Tokom dela širenja Božjeg jevanđelja u poslednjim danima, samo je mali broj ljudi u stanju da se odrekne svojih porodica i svega ostalog da bi se iskreno dali Bogu. Svi ti ljudi imaju neko stvarno iskustveno svedočenje i svi oni imaju određeni rast. Oni ne misle da je veoma teško odreći se svojih porodica i karijere kako bi obavljali svoje dužnosti. Tačno i da se deset godina ili do kraja života ne vrate kući, spremni su na to. Njima se ne čini da je to nešto teško. To je snaga koju im daje Sveti Duh. Ali što se tiče njihovog rasta, on ne može da dostigne taj nivo, jer iako razumeju neke istine, oni još uvek nisu ušli u istina-stvarnost, niti su zadobili istinu. Oni samo imaju malo iskrenosti da se daju Bogu. Ukoliko neko poseduje odlučnost da traga za istinom, a Sveti Duh mu povrh toga pruža neku blagodat, oseća se posebno zadovoljno u tom trenutku; dobija nekakvu snagu i sposoban je da se otarasi svetovnih veza da bi se dao Bogu – to je Božja blagodat. Međutim, postoje određeni pojedinci koji se ne bave svojim poslom dok obavljaju svoje dužnosti; oni uopšte ne tragaju za istinom i, štaviše, sposobni su da se uključe u sve vrste prestupa. U takvim slučajevima, Sveti Duh ne deluje na njima. Motivi takvih ljudi nisu ispravni i oni nisu istinski vernici u Boga. Čak i ako je Sveti Duh u izvesnoj meri delao na njima u prošlosti, to sve nestaje i oni nesvesno kreću nizbrdo. Ukoliko si osoba koja ima odlučnost da traga za istinom, onda će ti Sveti Duh dati malo blagodati da u njoj uživaš i tada ćeš moći da ideš napred u svojoj potrazi putem kojim te Sveti Duh vodi; istina će ti postajati sve jasnija, odlučnost će ti postajati sve jača i Sveti Duh će sve lakše delati na tebi. Kada osoba ne ide pravim putem traganja za istinom, Sveti Duh je na kraju eliminiše. Kada bude eliminisana, njena prvobitna odlučnost, njena prvobitna strast i njen nagon da sve ostavi i prepusti se potpuno nestaju. Kaje se i misli: „Da sam znala da će doći dan kada ću biti eliminisana, pre svega ne bih verovala u Boga.” U tom trenutku njeno kajanje, žalbe i negativnost izlaze na videlo. U stvarnosti, Sveti Duh je odavno prestao da deluje na njoj. Iako je širila jevanđelje, bila darovita govornica i imala neke rezultate, to nije bilo izazvano prosvećenjem i vođstvom Svetog Duha. Tačnije, to je bilo zato što je ta osoba imala određenu pamet i određeni kov. To ne znači da je Sveti Duh u tom trenutku delovao u njoj. Ona je slična službenicima – iako Sveti Duh ne deluje u njima, oni su i dalje u stanju da pomalo službuju. U svakom slučaju, oni imaju nešto dara i kova; samo što umesto da tragaju za istinom i trude se da dobro obavljaju svoje dužnosti i uzvrate Božju ljubav, oni tragaju za slavom, dobitkom, statusom, blagoslovima i velikim postignućima. Stoga, dok koračaju, njihov put nestaje i postaje im teško da naprave i jedan jedini korak. To je ono u šta se pretvaraju svi oni koji ne tragaju za istinom.

S druge strane, ima mnogo ljudi koji kažu: „Svestan sam da je moja priroda loša. Ispunjen sam snažnim osećanjima i previše sam buntovan.” Ali uprkos tome, njima nedostaje svest o sopstvenoj prirodi i ne shvataju nijedan aspekt istine. Bez obzira na to koliko oni dobro govorili o doktrinama, kao da sve razumeju, oni ne mogu to da sprovedu u delo. To je više nego dovoljno da se dokaže da je delo koje je Sveti Duh obavio na njima izbledelo. Bez obzira na to kakva je tvoja ljudskost, ili koliko doktrina razumeš, i bez obzira na to koliko si patio ili čega si se odrekao, dokle god Sveti Duh ne deluje u tebi, to je dokaz da ne voliš istinu. Bez obzira na to koliko je strasti u tebi, bez dela Svetog Duha bićeš veoma zbunjen. Koliko je veliko to malo snage koju čovek poseduje? Koliko je veliko to malo vere koju čovek ima? Od kakve je koristi ono malo znanja koje čovek poseduje? Uzmimo za primer represiju, hapšenje i zatvaranje vernika. Često su bili proganjani, gonjeni i primoravani da beže iz jednog mesta u drugo od kada su počeli da veruju u Boga i to je ostavilo neizbrisiv trag u njihovim umovima i srcima. „Ako me uhvate, ne smem da budem kao Juda; nikada ne smem da izdam crkvu” – zar se većina ljudi nije tako pripremila? Ali kada ih stvarno uhvate, to ne zavisi od njih. Ako se ne mole Bogu i ne oslanjaju se na Njega, onda Sveti Duh neće delovati u njima i neće uspeti da budu postojani. Nije trenutak zbunjenosti taj koji navodi ljude da postanu kao Juda. Kao što sam već rekao, ono što će ti se na kraju desiti i kakav će ti biti ishod, prvenstveno zavisi od toga da li voliš i prihvataš istinu. To je od najveće važnosti. Posle toga, zavisi da li je delo Svetog Duha uvek s tobom i da li razumeš istinu i da li si postojan u svom svedočenju. Ovo su glavni činioci od kojih to zavisi. Neki ljudi su bili vrlo revnosni kada su prvi put počeli da obavljaju svoje dužnosti i osećali su se kao da imaju neiscrpnu energiju. Pa zašto onda s vremenom počinju da gube taj elan? Deluje kao da su ono što su bili u prošlosti i ono što su danas dve potpuno različite osobe – zašto su se promenili? Šta je razlog tome? Razlog je to što su krenuli pogrešnim putem i nisu zakoračili na pravi put verovanja u Boga. Krenuli su putem traganja za blagoslovima. Ima skrivenih stvari u njihovim namerama. Šta je skriveno? Kada ljudi veruju u Boga, oni gaje neke nade u srcu – nadaju se da će Božji dan doći vrlo brzo i da će se sve njihove patnje završiti, nadaju se da će Bog promeniti oblik i vratiti se na Sion i da će se oni tada osloboditi svih svojih patnji. Svi se nadaju da će se jednog dana vratiti kući i ponovo biti sa svojim voljenima. Nadaju se da će doći dan kada više neće biti progonjeni, kada će zaista moći da budu slobodni i da otvoreno veruju u Boga; tada neće biti nikoga da ih sputava i moći će da žive u udobnom okruženju, dobro da se hrane i da se lepo oblače. Zar se tome ne nadaju svi? Te nade postoje duboko u srcima ljudi jer je njihovo telo oseća odbojnost prema patnji. U vreme stradanja nadaju se boljim danima. Takve stvari se ne razotkrivaju bez progona i nevolja. Kada nema progona ili nevolja, deluje kao da ljudi imaju jaku veru. Čini se da imaju određeni stepen rasta, da prilično dobro razumeju istinu i da su puni elana. Međutim, kada ih jednog dana zadese progon i nevolja, njihove telesne nade, uobrazilja i ekstravagantne želje izbijaju na videlo. Javlja se sukob u njihovom srcu, a ima i onih koji postaju negativni i slabi i u njima se javljaju sumnje i unutrašnja borba. Ljudi ne razumeju Božju nameru. Nije da im Bog ne obezbeđuje izlaz ili ne daruje svoju blagodat i sigurno ne može biti da Bog ne razume njihove poteškoće. Tačnije, biti u prilici da iskusiš tu patnju sada kada slediš Hrista je blagoslov, jer ljudi ne mogu da postignu spasenje ni da prežive bez prolaska kroz tu patnju. Bog ju je odredio, što znači da je blagoslov to što vas je ta patnja zadesila. Nemoj da pojednostavljuješ svoje gledište; ne radi se samo o izazivanju ljudske patnje i o poigravanju s ljudima. Značaj toga je neverovatno dubok i veliki! Posvetiti ceo svoj život davanju za Boga, ne tražeći partnera niti povratak kući, ima smisla. Ako kreneš pravim putem i tragaš za pravim stvarima, onda ćeš na kraju dobiti više od svih svetaca kroz sve vekove i dobićeš još veća obećanja. Neki ljudi se sada stalno pitaju: „Da li će me se Bog setiti zato što sam istrajao u ovim teškoćama? Šta ako ne bude nikoga da brine o meni kada ostarim? Ko će me negovati ako se razbolim? Da li je Bogu stalo? Kada će se ova patnja okončati? Kada ću konačno ugledati svetlost dana?” Takvi ljudi se uvek raduju ovim stvarima, nadajući se da će Bog promeniti oblik i osloboditi ih patnje kako bi mogli da uživaju u blagoslovima nebeskog carstva. Oni ne razmišljaju o tome koliki je značaj toga što slede Boga i podnose patnje, niti o tome zašto treba da podnesu tu patnju da bi zadobili istinu. Njihova vera je zaista vrlo slaba! Kada je reč o njihovoj veri u Boga, svako ima svoje sebične kalkulacije. To je osnovni razlog zašto je izdaja Boga deo ljudske prirode. Niko zaista ne voli Boga, niko ne može istinski da uvažava Božje namere, niti da bude jednog srca i uma sa Bogom u širenju dela jevanđelja. Ljudi jedva čekaju da Bog napusti zemlju i promeni oblik, kako bi mogao da ih izbavi od patnje i omogući im da uživaju u životu u nebeskom carstvu. To je ono čemu se većina ljudi nada. Mnogi ljudi misle: „Ako nas Bog napusti i padne velika crvena aždaja, onda možemo da preuzmemo vlast i više nećemo morati da patimo. Čeličnom rukom ćemo vladati nad svim nacijama i narodima – zar tada nećemo ugledati svetlost dana? Tada će se Bog otvoreno pojaviti i kazniti i uništiti svakog Sotonu i đavola, Hristovo carstvo će se ostvariti na zemlji i mi više nećemo morati da budemo proganjani od strane Sotona i đavola.” Iako nije pogrešno tome se nadati, u tim ljudima postoje neka netačna stanja. Da li je stalna želja za begom od patnje da bi se uživalo u udobnosti pokazivanje obzira prema Božjim namerama? Da li to udovoljava Bogu? Većina ljudi ne razume u potpunosti značaj doživljavanja patnje.

Niko ne namerava da sledi Boga i da ide tim putem celog života, da traga za istinom da bi zadobio život, da bi spoznao Boga, da bi mogao da svedoči za Njega, niti da na kraju proživi smislen život kao Petar. Većina ljudi ne želi da pati i uopšte ne prihvata istinu, ali ipak žele da uživaju u blagoslovima nebeskog carstva što je moguće pre i vole da traže slavu, dobit i koristi od statusa. To može da ih navede na pogrešan put. Kada se suoče sa bolom, preprekama ili neuspehom, verovatno će postati negativni i slabi i u njihovom srcu neće biti mesta za Boga. Sveti Duh neće delovati u njima, a neki ljudi će čak poželeti da se vrate nazad. Ako neko veruje u Boga dugi niz godina, a ne poseduje ni najmanju istina-stvarnost, to je veoma opasno! Kakva je samo šteta što su sve njihove patnje, bezbroj propovedi koje su odslušali i godine koje su proveli sledeći Boga, sve bile uzaludne! Ljudi lako krenu nizbrdo i zaista je teško ići pravim putem, izabrati Petrov put. Većina ljudi ne razmišlja jasno. Oni ne mogu tačno da vide koji je put pravi, a koji je skretanje sa njega. Bez obzira na to koliko propovedi čuju i bez obzira na to koliko Božjih reči pročitaju, iako u svom srcu znaju da je ovaploćeni Sin čovečji došao, oni i dalje ne veruju u Njega u potpunosti. Znaju da je to istiniti put, ali ne mogu da krenu njime. Kako je samo teško spasti ljude kada ne vole istinu! Znaš da je Božja reč istina, ali ne možeš da je prihvatiš. Hajde da ne govorimo o kvalitetu tvoje vere već samo o tome zašto nemaš ljubavi prema istini i zašto ne možeš da prihvatiš istinu. Nesposoban si da kreneš pravim putem, nespreman da tragaš za istinom i nesposoban da istine koje razumeš primeniš u praksi. Zar ti nisi Sotonin soj? Takvi ljudi nemaju ciljeve ni pravac u životu, lišeni su ljudskosti, baš kao životinje. Stoga, neki ljudi gube delo Svetog Duha, ne zato što Sveti Duh namerno ne deluje u njima i namerno ih otkriva, već zato što On nije u stanju da deluje u njima. Ljudi su mnogo iskvareni iznutra i mnogo ih je teško kontrolisati. Ako ne tragaju za istinom ili ne izaberu pravi put, kako onda Sveti Duh može da deluje u njima? Kad god Sveti Duh deluje, On uvek daje ljudima izbor, nikada nikoga ni na šta ne prisiljava. Ali ljudski način razmišljanja je previše zbrkan. Oni ne vole istinu niti je uopšte prihvataju, a još manje su spremni da pate da bi je zadobili. Iako žele da budu blagosloveni, nisu spremni da se potrude ni da plate cenu. Njihova sebičnost je prevelika. Brinu samo za svoje neposredne interese; teže i tragaju za stvarima koje su pred njihovim očima, koje mogu da vide i u njima uživaju, a zanemaruju ono što ne mogu da vide ili u čemu ne nalaze smisao. To je stanje u kojem se nalazi većina ljudi i gotovo da nema prostora za delovanje Svetog Duha. Neki kažu: „Imam mnogo problema koje ne mogu da rešim. Kada bi neko razgovarao sa mnom i pomogao da shvatim istinu, više ne bih imala problema.” Ali mogu li oni zaista rešiti svoje probleme samo shvatanjem istine? Da li su u stanju da primene istinu u delo? Sve su to nepoznanice. Ima mnogo ljudi koji su čuli brojne propovedi i shvatili dosta istina, ali nisu u stanju da sprovedu bilo koju od tih istina u delo. Ako ih pitate o njihovim problemima, oni kažu: „Razumem svu istinu, ali naprosto ne mogu da je primenim u praksi. Kako to da rešim?” Kakva je korist od verovanja u Boga ako ne možeš da primenjuješ ništa od istine? Brzo idi kući i nastavi sa svojim životom. Kakva je korist od razgovora s tobom u vezi istine? Ti si nedostojan da čuješ istinu i nedostojan da veruješ u Boga, tako da samo treba da čekaš svoje uništenje! Pošto si izabrao ružan, prezriv i demonski put, bez obzira na to koliko se sa tobom razgovara o istini, ti je nećeš prihvatiti. Dakle, treba da se skloniš! Takvim ljudima ništa ne treba govoriti. Mnogi su ranije rekli: „Shvatam celu istinu, ali jednostavno ne mogu da je sprovedem u delo.” Sama ta izjava je dovoljna da se dokaže da su oni đavoli i da su u celosti Sotonin soj. Ako osoba ne voli istinu, onda je svakako rđava. Priroda osobe je u potpunosti predstavljena onim što voli, čemu se nada, čemu teži i za čim žudi. Ako ne voliš istinu, onda si od đavola i propašćeš. Ali ako voliš istinu, onda te je Bog predodredio i izabrao. Zar to nije očigledno? Put koji izabereš je od najveće važnosti. Možeš da se smiriš i ozbiljno razmisliš o tome; ako si zalutao, nije prekasno da se vratiš. Ako imaš volju da istinu sprovedeš u delo, to je dobro. Pored toga, potreban ti je put kako da ostvariš tu svoju volju i ispuniš svoju želju. Prvo, moraš da razumeš istinu, da znaš buduće odredište čovečanstva, put kojim čovečanstvo treba da krene i ciljeve koje treba da ostvari. U prošlosti se često govorilo da su „sve stvari i događaji u Božjim rukama”. To je nešto što moraš u potpunosti da doživiš. Iz svih uglova moraš da razmotriš da li je to pitanje u Božjim rukama. Ako ti je zaista jasno da su sve stvari i događaji u Božjim rukama, onda zaista imaš veru. Ako veruješ u Boga, da li treba da Mu se pokoriš? Koji je značaj vere u Boga? Da li je svrha vere u Boga samo da bi se primili Njegovi blagoslovi? Sada slediš Hrista u svojoj veri u Boga, ali da li ćeš moći da zadržiš taj pravac do samog kraja? Kako treba da nastaviš kada naiđeš na prepreke i nevolje na svom putu u budućnosti? Moraš da prihvatiš ključne Božje reči kao svoj moto da bi se ohrabrio, da ne bi pao, da ne bi bio slab niti negativan, da se ne bi žalio na Boga, da ne bi skrenuo s puta, niti izdao Boga, bežeći na pola puta. Moraš da razumeš, da ti bude jasno i da temeljno razumeš sve to da bi sledio Boga do samog kraja.

Put kojim sledimo Boga ima svoje uspone i padove, on može biti gorak, ali može biti i sladak. Kada su ljudi srećni, mogu da kažu: „Spreman sam da se dam Bogu, daću za Njega ceo svoj život.” Međutim, u nekom trenutku oni dožive neuspeh i postanu negativni. U srcu se pitaju: „Gde je Bog? Ne mogu više da verujem, ovaj put je isuviše težak!” Onda se mole i osećaju se prekorenim, je misle da su dužni Bogu. Trebalo bi da prestanu da se tako ponašaju kada već znaju da su dužni Bogu. Međutim, jednog dana stvari možda ne krenu onako kako oni očekuju, pa oni opet postanu negativni i žale se na Boga, govoreći: „Kako je Bog mogao da orkestrira ovu situaciju za mene? Zašto me On uvek tera da patim? Zar ne može da me poštedi patnje?” Ljudi se stalno žale, a posle uvek kažu da su dužni Bogu. Međutim, oni se nikada ne menjaju; ljute se i žale se kada dožive manji neuspeh ili kada i najmanja sitnica ne ide prema njihovim očekivanjima. U najgorem slučaju, neki čak i izgovore par osuđujućih i bogohulnih reči. Kasnije shvate da je to što su rekli pogrešno i osećaju se loše zbog toga, pa žure da obave poneku dužnost i učine nekoliko dobrih dela da bi se iskupili. Šta nam ta ispoljavanja govore? Da je u čovekovoj prirodi da ne voli istinu, pa čak i da oseća odbojnost prema njoj. Ljudi su prilično rđavi i ružni i nedostaju im zdrav razum i razboritost. Veruju u Boga kao da posluju sa Njim i mole se Bogu samo kada im je On potreban, a udaljavaju se od Njega kada nemaju potrebu za Njim. Oni ne nose Boga u srcu i postupaju kako im se prohte. Ljudi su vrlo nadmeni i neobuzdani; nemaju bogobojažljivo srce koje iskreno mrzi negativne stvari. Nedostaje im iskrena ljubav prema istini i ne vide razliku između pravde i nepravde. Nemaju nikakvih granica ni ciljeva, a još manje načela i umerenosti u svemu što rade. Srce im je grozno, ali uprkos tome, oni i dalje željno iščekuju da vide koliko veliko obećanje i koliko mnogo blagoslova će moći da dobiju u budućnosti, kako će kasnije da se istaknu i u čemu će moći da uživaju. Tek kada pomisle na takve stvari, oni osećaju u srcu: „Kako je Bog fin! Moram da se odužim Bogu za Njegovu ljubav!” Zašto kažu da je Bog fin? Odakle potiče ta želja da se oduže Bogu? Zar se iza tih izjava ne krije određena namera? Oni izgovore poneku osećajnu stvar samo zbog prolazne sklonosti i trenutnog naleta radosti – da li je to istinsko razumevanje? Da li je to stvarna ljubav? Da li to dolazi iz dubine srca? Ako zaista imaš takvo razumevanje, zašto se i dalje žališ? Ako se zaista osećaš dužnim Bogu, zašto i dalje gunđaš? Misliš da Bog nije dobar prema tebi, pa Ga zato ignorišeš. Ako te Bog ne koristi, ti ne želiš da obavljaš svoju dužnost. Koliko ogorčenosti mora da nosiš u sebi! Ali uprkos tome, i dalje veruješ da voliš Boga više nego drugi. Kako to može biti stvarna ljubav prema Bogu? Činjenica da neko može da iznese takve zahteve dokazuje da taj neko još uvek ne razume sopstvenu prirodu. I dalje ne zna šta je, od čega je i kakva je njegova stvarna vrednost. U stvari, u prirodi svih ljudi je da se opiru Bogu i da Ga izdaju. To je nešto univerzalno, što dele svi ljudi. Niko istinski ne voli istinu i pozitivne stvari, kao što niko istinski ne mrzi Sotonu i ono što je rđavo. U čovekovoj ljubavi i mržnji nema nikakvih načela ni granica, a još manje su one utemeljene na istini. U čovekovom srcu ne postoji razlika između pravde i nepravde, između crnog i belog, a još manje između istina i doktrina ili jeresi. Ljudi ne mogu da ih razlikuju. Njima nije jasno šta je vredno ljubavi i stremljenja, a šta bi trebalo mrzeti i odbaciti, a daleko su i od bilo kakvog razlučivanja. Neki ljudi obavljaju svoju dužnost i kada čuju pesmu nevernika „Dođi češće kući”, obuzme ih nostalgija i nisu raspoloženi da obavljaju svoju dužnost. Kakvi su to ljudi? Da li oni poseduju i delić istina-stvarnosti? Neki ljudi veruju da mogu malo da rade i da imaju određene kvalifikacije. Možda im se čini da poseduju istinu, ali u stvarnosti, oni nemaju ništa i sami su ništa. Iako si sada u stanju da drugima propovedaš nekoliko doktrina, jednog dana možda će drugi morati da te hrabre i tvoj pad će biti tragičniji nego pad bilo kog drugog i ti ćeš postati negativniji od svih drugih. Da li veruješ u to? Da li ste uvereni u to? Možda još niste doživeli težak pad ili postali posebno negativni. Osećate se relativno jakim i pošto niste iskusili tako nešto, verujete da posedujete priličan rast. Možda će jednog dana, kada budete otkriveni, suze da vam poteku niz obraze dok uzvikujete: „Ovo je kraj. Gotov sam!” Tada ćete početi da idete iz jedne krajnjosti u drugu. Mnogi ljudi su puni elana kada počnu da veruju u Boga, ali kada ih nešto snađe, mogu iznenada da izgube odlučnost, nemoćni da se ponovo saberu. Da li primećujete neki problem kod takvih ljudi? Niko ne vlada svojim slabostima i snagom; iskvarenost koja se krije u ljudima može se pokazati bilo kad i bilo gde. Kod ljudi su stalno prisutni cenjkanje i prljavština i takvim stvarima nema kraja. Stoga je priroda čoveka zapravo priroda Sotone, što je u potpunosti tačno. To se drastično se razlikuje od Božje suštine. U prošlosti je Bog rekao: „U stanju sam da ga doveka volim, ali mogu i da ga zauvek omrznem.” Odnosno, Bog ima svoje merilo po kome odmerava ljude. On ima Svoje presude i načela na osnovu kojih donosi te presude. On ima Svoja merila i načela za ono što voli i za ono što mrzi, za one koje prezire i za one koje blagosilja. Ljudima nedostaju istina i načela, pa su skloni tome da idu svojim putem. Hiroviti su i nesposobni da bez Božjeg usmeravanja krenu pravim putem.

Neki se ljudi uvek pitaju: „Kada će Bog napustiti zemlju? Kada će Božje delo biti završeno? Više nisam tako mlad; kako ću živeti kada ostarim?” Da li takav čovek ima veru? Šta će da radi ako stvarno ne bude nikoga da ga izdržava kad ostari? Zar neće svaliti krivicu na Boga? Mnogi koji veruju u Boga nemaju nikakvu predstavu o tome šta bi trebalo da dobiju zbog toga što Ga slede, kao ni predstavu o tome šta je najdragocenije. Te stvari su jasne vrlo malom broju ljudi. Bez dela ovaploćenog Boga kineski narod bi davno bio zbrisan. Neki ljudi možda ne veruju u to, ali to je zato što ne vide jasno situaciju, jer to je činjenica. Ljudi takođe veruju da: „Još uvek možemo da idemo dalje bez Božjeg vođstva; dovoljno je što imamo Božju reč da nas usmerava. Svi smo pročitali knjigu ’Reč se pojavljuje u telu’, u srcu imamo grubu ideju o tome i razumemo načela. Sada možemo da prezumemo kormilo.” Ali da li zaista možeš da preuzmeš kormilo? Ne možeš da slediš pravi put – zalutaćeš dok ideš njime, pa možeš li onda da zakoračiš u stvarnost? Čak i sada vi još uvek niste uvereni. Može se reći da će zalutati svi oni koje Bog ne vodi. Svet Duh je neprestano delovao u nekim ljudima u Doba blagodati, ali zašto je većina njih insistirala na tome da ide svojim putem? Teško je tačno nabrojati koliko veroispovesti postoji u svetu religije; o mnogima možda nemaš nikakvog pojma ili nisi ni čuo za njih – šta je tu problem? Problem je što su ljudi suviše složeni i nije im lako da dopru do stvari koje su im u prirodi. Danas je Bog izgovorio mnoge reči kojima je razotkrio ljudsku prirodu i On od ljudi traži da dopru do stvari koje su im u prirodi i da jasno vide njihovu suštinu. To je jedini način da nauče da razlikuju druge i izbegnu da ih drugi navedu na stranputicu ili da te druge obožavaju, da im se dive ili da ih slede. Ako neko ne razume istinu, onda on neće moći da vidi kakvi su ljudi u stvari i verovatno će ga oni navesti na stranputicu i sputati. Stoga, oni koji veruju u Boga moraju da razumeju istinu, moraju više da čitaju Božje reči, da spoznaju ljudsku prirodu i da dopru do ljudske suštine putem Božjeg razotkrivanja. Razotkrivanje Božje reči otkriva čovekovu prirodu, uči ljude o tome šta je njihova suština i omogućava im da dopru do suštine svoje iskvarenosti. To je veoma važno. Sotona je zbrkan i teško je protumačiti đavolske reči koje izgovara. Bog ga je upitao: „Odakle dolaziš?” Na to je Sotona odgovorio: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7). Razmislite pažljivo o njegovom odgovoru. Da li on dolazi ili odlazi? Teško je shvatiti značenje tih reči i zato kažem da su zbrkane. Po tim rečima se može videti da je Sotona zbrkan. Kada Sotona iskvari ljude, i oni sami postanu zbrkani. U svemu što rade im nedostaju umerenost, merila i načela. Stoga, svako može lako da zaluta. Sotona je namamio Evu rekavši joj: „Zašto ne pojedeš plod sa tog drveta?” Na to je Eva odgovorila: „Bog nam je rekao da ćemo umreti ako pojedemo nešto sa tog drveta.” Onda je Sotona rekao: „Ne mora da znači da ćeš umreti ako pojedeš plod sa tog drveta.” U tim rečima krila se namera da iskuša Evu. Umesto da kaže da ona sigurno neće umreti ako pojede plod sa tog drveta, on je jednostavno rekao da ne mora da znači da će umreti, što ju je navelo da pomisli: „Ako ne mora da znači da ću umreti, onda mogu da pojedem!” Nije mogla da se odupre iskušenju i pojela je plod. Na taj način je Sotona postigao svoj cilj da navede Evu na greh. On nije preuzeo odgovornost za to, jer je nije naterao da ga pojede. U svakom čoveku leži sotonska narav; svako ljudsko srce sadrži bezbroj otrova kojim Sotona iskušava Boga i mami čoveka. Ponekad je čovekov govor prožet Sotoninim glasom i tonom, kao i namerom da iskuša i namami. Čovekove ideje i misli ispunjene su Sotoninim otrovima i ispuštaju svoj smrad. Ponekad i čovekovi pogledi ili postupci smrde na iskušenje i namamljivanje. Neki ljudi kažu: „Ako samo sledim tako, sigurno ću nešto dobiti. Mogu da sledim Boga do samog kraja čak i ako ne stremim istini Odričem se stvari i iskreno se dajem Bogu. Imam snage da izdržim do samog kraja. Čak i ako malo prestupim, Bog će imati milosti prema meni i neće me napustiti.” Oni i ne znaju šta govore. U ljudima ima toliko toga iskvarenog – kako mogu da se promene ako ne streme istini S obzirom na stepen svoje iskvarenosti, ljudi u svakom trenutku mogu da padnu i izdaju Boga ako ih Bog ne štiti. Da li veruješ u to? Čak i ako se nateraš, ne možeš da stigneš do kraja, jer u ovoj završnoj fazi Svog dela Bog stvara grupu onih koji pobeđuju. Da li je to stvarno tako lako kao što misliš? Ovaj konačan preobražaj ne zahteva da se neko promeni 100 posto, pa čak ni 80 posto, već barem 30 ili 40 posto. U najmanju ruku, moraš da iskopaš, očistiš i preobraziš ono što se u tebi opire Bogu i što je duboko usađeno u tvom srcu. Tek tada ćeš dostići spasenje. Tek kada se preobraziš od 30 do 40 posto, kako Bog to zahteva, a poželjno je od 60 do 70 posto, pokazaće se da si dostigao istinu i da si u osnovi usklađen s Bogom. Sledeći put kad te nešto snađe, nećeš biti sklon tome da se opireš Bogu niti da uvrediš Njegovu narav. Samo na taj način možeš da budeš usavršen i da zadobiješ Božje odobravanje.

Neki ljudi verovanje u Boga doživljavaju na veoma jednostavan način. Oni misle ovako: „Verovati u Boga znači prisustvovati okupljanjima, moliti se, slušati propovedi, razgovarati u zajedništvu, pevati, slaviti Boga i obavljati neke dužnosti. Zar to nije suština verovanja u Boga?” Upravo sada vi i dalje ne razumete u potpunosti značaj vere u Boga ma koliko godina da verujete u Njega. U stvari, značenje vere u Boga je tako duboko da ako su nečija iskustva suviše površna, taj neko neće biti u stanju da ga shvati. Kada on to iskusi do samog kraja, Sotonina narav i sotonski otrovi u njemu moraju biti očišćeni i preobraženi. Ljudi moraju da se naoružaju mnogim istinama, da ispune merila koje Boga zahteva od njih i da budu u stanju da Mu se iskreno pokore i da Ga obožavaju. Tek tada oni istinski dostižu spasenje. Ako si i dalje isti kao što si i bio pre nego si ušao u religiju, ako samo recituješ reči i doktrine i poješ slogane, ako ispoljavaš malo dobrog ponašanja i učiniš par dobrih postupaka i ako se uzdržavaš od određenih grešnih stvari, bar onih očiglednih, to ne znači da si zakoračio na pravi put verovanja u Boga. Da li to što se držiš pravila znači da si na pravom putu? Da li to znači da si načinio pravi izbor? Ako se stvari u tvojoj prirodi ne promene, onda i dalje možeš da se opireš Bogu i da Ga na kraju uvrediš. To je najveći problem. Može li se reći da si istinski dostigao spasenje ako ne rešiš taj problem u svom verovanju u Boga? Šta tačno hoću time da kažem? Hoću da u svom srcu shvatite da se vera u Boga ne može razdvojiti od Njegove reči niti se može razdvojiti od Sȃmog Boga i istine. Moraš da izabereš pravi put i da uložiš napor radi istine i Božje reči. Ne možeš da dostigneš samo delimično ili grubo razumevanje i to je onda to. Samozavaravanje je samo štetno za tebe. Nije dobro zasnivati svoju veru na sopstvenim uobraziljama. Ako veruješ do kraja, ali Bog nije u tvom srcu, ako samo brzo listaš Njegove reči i kasnije ne možeš da ih se setiš i ako Bog nema mesta u tvom srcu, onda si gotov. Šta to znači da se „vera u Boga ne može razdvojiti od Njegove reči”? Da li vi to razumete? Da li je to protivrečno izjavi: „vera u Boga ne može se razdvojiti od Sȃmog Boga”? Kako možeš da nosiš Boga u srcu ako ti Njegove reči nisu u srcu? Ako veruješ u Boga, ali u tvom srcu nema Njega, Njegove reči i Njegovog usmeravanja, onda si ti u potpunosti gotov. Ako ne možeš da rešiš čak ni neku sitnicu u skladu s Božjim zahtevima, još manje ćeš ispuniti Božje zahteve kada se radi o nekoj velikoj stvari koja se tiče načela. Onda nećeš imati nikakvo svedočenje, što može biti problem; to dokazuje da nemaš ništa i da nisi zadobio nijednu istinu.

Postoje neke stvari koje se ne mogu objasniti konkretnim detaljima. Moći ćete u potpunosti da ih shvatite tek kada vas Sveti Duh jednog dana prosveti. Za sada, Ja mogu samo da ih izrazim u par reči, koje ljudima mogu delovati kao krajnje obične ili čak nelogične i to je sve. Da li znate šta stranci misle o Božjem izabranom narodu u Kini? Oni vam toliko zavide kada vide da verujete u Boga i da sledite Hrista u Kini, da podnosite toliko progona i nedaća, da uživate u Božjoj reči i Njegovom delu i da dobijate toliko toga! Stranci imaju jednu želju – oni misle u sebi: „I ja hoću da iskusim Božje delo. Bez obzira na to šta treba da podnesem, i ja hoću da zadobijem istinu! I ja hoću više znanja i veći rast, ali na žalost, nisam u pravom okruženju.” Oni misle da su Kinezi tako blagosloveni, ali uprkos tome, vi i dalje mislite da su oni ti koji su blagosloveni i zavidite im. Svoju sreću zaista uzimate zdravo za gotovo. Bog završava ovu grupu ljudi u zemlji velike crvene aždaje i dozvoljava im da izdrže tu patnju. Može se reći da je to veliko Božje uzdizanje! U prošlosti je Bog rekao: „Davno sam slavu Moju doneo iz Izraela na Istok”. Sada da li shvatate značenje ove izjave? Kako bi ubuduće trebalo da idete svojim putem? Kako bi trebalo da težite istini? Kako možete da primite delo Svetoga Duha bez težnje ka istini? Ako Sveti Duh prestane da deluje u vama, naći ćete se u kranje opasnom položaju. Šta predstavlja to malo patnje koju sada trpite? Da li znate šta će to učiniti za vas? Možete li da težite istini a da ne patite? Možete li da na taj način zadobijete istinu? Možete li da date istinsko svedočenje? Ako možete da shvatite takve stvari, nećete osećati da patite. Čak i budete još više patili, činiće vam se da to nije ništa.

Jesen 1999. godine