Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Ceo svoj život čovek živi pod Sotoninom vlašću i nema te osobe koja može sama da se oslobodi uticaja Sotone. Svi žive u prljavom svetu, u iskvarenosti i praznini, bez i najmanjeg smisla ili vrednosti; oni tako bezbrižno žive zarad tela, zarad požude i zarad Sotone. U njihovom postojanju nema nimalo vrednosti. Čovek je nesposoban da pronađe istinu koja bi ga oslobodila uticaja Sotone. Čak i ako veruje u Boga i čita Bibliju, čovek ne razume kako da se oslobodi kontrole Sotoninog uticaja. Kroz različita doba, veoma malo ljudi otkrilo je tu tajnu, veoma malo njih ju je dokučilo. Prema tome, iako čovek prezire Sotonu i prezire telo, on ne zna kako da se reši pogubnog uticaja Sotone. Zar i danas niste i dalje pod Sotoninom vlašću? Ne kajete se zbog svojih buntovnih postupaka, a još manje se osećate prljavima i buntovnima. Štaviše, nakon protivljenja Bogu, osećate duševni mir i veliki spokoj. Nije li taj spokoj posledica tvoje iskvarenosti? Ne potiče li taj duševni mir od tvog buntovništva? Čovek živi u ljudskom paklu, živi pod mračnim uticajem Sotone; širom zemlje, aveti žive zajedno sa čovekom, zadirući u ljudsko telo. Ti na zemlji ne živiš u predivnom raju. Mesto u kojem boraviš je carstvo đavolȃ, pakao ljudski, podzemni svet. Ako čovek nije pročišćen, pripada prljavštini; ako ga Bog ne štiti i ne brine o njemu, on je i dalje zatočenik Sotone; ako nije izložen sudu i grdnji, on nikako neće moći da pobegne od ugnjetavački mračnog uticaja Sotone. Iskvarena narav koju pokazuješ, kao i buntovno ponašanje koje proživljavaš, dovoljan su dokaz da još uvek živiš pod Sotoninom vlašću. Ako ti um i misli nisu pročišćeni, a narav tvoja nije podvrgnuta sudu i grdnji, onda je tvoje celokupno biće još uvek pod kontrolom Sotonine vlasti, tvojim umom upravlja Sotona, tvojim mislima manipuliše Sotona i celim tvojim bićem Sotona upravlja svojim rukama. (…) Ako želiš da budeš usavršen, moraš razumeti Božje delo. Pritom, naročito, moraš da razumeš značaj Njegove grdnje i suda, kao i razloge izvršenja tog dela na čoveku. Možeš li da prihvatiš to delo? Da li si u stanju da, tokom ovakve grdnje, stekneš ista iskustva i ista znanja kao Petar? Ako stremiš ka znanju o Bogu i delu Duha Svetoga, i ako stremiš ka promenama u svojoj naravi, imaćeš priliku da budeš usavršen.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog želi da Svoje spasenje jasno pokaže kroz sud i grdnju koje danas u tebi obavlja, onda nema načina da stekneš iskustvo, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji obavljaće se zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga ljube upotpuni – i to temeljno – i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju navedeni da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da traže život. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je traženje života nešto što čovek mora da preduzme kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati ljubav, saosećanje i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje se, dakle, obavlja sklapanjem dogovora. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se preda pred imenom Božjim, trudi se da dobro čini za Njega i da Ga ovenča slavom. To nije ono što Bog namerava da učini s ljudskim rodom. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da ima, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje ljubavi i saosećanja, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: spasenje koje vam je danas darovano dešava se u vreme poslednjih dana, tokom kojih svako biva klasifikovan prema svojoj vrsti; sredstva za tvoje spasenje nisu ljubav ili saosećanje, već grdnja i sud, a sve je to u cilju što potpunijeg čovekovog spasenja. Prema tome, iako primate jedino grdnju, sud i nemilosrdne udarce, znajte ovo: u tim bezdušnim udarcima nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vas je zadesilo jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim, i ma koliko sam Ja možda ljut, kišu koja se na vas sručila i dalje čine reči učenja, a Ja ne želim ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da sve što se danas čini, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezdušnom oplemenjivanju i grdnji, ima za cilj jedino vaše spasenje. Bez obzira na to da li je danas svako klasifikovan prema svojoj vrsti i da li su kategorije ljudi razotkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka i bezdušno oplemenjivanje se vrši da bi se ljudi prečistili; i oštre reči i prekor imaju za cilj očišćenje i čovekovo spasenje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“

Ako želiš da budeš pročišćen od iskvarenosti i prođeš kroz promenu tvoje životne naravi, onda moraš da gajiš ljubav prema istini i sposobnost da prihvatiš istinu. Šta znači prihvatiti istinu? Prihvatiti istinu znači da, ma koliko ti narav bila iskvarena, ili, ma koji ti otrovi crvene aždaje – Sotonini otrovi – bili u prirodi, kada Božje reči razotkriju te stvari, treba da to priznaš i pokoriš se, nemaš drugog izbora i treba da sebe spoznaš u skladu sa Božjim rečima. To znači da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i prihvatiš istinu. Ma šta Bog govorio, ma koliko stroge bile Njegove izjave i bez obzira kakve reči On koristio, možeš da ih prihvatiš pod uslovom da je ono što On govori istina i možeš da ih prihvatiš dokle god odgovaraju stvarnosti. Možeš da se pokoriš Božjim rečima bez obzira koliko ih duboko razumeš, i prihvatiš i pokoriš se svetlosti koju otkriva Sveti Duh i o kojoj prisno razgovaraju tvoja braća i sestre. Kada je takva osoba do određene tačke tragala za istinom, može da dobije istinu i da joj se narav u potpunosti promeni. Iako ljudi koji ne vole istinu još imaju nešto ljudskosti, u stanju su da čine neka dobra dela i mogu da se odreknu sebe i daju se Bogu, istina ih zbunjuje i ne uzimaju je za ozbiljno, pa im se životna narav nikada ne promeni.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Dok doživljavate Božje delo, najpre morate prihvatiti Njegove reči kojima se razotkriva čovekova priroda-suština. Ako ste u stanju da jasno sagledate iskvarenu narav ljudi i istinu o njihovoj iskvarenosti, i ako zaista spoznate sebe, zar to onda ne znači da ste na pravom putu koji vas vodi do spasenja? Od ključne važnosti je način na koji pristupate Božjim rečima koje čoveku sude i razotkrivaju ga. Pre svega, moraš dobro da promisliš o rečima Božjim koje razotkrivaju čovekovu prirodu i da ih razumeš; ako možeš jasno da vidiš da je ono što je Božjim rečima razotkriveno potpuno u skladu s tvojim stvarnim stanjem, požnjećeš ono što si posejao. Nakon što pročitaju Božje reči, neki ljudi ih uvek porede s drugima; uvek misle da su te reči usmerene ka drugim ljudima, da reči koje je Bog izgovorio nemaju nikakve veze s njima samima, ma koliko bile stroge. Ovo je problematično, jer takve osobe ne prihvataju istinu. Kako bi onda trebalo pristupati Božjim rečima? Kad pročitaš bilo koje od Božjih reči, svaki put treba da ih uporediš sa samim sobom, da ih unakrsno uporediš sa vlastitim stanjem, vlastitim mislima i gledištima, te da ih uporediš sa svojim ponašanjem. Ako zaista možeš da se uporediš s njima i da tražiš istinu radi razrešenja vlastitih problema, na taj ćeš način požnjeti ono što si posejao. Tada bi trebalo da iskoristiš stvarnost o istini koju si razumeo i da kreneš da pomažeš drugima; pomozi im da shvate istinu i reše svoje probleme, pomozi im da izađu pred Boga i prihvate Njegove reči i istinu. Tako ćeš pokazati ljubav prema drugima i požnjeti ono što si posejao; to će koristiti i tebi i drugima, i obe strane će požnjeti plodove. Ovakvo ponašanje učiniće te korisnom osobom u Božjoj kući; ako poseduješ takvu istina-stvarnost, onda možeš da svedočiš za Boga. Zar time nećeš zadobiti Božje prihvatanje? Iste te metode treba da iskoristiš kako bi prihvatio preostale reči kojima Bog razotkriva ljude i pokorio im se, a zatim treba temeljno da analiziraš i spoznaš samoga sebe. Znate li kako da sebe upoređujete na ovaj način? (Pomalo.) Kad bi ti Bog rekao da si Sotona, da si đavo, da imaš iskvarenu narav i da Mu se opireš, ti bi možda i mogao da te veće stvari uporediš sa samim sobom; ali kad se Njegove reči dotaknu nekih drugih stanja i izliva, u cilju utvrđivanja kojoj vrsti osobe pripadaš, ti te reči nisi u stanju da uporediš sa sobom ni da ih prihvatiš, a to je veoma problematično. Šta to znači? (To znači da mi zapravo ne poznajemo sami sebe.) Ne poznaješ uistinu samoga sebe i ne prihvataš istinu, zar nije tako? (Jeste.) Ljudi moraju postepeno da shvataju reči kojima Bog razotkriva ljude, kao što su „crvi“, „prljavi demon“, „ne vredi ni prebijene pare“, „đubre“ i „nije nizašta“. Da li Bog ljude razotkriva sa ciljem da ih osudi? (Ne.) Šta Mu je onda cilj? (Da ljudi spoznaju sami sebe i odbace vlastitu iskvarenost.) Tako je. Pri razotkrivanju ovih stvari, Bog ima za cilj da ti omogući da spoznaš sebe, te da pritom stekneš istinu i razumeš Njegove namere. Ako te Bog razotkrije kao crva, kao nisku osobu ili kao nekoga ko nije nizašta, kako bi trebalo praktično da postupaš? Mogao bi da kažeš: „Ako Bog kaže da sam crv, biću crv. Ako Bog kaže da nisam nizašta, neću biti nizašta. Ako Bog kaže da ne vredim ni prebijene pare, biću bezvredno smeće. Ako Bog kaže da sam prljavi demon i da sam Sotona, biću prljavi demon i Sotona.“ Da li je ovo put koji vodi do sticanja istine? (Nije.) Božji cilj dok izgovara te reči, krajnji cilj celokupnog Njegovog suda, grdnje i razotkrivanja, jeste da ljudima omogući da razumeju Njegove namere, da zakorače na put praktikovanja istine, bogopoznanja i pokoravanja Bogu. Ako ljudi, dok koračaju tim putem, uvek pogrešno razumeju Boga, ako često ne mogu u potpunosti da prihvate Njegov sud i grdnju, i ako je njihovo buntovništvo preveliko, šta onda mogu da urade? Moraš često stupati pred Boga, prihvatiti da te On preispituje, moraš Mu dozvoliti da te stalno iznova iskušava i oplemenjuje, i da za tebe uređuje okolnosti kako bi te pročistio. Ljudska iskvarenost je tako duboka, da im je potreban Bog da bi ih pročistio! Ukoliko ljudi nisu spremni za to, ako se uvek prepuštaju udobnom životu, ako su uvek zbunjeni i ako uopšte ne tragaju za istinom, onda su im šanse da steknu istinu veoma male. Postoje mnoge praktične manifestacije Božjeg preispitivanja dubina ljudskog srca, što se može videti iz mnogih stvari koje Bog u čovekovoj iskvarenoj naravi razotkriva. Samo Bog može da sagleda ono što leži u čovekovoj priroda-suštini. Prema tome, ako ne slušaš Božje reči, ako ne živiš onako kako Bog zapoveda i ako u Njega ne veruješ niti svoju dužnost obavljaš onako kako ti je On naložio, ti onda nikako ne možeš krenuti putem udovoljenja Božjim namerama; ne možeš krenuti pravim putem vere u Boga i veoma ćeš teško postići spasenje.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šest pokazatelja životnog rasta“

Kad budete prihvatali sud Božjih reči, ne bojte se patnje i bola i takođe, ne bojte se toga da će vam Božje reči probosti srce i razotkriti vaša ružna stanja. Veoma je korisno propatiti te stvari. Ako verujete u Boga, treba da čitate više Božjih reči o sudu i grdnji prema ljudima, a posebno one koje razotkrivaju suštinu ljudske iskvarenosti. Trebalo bi više da ih poredite sa svojim praktičnim stanjem i više da ih povezujete sa sobom, a manje s drugima. Vrste stanja koje Bog razotkriva postoje u svakoj osobi i sve ih možeš pronaći u sebi. Ako ne veruješ u to, probaj to da iskusiš. Što više iskustva imaš, više ćeš upoznati sebe i više ćeš smatrati da su Božje reči veoma tačne. Nakon što pročitaju Božje reči, neki ljudi nisu u stanju da ih povežu sa sobom; misle da delovi tih reči ne odnose na njih, već na druge. Na primer, kada Bog razotkrije ljude kao Jezavelje i bludnice, neke sestre smatraju da zbog toga što su bile potpuno verne svojim muževima, takve reči ne mogu da se odnose na njih; neke sestre smatraju da pošto nisu udate i nikad nisu imale polne odnose, takve reči ne mogu da se odnose ni na njih. Neka braća smatraju da se te reči odnose samo na žene i da nemaju veze s njima; neki ljudi veruju da su Božje reči koje razotkrivaju čoveka previše surove i da ne odgovaraju stvarnosti, pa zato odbijaju da ih prihvate. Postoje čak i ljudi koji kažu da su po nekim pitanjima Božje reči netačne. Da li je ovakav stav prema Božjim rečima ispravan? Očigledno nije. Svi ljudi sebe posmatraju na osnovu svog spoljašnjeg ponašanja. Nisu kadri da promišljaju o sebi i upoznaju svoju iskvarenu suštinu među Božjim rečima. Kada se kaže: „Jezavelje“ i „bludnice“, misli se na suštinu iskvarenosti, nečistosti i promiskuiteta ljudskog roda. Nezavisno od toga da li je reč o muškarcu ili ženi, da li su u braku ili ne, svi imaju iskvarene promiskuitetne misli – kako onda to nema nikakve veze s tobom? Božje reči razotkrivaju iskvarene naravi ljudi, bilo da je u pitanju muškarac ili žena, stepen iskvarenosti je isti. Zar to nije činjenica? Prvo moramo da shvatimo da je sve što Bog kaže istina i da je u skladu sa činjenicama. Ljudi moraju da prihvate sve Njegove reči, bez obzira na to koliko su surove kada im sudi i razotkriva ih ili koliko su blage kada razgovara u zajedništvu o istini i bodri ih, bilo da su Njegove reči sud ili blagoslovi, osude ili kletve i bilo da u njima bude ogorčenje ili milinu. Takav stav ljudi treba da imaju prema Božjim rečima. Kakav je to stav? Da li je to posvećen stav, pobožan stav, strpljiv stav ili stav prihvatanja patnje? Donekle ste zbunjeni. Kažem vam da nije nijedan od ovih stavova. U svojoj veri, ljudi moraju čvrsto da se drže toga da su Božje reči istina. Pošto zaista jesu istina, ljudi bi trebalo razumno da ih prihvate. Nezavisno od toga da li su u stanju to da prepoznaju ili priznaju, njihov prvi stav prema Božjim rečima trebalo bi da bude stav potpunog prihvatanja. Ako Božja reč na razotkriva jednog od vas ili sve vas, koga razotkriva? I ako svrha Božjih reči nije da te razotkriju, zašto se od tebe traži da ih prihvatiš? Zar to nije protivrečno? Bog se obraća čitavom ljudskom rodu, svaka Njegova rečenica razotkriva iskvareno čovečanstvo i niko nije izostavljen – što, naravno, onda uključuje i tebe. Nijedna jedina Božja rečenica ne tiče se spoljašnjeg izgleda ili stanja, a još manje spoljašnjeg pravila ili jednostavnog obrasca ponašanja kod ljudi. One nisu takve. Ako misliš da svaka rečenica koju je Bog izgovorio samo razotkriva jednostavan način ljudskog ponašanja ili spoljašnji izgled, onda ne poseduješ duhovno razumevanje i ne razumeš šta je istina. Božje reči su istina. Ljudi mogu da osete dubinu Božjih reči. Kako su one duboke? Svaka Božja reč razotkriva iskvarene ljudske naravi, kao i suštinske i duboko ukorenjene stvari u njihovim životima. To su suštinske stvari, a ne spoljašnji izgledi i svakako ne spoljašnja ponašanja. Svi ljudi se mogu činiti dobrim ako se posmatra njihov spoljašnji izgled. Ali zašto onda Bog kaže da su neki ljudi zli duhovi, a neki nečisti duhovi? To je nešto što ti ne možeš da vidiš. Stoga, čovek ne sme Božje reči posmatrati u svetlu ljudskih predstava i uobrazilja, niti u svetlu ljudskih glasina, a svakako ne u svetlu izjava vladajuće partije. Samo su Božje reči istina, ljudske reči su sve laži. Nakon što ste o ovome razgovarali u zajedništvu, da li ste iskusili promenu u svom stavu prema Božjim rečima? Bez obzira na to koliko je ta promena mala ili velika, sledeći put kad budete čitali Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude, trebalo bi makar da pokušate da se ne raspravljate s Njim. Treba da prestanete da se žalite na Boga govoreći: „Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude su zaista surove; neću da čitam ovu stranu. Prosto ću je preskočiti. Potražiću nešto o blagoslovima i obećanjima ne bih li našao malo utehe.“ Više ne bi trebalo da čitate Božju reč tako što ćete birati i odlučivati po sopstvenom nahođenju. Morate da prihvatite istinu, sud i grdnju Božjih reči; samo tako ćete moći da pročistite iskvarenu narav i samo ćete tada moći da dosegnete spasenje.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Značaj stremljenja istini i put stremljenja istini“

Oni koji istinski veruju u Boga će uložiti trud u primenu i doživljavanje Njegovih reči, promisliće o sebi i pokušati da upoznaju sebe kada se njihove iskvarene naravi otkriju, i tražiće istinu Božjih reči da bi rešili tu iskvarenu narav. Ljudi koji vole istinu usredsređuju se na promišljanje o sebi i na pokušaj da upoznaju sebe kroz čitanje Božjih reči; oni osećaju da su Božje reči kao ogledalo koje otkriva njihovu sopstvenu iskvarenost i ružnoću. Oni tako, kroz Božje reči, prihvataju Njegov sud i grdnju i postepeno rešavaju svoju iskvarenu narav. Kada vide da se njihova iskvarena narav manje pokazuje, kada se istinski pokore Bogu, shvatiće da je primena istine mnogo lakša i da više nema poteškoća. U tom će trenutku videti istinsku promenu u sebi i istinska pohvala Bogu razviće se u njihovom srcu: „Svemogući Bog me je spasio od ropstva i ograničenja moje iskvarene naravi i spasio me je od Sotoninog uticaja.“ Taj je rezultat postignut doživljavanjem suda i grdnje u Božjim rečima. Ako ljudi ne mogu da dožive sud i grdnju u Božjim rečima, ne mogu se pročistiti od svojih iskvarenih naravi niti se otrgnuti od Sotoninog uticaja. Ima mnogo ljudi koji ne vole istinu, koji nakon čitanja Božjih reči i slušanja propovedi govore samo reči i doktrine i, posledično, ne rešavaju nijednu od svojih iskvarenih naravi uprkos dugogodišnjoj veri u Boga. Ti ljudi su i dalje iste stare Sotone i đavoli kakvi su oduvek bili. Mislili su da će se, dok god šire Božje reči, dok god deklamuju par Božjih reči i u zajedništvu s drugima razgovaraju o Njegovim rečima, dok god mogu da izgovore mnoštvo reči i doktrina, dok god mogu da razumeju doktrine i nauče se samokontroli, rešiti svoje iskvarene naravi. Kao rezultat toga, nakon dugogodišnje vere u Boga, još uvek nema nikakve promene u njihovim životnim naravima, oni ne mogu da govore o iskustvenom svedočenju i zaprepašćeni su. Nakon mnogo godina vere u Boga, ostali su praznih ruku i nisu zadobili nikakvu istinu, uzalud su živeli i traćili vreme tokom svih tih godina.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Kada je čitao Božje reči, Petar nije bio usredsređen na razumevanje doktrina, a kamoli na sticanje teološkog znanja. Umesto toga, koncentrisao se na to da razume istinu i dokuči Božje namere, kao i da shvati Božju narav i divotu. Petar se takođe trudio da iz Božjih reči shvati razna iskvarena čovekova stanja, kao i čovekovu priroda-suštinu i stvarne nedostatke, ispunivši tako Božje zahteve da bi Mu udovoljio. Veoma veliki broj Petrovih postupaka bio je u skladu sa Božjom voljom. To je bilo najviše u skladu sa Božjim namerama i najbolji način da neko sarađuje dok živi Božje delo. Dok je prolazio stotine iskušenja koja mu je Bog slao, Petar je strogo procenjivao sebe u odnosu na svaku reč Božjeg suda i otkrivenje čoveka i u odnosu na svaku reč Njegovih zahteva čoveku, i težio tome da precizno razume značenje tih reči. Uistinu se trudio da razmisli o svakoj reči koju mu je Isus kazivao i da je zapamti i uspeo je da postigne dobre rezultate. Ovakvom primenom, uspeo je da razume samog sebe iz Božjih reči i ne samo da je shvatio razna čovekova iskvarena stanja i nedostatke, već je takođe dokučio čovekovu suštinu i prirodu. To znači istinski razumeti sebe. Zahvaljujući Božjim rečima, Petar je ne samo dostigao istinsko razumevanje samog sebe, već je ujedno uvideo Božju pravednu narav, ono što Bog ima i što jeste, Božje namere za Njegovo delo i Božje zahteve prema čovečanstvu. Zahvaljujući tim rečima je uspeo da istinski upozna Boga. Spoznao je Božju narav i Njegovu suštinu; upoznao je i shvatio ono što Bog ima i što jeste, kao i Božju divotu i Božje zahteve za čoveka. Iako se Bog u to vreme nije obraćao onoliko često kao danas, Petar je ipak ostvario rezultate po tim pitanjima. To je bilo nešto retko i dragoceno. Petar je prošao stotine iskušenja, ali nije propatio uzalud. Ne samo da je uspeo da razume samog sebe zahvaljujući Božjim rečima i delu, već je upoznao i Boga. Pored toga, posebno se usredsredio na zahteve Boga čovečanstvu, sadržane u Njegovim rečima. U svakom pogledu u kome bi čovek trebalo da udovolji Bogu da bi bio u skladu sa Njegovim namerama, Petar je uspeo da uloži veliki trud po tim pitanjima i postigne potpunu jasnoću. To je bilo izuzetno korisno u pogledu njegovog ulaska u život. Ma o čemu Bog govorio, sve dok su te reči postajale život i predstavljale istinu, Petar je uspeo da ih utisne u svoje srce da bi o njima često razmišljao i razumeo ih. Pošto je čuo Isusove reči, mogao je da ih utisne u srce, što pokazuje da je bio posebno usredsređen na Božje reči, i na kraju je stvarno postigao rezultate. Drugim rečima, uspeo je da slobodno primenjuje Božje reči, verodostojno primenjuje istinu i bude u skladu sa Božjim namerama, postupa u potpunosti shodno Božjim željama i odustane od svog ličnog mišljenja i svojih maštanja. Na taj način je Petar ušao u stvarnost Božjih reči.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“

Da bi doživeo Božje delo, moraš da doživiš Njegov sud i grdnju, Njegovo orezivanje, kušnje i oplemenjivanje. Sve Božje zahteve moraš da primenjuješ, da u njih ulaziš i da ih stekneš. To se zove doživljavanje Božjeg dela. Da bi ga doživeo, moraš s Njim uspostaviti normalnu vezu, stalno Mu se moliti i tražiti od Njega pokornog srca. Bez obzira na to šta se desi ili s kakvim se poteškoćama suočiš, moraš se osloniti na Boga i Njemu se diviti, pronalazeći put i odgovore u Njegovim rečima i uvek se Njemu moliti i s Njim razgovarati. Doživljavanje Božjeg dela znači biti u kontaktu s Njim i pokoravati se Njegovim rečima i delima, moliti Mu se i tražiti od Njega kad imaš problema i poteškoća. Kad napokon budeš imao mnogo iskustva u tome i budeš razumeo istinu, onda ćeš naučiti kako da primeniš Božje reči na stvari koje se dešavaju. Postoji mnogo načina na koje se mogu primeniti Božje reči. Na primer, molitvom i traganjem kad se neke stvari dese i, stoga, uviđanjem da Božje reči jasno navode kako ljudi treba da se ponašaju, koja su načela i koje su Božje namere prema ljudima i Njegovi zahtevi od njih. Kad budeš sve to znao i kad budeš razumeo Božje želje, onda ćeš imati i nešto znanja i razumevanja o Bogu. Kad se suočiš s kušnjama, trebalo bi da tražiš sledeće: „Šta kaže Božja reč o tako velikoj kušnji? Zašto Bog iskušava ljude? Zašto želi da ih iskušava?“ Božje reči kažu da si iskvaren, uvek buntovan i neposlušan i da Mu se ne pokoravaš, već da stalno imaš uobrazilje i predstave i da Bog želi da te pročisti kroz kušnje. Bez obzira na to šta doživljavaš, da li progone ili kušnje, ili te Bog orezuje, disciplinuje i kažnjava, i bez obzira na to koje okruženje Bog za tebe priprema ili koji metod koristi, uvek moraš da tražiš odgovor i osnovu u Božjim rečima i da tragaš za Njegovim namerama prema tebi i zahtevima koje ima za tebe. Odnosno, šta god da se desi, uvek moraš prvo da se setiš šta je Bog rekao, na koji način želi da ljudi primenjuju, koji su Mu zahtevi prema ljudima i koje su Mu namere. Kad budeš shvatio te stvari, znaćeš kako da doživiš Božje delo.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati Božju suverenost“

Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti zapravo dobijaš. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš velika stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i prognao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Moraš da znaš kako da iskoristiš tu priliku. Ne treba da se suprotstavljaš Bogu, da se sukobljavaš sa Bogom, niti da Ga pogrešno shvataš. Konkretno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da budeš pod utiskom da stvari nisu onakve kakve želiš da budu; nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili da se uvek žališ i da pogrešno shvataš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i to će ti veoma otežati da uđeš u istina-stvarnost. Kad god naiđeš na nešto što ne možeš u potpunosti da shvatiš, kada naiđeš na poteškoću, moraš da naučiš da se pokoriš. Treba da počneš tako što ćeš da staneš pred Boga i da se više moliš. Tako će, pre nego što toga budeš i svestan, doći do promena u tvom unutrašnjem stanju i moći ćeš da tražiš istinu da bi rešio svoj problem. Tako ćeš biti u stanju da iskusiš Božje delo. Dok se to bude dešavalo, istina-stvarnost će se utkati u tebe i tako ćeš napredovati i proći kroz preobraženje stanja tvog života. Kada prođeš kroz tu promenu i poseduješ istina-stvarnost, posedovaćeš i rast, a sa rastom dolazi život. Ako neko uvek živi na osnovu iskvarene sotonske naravi, onda bez obzira na to koliko elana ili energije ima, još uvek ne može da se smatra da poseduje rast ili život. Bog deluje u svakoj osobi i bez obzira na to koji je Njegov metod, kakve ljude, događaje i stvari On koristi u Svojoj službi, ili kako su intonirane Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da te spase. I kako te On spasava? On te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi moraju da pate kada prihvataju sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči prestroge i eksplicitne i ljudi pogrešno tumače Boga – pa čak imaju i predstave – to takođe može da bude bolno. Ponekad Bog stvori okruženje oko ljudi da bi otkrio njihovu iskvarenost, da bi ih naveo da preispitaju i spoznaju sebe, i tada će oni takođe malo patiti. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi moraju da pate. To je slično hirurškom zahvatu – ako nema bola, nema ni dejstva. Ako svaki put kada si orezan i svaki put kada si otkriven zahvaljujući okruženju, ono budi tvoja osećanja i daje ti podsticaj, onda ćeš kroz taj proces ući u istina-stvarnost i imaćeš rast. Ako, svaki put kada si podvrgnut orezivanju i otkrivanju pomoću okruženja ne osećaš nikakav bol niti nelagodnost, i ne osećaš baš ništa, i ako ne staneš pred Boga da tražiš Njegovu volju, niti se moliš niti tražiš istinu, onda si zaista otupeo! Bog ne deluje u tebi kada tvoj duh ne oseća ništa, kada ne reaguje. Reći će: „Ta osoba je previše otupela i iskvarena je do srži. Kako god da je dovodim u red, orezujem ili pokušavam da je držim pod kontrolom, još uvek ne mogu da dirnem njeno srce niti da probudim njen duh. Ta osoba će biti u nevolji; nije je lako spasiti“. Ako ti Bog uredi određena okruženja, ljude, događaje i stvari, ako te oreže i ako iz toga izvučeš pouku, ako si naučio da staneš pred Boga, da tražiš istinu, i ako se, nesvesno, prosvetiš i prosvetliš i dostigneš istinu, ako si u tim okruženjima doživeo promenu, požnjeo nagrade i napredovao, ako počneš malo da shvataš Božju volju i prestaneš da se žališ, onda će sve to značiti da si bio postojan usred kušnji tih okruženja i da si izdržao probu. To će značiti da si prošao kroz to teško iskustvo. Kako će Bog gledati na one koji izdrže probu? Bog će reći da imaju iskreno srce i da mogu da podnesu tu vrstu patnje, i da, duboko u sebi, vole istinu i žele da zadobiju istinu. Ako Bog ima takvu procenu o tebi, zar nisi onda neko ko ima rast? Zar onda nemaš život? I kako se postiže taj život? Da li je to dar od Boga? Bog te opskrbljuje na razne načine i koristi razne ljude, događaje i stvari da te obuči. To je kao da te Bog lično hrani i poji, lično ti dostavlja različite namirnice i stavlja ih pred tebe da bi se sit najeo i nauživao; samo tada možeš da rasteš i da budeš postojan. Tako moraš da doživiš i shvatiš te stvari; tako se pokoravaš svemu što dolazi od Boga. To je način razmišljanja i stav koje moraš da poseduješ i moraš da naučiš da tražiš istinu. Ne treba stalno da tražiš spoljne uzroke ili da kriviš druge za svoje nevolje, niti da ljudima pronalaziš mane; moraš jasno da shvatiš Božju volju. Spolja se može činiti da neki ljudi imaju mišljenje o tebi ili predrasude prema tebi, ali ne treba tako da gledaš na stvari. Ako stvarima pristupaš s tog stanovišta, jedino što ćeš moći da uradiš jeste da izmišljaš izgovore i nećeš ništa postići. Trebalo bi da vidiš stvari objektivno i da prihvatiš sve što dolazi od Boga. Kada tako budeš gledao na stvari, biće ti lako da se pokoriš delu Božjem i moći ćeš da tražiš istinu i da dokučiš volju Božju. Kada se tvoje gledište i stanje uma isprave, moći ćeš da dostigneš istinu. Dakle, zašto to naprosto ne učiniš? Zašto se opireš? Kada bi prestao da se opireš, zadobio bi istinu. Ako se opireš, nećeš ništa zadobiti, a takođe ćeš povrediti Božja osećanja i razočarati Ga. Zašto će se Bog razočarati? Zato što ne prihvataš istinu, nemaš nadu u spasenje, a Bog ne može da te zadobije, pa kako onda da ne bude razočaran? Kada ne prihvatiš istinu, to je jednako odbacivanju hrane koju ti je Bog lično ponudio. Kažeš da nisi gladan i da ti to ne treba; Bog više puta pokušava da te podstakne da jedeš, ali ti i dalje ne želiš. Radije bi gladovao. Ti misliš da si sit, a zapravo nemaš baš ništa. Takvim ljudima mnogo nedostaje razum i mnogo su samopravedni; oni zaista ne prepoznaju dobru stvar kada je vide, oni su najjadniji i najžalosniji ljudi.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja“

Iskvarena narav ljudi krije se u namerama njihovog govora i njihovih postupaka, u njihovom pogledu na stvari, u svakoj njihovoj misli i ideji, kao i u njihovim nazorima, razumevanju, predstavama, stavovima, željama i zahtevima u pogledu istine, Boga i Božjeg dela. Ona se pokazuje u njihovim rečima i postupcima, a da ljudi to i ne znaju. Kako onda Bog postupa s takvim nečim u ljudima? On uređuje različita okruženja da bi te razotkrio. On te neće samo razotkriti, nego će ti i suditi. Kada pokažeš svoju iskvarenu narav, kada gajiš misli i ideje koje prkose Bogu, kada imaš stanja i nazore koji su u sukobu s Bogom, kada imaš stanja u kojima pogrešno razumeš Boga ili Mu se opireš i suprotstavljaš, Bog će te prekoreti, On će ti suditi, izgrdiće te, a ponekad će te čak i disciplinovati i kazniti. Šta je cilj tog disciplinovanja i prekora? (Da nas natera da se pokajemo i promenimo.) Da, cilj je da te natera da se pokaješ. Disciplinovanjem i prekorom postiže se to da možeš u potpunosti da promeniš svoj kurs. Teraju te da shvatiš da su tvoje misli ljudske predstave i da su pogrešne; tvoje motivacije potiču od Sotone, one proističu iz ljudske volje, nisu u skladu sa istinom i sa Bogom i ne mogu da udovolje Božjim namerama, Bog ih mrzi i gnuša ih se, one podstiču Njegov gnev, pa čak i izazivaju Njegovu kletvu. Kada to shvatiš, moraš da promeniš svoje motivacije i svoj stav. A kako se oni menjaju? Pre svega, moraš da se pokoriš načinu na koji Bog postupa s tobom i da se pokoriš okruženjima i ljudima, događajima i stvarima koje On postavlja za tebe. Nemoj da tražiš zamerke, nemoj da iznosiš objektivna opravdanja i nemoj da izbegavaš svoje odgovornosti. Kao drugo, traži istinu koju bi ljudi trebalo da sprovode u delo i u koju bi trebalo da zakorače kada Bog čini ono što čini. Bog od tebe traži da razumeš te stvari. On želi da prepoznaš svoju iskvarenu narav i sotonsku suštinu kako bi mogao da se pokoriš okruženju koje On uređuje za tebe i kako bi na kraju mogao da praktično postupaš u skladu s Njegovim namerama i zahtevima koje stavlja pred tebe. Tada ćeš upešno proći iskušenje.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo uz istinsku pokornost čovek može imati stvarno poverenje“

Verujući u Boga, Petar je tražio da Mu u svemu udovoljava i da se pokorava svemu što dolazi od Boga. Bio je u stanju da, bez i najmanje pritužbe, prihvati grdnju i sud, kao i oplemenjivanje, stradanje i život bez ičega, pri čemu ništa od toga nije moglo da izmeni njegovo bogoljubivo srce. Nije li to bila vrhunska ljubav prema Bogu? Zar time nije bila ispunjena dužnost stvorenog bića? Bilo da se radi o grdnji, sudu ili stradanju, uvek možeš da budeš pokoran do smrti, a upravo je to ono što stvoreno biće treba da postigne, to je čistota ljubavi prema Bogu. Ako čovek može to da postigne, onda je on osposobljeno stvoreno biće i ne postoji ništa što bi bolje udovoljilo namerama Stvoritelja. Zamisli da si u stanju da radiš za Boga, ali Mu ipak nisi pokoran, niti si u stanju da Ga iskreno voliš. Na taj način, ti ne samo što ne bi ispunio dužnost stvorenog bića, već bi te Bog osudio, zato što si ti neko ko ne poseduje istinu, neko ko nije u stanju da se Bogu pokori i ko je buntovan prema Njemu. Stalo ti je samo do toga da radiš za Boga, ali ne i da istinu sprovodiš u delo i da spoznaš samoga sebe. Ti Stvoritelja ne poznaješ, niti Ga razumeš, Stvoritelju se ne pokoravaš, niti Ga voliš. Ti si neko ko je urođeno buntovan prema Bogu, te stoga ni Stvoritelj ne voli takve ljude.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

Dok ga je Bog grdio, Petar se ovako molio: „Oh, Bože! Telo mi je buntovno, a Ti me grdiš i sudiš mi. Radujem se Tvojoj grdnji i Tvome sudu, a čak i ako me ne želiš, ja u Tvom sudu vidim Tvoju svetu i pravednu narav. Dok mi sudiš tako da i drugi u Tvom sudu mogu da vide Tvoju pravednu narav, ja se osećam zadovoljno. Ako Tvoj sud može da izrazi Tvoju narav i da svim stvorenim bićima omogući da sagledaju Tvoju pravednu narav, te ako moju ljubav prema Tebi može da učini čistijom kako bih mogao dostignem izgled nekoga ko je pravedan, tada je Tvoj sud dobar, jer takva je dobra volja Tvoja. Znam da u meni još ima mnogo toga buntovnog i da još uvek nisam sposoban da dođem pred Tebe. Želim da mi još više sudiš, bilo neprijateljskim okruženjem ili kroz ogromno stradanje; ma šta Ti činio, za mene je to dragoceno. Tvoja je ljubav tako snažna i ja sam spreman da se bez i najmanje pritužbe potpuno prepustim Tebi.“ To je Petar spoznao nakon što je iskusio Božje delo, a to je ujedno i svedočanstvo njegove ljubavi prema Bogu. Vi ste danas već osvojeni – ali, kako se to osvajanje izražava u vama? Neki kažu: „Moje je osvajanje vrhunska blagodat i ushićenost Božja. Tek sad shvatam koliko je ljudski život šupalj i beznačajan. Čovek svoj život provodi jurcajući unaokolo, rađajući i podižući pokoljenje za pokoljenjem dece, da bi naposletku ostao bez ičega. Tek sam danas, nakon što me je Bog osvojio, uvideo da ne vredi tako živeti; takav je život zaista besmislen. Bolje da umrem i da svršim s tim!“ Može li Bog da zadobije takve ljude koje je osvojio? Mogu li oni da postanu primeri i uzori? Takvi su ljudi školski primer negativnosti; oni nemaju nikakvih težnji, niti se trude da sebe poboljšaju. Iako se ubrajaju među one koji su osvojeni, takvi negativni ljudi nisu u stanju da budu usavršeni. Pred kraj svog života, nakon što je bio usavršen, Petar je govorio: „O Bože! Kad bih poživeo još neku godinu, poželeo bih da dostignem čistiju i dublju ljubav prema Tebi.“ Neposredno pre nego što je prikovan za krst, u srcu se molio: „O, Bože! Sad je došlo Tvoje vreme; nastupio je čas koji si Ti za mene pripremio. Tebe radi moram da budem razapet na krst, o Tebi moram da svedočim i nadam se da moja ljubav može da udovolji Tvojim zahtevima i da postane čistija. Danas je za mene utešno i umirujuće to što mogu da umrem za Tebe i da zarad Tebe budem prikovan za krst, jer meni ništa nije prijatnije od mogućnosti da zbog Tebe budem razapet na krst i da udovoljim Tvojim željama, od toga da mogu da se predam Tebi i da Tebi ponudim svoj život. Oh, Bože! Tako si divan! Ako bi mi dopustio da živim, bio bih još spremniji da Te volim. Voleću Te dok sam živ. Želim da Te još jače volim. Ti mi sudiš, grdiš me i iskušavaš, zato što nisam pravedan i zato što sam zgrešio. I Tvoja pravedna narav postaje mi očiglednija. Ovo je za mene blagoslov, jer sam u stanju da Te volim snažnije i spreman sam da Te ovako volim čak i ako Ti mene ne voliš. Spreman sam da sagledam Tvoju pravednu narav, jer sam zbog toga sposobniji da proživim smislenim životom. Osećam da je moj život sada smisleniji, jer sam na krst razapet radi Tebe, jer umreti za Tebe ima smisla. Ja, međutim, još uvek nisam zadovoljan, zato što premalo znam o Tebi, znam da ne mogu u potpunosti da ispunim Tvoje želje i da sam Ti premalo toga uzvratio. U svom životu nisam bio u stanju da Ti se u potpunosti vratim; daleko sam od toga. Osvrćući se na ovaj trenutak, osećam toliki dug prema Tebi, a samo mi je ovaj trenutak preostao da Ti njime nadoknadim za sve svoje greške i svu ljubav koju Ti nisam uzvratio.“

[…]

Bog čoveka grdi i sudi mu, zato što to zahteva Njegovo delo i, povrh toga, zato što je to čoveku potrebno. Čoveku je potrebno da bude izložen grdnji i sudu, i on tek tada može postići ljubav prema Bogu. Danas ste se sasvim uverili u to, ali čim budete naišli na najmanju prepreku, bićete u nevolji; rast vam je još uvek premali i morate da iskusite još takvih grdnji i osuda da biste stekli dublje znanje. Danas koliko-toliko posedujete bogobojažljivo srce i Boga se bojite, znate da je On istiniti Bog, ali ne osećate veliku ljubav prema Njemu, a još manje ste dostigli čistu ljubav; vaše je znanje isuviše površno, a rast vam je još uvek nedovoljan. Kad ste se zaista suočili s nekim okruženjem, još uvek niste svedočili, premali deo vašeg ulaska je proaktivan i nemate predstavu kako da praktično delujete. Većina ljudi je pasivna i neaktivna; oni u svom srcu samo potajno vole Boga, ali nemaju načina da praktično deluju, niti im je jasno koji su njihovi ciljevi. Oni koje je Bog usavršio ne samo da poseduju normalnu ljudskost, već poseduju i istine koje prevazilaze merila savesti, koje su više od standarda savesti; oni ne samo da svoju savest koriste kako bi Bogu uzvratili za ljubav, već su, povrh toga, spoznali Boga i uvideli da je Bog divan i da zavređuje čovekovu ljubav, te da u Njemu ima toliko toga što vredi voleti; čovek ne može a da Ga ne voli! Oni koje je Bog usavršio vole Ga zato da bi zadovoljili svoje lične težnje. Njihova je ljubav spontana, to je ljubav koja ne traži ništa zauzvrat i ne predstavlja nikakvu razmenu. Oni Boga vole jedino radi svoje spoznaje Boga. Takve ljude ne zanima da li im Bog daruje blagodati i zadovoljni su jedino onda kad Bogu udovoljavaju. Sa Bogom se ne pogađaju, niti svoju ljubav prema Bogu mere savešću: „Dao si mi, i ja Ti zauzvrat pružam ljubav; ako mi ništa ne daš, onda ni ja nemam ništa čime bih Ti uzvratio.“ Oni koji su usavršeni uvek veruju da: „Bog je Stvoritelj i On Svoje delo obavlja na nama. Pošto imam ovu priliku, stanje i sposobnost da budem usavršen, trebalo bi da tragam da proživim život pun smisla i da Njemu udovoljim.“ To je identično onome što je iskusio Petar: Kad je bio najslabiji, on se Bogu molio rečima: „O, Bože! Bez obzira na vreme i mesto, Ti znaš da Te se uvek sećam. Bez obzira na vreme i mesto, Ti znaš da ja želim da Te volim, ali sam premali rastom, suviše sam slab i nemoćan, moja je ljubav previše ograničena, a moja iskrenost prema Tebi suviše oskudna. U poređenju s Tvojom ljubavlju, ja naprosto nisam sposoban za život. Želim samo da mi život ne bude uzaludan i da mogu ne samo da Ti uzvratim ljubav, već da Ti, uz to, posvetim sve što imam. Ako budem mogao da Ti udovoljim, ja ću, kao stvoreno biće, steći duševni mir i ništa Ti više neću tražiti. Mada sam sada slab i nemoćan, neću zaboraviti Tvoje opomene i neću zaboraviti Tvoju ljubav. Ja Ti sad samo uzvraćam za Tvoju ljubav, i ništa više. Oh, Bože, užasno se osećam! Kako da Ti uzvratim ljubav koju nosim u srcu, kako da učinim sve što mogu da bih bio u stanju da ispunim Tvoje želje i da sve što imam ponudim Tebi? Poznate su Ti ljudske slabosti; kako da postanem vredan Tvoje ljubavi? Oh, Bože! Ti znaš da sam mali rastom, da je moja ljubav isuviše oskudna. Kako da u ovakvom okruženju učinim sve što je u mojoj moći? Znam da treba da Ti se odužim za Tvoju ljubav, znam da Tebi treba da podarim sve što imam, ali danas je moj rast premali. Molim Te da mi pokloniš snagu i poverenje, kako bih bio sposobniji da dostignem čistu ljubav i Tebi je posvetim, i kako bih bolje mogao da Ti posvetim sve što imam; tako ću moći ne samo da Ti uzvratim ljubav, već ću biti sposobniji da iskusim Tvoju grdnju, Tvoj sud i Tvoje kušnje, pa čak i teže kletve. Dopustio si mi da vidim Tvoju ljubav i ja ne mogu da Te ne volim i, mada sam danas slab i nemoćan, kako bih mogao da Te zaboravim? Spoznao sam Te zahvaljujući Tvojoj ljubavi, grdnji i sudu, ali se ujedno osećam nesposobnim da udovoljim Tvojoj ljubavi, jer Ti si tako uzvišen. Kako da sve što imam posvetim Stvoritelju?“ Takav je bio Petrov zahtev, ali je njegov rast bio neodgovarajući. U tom se času on osećao kao da mu je neko zario nož u srce. Bio je u agoniji; nije znao šta da čini u takvim uslovima. Pa ipak, on je nastavio s molitvom: „O, Bože! Čovek ima detinji rast, njegova je savest oronula, a jedino što mogu da postignem jeste da Ti se odužim za ljubav. Ja danas ne znam kako da udovoljim Tvojim namerama i samo želim da učinim sve što mogu, da Ti dam sve što imam i da sve što imam posvetim Tebi. Bez obzira na Tvoj sud i grdnju, bez obzira na to čime me daruješ i šta od mene oduzimaš, oslobodi me i najmanjih pritužbi na Tebe. Dok si me grdio i sudio mi, mnogo sam puta gunđao u sebi i nisam bio u stanju da postignem čistotu, niti da ispunim Tvoje želje. Za Tvoju sam Ti se ljubav odužio iz prinude, i zbog toga u ovom času još više mrzim sebe.“ Petar se ovako molio zato što je tražio čistiju ljubav prema Bogu. Tražio je i preklinjao i, povrh toga, sebe optuživao i svoje grehe ispovedao Bogu. Osećao se dužnim prema Bogu i osećao je mržnju prema sebi, ali je ujedno bio pomalo tužan i negativan. Uvek se tako osećao, kao da nije u stanju da zadovolji Božje namere i kao da nije u stanju da pruži sve od sebe. U takvim uslovima, Petar je ipak i dalje tragao za Jovovom verom. Uvideo je koliko je Jovova vera bila velika, jer Jov je shvatio da mu je sve što ima darovano od Boga, te je stoga bilo prirodno da Bog sve uzme od njega i to podari kome Mu se prohte – takva je bila pravedna narav Božja. Jov se nije zbog toga žalio i još uvek je bio u stanju da hvali Boga. Petar je takođe poznavao sebe i u svom se srcu molio: „Ja danas ne treba da se zadovoljim time što ću Ti se za Tvoju ljubav odužiti svojom savešću i sa onoliko ljubavi koliko Ti zauzvrat pružam, zato što su moje misli previše iskvarene i zato što nisam sposoban da na Tebe gledam kao na Stvoritelja. Budući da još uvek nisam sposoban da Te volim, moram negovati sposobnost da sve što imam tebi posvetim, I da to učinim svojevoljno. Moram da spoznam sve što si učinio i da nemam drugog izbora, moram da sagledam Tvoju ljubav i moram biti u stanju da Te hvalim i veličam Tvoje sveto ime, kako bi Ti preko mene mogao da stekneš veliku slavu. Spreman sam da čvrsto stojim dok svedočim o Tebi. Oh, Bože! Tvoja je ljubav tako dragocena i lepa; kako bih mogao poželeti da živim u rukama onog zlikovca? Zar me nisi Ti stvorio? Kako bih mogao da živim pod Sotoninom vlašću? Radije bih da celim svojim bićem živim usred Tvoje grdnje. Ne želim da živim pod vlašću onog zlikovca. Ako mogu da budem pročišćen i da sve svoje posvetim Tebi, voljan sam da svoje telo i um ponudim Tvom sudu i grdnji, jer Sotonu mrzim i ne želim da živim pod njegovom vlašću. Kroz Svoj sud o meni, Ti pokazuješ Svoju pravednu narav; srećan sam i nemam ni najmanjih pritužbi. Ako sam u stanju da ispunim dužnost stvorenog bića, prihvatam da čitav moj život bude praćen Tvojim sudom, preko kojeg ću spoznati Tvoju pravednu narav i osloboditi se uticaja onoga zlikovca.“ Petar se uvek tako molio, uvek je tako tražio i dostigao je, u relativnom smislu, velike visine. Ne samo da je bio u stanju da se oduži za Božju ljubav, već je, što je još važnije, ispunio i svoju dužnost stvorenog bića. Ne samo da nije osećao grižu savesti, već je bio u stanju i da prevaziđe standarde savesti. Njegove su se molitve i dalje uzdizale pred Boga, te su stoga i njegove težnje bivale sve veće, i posedovao je srce koje je sve više bilo bogoljubivo. Iako je trpeo užasan bol, ipak nije zaboravio da voli Boga i još uvek je tražio da postigne sposobnost razumevanja Božjih namera. U svojim je molitvama govorio sledeće reči: „Nisam postigao ništa drugo do da Ti se odužim za Tvoju ljubav. Nisam o Tebi svedočio pred Sotonom, niti sam se oslobodio njegovog uticaja, tako da još uvek živim u telesnom. Želim da svojom ljubavlju porazim Sotonu, da ga posramim i da na taj način udovoljim Tvojim namerama. Želim da se u celosti predam Tebi, da ni delić sebe ne dam Sotoni, jer Sotona je Tvoj neprijatelj.“ Što je više u tom smeru tražio, sve snažnije je bio dirnut, a njegovo je znanje o ovim stvarima bilo uzvišenije. Nesvesno je došao do spoznaje da treba da se oslobodi uticaja Sotone i da se u potpunosti vrati Bogu. Takve je visine dosegao. Prevazilazio je uticaj Sotone, oslobađao se telesnih užitaka i zadovoljstava, i bio je voljan da dublje iskusi i Božju grdnju i Njegov sud. Govorio je: „Iako živim usred Tvoje grdnje i Tvoga suda, bez obzira na poteškoće koje iz toga proizilaze, ja i dalje nisam spreman da živim pod Sotoninom vlašću, niti želim da podnosim Sotonino lukavstvo. Radujem se što živim usred Tvojih kletvi i boli me što živim usred Sotoninih blagoslova. Volim Te time što živim usred Tvoga suda i to mi donosi ogromnu radost. Tvoji su grdnja i sud pravedni i sveti; njihova je svrha da me pročiste i da me, povrh toga, spase. Radije bih da čitav svoj vek provedem usred Tvoga suda, kako bi se Ti brinuo o meni. Ni na trenutak ne želim da živim pod Sotoninom vlašću; želim da me Ti očistiš; čak i ako trpim stradanja, neću da me Sotona iskorišćava i vara. Mene, kao stvoreno biće, Ti treba da upotrebiš, Ti da me poseduješ, Ti treba da mi sudiš i Ti da me grdiš. Ti čak treba i da me proklinješ. Srce mi poskakuje od radosti kad si voljan da me blagosiljaš, jer sam video Tvoju ljubav. Ti si Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće: Ne treba da Te izdam, ni da živim pod Sotoninom vlašću, niti treba da me Sotona iskorišćava. Bolje je da budem Tvoj konj ili vo, nego da živim za Sotonu. Radije bih živeo usred Tvoje grdnje i bez fizičkog blaženstva, a u tome bih uživao čak i ako bih ostao bez Tvoje blagodati. Iako Tvoja blagodat nije uz mene, uživam da me Ti grdiš i da mi sudiš; to je Tvoj najbolji blagoslov, Tvoja najveća blagodat. Iako si prema meni uvek veličanstven i gnevan, ja ipak nisam u stanju da Te napustim, niti još uvek mogu dovoljno da Te volim. Radije bih živeo u Tvom domu, da me Ti proklinješ, grdiš i udaraš, jer ne želim da živim pod Sotoninom vlašću, niti sam voljan da jurcam unaokolo i bavim se samo telesnim stvarima, a još manje sam voljan da živim za telo.“ Petrova je ljubav bila čista ljubav. To je iskustvo usavršavanja, i to je najviši nivo usavršavanja; od toga nema smislenijeg života. Prihvatio je Božju grdnju i sud, a Božju je pravednu narav čuvao kao blago, i ništa u vezi s Petrom nije bilo dragocenije od toga. Govorio je: „Sotona mi pruža materijalne užitke, ali meni nije stalo do njih. Božja grdnja i sud me stižu – u tome ja vidim blagodat, u tome uživam i time sam blagosloven. Da nije Božjeg suda, ja nikad ne bih voleo Boga, još uvek bih živeo pod Sotoninom vlašću i još bih uvek bio pod njegovom kontrolom i komandom. U tom slučaju, ja nikad ne bih postao pravo ljudsko biće, zato što ne bih bio sposoban da udovoljim Bogu, niti bih se Bogu u potpunosti posvetio. Iako me Bog ne blagosilja, što me iznutra čini neutešnim baš kao da oganj bukti u meni i zbog čega nemam spokoja ni radosti, i mada se Božja grdnja nikad ne odvaja od mene, niti On ikada prestaje da me dovodi u red, ja u Božjoj grdnji i osudi mogu da vidim Njegovu pravednu narav. Ja u tome uživam; od toga nema vrednije ni smislenije stvari u životu. Iako su Njegova zaštita i briga prerasli u nemilosrdnu grdnju, sud, kletve i udarce, ja ipak uživam u tome, jer sve to može bolje da me očisti i promeni, može da me približi Bogu, učini sposobnijim da Boga volim, a moju ljubav prema Bogu učini čistijom. To mi omogućava da, kao stvoreno biće, ispunim svoju dužnost, to me dovodi pred Boga i udaljava od Sotoninog uticaja, tako da više ne služim Sotoni. Kad više ne budem živeo pod Sotoninom vlašću i kad budem mogao da sve što imam i sve što mogu posvetim Bogu, ne zadržavajući ništa za sebe – tek tada ću biti potpuno zadovoljan. Upravo su me Božja grdnja i sud spasli, a moj je život neodvojiv od Božje grdnje i suda. Moj život na zemlji je pod Sotoninom vlašću, i da nije bilo Božjeg staranja i Njegove zaštite, ja bih zauvek živeo pod Sotoninom vlašću i, osim toga, ne bih imao ni prilike ni sredstava da proživim smislenim životom. Samo ako me Božja grdnja i sud nikada ne napuste, ja ću biti u stanju da me Bog očisti. Samo zahvaljujući grubim rečima i pravednoj naravi Božjoj, te veličanstvenom Božjem sudu, dobio sam najveću moguću zaštitu, počeo sam da živim u svetlosti i stekao Božje blagoslove. Mogućnost da budem očišćen, da se oslobodim Sotone i da živim pod Božjom vlašću – to su danas najveći blagoslovi u mom životu.“ Ovo je najviši nivo Petrovog iskustva.

Ovo je upravo ono stanje koje čovek mora da postigne nakon što bude usavršen. Ako toliko ne možeš da postigneš, onda ti ne možeš da živiš smislenim životom. Čovek živi usred tela, što znači da živi u ljudskom paklu, a bez Božjeg suda i grdnje, čovek je prljav koliko i Sotona. Kako bi čovek mogao da bude svet? Petar je verovao da su Božja grdnja i sud najbolja zaštita čoveka i njegova najveća blagodat. Jedino posredstvom Božje grdnje i suda čovek je mogao da se probudi i da omrzne telo, da prezre Sotonu. Stroga Božja disciplina oslobađa čoveka od uticaja Sotone, oslobađa ga njegovog sopstvenog majušnog sveta i omogućava mu da živi u svetlosti Božjeg prisustva. Nema boljeg spasenja od grdnje i suda! Petar se ovako molio: „O, Bože! Dokle god me Ti grdiš i sudiš mi, znaću da me nisi napustio. Čak i ako mi ne podariš radost i spokoj, ako učiniš da živim u patnji i uputiš mi bezbrojne prekore, dokle god me Ti ne napustiš, moje će srce biti spokojno. Danas su Tvoja grdnja i sud postali moja najbolja zaštita i moj najveći blagoslov. Blagodat koju mi Ti daješ štiti me. Blagodat kojom me danas daruješ ispoljavanje je Tvoje pravedne naravi, ona je grdnja i sud; ona je, povrh toga, i kušnja, a ponajviše je, život u stradanju.“ Petar je telesna zadovoljstva mogao da ostavi po strani i da traži dublju ljubav i veću zaštitu, jer je posredstvom Božje grdnje i suda stekao toliko blagodati. Ako čovek želi da tokom svog života bude pročišćen i ostvari promene u svojoj naravi, ako želi da živi smislenim životom i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće, on mora da prihvati Božju grdnju i sud, i ne sme da dozvoli da se Božja disciplina i Božji udarci udalje od njega, kako bi mogao da se oslobodi Sotoninih smicalica i uticaja i kako bi živeo u svetlosti Božjoj. Znaj da Božja grdnja i sud predstavljaju svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te da za čoveka nema boljeg blagoslova, blagodati, ni zaštite. Čovek živi pod uticajem Sotone i boravi u telu; ukoliko ne bude pročišćen i ne primi zaštitu od Boga, čovek će postajati sve izopačeniji. Ako želi da voli Boga, on mora da bude pročišćen i spasen. Petar se molio: „Kada si Ti, Bože, ljubazan prema meni, ja sam oduševljen i utešen; kad me grdiš, ja osećam još veću utehu i radost. Iako sam slab i trpim neizrecivu patnju, iako plačem i tugujem, Ti znaš da je ta tuga posledica mog buntovništva i moje slabosti. Plačem, jer ne mogu da udovoljim Tvojim namerama, tužan sam i kajem se jer ne mogu da ispunim Tvoje zahteve, ali sam zato voljan da dostignem ovo carstvo i voljan da učinim sve što mogu ne bih li Ti udovoljio. Tvoja mi je grdnja donela zaštitu i dala mi najbolje spasenje; sud Tvoj zasenjuje Tvoju trpeljivost i strpljenje. Bez Tvoje grdnje i suda ja ne bih uživao u Tvojoj milosti i dobroti. Danas sve više shvatam kako je Tvoja ljubav nadišla nebesa i prevazišla sve drugo. Tvoja ljubav nisu samo milost i dobrota; ona je, povrh toga, grdnja i sud. Tvoja grdnja i Tvoj sud pružili su mi toliko toga. Bez Tvoje grdnje i suda, nijedna osoba ne bi bila pročišćena i niko ne bi mogao da iskusi ljubav Stvoriteljevu. Iako sam izdržao stotine kušnji i nevolja, približivši se čak i smrti, oni su mi dozvolili da Te istinski spoznam i da zadobijem vrhunsko spasenje. Ako bi me Tvoja grdnja, Tvoj sud i Tvoja disciplina napustili, tada bih živeo u mraku, pod Sotoninom vlašću. U čemu je korist ljudskog tela? Kad bi Tvoja grdnja i sud od mene otišli, bilo bi to kao da me je Duh Tvoj napustio, kao da Ti nisi više sa mnom. Kako bih mogao da nastavim da živim kad bi tako bilo? Ako na mene baciš bolest i oduzmeš mi slobodu, mogu da nastavim da živim, ali ako bi me Tvoja grdnja i sud ikada napustili, ja ne bih mogao da nastavim da živim. Kada bih ostao bez Tvoje grdnje i suda, izgubio bih Tvoju ljubav, ljubav koja je za mene isuviše duboka da bih je izrazio rečima. Bez Tvoje ljubavi, živeo bih pod Sotoninom vlašću i ne bih mogao da vidim Tvoje slavno lice. Kako bih onda mogao da nastavim da živim? Ne bih mogao da izdržim takav mrak, takav život. Kad si pored mene, to je kao da Te gledam, pa kako bih onda mogao da Te napustim? Preklinjem Te, molim Te da mi ne oduzimaš najveću utehu, pa makar to bilo i samo nekoliko reči podrške. Uživao sam u ljubavi Tvojoj i ja danas ne mogu da se odvojim od Tebe; kako bih mogao da Te ne volim? Zbog Tvoje sam ljubavi mnogo gorkih suza prolio, ali sam uvek osećao da je život poput ovog smisleniji, više u stanju da me učini bogatijim, da me promeni i omogući mi da dosegnem istinu koju stvorena bića treba da poseduju.“

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“