Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Kada je reč o vršenju dužnosti u skladu sa merilom, naglasak je na izrazu „u skladu sa merilom”. Kako onda treba definisati izraz „u skladu sa merilom”? I tu postoje istine koje treba tražiti. Da li je obavljanje tek nekog osrednjeg posla u skladu sa merilom? Da bismo detaljnije shvatili kako razumeti i sagledati izraz „u skladu sa merilom”, moramo da razumemo mnoge istine i da o istini više razgovaramo. Tokom obavljanja dužnosti, morate da razumete istinu i načela; samo tada možete postići vršenje dužnosti u skladu sa merilom. Zašto bi ljudi trebalo da obavljaju svoje dužnosti? Kada jednom počnu da veruju u Boga i kad prihvate Njegov nalog, ljudi imaju svoj udeo u odgovornosti i obavezama u radu Božje kuće i na mestu Božjeg delovanja, a zauzvrat, zbog te odgovornosti i obaveze, postaju sastavni deo Božjeg dela i jedan su od primalaca Njegovog dela i Njegovog spasenja. Postoji prilično značajna veza između ljudskog spasenja i pitanja kako ljudi obavljaju svoje dužnosti, da li mogu dobro da ih obavljaju i da li mogu da ih obavljaju u skladu sa merilom. Pošto si postao deo Božje kuće i prihvatio Njegov nalog, sada imaš dužnost. Nije na tebi da kažeš kako ta dužnost treba da se obavlja, već je na Bogu da to kaže, na istini je da to kaže, i to je određeno standardima istine. Zato bi ljudi trebalo da znaju, da razumeju i da budu načisto s tim kako Bog procenjuje ljudske dužnosti i na osnovu čega ih procenjuje – to je nešto što je vredno traganja. U Božjem delu, različiti ljudi primaju različite dužnosti. To jest, ljudi različitog dara, kova, uzrasta i stanja primaju različite dužnosti u različito vreme. Bez obzira na to koju dužnost si primio i bez obzira na vreme ili okolnosti u kojima si primio dužnost, tvoja dužnost je samo odgovornost i obaveza koju treba da izvršiš, to nije tvoj poduhvat, a još manje je to tvoj posao. Standard koji Bog zahteva za vršenje dužnosti jeste da vršenje bude „u skladu sa merilom”. Šta znači da bude „u skladu sa merilom”? To znači ispuniti Božje zahteve i udovoljiti Mu. Bog mora da kaže da je to u skladu sa merilom i On to mora da odobri. Tek tada će vršenje tvoje dužnosti biti u skladu sa merilom. Bez obzira na to koliko dugo obavljaš svoju dužnost ili koliku si cenu platio, ako Bog kaže da nije u skladu sa merilom, onda nije u skladu sa merilom. Šta će onda biti rezultat toga? Sve će biti svrstano u službovanje. Samo će mali broj službenika, oni odanog srca, biti pošteđeni. Ako nisu odani u svom službovanju, onda nema nade da će biti pošteđeni. Iskreno rečeno, biće uništeni u katastrofi. Ako čovek nikada ne postigne cilj kada vrši svoju dužnost, biće mu oduzeto pravo da obavlja dužnost. Kada im se to pravo oduzme, neki ljudi će biti odbačeni. Nakon što budu odbačeni, biće zbrinuti na druge načine. Da li „zbrinuti na druge načine” znači da će biti eliminisani? Ne nužno. Bog uglavnom gleda da li se čovek pokajao. Zato je način na koji obavljaš svoju dužnost ključan i ljudi bi tome trebalo ozbiljno i savesno da pristupe. Pošto je obavljanje dužnosti direktno povezano sa tvojim život-ulaskom i ulaskom u istina-stvarnosti, kao i sa velikim pitanjima kao što su tvoje spasenje i usavršavanje, kada veruješ u Boga, obavljanje dužnosti mora da se tretira kao prvi i najvažniji zadatak. Po pitanju toga ne možeš da budeš smeten.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”

Svi koji veruju u Boga treba da razumeju Njegove namere. Samo oni koji dobro obavljaju svoje dužnosti mogu da zadovolje Boga i samo ako ispune Božji nalog, može se smatrati da su dovoljno dobro obavili dužnost. Postoji standard za ispunjenje Božjeg naloga. Gospod Isus je rekao: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom”. „Voleti Boga” je jedan aspekt onoga što Bog zahteva od ljudi. Gde bi ovaj zahtev trebalo da se ispolji? U tome da moraš da ispuniš Božji nalog. U praktičnom smislu, to znači da dobro obavljaš svoju dužnost kao ljudsko biće. Koji je, dakle, standard za dobro obavljanje svoje dužnosti? To je Božji zahtev da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Trebalo bi ovo lako da razumeš. Da bi ispunio Božji zahtev, prvenstveno moraš da uložiš celog sebe u svoju dužnost. Ako možeš da uložiš celog sebe, onda će ti biti lako da postupaš svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Ako obavljaš svoju dužnost oslanjajući se samo na uobrazilju svog uma i na svoj dar, možeš li da ispuniš Božji zahtev? Sasvim sigurno da ne. Dakle, koji je standard koji moraš da zadovoljiš kako bi ispunio Božji nalog i obavio svoju dužnost odano i dobro? To znači da treba da obavljaš svoju dužnost svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Ako pokušaš dobro da obavljaš svoju dužnost bez bogoljubivog srca, to neće biti moguće. Ako tvoje bogoljubivo srce postane sve jače i iskrenije, onda ćeš prirodno moći dobro da obavljaš svoju dužnost svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom, svom svojom snagom – poslednje je „svom svojom snagom”, a „svim svojim srcem” je na prvom mestu. Ako ne obavljaš svoju dužnost svim srcem, kako možeš da je obavljaš svom snagom? Zato, ako samo pokušavaš da obavljaš svoju dužnost svom snagom, ne možeš da postigneš nikakve rezultate – niti da živiš po načelima. Šta je najvažnije što Bog zahteva? (Da obavljamo dužnost svim srcem.) Bez obzira na to koju ti dužnost ili stvar Bog poveri, ako samo teško radiš, jurcaš unaokolo i ulažeš napor, da li na taj način postupaš u skladu sa načelima istine? Da li možeš da postupaš u skladu sa Božjim namerama? (Ne.) Kako onda možeš da se uskladiš sa Božjim namerama? (Ako obavljam dužnost svim srcem.) Lako je izgovoriti reči „svim srcem” i ljudi ih često izgovaraju, pa kako možeš to da radiš svim srcem? Neki ljudi kažu, „To je kada radiš stvari uz malo više truda i iskrenosti, više razmišljaš, ne dozvoljavaš da ti bilo šta drugo okupira misli i samo se fokusiraš na to kako da obaviš zadatak, zar ne?” Da li je to tako jednostavno? (Nije.) Pa hajde da popričamo o nekoliko osnovnih načela primene. Shodno načelima koje obično primenjujete ili posmatrate, šta treba prvo da uradite da biste obavljali poslove svim srcem? Morate da koristite sav svoj um, svu svoju energiju i da uložite celog sebe u ono što radite, a ne da budete površni. Ako čovek nije u stanju da radi stvari svim srcem, onda je izgubio srce, što je isto kao da je izgubio dušu. Njegove misli će lutati dok govori, nikada neće uložiti celog sebe u ono što radi i biće nepromišljen u svemu što radi. Shodno tome, neće moći dobro da obavlja stvari. Ako ne obavljaš svoju dužnost svim srcem i ne ulažeš celog sebe, loše ćeš obavljati svoju dužnost. Čak i ako obavljaš svoju dužnost nekoliko godina, nećeš to moći adekvatno da radiš. Ne možeš ništa dobro da radiš ako ne uložiš celog sebe. Neki ljudi nisu marljivi radnici, uvek su nestabilni i hiroviti, ciljevi su im previsoki i ne znaju gde su ostavili svoja srca. Da li takvi ljudi imaju srca? Kako možete da prepoznate da li neko ima srce ili ne? Ako čovek koji veruje u Boga retko čita Božje reči, da li on ima srce? Ako se nikada ne moli Bogu ma šta da se desi, da li ima srce? Ako nikada ne traži istinu bez obzira s kakvim teškoćama se suočava, da li ima srce? Neki ljudi obavljaju svoje dužnosti godinama bez postizanja ikakvih jasnih rezultata, da li oni imaju srca? (Nemaju.) Da li ljudi koji nemaju srca mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Kako ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti svim srcem? Pre svega, morate da razmišljate o odgovornosti. „Ovo je moja odgovornost, moram da je prihvatim. Ne mogu da pobegnem sada kada sam najpotrebniji. Moram dobro da obavljam svoju dužnost i da polažem račune Bogu.” To znači da imate teorijsku osnovu. Ali da li to što imate samo teorijsku osnovu znači da svoju dužnost obavljate svim srcem? (Ne znači.) Još uvek ste daleko od toga da ispunite Božje zahteve da biste ušli u istina-stvarnost i obavljali svoju dužnost svim srcem. Šta onda znači obavljati svoju dužnost svim srcem? Kako ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti svim srcem? Pre svega, morate da razmislite: „za koga obavljam ovu dužnost? Da li to činim za Boga, za crkvu ili za neku osobu?” To mora da vam bude jasno. Takođe: „Ko mi je poverio ovu dužnost? Da li je to bio Bog, neki starešina ili crkva?” I to treba razjasniti. Možda se to čini kao mala stvar, ali ipak, da biste to razrešili, morate da tragate za istinom. Recite Mi, da li su vam neki starešina, delatnik ili crkva poverili vašu dužnost? (Nisu.) Dobro je, sve dok si svim srcem siguran u to. Moraš da potvrdiš da ti je Bog poverio tvoju dužnost. Možda deluje da ti je dužnost poverio crkveni starešina, ali u stvari, sve je to Božije uređenje. Ponekad je jasno da je dužnost stvar ljudske volje, ali čak i tada, prvo moraš da je prihvatiš od Boga. To je ispravan način da je iskusiš. Ako prihvatiš dužnost od Boga i svesno se pokoriš Njegovom uređenju, ako istupiš kako bi prihvatio Njegov nalog – ako postupiš na ovaj način, zadobićeš Božje usmeravanje i delo.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli?”

Bez obzira na to koju dužnost obavljate, načela koja morate da razumete i istine koje morate da sprovodite u delo su isti. Bilo da se od tebe traži da budeš starešina ili delatnik, da kao domaćin kuvaš jela, da brineš o nekim spoljnim poslovima ili da obavljaš neki fizički posao, istina-načela koja treba poštovati u obavljanju svih tih različitih dužnosti su ista, u smislu da se moraju zasnivati na istini i na Božjim rečima. Koje je onda najvažnije i glavno među ovim načelima? Posvetiti svoje srce, razum i sav svoj trud dobrom obavljanju dužnosti, i obavljati je prema zahtevanim standardima. Da bi svoju dužnost obavljao kako treba i da bi je obavljao u skladu sa merilom, moraš znati šta je dužnost. Šta je uopšte dužnost? Je li dužnost tvoja karijera? (Ne.) Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojoj karijeri, ako si spreman da se oko nje svojski potrudiš kako bi drugi mogli da vide koliko si uspešan i istaknut, ako smatraš da ona tvom životu daje smisao, da li je to gledište ispravno? (Nije.) U čemu grešiš? Pogrešno je Božji poziv prihvatiti kao da se radi o nekakvom poduhvatu. Iako ljudima to deluje kako treba, za Boga to predstavlja kretanje pogrešnim putem, kršenje istina-načela i On to osuđuje. Da bi se zadovoljile Božje namere, dužnost se mora obavljati u skladu sa Božjim zahtevima i istina-načelima. Kršenje istina-načela i postupanje prema ljudskim sklonostima predstavlja greh. To se protivi Bogu i zahteva kaznu. Takva sudbina čeka sve one glupe i neuke ljude koji ne prihvataju istinu. Onima koji veruju u Boga treba da bude jasno šta Bog od ljudi zahteva. Ova vizija mora biti jasna. Hajde da prvo porazgovaramo o tome šta je dužnost. Dužnost nije tvoja lična operacija, tvoja lična karijera ni tvoj lični posao; ona je Božje delo. Božje delo zahteva tvoju saradnju, iz koje se rađa tvoja dužnost. Čovekova dužnost je onaj deo Božjeg dela u kome čovek mora da sarađuje. Dužnost je segment Božjeg dela – to nije tvoja karijera, niti su to tvoji porodični ili lični poslovi u životu. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost da se baviš spoljnim ili unutrašnjim pitanjima, da li ona podrazumeva psihički ili fizički rad, to je dužnost koju treba da obaviš, ona je posao crkve, ona čini jedan deo Božjeg plana upravljanja i ona je poziv koji ti je Bog uputio. Ona nije tvoj lični posao. Prema tome, kako treba da se odnosiš prema svojoj dužnosti? U najmanju ruku, svoju dužnost ne smeš da obavljaš onako kako se tebi dopada, ne smeš da se ponašaš nepromišljeno. Na primer, ako si zadužen da za svoju braću i sestre spremaš hranu, to je tvoja dužnost. Kako treba da se odnosiš prema ovom zadatku? (Treba da tragam za istina-načelima.) Kako se traga za istina-načelima? Ovo se dotiče stvarnosti i istine. Moraš da razmisliš o tome kako da istinu sprovodiš u delo, kako da ovu dužnost obavljaš pravilno i koje aspekte istine ova dužnost podrazumeva. Prvi korak je da moraš najpre da spoznaš sledeće: „Ja ne kuvam za sebe. Ovo je dužnost koju obavljam.” Ovim je obuhvaćen aspekt vizije. Šta je sa drugim korakom? (Moram da razmislim kako da dobro skuvam obrok.) Koji je kriterijum za dobro kuvanje? (Moram da težim Božjim zahtevima.) Tako je. Jedino su Božji zahtevi istina, merilo i načelo. Kuvanje prema Božjim zahtevima jeste jedan aspekt istine. Moraš pre svega da razmotriš ovaj aspekt istine, a zatim da razmisliš: „Bog mi je poverio ovu dužnost da je obavljam. Koje merilo Bog zahteva?” Ovakvo polazište je neophodno. Dakle, kako treba da kuvaš da bi ispunio Božje merilo? Hrana koju kuvaš mora da bude zdrava, ukusna, čista i da ne škodi telu – to su pojedinosti koje se podrazumevaju. Dokle god kuvaš prema ovom načelu, hrana koju spremaš biće u skladu s Božjim zahtevima. Zašto ovo kažem? Zato što si težio načelima ove dužnosti i nisi prekoračio domen koji je Bog odredio. Ovo je pravi način pripreme hrane. Svoju dužnost si obavio kako treba i učinio si to na zadovoljavajući način.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”

Ma koju dužnost da obavljate, morate stremiti ka istina-načelima, razumeti Božje namere, znati koji su Njegovi zahtevi u vezi sa dotičnom dužnošću i razumeti šta kroz tu dužnost treba da postignete. Jedino tako ćete moći da svoj posao obavljate u skladu s načelom. U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći ono što biste želeli da učinite, ono što biste rado učinili, niti ono čime biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti uzdaš u svoje lične afinitete, ako misliš da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Boga učiniti srećnim, i ako svoje lične afinitete silom namećeš Bogu ili ih sprovodiš u delo kao da su istina, ako ih poštuješ kao da su istina-načela, zar to nije pogrešno? Ovo nije obavljanje dužnosti i takvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači pravilno izvršavati svoju dužnost. Budući da su se potrudili i uložili svoje srce u to, da su se pobunili progiv svog tela i patili, pitaju se kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da ispune na zadovoljavajući način? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Njihova greška je bila u tome što nisu težili ispunjenju Božjih zahteva, već su postupali prema sopstvenim zamislima – to je razlog. Prema sopstvenim željama, afinitetima i sebičnim motivima odnosili su se kao da su istina, misleći da je to ono što se Bogu dopada, da su to Njegova merila i zahtevi. Istinom su smatrali ono u šta su verovali da je ispravno, dobro i lepo; ovo je pogrešno. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjim namerama. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li svojim načinom razmišljanja ispunjavaju Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu sa istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu sa merilom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”

Prilikom obavljanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to naprosto radiš površno, da li si pokušao da izbegneš odgovornosti i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio nakon orezivanja – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božje namere. Radeći te stvari, naći ćeš put do primene. Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu u svemu što radiš, sa apsolutnom strogošću i pridržavajući se načela. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna i koja nosi breme; bićeš istinski dobra osoba koja zaista obavlja svoje dužnosti prema standardu i koja u potpunosti proživljava lik prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada obavljaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine i da uspeju da deluju principijelno, kao i da obave svoje dužnosti poštujući standarde. Ljudi koji se ponašaju principijelno obavljaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu nadmeni, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto što je štetno za obavljanje njihovih dužnosti, ili što ih malo pritiska ili izaziva uznemirenost dok te dužnosti obavljaju, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, odlučan sam da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je podario Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!” Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Prosto otaljavanje dužnosti je najveća tabu tema. Ako uvek otaljavaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš prema prihvatljivim aršinima. Ako želiš da odano obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa otaljavanjem. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim je primetiš. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost uvek moraš da uložiš svoje srce. Takva prilika se ljudima retko javlja! Kada im Bog da priliku, a oni je ne shvate, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost. Neki ljudi kažu: „Ranije nisam dobro obavljao svoju dužnost, ali sada i dalje želim da je obavljam. Moram da se vratim u kolosek.” Divno je imati ovakvu rešenost, ali mora ti biti jasno kako se dužnost obavlja dobro i moraš da težiš ka istini. Samo oni koji razumeju istinu mogu dobro da obavljaju svoju dužnost. Oni koji ne razumeju istinu nisu kvalifikovani čak ni da službuju. Što ti istina bude jasnija, postajaćeš sve bolji u svojoj dužnosti. Ako možeš da vidiš ovu stvar onakvom kakva jeste, onda ćeš težiti ka istini, i moći ćeš da se nadaš dobrom obavljanju dužnosti. Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: „Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!” Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi. Ako je neko nepouzdana osoba, ni u kom slučaju mu ne poveravaj neki zadatak. Ako ne znaš kakav je neko, ili si samo čuo druge ljude da kažu da je ta osoba dobra u onome što radi, ali u svom srcu nisi u potpunosti siguran, onda sve što možeš da uradiš jeste da joj prvo daš mali, nebitan zadatak. Ako dobro obavi nekoliko malih zadataka, onda mu možeš dati jedan normalan. I tek ako uspešno obavi taj zadatak, treba da mu poveriš važan zadatak. Ako zabrlja u izvođenju normalnog zadatka, onda ta osoba nije pouzdana. Bez obzira da li je zadatak veliki ili mali, ne može joj se poveriti. Ako primetiš osobu koja je ljubazna i odgovorna, koja nikada ne otaljava posao, koja se prema zadacima koje su joj drugi poverili odnosi kao prema svojim, razmatra svaki aspekt zadatka, razmišlja o tvojim potrebama, razmatra svaki ugao gledanja, veoma je temeljna i sve obavlja na pravi način, čime tebe čini posebno zadovoljnim njenim radom – onda je to osoba kojoj se može verovati. Pouzdani ljudi su oni koji imaju ljudskost, a ljudi koji imaju ljudskost poseduju savest i razum i trebalo bi da im bude veoma lako da dobro obavljaju svoju dužnost, jer se prema njoj ophode kao prema svojoj obavezi. Ljudi bez savesti ili razuma neizbežno loše obavljaju svoju dužnost, i nemaju osećaj odgovornosti prema njoj bez obzira na to o čemu je reč. Drugi uvek moraju da brinu o njima, nadgledaju ih i pitaju kako napreduju; u suprotnom, stvari bi mogle da krenu po zlu dok obavljaju svoju dužnost i stvari bi mogle da krenu naopako dok obavljaju zadatak, tako da bi na kraju bila skuplja dara nego mera.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Da bi ispunio svoju dužnost po prihvatljivim aršinima, najpre moraš da razmišljaš na odgovarajući način. Kada se tvoja iskvarena narav razotkrije, moraš da podesiš i sopstveno stanje. Kada si u stanju da se ispravno odnosiš prema svojoj dužnosti, kada se otreseš sputavanja i uticaja svakakvih ljudi, događaja i stvari, kada možeš potpuno da se pokoriš Bogu, onda ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost. Tajna je u tome da svoju dužnost i odgovornosti uvek staviš na prvo mesto. U procesu obavljanja dužnosti, uvek moraš da preispitaš sebe: „Da li imam površan stav prema obavljanju svoje dužnosti? Šta me uznemirava i dovodi do toga da budem površan u obavljanju svoje dužnosti? Da li svoju dužnost obavljam svim srcem i iz sve snage? Da li će ovakvo ponašanje dovesti do toga da mi Bog veruje? Da li se moje srce potpuno pokorilo Bogu? Da li je ovakvo obavljanje dužnosti u skladu s načelima? Da li će ovakvo obavljanje dužnosti postići najbolje rezultate?” Često bi trebalo da razmišljaš o tim pitanjima. Kada otkriješ probleme, treba aktivno da tražiš istinu i da pronađeš odgovarajuće Božje reči da te probleme rešiš. Tako ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost i imaćeš mir i radost u srcu. Ako se pri obavljanju dužnosti često javljaju problemi, većina potiče iz tvojih problematičnih namera – to su problemi iskvarene naravi. Kada se nečija iskvarena narav razotkrije, ta osoba će imati probleme u svom srcu i njeno stanje će biti nenormalno, što će direktno uticati na njenu sposobnost da obavlja dužnost. Problemi koji utiču na nečiju sposobnost da obavlja dužnost su veliki i ozbiljni problemi; oni mogu direktno da utiču na odnos te osobe sa Bogom. Na primer, neki ljudi razvijaju predstave i pogrešno razumevanje Boga kada im nesreće zadese porodicu. Neki ljudi postaju negativni kada se na dužnosti suoče s teškoćama, niko ih ne vidi niti ih hvali. Neki ljudi ne obavljaju dobro svoju dužnost, uvek su površni i žale se na Boga kada prolaze kroz orezivanje. Neki ljudi nisu voljni da obavljaju svoju dužnost jer stalno smišljaju način da se izvuku iz nje. Svi ovi problemi neposredno utiču na normalan odnos sa Bogom. Sve su to problemi iskvarene naravi. Svi oni proističu iz činjenice da ljudi ne poznaju Boga, da uvek spletkare i misle na sebe, što ih sprečava da vode računa o Božjim namerama i da se pokore Božjim planovima. To izaziva svakojake negativne emocije. Takvi su upravo ljudi koji ne tragaju za istinom. Kada naiđu na sitne probleme, oni postaju negativni i slabi, ispoljavaju frustraciju zbog obavljanja svoje dužnosti, buntovni su i opiru se Bogu, žele da odustanu od svoje dužnosti i da izdaju Boga. Sve to su različite posledice izazvane ograničenjima iskvarene naravi. Osoba koja voli istinu u stanju je da ostavi po strani svoj život, budućnost i sudbinu i da samo želi da traži i stekne istinu. Misli da nema dovoljno vremena, strepi da neće moći dobro da obavlja svoju dužnost, i da neće moći da bude usavršena, pa je u stanju da sve odbaci. Samo razmišlja da se okrene ka Bogu i da Mu se pokori. Ne plaši se nikakvih poteškoća, a ako se oseća negativno ili slabo, ona to prirodno rešava čitajući nekoliko odlomaka iz Božjih reči. Ljudi koji ne tragaju za istinom uznemireni su i, bez obzira na to koliko delite istinu drugujući s njima, oni nisu u stanju da u potpunosti reše svoje probleme. Čak i ako se na trenutak prizovu svesti i budu u stanju da prihvate istinu, ipak će kasnije odustati od nje, tako da je veoma teško izaći na kraj s takvim osobama. Ne radi se o tome da takva osoba ne razume ništa od istine, već o tome da ona ne ceni i ne prihvata istinu u svom srcu. Na kraju, to dovodi do toga da nisu u stanju da ostave po strani svoju volju, sebičnost, budućnost, sudbinu i odredište, koji im se onda uvek pojave da ih uznemire. Ako je osoba u stanju da prihvati istinu, onda će, kako bude shvatala istinu, sve one stvari koje pripadaju iskvarenoj naravi prirodno nestajati i ona će imati ulazak u život i rast; više neće biti neuko dete. Kada osoba ima rast, ona postaje sve sposobnija da razume stvari, sve sposobnija da razlikuje sve vrste ljudi i neće je sputati niti jedna osoba, događaj, ni stvar. Na nju neće uticati ništa što bilo ko kaže ili uradi. Ona neće biti podložna uplitanju sotonskih zlih sila, niti će je obmanjivati i uznemiravati lažne vođe i antihristi. Ako se to dogodi, zar se rast te osobe neće postepeno povećavati? Što više bude razumela istinu, njen život će brže napredovati, biće joj lako da uspešno obavi svoju dužnost i da uđe u istina-stvarnost. Kada budeš posedovao ulazak u život i kada tvoj život bude postepeno rastao, tvoje stanje će bivati sve normalnije. Ljudi, događaji i stvari koji su nekada mogli da te uznemire i sputaju više ti neće predstavljati problem. Više nećeš imati poteškoća u obavljanju svoje dužnosti, a tvoj odnos sa Bogom postajaće sve normalniji. Kada saznaš kako da se osloniš na Boga, kada saznaš kako da tražiš Božje namere, kada saznaš gde ti je mesto, kada saznaš šta treba, a šta ne treba da radiš i koje stvari zahtevaju od tebe da preuzmeš odgovornost, zar tvoje stanje neće postajati sve normalnije? Takav život ti neće biti naporan, zar ne? Ne samo da nećeš biti umoran, već ćeš se osećati posebno opušteno i srećno. Zar to neće biti razlog da se tvoje srce ispuni svetlošću? Tvoj način razmišljanje će biti normalan, otkrivenja tvoje iskvarene naravi će se prorediti i moći ćeš da živiš u prisustvu Boga, da proživiš normalnu ljudskost. Kada ljudi vide tvoj mentalni stav, pomisliće da je došlo do velike promene u tebi. Oni će poželeti da se druže s tobom, osetiće mir i radost u svojim srcima, a i oni sami će imati koristi. Kako se tvoj rast bude povećavao, tvoj govor i dela postajaće sve primereniji i principijelniji. Kada vidiš ljude koji su slabi i negativni, moći ćeš da im pružiš značajnu pomoć – ali ne sputavajući ih, niti im držeći predavanja, već koristeći sopstvena stvarna iskustva kako bi im pomogao i bio od koristi. Tako se nećeš samo iscrpljivati u domu Božjem, već ćeš biti korisna osoba, sposobna da preuzme odgovornost na sebe i sposobna da čini značajnije stvari u domu Božjem. Zar to nije osoba kakvu Bog voli? Ako si osoba koju Bog voli, zar te neće onda svi voleti? (Hoće.) Zašto je Bog zadovoljan takvom osobom? Zato što je ona u stanju da radi praktične stvari pred Njim, nije sklona laskanju, bavi se praktičnim stvarima i može da pomogne i da vodi druge govoreći o svojim istinskim iskustvima. Ona je u stanju da pomogne drugima da reše bilo koji problem, a kada postoje poteškoće u radu crkve, u stanju je da vodi napred, aktivno rešavajući probleme. To znači verno obavljati svoju dužnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”

Na početku ljudi ne žele da primenjuju istinu. Uzmite, na primer, odano obavljanje dužnosti: u izvesnoj meri razumeš obavljanje svojih dužnosti i odanost Bogu i ujedno u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da budeš potpuno odan Bogu? Kada ćeš biti u stanju da sasvim pošteno obavljaš svoje dužnosti? Za to je potreban proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će te možda orezati, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči će biti uperene u tebe, svi će te ispitivati i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je loše radio, da je neprihvatljivo to što nisi bio odan u obavljanju svoje dužnosti i da ne smeš da budeš površan! Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše neumerenih želja dok obavljaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene praktične probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoja iskvarena narav počeće postepeno da se pročišćava. Što se više tvoja iskvarena narav bude pročistila, to će se više tvoja život-narav preobraziti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”

Ako želiš da obavljanje tvoje dužnosti bude zadovoljavajuće, onda, tokom njenog obavljanja, najpre moraš da postigneš skladnu saradnju. Trenutno postoje neki ljudi koji već primenjuju skladnu saradnju. Nakon što su razumeli istinu, premda nisu u stanju da je u potpunosti primene, i premda na tom putu nailaze na neuspehe, slabosti i odstupanja, oni i dalje teže ka istina-načelima. Oni se, dakle, nadaju da će postići skladnu saradnju. Na primer, ponekad možeš da pomisliš da je ispravno ono što radiš, ali si takođe u stanju da ne budeš samopravedan. Možeš da raspravljaš s drugima i da zajedno razgovarate o istina-načelima sve dok ona ne postanu jasna i očigledna, tako da ih svi razumeju i svi se slože da će takvi postupci doneti najbolji rezultat. Svi takođe treba da se slože da ih to neće udaljiti od načela, da će uzimati u obzir interese Božje kuće i da će u najvećoj meri zaštititi interese Božje kuće. Ova vrsta praktičnog postupanja u skladu je sa istina-načelima. Iako krajnji rezultat možda neće uvek biti onakav kakav si zamislio, put, pravac i cilj tvojih praktičnih postupaka bili su ispravni. A kako Bog to vidi? Kako Bog to definiše? Bog će reći da je obavljanje tvoje dužnosti u skladu sa merilom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”

Šta neko mora da uradi da bi dobro obavljao svoju dužnost? Mora da se usredsredi na to da je obavlja svim srcem i iz sve snage. Obavljanje dužnosti svim srcem i svom snagom znači usmeriti sve svoje misli na obavljanje dužnosti i ne dozvoliti da ih okupira nešto drugo, a zatim koristiti svu svoju snagu, učiniti sve što je u tvojoj moći i uneti u to svoj kov, talente, sposobnosti i sve što si razumeo kako bi se nosio sa određenim zadatkom. Ako imaš sposobnost shvatanja i razumevanja i imaš dobru ideju, moraš o tome da razgovaraš s drugima. To znači skladna saradnja. Na taj način ćeš dobro obaviti svoju dužnost, tako ćeš postići zadovoljavajući učinak svoje dužnosti. Ako uvek želiš da sve preuzmeš na sebe, ako uvek hoćeš da sam radiš velike stvari, ako uvek hoćeš da ti budeš u centru pažnje a ne drugi, da li obavljaš svoju dužnost? To što radiš naziva se autokratija; samo se izvodi predstava. To je sotonsko ponašanje, a ne obavljanje dužnosti. Niko, bez obzira na svoje sposobnosti, darovitost ili posebne talente, ne može sav posao da preuzme na sebe, već mora da nauči da skladno sarađuje ako želi dobro da uradi crkveni posao. Zato je skladna saradnja načelo prema kojem se obvljanje dužnosti sprovodi u delo. Sve dok radiš svim srcem, svom snagom i uz potpunu odanost, i sve dok nudiš sve što možeš da uradiš, ti dobro obavljaš svoju dužnost. Ako imaš neku misao ili ideju, reci to drugima; nemoj to čuvati za sebe i kriti – ako imaš predloge, iznesi ih; čija god bila ideja koja je u skladu s istinom, treba je prihvatiti i poslušati. Čini tako i ostvarićeš skladnu saradnju. To znači odano obavljati svoju dužnost. Prilikom obavljanja dužnosti, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe niti se od tebe traži da se na smrt iscrpljuješ i da budeš „jedini cvet koji cveta” ili da se izdvajaš; od tebe se očekuje da naučiš kako da skladno sarađuješ s drugima, kako da činiš sve što možeš, da ispunjavaš svoje obaveze i da koristiš svu svoju energiju. To znači obavljati svoju dužnost. Obavljati svoju dužnost znači pokazati svu snagu i svetlost koju imaš da bi ostvario neki rezultat. To je dovoljno. Ne pokušavaj stalno da se razmećeš, stalno da govoriš bombastične stvari, da sve radiš sam. Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja. Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno. Šta radiš? Ometaš i podrivaš druge. Ometanje i podrivanje drugih je igranje uloge Sotone; to nije obavljanje dužnosti. Ako stalno činiš nešto što ometa i podriva druge, onda, bez obzira na to koliko napora ulažeš ili koliko vodiš računa, Bog to neće pamtiti. Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da radiš zajedno s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si ti prava osoba. Ponekad možeš da rešiš problem u jednoj jedinoj rečenici i to na korist svih; ponekad, nakon tvoje besede o samo jednoj izjavi o istini, svako nađe put do praktičnog postupanja, svi mogu skladno da rade zajedno, svi teže istom zajedničkom cilju i dele iste nazore i mišljena, pa je zato posao izuzetno efikasan. Iako se možda niko ne seća da si ti imao tu ulogu, a ti možda ne osećaš da si se mnogo potrudio, Bog će videti da si ti neko ko sprovodi istinu u delo, neko ko postupa u skladu s načelima. Bog će pamtiti da si ti tako uradio. To se zove odano obavljanje dužnosti. Zapravo, sve poteškoće na koje naiđeš u obavljanju svoje dužnosti lako se mogu rešiti. Pa stoga, sve dok si iskrena osoba sa srcem naklonjenim Bogu i dok si u stanju da tražiš istinu, nema tog problema koji se ne može rešiti. Ako ne razumeš istinu, onda moraš da naučiš da slušaš. Ukoliko postoji neko ko razume istinu ili govori u skladu s istinom, onda moraš to da prihvatiš i poslušaš. Nikako ne treba da radiš nešto što ometa ili podriva druge, ne postupaj i ne donosi odluke samovoljno. Na taj način nećeš učiniti nikakvo zlo. Moraš ovo da upamtiš: obavljati dužnost nije isto što i baviti se sopstvenim poslom, niti samostalno upravljati. To nije tvoj lični posao; to je crkveni posao, a ti samo doprinosiš svojim sposobnostima. Ono što radiš u okviru Božjeg dela upravljanja samo je mali deo čovekove saradnje. Ti imaš tek malu skrajnutu ulogu. Tvoja odgovornost je tolika. Trebalo bi da u svom srcu nosiš tu razboritost. I stoga, bez obzira na broj ljudi koji zajedno obavljaju svoju dužnost i na poteškoće s kojima se suočavaju, prva stvar koju bi svi trebalo da urade jeste da se mole Bogu i da zajedno razgovaraju, da traže istinu, i potom da utvrde načela praktičnog postupanja. Kada tako obavljaju svoju dužnost, imaće put ka praktičnom postupanju.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”

U Božjoj kući, ma šta da radiš, ti nisi uključen u svoj sopstveni projekat; to je delo Božje kuće, to je Božje delo. Znanje i svest o tome moraš stalno da imaš na umu uz reči: „Ovo nisu moji lični poslovi; izvršavam svoju dužnost i ispunjavam svoju odgovornost. Obavljam crkveni posao. To je zadatak koji mi je Bog poverio i ja ga obavljam za Njega. To je moja dužnost, a ne moj privatni posao.” Ljudi najpre treba ovo da razumeju. Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojim ličnim poslovima i u svom postupanju ne tražiš istina-načela, te dužnost obavljaš shodno svojim ličnim motivima, gledištima i planu, tada ćeš najverovatnije grešiti. Prema tome, kako treba da postupiš ako si napravio vrlo jasnu razliku između svoje dužnosti i svojih ličnih poslova, i ako si svestan da je u pitanju jedna dužnost? (Treba da tražiš ono što Bog zahteva i da tražiš načela.) Tako je. Ako ti se nešto dogodi i ne shvataš istinu, ako imaš određenu predstavu, ali ti stvari i dalje nisu jasne, tad moraš da pronađeš braću i sestre koji shvataju istinu da sa njima u zajedništvu porazgovaraš; to je traženje istine i, povrh svega, to je stav koji treba da imaš prema svojoj dužnosti. O stvarima ne treba da odlučuješ na osnovu onoga što misliš da je primereno, pa da zatim samo presečeš i proglasiš stvar rešenom – time lako nastaju problemi. Dužnost nije tvoj lični posao; pitanja koja se tiču Božje kuće, bilo da su velika ili mala, nisu ničiji lični posao. Sve dok se odnosi na dužnost, to nije tvoja privatna stvar, to nije tvoj lični posao – to je nešto što se tiče istine i načela. Šta je onda prvo što bi trebalo da uradite? Trebalo bi da tragate za istinom i da tražite načela. A ako ne razumete istinu, prvo morate da tražite načela; ako, pak, istinu već sada razumete, biće vam lako da prepoznate načela. Šta treba da uradiš ako ne razumeš načela? Postoji način: možeš da porazgovaraš sa onima koji ih razumeju. Nemoj uvek da pretpostavljaš da sve razumeš i da si uvek u pravu; tako se lako prave greške. Kakva je to narav kada uvek želiš da imaš poslednju reč? To je nadmenost i samopravednost, to znači da postupaš proizvoljno i jednostrano. Neki ljudi misle: „Ja imam fakultetsko obrazovanje, kulturniji sam od vas, imam sposobnost razumevanja. Svi ste vi malog rasta i ne razumete istinu, pa bi trebalo da slušate sve što ja kažem. Samo ja mogu da donosim odluke!” Kakvo je ovo gledište? Ako ovako gledaš na stvari, naići ćeš na probleme; nikada nećeš valjano obavljati svoje dužnosti. Kako možeš valjano da obavljaš svoje dužnosti kada uvek želiš da imaš poslednju reč, bez skladne saradnje? Obavljanje tvojih dužnosti na ovaj način sigurno neće zadovoljiti standarde. Zašto to kažem? Ti uvek želiš da sputavaš druge i da ih nateraš da te slušaju; ne uzimaš u obzir ništa što neko drugi kaže. To je pristrasno i tvrdoglavo ponašanje, a takođe je i nadmenost i samopravednost. Na taj način, ne samo da nećeš uspeti da valjano obaviš svoje dužnosti, već ćeš ometati druge u vršenju njihovih dužnosti. To je posledica nadmene naravi. Zašto Bog zahteva od ljudi skladnu saradnju? S jedne strane, ona je korisna za otkrivanje ljudskih iskvarenih naravi, što im omogućava da spoznaju sebe i da odbace svoje iskvarene naravi, a to koristi njihovom život-ulasku. S druge strane, skladna saradnja je takođe korisna za rad crkve. S obzirom da svima nedostaje razumevanje istine i da svi poseduju iskvarene naravi, ako nema skladne saradnje, onda oni neće biti sposobni da valjano obavljaju svoje dužnosti, što će uticati na rad crkve. To dovodi do ozbiljnih posledica. U sažetku, da bi se postiglo vršenje dužnosti u skladu sa merilom, čovek mora da nauči da skladno sarađuje i da, suočen sa određenim situacijama, razgovara o istini kako bi pronašao rešenja. To je neophodno – to donosi korist ne samo radu crkve već i život-ulasku Božjeg izabranog naroda. (…) Da bi obavljao svoju dužnost u skladu sa merilom, nije važno koliko godina si verovao u Boga, koliko dužnosti si obavio, niti koliko si doprineo Božjoj kući, a još manje je važno koliko iskustva imaš u svojoj dužnosti. Ono glavno što Bog gleda jeste put kojim neka osoba ide. Drugim rečima, On posmatra čovekov stav prema istini i načelima, baš kao i pravac, poreklo i polaznu tačku njegovih postupaka. Bog se fokusira na te stvari; one određuju put kojim hodaš. Ako se, u procesu obavljanja dužnosti, ove pozitivne stvari u tebi uopšte ne vide, ako tvoje sopstvene misli, ciljevi i planovi čine načela, put i osnovu tvojih postupaka, ako polaziš od zaštite vlastitih interesa i čuvanja svog ugleda i položaja, ako funkcionišeš tako da samostalno donosiš odluke i delaš, da je tvoja reč uvek poslednja, da sa drugima nikada ne diskutuješ niti skladno sarađuješ, da nikada ne poslušaš savet kada pogrešiš, a kamoli da tražiš istinu, kako će onda Bog gledati na tebe? Ako tako obavljaš svoju dužnost, to znači da još uvek nisi dostigao standard niti si zakoračio na put težnje ka istini zato što, dok obavljaš svoju dužnost, ne tražiš istina-načela, već uvek postupaš kako ti odgovara i radiš ono što ti se sviđa. To je razlog zašto većina ljudi ne obavlja svoje dužnosti u skladu sa merilom. Kako onda razrešiti ovaj problem? Da li biste rekli da je čoveku teško da ispunjava svoju dužnost u skladu sa merilom? U stvari, i nije; ljudi samo moraju da budu sposobni da zauzmu ponizan stav, da poseduju malo razuma i da usvoje odgovarajući položaj. Koliko god da si obrazovan, koje god nagrade da si osvojio, šta god da si postigao, i koliko god da su tvoj status i položaj možda visoki, moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da prestaneš da pametuješ – sve to ne znači ništa. Koliko god te slavne stvari bile velike, u Božjoj kući ne mogu biti više od istine, jer površne stvari nisu istina i ne mogu zauzeti njeno mesto. Moraš biti jasan po tom pitanju. Ako kažeš: „Vrlo sam nadaren, imam vrlo oštar um, imam brze reflekse, brzo učim i imam izuzetno dobro pamćenje, tako da sam kvalifikovan da donesem konačnu odluku”, ako uvek koristiš te stvari kao kapital i ako misliš da su dragocene i pozitivne, onda je to problem. Ako ti sve to okupira srce i ako se ukoreni u tvom srcu, biće ti teško da prihvatiš istinu – a posledice toga su nezamislive. Stoga, prvo moraš da ostaviš sve to po strani i da se odrekneš svih tih stvari koje voliš, koje ti izgledaju lepo, koje su ti dragocene. Te stvari nisu istina; naprotiv, one mogu da spreče tvoj ulazak u istinu. Sada je najhitnije da obavezno potražiš istinu dok obavljaš svoju dužnost i da postupaš u skladu sa istinom, tako da tvoje obavljanje dužnosti bude u skladu sa merilom jer je vršenje dužnosti u skladu sa merilom tek prvi korak na putu život-ulaska. Šta u ovom slučaju znači „prvi korak”? Znači započeti putovanje. U svemu postoji nešto sa čim se započinje putovanje, nešto što je najosnovnije, najtemeljnije, a postizanje obavljanja dužnosti u skladu sa merilom jeste put život-ulaska. Ako način na koji obavljaš svoju dužnost samo deluje prikladno, ali nije u skladu sa istina-načelima, onda svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa merilom. Kako onda čovek treba da radi na tome? Na tome se mora raditi i moraju se tražiti istina-načela; ključno je biti opremljen istina-načelima. Beskorisno je ako samo popraviš svoje ponašanje i svoju ćud, a ne opremiš se istina-stvarnostima. Možda imaš neki dar ili neku specijalnost. To je dobro. Ali, samo ako ih koristiš u obavljanju svoje dužnosti, znači da ih koristiš na pravi način. Valjano obavljanje dužnosti od tebe ne zahteva da poboljšaš svoju ljudskost ili ličnost, niti da zanemariš svoj dar ili talenat. Nije to ono što se traži. Ključno je da razumeš istinu i da naučiš da se pokoriš Bogu. Gotovo je neizbežno da ćeš pri obavljanju dužnosti otkriti svoju iskvarenu narav. Šta trebaš da uradiš u takvim trenucima? Moraš da tražiš istinu kako bi razrešio taj problem i počeo da postupaš u skladu sa istina-načelima. To kad uradiš, neće ti biti problem da valjano obavljaš svoju dužnost. Kojoj god oblasti da pripada tvoj dar ili specijalnost i u kojoj god oblasti da imaš neko stručno znanje, najprikladnije je da to koristiš u obavljanju dužnosti – jedino se na taj način dužnost valjano obavlja. Jedan deo podrazumeva da se oslanjaš na savest i razum da bi obavljao svoju dužnost, dok se drugi tiče toga da moraš da tragaš za istinom da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Ako na taj način vrši svoju dužnost, čovek zadobija život-ulazak i osposobljava se da obavlja svoju dužnost u skladu sa merilom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”

Sa pozitivne strane gledano, ako u procesu obavljanja dužnosti možeš ispravno da gledaš na svoje dužnosti, ako ih nikada ne napuštaš bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, i ako se, čak i kada drugi gube veru i prestaju da obavljaju svoje dužnosti, ti svoje i dalje čvrsto držiš, ako je od početka do kraja nikada ne napustiš, već do svršetka ostaješ postojan i odan svojim dužnostima, tada istinski postupaš prema svojim dužnostima kao prema dužnostima i pokazuješ potpunu odanost. Ako možeš da ispuniš ovaj standard, u suštini si dostigao nivo obavljanja svojih dužnosti u skladu sa merilom; to je pozitivna strana toga. Međutim, sa negativne strane gledano, pre nego što dostigneš ovaj standard, moraš da biti u stanju da izdržiš razna iskušenja. Kakav je to problem kada čovek ne može da izdrži iskušenja u procesu obavljanja svoje dužnosti, pa tu dužnost napusti i pobegne, i time je izda? To se svodi na izdaju Boga. Izdaja Božjeg naloga ujedno je izdaja Boga. Može li čovek koji izda Boga i dalje da bude spašen? Ta osoba je gotova; sva nada je izgubljena, a dužnosti koje je prethodno obavljala svodile su se na puko službovanje, koje je sa izdajom nestalo u ništavilu. Dakle, bitno je čvrsto se držati svoje dužnosti; na taj način postoji nada. Odanim ispunjavanjem svoje dužnosti, čovek može da bude spašen i može da zasluži Božje odobravanje. Šta svi smatraju da je najteže po pitanju čvrstog držanja do svoje dužnosti? Najteže je da čovek ostane postojan kada se suoči sa iskušenjima. Šta ova iskušenja uključuju? Novac, status, intimne veze, osećanja. Šta još? Ako neke dužnosti nose rizike, čak i rizike po život, i ako obavljanje takvih dužnosti može da dovede do hapšenja i zatvora ili čak progona do smrti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da istraješ? Lakoća sa kojom se ova iskušenja mogu prevazići zavisi od toga da li čovek teži istini. Takođe zavisi i od čovekove sposobnosti da postepeno, dok teži istini, počne da razlikuje i da prepoznaje ova iskušenja, da počne da prepoznaje njihovu suštinu, kao i sotonske zamke koje se u njima kriju. Takođe je potrebno da prepozna svoje sopstvene iskvarene naravi, svoju priroda-suštinu i svoje slabosti. Isto tako, čovek mora stalno da se moli Bogu za zaštitu kako bi mogao da izdrži ova iskušenja. Ako može da ih istrpi i da se svoje dužnosti čvrsto drži, bez izdaje ili bekstva u bilo kojoj situaciji, tada verovatnoća da bude spašen dostiže pedeset posto. Da li je lako postići ovih pedeset posto? Svaki korak je izazov, prepun opasnosti; nije to lako postići! Da li postoje ljudi kojima težnja ka istini toliko teško pada da osećaju da ih život previše iscrpljuje i da bi radije bili mrtvi? Kakvi su to ljudi koji se tako osećaju? Tako se osećaju bezvernici. Ljudi mogu da naprežu mozak, da podnesu bilo kakvu teškoću, da se čvrsto bore za život u katastrofama i da ne odustaju do poslednjeg daha samo da bi preživeli. Kad bi istom žestinom verovali u Boga i težili ka istini, sigurno bi postigli rezultate. Ako ljudi ne vole istinu i nisu voljni da joj streme, oni su beskorisni! Težnja ka istini nije nešto što se može postići samo ljudskim trudom; to zahteva ljudski trud u kombinaciji sa delom Svetog Duha. Potrebno je da Bog orkestrira razna okruženja kako bi testirao i oplemenio ljude, kao i da Sveti Duh deluje da bi ih prosvetio, prosvetlio i vodio. Patnja koju čovek podnosi da bi zadobio istinu potpuno je opravdana. Baš kao što planinari rizikuju svoje živote da bi se popeli na vrhove i ne boje se teškoća u svojoj težnji da ispituju granice, čak i do tačke da rizikuju svoje živote. Da li je verovanje u Boga i zadobijanje istine teže od penjanja na planinu? Kakvi su to ljudi koji žele blagoslove, ali nisu voljni da pate? Oni su beskorisni. Ne možeš da težiš ka istini i da je zadobiješ ako nemaš snagu volje; ne možeš to da učiniš ako nisi sposoban da patiš. Moraš da platiš cenu da bi je zadobio.

Ljudi su shvatili definiciju vršenja dužnosti u skladu sa merilom, koji je standard za to, razlog zašto je Bog postavio ovaj standard, odnos između vršenja dužnosti u skladu sa merilom i život-ulaska i druge faktore u vezi sa istinom koja se tiče vršenja dužnosti u skladu sa merilom. Ako mogu da postignu postojano obavljanje svoje dužnost bez obzira na vreme ili mesto, ne odustajući od nje, i ako mogu da izdrže sve vrste iskušenja, te da potom razumeju i zadobiju znanje i ulazak u svakovrsne istine koje Bog zahteva u svim raznovrsnim situacijama koje im postavlja, onda su, po Božjem mišljenju, u suštini postigli da vrše dužnost u skladu sa merilom. Postoje tri osnovna elementa pomoću kojih čovek postiže da obavlja svoje dužnosti u skladu sa merilom: čovek najpre treba da ima ispravan stav prema svojoj dužnosti i ne sme da je napusti ni u jednom trenutku; drugo, treba da bude u stanju da izdrži sve vrste iskušenja tokom obavljanja svoje dužnosti i ne sme da posrne; treće, treba da bude u stanju da razume svaki aspekt istine tokom obavljanja svoje dužnosti i da zakorači u stvarnost. Kada ljudi postignu ove tri stvari i zadovolje standard, tada će prvi preduslov za prihvatanje suda i grdnje i za usavršavanje – obavljanje svoje dužnosti u skladu sa merilom – biti ispunjen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”