što misliš da je dobro i kao ishod toga postoje izobličenja u nekim tvojim postupcima. Neki od vaših postupaka su poštovanje pravila, neki su učinjeni iz entuzijazma, a neki upravo potiču od Sotoninih ometanja. Takvi su ljudi koji ne razumeju istinu. Kada nešto rade, oni skreću ili na jednu ili na drugu stranu, uvek imaju odstupanja, i čak i ako žele da dokuče načela, nisu ni najmanje tačni. Ljudi koji ne razumeju istinu vide stvari na smešan način, baš kao i nevernici. Kako bi oni uopšte mogli da primenjuju istinu? Kako bi uopšte mogli da reše probleme? Razumevanje istine nije jednostavna stvar. Bez obzira na kvalitet nečijeg kova, čak i nakon celoživotnog iskustva, količina istine koju neko može da razume je ograničena, a ograničena je i količina Božje reči koju može da razume. Donekle iskusni ljudi razumeju neke istine i, u najboljem slučaju, mogu da prestanu da rade stvari koje se opiru Bogu i da više ne rade očigledno zle stvari. Nemoguće im je da postupaju bez ikakvog uplitanja sopstvene volje. Pošto ljudska bića imaju normalan način razmišljanja i njihove misli možda nisu uvek u skladu sa Božjom rečju, neizbežno je da dođe do brkanja koje proističe iz njihove sopstvene volje. Važno je imati moć raspoznavanja svega onoga što dolazi iz sopstvene volje i protivi se Božjoj reči, istini i prosvećenju Svetog Duha. To zahteva od tebe da vredno radiš kako bi razumeo Božju reč; tek kada shvatiš istinu, steći ćeš moć razlučivanja i tek tada možeš biti siguran da nećeš činiti zlo.

U stremljenju ka promeni u svojoj naravi, moraš da uložiš trud u spoznaju sebe, a zatim da dostigneš određenu dubinu, pri čemu možeš da otkriješ sotonske otrove koji leže u tvojoj prirodi. Moraš znati šta znači prkositi Bogu, kao i šta znači buniti se protiv Boga i moraš da naučiš kakve primene su po svim pitanjima u skladu sa istinom. Osim toga, moraš donekle da shvatiš Božje namere i Njegove zahteve prema ljudima. Moraš da imaš svest i razum pred Bogom, ne smeš da se hvališ niti da varaš Boga i nijednim svojim činom više ne smeš da se opireš Bogu. Tako ćeš promeniti svoju narav. Oni čije su se naravi preobrazile imaju bogobojažljiva srca, a načini na koje se bune protiv Boga postepeno se smanjuju. Štaviše, u obavljanju dužnosti više im nisu potrebni drugi da brinu o njima, niti Sveti Duh uvek treba da ih dovodi u red. Oni u osnovi mogu da se pokore Bogu, njihovi pogledi na stvari su u skladu sa istinom i nemaju nikakve predstave o Bogu niti bilo kakve preterane želje prema Njemu. Sve to znači da se postiže usklađenost sa Bogom. Pretpostavimo da ti neko poveri posao. Ne treba ti niko da upravlja tobom, da te nadgleda. Taj posao možeš da završiš samo uz reč Božju i molitvu. Tokom ovog rada, možeš da osiguraš da ne budeš površan, nadmen ili samopravedan, da ne zahtevaš da tvoja reč bude poslednja i da nikoga drugog ne sputavaš. U stanju si da pomažeš drugima s ljubavlju, pomažući im da dobiju opskrbu i korist, i možeš da ih usmeravaš da uđu na pravi put verovanja u Boga. Štaviše, tokom ovog rada ne kuješ zavere za status ili zarad sopstvenih interesa; ne prepuštaš se prednostima statusa; ne govoriš u svoje ime; i bez obzira na to kako se bilo ko ophodi prema tebi, u stanju si da tome ispravno pristupiš. To znači da si neko ko je relativno dobrog rasta. Nije jednostavno da neko preuzme neki posao na sebe i dovede Božji izabrani narod u stvarnost Njegove reči. To se ne može učiniti bez istina-stvarnosti. Mnogo onih koji se oslanjaju na svoje darove da bi obavili rad, ali dožive neuspeh. Ljudi koji ne poseduju istinu apsolutno su nepouzdani, a to su još i više ako nisu promenili svoju narav. Koliki je tvoj rast sada? Kako treba da se ophodiš prema nekome ko ti laska? Ako neko ima određeno mišljenje o tebi ili te kritikuje, kako ćeš prema njemu da se odnosiš pravično i razumno? Da li si u stanju da ljude unapređuješ i biraš ne oslanjajući se na svoja osećanja, u potpunosti u skladu s Božjim zahtevima? Uz svoj rast kakav je danas, da li ste zaista u stanju da uradite te stvari? Ako nakon nekoliko godina rada na određenom mestu većina ljudi nema dobro mišljenje o tebi, to znači da svoju dužnost ne obavljaš na način koji je u skladu s merilom i da nisi podoban za Božju upotrebu. Ako ono što radiš većina ljudi vidi kao dobro i prikladno, onda si u osnovi podoban da budeš upotrebljen. Ako ne poseduješ istinu, nemoguće je da dostigneš etapu u kojoj si podoban za Božju upotrebu; moraš da stekneš istinu da bi bio podoban.

U težnji ka životu moraš da obratiš pažnju na dve stvari: prvo, na shvatanje istine u Božjim rečima; drugo, na shvatanje sebe u Božjim rečima. To su dve najosnovnije stvari. Izvan Božje reči ne postoje ni život ni istina. Ako ne tražiš istinu u Božjoj reči, gde onda možeš da je potražiš? Gde ima istine u svetu? Da li novine i svetski mediji izveštavaju o Božjoj reči? Da li svetske političke partije svedoče o Bogu? Da li je otvoreno prenošenje Božje reči u bilo kojoj zemlji sveta izvodljivo? Ne, nikako. Zato u svetu nema istine, zato u svetu vlada Sotona, đavo, i zato je svet mračan i zao. Gde ima makar i trunke istine? Najvažniji segmenti razumevanja istine u Božjim rečima jesu: razumevanje Boga unutar Njegovih reči, razumevanje ljudskog života unutar Njegovih reči, istinsko razumevanje sebe i otkrivanje smisla ljudskog postojanja unutar Njegovih reči i drugi aspekti istine. Sva istina je u Božjim rečima. U istinu možeš da uđeš samo kroz reč Božju. Jedino doživljavanjem i primenom Božjih reči možeš da postigneš razumevanje istine, a stvarno razumevanje istine znači razumevanje Božjih reči. To je najosnovnija stvar. Neki ljudi rade i propovedaju, no, uprkos tome što se naizgled čini kao da su u zajedništvu oko Božje reči, oni samo raspravljaju o doslovnom značenju Njegovih reči i pritom se ništa suštinsko ne pominje. Njihove propovedi su kao lekcije iz udžbenika jezika – razložene stavku po stavku i aspekt po aspekt, a kada se završe, svi pevaju svoje pohvale, uz reči: „Ova osoba poseduje stvarnost. Propovedao je tako dobro i tako detaljno.” Kada takvi ljudi završe s propovedanjem, drugima govore da prikupe njihove propovedi i pošalju ih ostalima u okviru crkve. Radeći to, oni postaju neko ko ljude navodi na stranputicu. U svojim propovedima citiraju Božje reči i zato zvuči kao da su te propovedi u skladu sa istinom, pri čemu su ti njihovi citati izvan konteksta i daju nategnuta tumačenja koja su protivna načelima. Pažljivijim raspoznavanjem, uvidećeš da su to zapravo samo reči i doktrine, ljudska mašta i predstave, baš kao i ideje kojima se donosi sud o Bogu. Zar ta vrsta zajedništva i propovedanja ne predstavljaju prekidanje Božjeg dela? To je služba koja se opire Bogu. Razuman čovek mora da govori u okviru određenih granica i ograničenja – treba da zna koje vrste reči treba da izgovori, koje se odnose na obavljanje njegovih dužnosti, a koje vrste reči može da izgovori samo Bog. Čovek ne sme da govori umesto Boga, ni da zauzima njegovo mesto. Niko ne može da shvati način Božjeg delovanja, pa kako onda može da donosi sud o Bogu? Čovek nije kvalifikovan da donosi sud o Bogu. To mora da se shvati kako bi se izbegli nerazumni postupci. Kao razumna osoba, moraš da znaš gde ti je mesto, šta tačno treba da kažeš, i ne smeš da kažeš ništa što ne bi trebalo da kažeš. Čak i ako ti je Bog ranije nešto rekao, ne smeš to da ponavljaš drugima. Ako imaš veru, ako priznaješ da je Božja reč istina, onda treba da je primenjuješ. Prazna priča neće doneti ništa dobro. Zar ne bi bilo nadmeno da uvek želiš da te drugi slušaju, da ti budu poslušni? A kad je reč o Božjim poslovima, ako ih ne razumeš, naprosto ih ne razumeš. Nikada se ne pretvaraj da ih razumeš ili da si sveznalica – to je odviše odvratno! Uvek priželjkuješ da stojiš na Božjem mestu i da se razmećeš, kao da sve razumeš, u želji da budeš u centru pažnje. Želiš i da mašeš Božjom zastavom dok radiš ovo ili ono. Da li je to razboritost normalne osobe? Da li je to primenjivanje istine? Da li znaš Božje misli? Poseduješ li Božju mudrost? Sami ljudi ne razumeju istinu – a još manje su njome opremljeni. Oni ne mogu da svedoče o Bogu, niti Bogu mogu čak ni da se pokore. Ipak, oni žele da govore i deluju dok mašu Božjom zastavom. Svako ima tu ambiciju, a to je najsramnija i najnerazumnija stvar.

Sada kada ljudi iz celog sveta dolaze da traže istiniti put, kako treba da svedočiš o Bogu? Ako nemaš razuma, ako si nadmen, uobražen, hirovit i pomahnitao, zar onda ne prkosiš Bogu i ne huliš na Njega? To nije vršenje tvoje dužnosti, a još manje je svedočenje o Bogu. To zapravo otkriva tvoj sotonski lik. Oni koji su zaista osvojeni moraju da nauče kako da govore iskreno i da pruže neko stvarno svedočanstvo. Razmena tvojih životnih iskustava sa drugima bolja je od bilo čega drugog. Hvalisanje i pričanje o velikim teorijama – kakva je korist od toga? Posle nekoliko godina doživljavanja Božjeg dela, ljudi se i dalje ne ponašaju lepo. Na osnovu svog identiteta, ljudi su nedostojni da svedoče o Bogu. Nerazumni i nadmeni ljudi i dalje žele da svedoče o Bogu – zar tako Boga ne sramotiš i na Njega ne huliš? Ti Boga ne razumeš. Štaviše, tvoja narav i dalje prkosi Bogu. Zar se ne javlja neki odvratan ukus u vezi s tvojim svedočenjem? Prema tome, čovek nije dostojan da svedoči o Bogu. Ako neko kaže: „Možeš li da nam posvedočiš o Božjem delu u kontinentalnoj Kini?” a ti ćeš na to: „Iskusili smo nekoliko godina Božjeg dela, tako da mislim da smo podobni da svedočimo o Bogu”, zar to nije problem? Još jednom, to nije razumno. Čovek nije dostojan da svedoči o Bogu. Treba samo da kažeš: „Mi nismo dostojni da svedočimo o Bogu. Ipak, Bog nas je spasao i dao nam blagodat. Dobili smo neku blagodat i iskusili nešto od Božjeg dela, tako da možemo da učestvujemo u zajedništvu, ali se zaista ne može smatrati da svedočimo o Bogu. Možemo da govorimo samo o sopstvenim iskustvima.” U redu je da u zajedništvu razgovarate o tome kako vas je Bog osvojio, koje ste iskvarenosti tada pokazali, kako ste bili nadmeni, kakav je na kraju bio ishod pošto ste osvojeni i kakvu ste rešenost imali. U stvari, govoriti o stvarnim iskustvima koja treba da svedoče o Bogu najviše je u skladu s Božjom namerom i to je ono što Bogu treba. Poželeti da stupiš na mesto svedočenja o Bogu predstavlja veliku grešku – pored toga što nemaš razuma, još si i nadmen. Treba da kažeš: „Govoriću o nekim svojim iskustvima, ali još uvek nisam dorastao da svedočim o Bogu. Prvo ću nešto podeliti s vama. Zašto se Bog ovaplotio u Kini? Vi to verovatno ne razumete u potpunosti. To smo shvatili iz Božjeg dela. Mi Kinezi, rođeni tamo gde velika crvena aždaja sklupčana leži, odrasli smo na poganom mestu. Sotona nas je najdublje iskvario, lažemo više od bilo koga, najviše nam manjka ljudskosti, karakter nam je pao na najniže grane, nemamo ni najmanji privid ljudskosti. U poređenju s Božjim izabranim narodom iz svih drugih nacija i regiona, mi smo najgori, najpoganiji i najiskvareniji narod. Zato nismo dostojni da svedočimo o Bogu, a ipak smo dovedeni u Božje veliko spasenje i zadobili smo veliku Božju ljubav, tako da moramo da govorimo o svojim ličnim iskustvenim svedočanstvima. Ne možemo da gušimo Božju blagodat.” Reći tako nešto već je razumnije. Nakon što Bog osvoji ljude, oni bi trebalo makar da poseduju razum da nipošto ne govore nadmeno. Trebalo bi da zauzmu položaj „balega na polju”, i da govore neke stvari koje su stvarne i poštene – to bi bilo najbolje. Naročito kada svedočiš o Bogu, ako zaista možeš da kažeš neke reči koje dolaze iz srca i neke stvarne i poštene stvari, bez prazne ili visokoparne priče i bez lažnosti ili obmanjivanja, onda će se tvoja narav zaista promeniti; to je promena do koje treba da dođe kada te Bog osvoji. Ako ne možeš da imaš čak ni toliko razuma, onda u tebi zaista nema ni trunke ljudskosti. U budućnosti, kada se Božji izabrani narod iz svih nacija i regiona vrati pred Boga, i bude osvojen Njegovim rečima, ako na velikom skupu u slavu Bogu ponovo počneš da se ponašaš nadmeno, stalno se hvaleći i razmećući, onda ćeš biti potpuno odbačen i eliminisan. Ljudi moraju uvek da se ponašaju pristojno, da jasno vide svoj identitet i status i da se ne vraćaju svojim starim navikama. Ljudska nadmenost i uobraženost čine klasičan lik Sotone. Ako ne promeniš taj aspekt sebe, nikada nećeš imati ljudsko obličje i uvek ćeš imati lik Sotone. Najteže je rešiti se nadmenosti i uobraženosti, a tek ponešto znanja o sopstvenoj nadmenosti i uobraženosti neće vam dozvoliti da postignete potpuno preobraženje; i dalje ćeš morati da pretrpiš mnogo patnje prolazeći kroz oplemenjivanje. Bez suda, grdnje i orezivanja, dugoročno ćeš i dalje biti u opasnosti, i lako ćeš se vratiti svojim starim navikama. U budućnosti, kada Božji izabrani narod iz svih nacija i regiona prihvati Njegovo delo i kaže: „Davno nam je otkriveno da je Bog zadobio grupu pobednika u Kini”, kada to čuješ, možda ćeš u sebi pomisliti: „Nemamo čime da se hvalimo, sve je dato Božjom blagodaću. Ne zaslužujemo da nas nazivaju pobednicima.” Ali vremenom, kada počneš da uviđaš da si u stanju da podeliš neko iskustveno razumevanje i vidiš da imaš malo stvarnosti, razmišljaćeš: „Čak su i ljudi u drugim zemljama primili otkrivenja od Svetog Duha i kažu da je Bog načinio grupu pobednika u Kini, tako da nas to čini pobednicima.” Prećutno ćeš se složiti s tim i priznati to u svom srcu, a onda ćeš posle direktno i javno to priznati. Ljudi popuštaju kada se suoče s pohvalama; popuštaju kada su stavljeni na ispit statusa. Ako te uvek hvale, u velikoj si opasnosti; verovatno ćeš doživeti neuspeh i pasti. Oni čija se narav nije promenila ne mogu na kraju da ostanu postojani.

Problem koji je iskvarenom ljudskom rodu najteži za rešavanje je problem vraćanja svojim starim navikama. Da bi to sprečili, ljudi prvo moraju da budu svesni da tek treba da zadobiju istinu, da nije došlo do promene u njihovoj život-naravi i da, iako veruju u Boga, još uvek žive pod vlašću Sotone i da nisu spaseni; podložni su da izdaju Boga i da napuste Boga u bilo kojem trenutku. Ako u svom srcu imaju taj osećaj za kritičnu situaciju – ako su, kako ljudi često kažu, spremni za opasnost u vreme mira – onda će moći da se nekako suzdrže, a kada im se nešto dogodi, moliće se Bogu, oslanjaće se u Njega i moći će da izbegnu vraćanje svojim starim navikama. Mora vam biti jasno da se vaša narav nije promenila, da je priroda izdaje prema Bogu još uvek duboko ukorenjena u vama i da je se niste otarasili, da ste i dalje izloženi opasnosti da izdate Boga i da ste suočeni sa stalnom mogućnošću patnje, propasti i uništenja. Ovo je stvarno, tako da morate biti oprezni. Postoje tri najvažnije tačke koje treba imati na umu: prvo, još uvek ne poznajete Boga; drugo, nije bilo nikakvih promena u vašoj naravi; i treće, tek treba da proživite pravo ljudsko obličje. Te tri stvari su u skladu s činjenicama, stvarne su i morate biti načisto u vezi s njima. Kao čovek, vi morate biti samosvesni. Ako zaista imate rešenost da se pobunite protiv tela i da se više ne vraćate svojim starim navikama, onda treba da izaberete sopstveni moto, kao na primer, „Ja sam balega na polju” ili „Ja sam po prirodi đavo” ili „Često se vraćam svojim starim navikama” ili „Uvek sam u velikoj opasnosti”. Bilo koji od njih prikladan je da posluži kao vaš lični moto i pomoći će vam ako sebe podsećate na njega kad god je to potrebno. Ponovite ga sebi još nekoliko puta, razmislite o njemu i možda ćete moći da pravite manje grešaka ili da ih uopšte ne pravite. Ipak je najvažnije da provedete čitate više Božjih reči, da shvatite istinu, da upoznate svoju sopstvenu prirodu i da se oslobodite svoje iskvarene naravi. Tek tada ćete biti bezbedni. Druga stvar je da se nikada ne stavljate u položaj „svedoka Božjeg” i da sebe nikada ne nazivate svedokom Božjim. Možete da govorite samo o ličnom iskustvu. Možete da govorite o tome kako vas je Bog spasao, da u zajedništvu pričate o tome kako vas je Bog osvojio i o tome kakvu vam je blagodat podario. Nikada ne zaboravite da ste vi najdublje iskvareni ljudi, vi ste balega i smeće, i to što ste sada u stanju da prihvatite Božje delo poslednjih dana, u potpunosti možete da zahvalite tome što vas je On uzdigao. Samo zato što ste najiskvareniji i najprljaviji, spasao vas je ovaploćeni Bog, On vam je podario tako ogromnu blagodat. Vi, dakle, nemate čime da se hvalite i možete samo da zahvalite Bogu za Njegovo spasenje. Ne zaboravite Božju blagodat. Do vašeg spasenja je došlo isključivo zahvaljujući Božjoj blagodati. Zašto se kaže da ste vi najsrećniji ljudi? Nazivaju vas srećnim ne zato što imate određene prednosti ili dobre osobine – već samo zato što ste rođeni u Kini, što vas je Sotona najviše iskvario i što ste najprljaviji od svih ljudi. Bog je sledio Svoj plan upravljanja, prvo spasavajući najprljavija, najiskvarenija ljudska bića iz zemlje u kojoj je velika crvena aždaja sklupčana, prvo stvarajući grupu uzoraka ili modela. Zato je On izabrao sve vas; vi ste narod koji je Bog predodredio i izabrao. Da Bog nije imao ovaj plan, večno biste trpeli propast. Zato Ja kažem da ste vi najsrećniji od svih ljudi. Ipak, nemate čime da se ponosite i zasigurno ne možete da se hvalite.

Doživljavanje suda i grdnje Božjih reči donosi vam dobitke i stvarna iskustva – zato treba da svedočite o Bogu. Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako vam Bog sudi i grdi vas i koje kušnje On koristi da vas oplemeni ljude i promeni vaše naravi. Treba da govorite i o tome koliko ste iskvarenosti otkrili, kakve ste predstave o Bogu razvili i koje ste stvari učinili da se opirete Bogu tokom svojih iskustava, kao i o tome kako vas je na kraju Bog osvojio, koliko ste stvarnog znanja o Božjem delu zadobili i kako treba da svedočite o Bogu da biste Mu se odužili za Njegovu ljubav. U te reči bi trebalo da unesete suštinu, istovremeno govoreći na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Recite nešto stvarno, nešto iz srca. Jedino je svedočenje o Bogu na ovaj način ispravno. Nemojte pripremati dubokoumne, isprazne teorije u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz svog stvarnog iskustva i da više govorite iz srca; to je ono što je najkorisnije za druge i što oni vide kao najprikladnije. Nekada ste bili ljudi koji su se najviše opirali Bogu, sa najmanjom sklonošću da Mu se pokore, ali sada ste osvojeni – nikada to ne zaboravite. Trebalo bi te stvari duboko da sagledate i o njima razmislite. Kada ih ljudi jasno razumeju, znaće kako da svedoče, u suprotnom će biti podložni da počine sramna dela koja su lišena razuma, čime ne svedoče o Bogu, već Ga sramote. Bez istinskih iskustava i razumevanja istine, nije moguće svedočiti o Bogu. Ljudi koji su u svojoj veri zbrkani i zbunjeni nikada neće moći da svedoče o Bogu.

Proleće 1999. godine