Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izdaje Boga: kad vidi Boga, on Ga izdaje, a i kad ne može da vidi Boga, opet Ga izdaje. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno izdaju. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka u ozbiljnoj meri zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako izopačen ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

Spoznati sebe znači znati svaku svoju reč i postupak i baš svaku aktivnost; to znači znati svoje misli i ideje, svoje namere i svoje predstave i uobrazilju. Takođe, moraš da poznaješ Sotoninu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje i svakovrsne Sotonine otrove, kao i tradicionalno kulturno znanje. Moraš da tražiš istinu i jasno da razaznaš te stvari. Na taj način ćeš razumeti istinu i zaista spoznati sebe. Iako je neka osoba možda učinila veliki broj dobrih dela od kada je počela da veruje u Boga, ona još uvek ne može jasno da vidi mnoge stvari, a kamoli da postigne razumevanje istine. Ipak, zbog mnogih svojih dobrih dela, ona oseća da već primenjuje istinu, da se već pokorila Bogu i da je već sasvim zadovoljila Njegove namere. Kada nemaš problema, u stanju si da učiniš sve što ti se kaže, nemaš nikakvih nedoumica u obavljanju bilo kakve dužnosti i ne opireš se. Kada ti se kaže da širiš jevanđelje, ti se ne žališ i možeš da podneseš tu poteškoću, a kada ti se kaže da trčiš i radiš, ili da obaviš neki zadatak, ti to učiniš. Zbog toga osećaš da si onaj koji se pokorava Bogu i istinski traga za istinom. Ipak, ako te ozbiljno pitaju: „Jesi li ti poštena osoba? Da li si ti osoba koja se istinski pokorava Bogu? Osoba čija se narav promenila?” – ako se svaka osoba podvrgne poređenju naspram istine Božjih reči – može se reći da niko nije u skladu sa merilima i da nijedna nije sposobna da deluje u skladu s istina-načelima. Dakle, celokupno iskvareno čovečanstvo mora da razmisli o sebi. Svi moraju da razmisle o naravi po kojoj žive, i o sotonskom načinu razmišljanja, o logici, bogohuljenju i zabludama iz kojih proizilaze sve njihove radnje i postupci. Moraju da razmisle o osnovnom uzroku zašto otkrivaju svoju iskvarenu narav, šta je suština njihovog svojevoljnog delovanja, zašto i za koga žive. Ako se ovo uporedi sa istinom, onda će svi ljudi biti osuđeni. Šta je razlog tome? Razlog je to što je čovečanstvo tako duboko iskvareno. Ljudi ne shvataju istinu i svi žive po svojoj iskvarenoj naravi. Oni nemaju ni trunku samospoznaje, uvek veruju u Boga shodno sopstvenim predstavama i uobrazilji, obavljaju svoje dužnosti na osnovu sopstvenih sklonosti i metoda, i slede verske teorije kada služe Bogu. Štaviše, oni i dalje misle da su puni vere, da su njihovi postupci veoma razumni i na kraju osećaju da su mnogo dobili. Nesvesno, oni počinju da misle da već deluju u skladu sa Božjim namerama, da su im u potpunosti udovoljili, da su već ispunili Božje zahteve i da slede Njegovu volju. Ako se tako osećaš, ili ako misliš da si ostvario neke dobitke za nekoliko godina svog verovanja u Boga, tim pre moraš da se vratiš pred Njega da pažljivo preispitaš sebe. Trebalo bi da pogledaš put kojim si išao tokom godina verovanja da bi video da li su sve tvoje radnje i postupci pred Bogom bili u potpunosti u skladu s Njegovim namerama. Ispitaj koje je tvoje ponašanje bilo u suprotnosti sa Bogom, koje je postiglo pokornost Njemu, da li su tvoja dela ispunila i zadovoljila Božje zahteve. Sve to treba da razjasniš, jer ćeš tek tada spoznati sebe.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Samospoznaja znači spoznati šta je to što je u našim mislima i pogledima fundamentalno nespojivo sa istinom i šta pripada iskvarenoj naravi i neprijateljski je nastrojeno prema Bogu. Lako je shvatiti iskvarene ljudske naravi poput nadmenosti, samopravednosti, laganja i varljivosti. Lako ih možeš donekle spoznati kroz nekoliko razgovora o istini ili čestim zajedništvom, ili tako što će ti braća i sestre ukazati na tvoje stanje. Štaviše, nadmenosti i varljivosti ima u svakoj osobi, razlika je samo u stepenu prisutnosti, te ih je relativno lako prepoznati. Međutim, teško je razaznati da li su nečije misli i gledišta u skladu sa istinom; to nije tako lako kao prepoznavanje nečije iskvarene naravi. Kada neko malo promeni ponašanje ili spoljni način rada, ta osoba se oseća kao da se promenila, ali zapravo je to obična promena ponašanja i to ne znači da se njen pogled na stvari zaista izmenio. U dubini ljudskih srca još uvek postoje mnoge predstave i zamisli, raznorazne misli, pogledi i otrovi tradicionalne kulture i mnogo toga što je protivno Bogu. Te stvari su skrivene u njima i tek treba da budu iskopane. One su poreklo otkrovenja njihovih iskvarenih naravi i potiču iz čovekove priroda-suštine. Zato ćeš ti, kada Bog učini nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, da Mu se opireš i suprotstavljaš. Nećeš razumeti zašto je Bog tako postupio i, mada znaš da postoji istina u svemu što Bog čini i želiš da se pokoriš, nećeš biti u stanju da to učiniš. Zašto nisi u stanju da se pokoriš? Koji je razlog tvog protivljenja i otpora? Razlog je u tome što u čovekovim mislima i pogledima ima mnogo toga što je protivno Bogu, protivno načelima po kojima Bog deluje i protivno Njegovoj suštini. Ljudi teško shvataju ove stvari.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Koji su aspekti samospoznaje? Prvi je znanje o tome koje se iskvarene naravi otkrivaju u tvom govoru i u tvojim postupcima. Ponekad je to nadmenost, u drugim prilikama je lažljivost, ili pak rđavost, nepopustljivost, ili izdaja, i tako dalje. Nadalje, kada čoveka nešto zadesi, on treba sebe da preispita da bi video da li ima ikakve namere ili motive koji nisu u skladu sa istinom. Treba da ispita i da li ima nečega u njegovom govoru ili postupcima što se opire Bogu ili se protiv Njega buni. Naročito treba da ispita da li ima osećaj za podnošenje bremena, da li je odan kada je reč o dužnosti, da li se iskreno daje za Boga i da li je proračunat ili površan. Samospoznaja znači i da znaš da li imaš predstave, uobrazilju i ekstravagantne zahteve, da li pogrešno razumeš Boga ili imaš na Njega pritužbe, te da li imaš nameru da se pokoriš. Znači da znaš da li si u stanju da tragaš za istinom, da li prihvataš od Boga i da li imaš bogopokorno srce u svom odnosu prema situacijama, ljudima, događajima i stvarima koje Bog orkestrira. Znači da znaš da li imaš savesti i razuma i da li si ljubitelj istine. Znači da znaš da li se pokoravaš ili pokušavaš da se prepireš kada te stvari zadese, da znaš da li se uzdaš u predstave i u uobrazilju ili, pak, tragaš za istinom u svom odnosu prema tim pitanjima. Sve to spada u delokrug samospoznaje. Čovek treba da razmišlja o tome da li voli istinu i da li ima istinsku veru u Boga u svetlu svog odnosa prema raznim situacijama i ljudima, događajima i stvarima. Ako čovek uvidi svoju iskvarenu prirodu i da vidi kako je veliko njegovo buntovništvo protiv Boga, to će značiti da je porastao. Osim toga, kada je reč o stvarima koje se tiču čovekovog odnosa prema Bogu, on treba da razmisli o tome da li u svom odnosu prema Božjem imenu i ovaploćenju ima predstave, strah, ili pokornost, a naročito kakav je njegov stav prema istini. Čovek treba da spozna i svoje mane, svoj rast, kao i to da li ima istina-stvarnost, da li su njegovo stremljenje i put kojim korača ispravni i u skladu sa Božjim namerama. Sve su to stvari koje ljudi treba da spoznaju. Ukratko, razni aspekti samospoznaje suštinski se sastoje od sledećeg: od spoznaje da li je nečiji kov dobar ili loš, spoznaje o svom karakteru, spoznaje o namerama i motivima vlastitih postupaka, spoznaje o iskvarenoj naravi i priroda-suštini koju čovek otkriva, spoznaje o svojim sklonostima i težnjama, spoznaje o putu kojim čovek korača, spoznaje o svojim pogledima na stvari, spoznaje o svom stanovištu prema životu i o svojim vrednostima, i spoznaje o svom stavu prema Bogu i istini. Samospoznaja se uglavnom sastoji od tih aspekata.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”

Da bi upoznao sebe, moraš upoznati sopstvena otkrovenja iskvarenosti, svoju iskvarenu narav, sopstvene ključne slabosti i svoju priroda-suštinu. Takođe moraš znati, do poslednjeg detalja, one stvari koje se otkrivaju u tvom svakodnevnom životu – tvoje motive, gledišta i tvoj stav prema svakoj pojedinačnoj stvari – bez obzira na to da li si kod kuće i napolju, da li si na okupljanjima, da li jedeš i piješ reči Božje ili se suočavaš sa bilo kakvim problemom. Moraš da upoznaš sebe kroz ove aspekte. Naravno, da bi upoznao sebe na dubljem nivou, moraš integrisati Božje reči; rezultate možeš da postigneš jedino ako spoznaš sebe na osnovu Njegovih reči.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj stremljenja istini i put stremljenja istini”

Petar je nastojao da upozna samog sebe i istraži šta je u njemu bilo otkriveno putem oplemenjenosti Božjih reči i kroz razna iskušenja koja mu je Bog priredio. Kada je istinski razumeo samog sebe, Petar je shvatio do koje mere su ljudi iskvareni, koliko su bezvredni i nedostojni da služe Bogu i da nisu zaslužili da žive pred Bogom. Petar se zatim prostro pre Bogom. Pošto je toliko toga doživeo, Petar je na kraju shvatio: „Poznavati Boga je nešto najdragocenije! Bila bi grehota da umrem pre nego što Ga upoznam. Upoznati Boga je nešto najvažnije i najsmislenije što postoji. Ako čovek ne poznaje Boga, onda ne zaslužuje da živi, isti je kao i životinje i nema života.” Do trenutka kada je Petrovo iskustvo dostiglo tu tačku, on je već bio upoznao svoju prirodu i relativno dobro je sagledao. Iako možda ne bi umeo da je objasni tako jasno kao današnji ljudi, Petar je istinski dostigao to stanje. Prema tome, da bi se hodalo putem traganja za istinom i postigla savršenost potrebno je upoznati sopstvenu prirodu iz Božjih izjava, kao i razumeti različite aspekte sopstvene prirode i precizno objašnjavanje iste rečima, jasno i otvoreno. Samo to znači istinski poznavati samog sebe i samo ćeš na taj način da postigneš rezultate koje Bog zahteva. Ako tvoje znanje još nije dostiglo tu tačku, ali tvrdiš da poznaješ sebe i govoriš da si stekao život, zar to jednostavno nije puko hvalisanje? Ne poznaješ sebe, niti znaš šta si pred Bogom, da li si zaista dostigao standarde ljudskosti ili koliko sotonskih osobina još uvek imaš u sebi. Još uvek ti nije jasno kome pripadaš i ne poseduješ nikakvo znanje o samom sebi – kako onda možeš da imaš razum pred Bogom? Kada je Petar tragao za životom, usredsredio se na razumevanje samog sebe i promenu njegove prirode tokom njegovih iskušenja, i težio je da upozna Boga. Na kraju je pomislio, „Ljudi moraju da tragaju za razumevanjem Boga u životu; poznavati Boga je najvažnija stvar. Ako ne poznajem Boga, ne mogu da počivam u miru kada umrem. Jednom kada Ga upoznam, ako Bog uredi da umrem, osećao bih se veoma zadovoljno. Neću se uopšte žaliti i ceo moj život do tog trenutka biće ostvaren.” Petar nije mogao da stekne taj stepen razumevanja ili dostigne taj nivo odmah pošto je počeo da veruje u Boga, već je prvo prošao brojna iskušenja. Bilo je potrebno da u svom iskustvu dođe do prekretnice i da u potpunosti razume sebe, pre nego što je shvatio vrednost poznavanja Boga. Prema tome, Petrov put je bio put traganja za istinom, i put sticanja života i usavršavanja. To je bio aspekt na koji je njegovo konkretno delovanje bilo usmereno.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Ako tvoje poznavanje sebe podrazumeva samo letimično prepoznavanje površinskih stvari – ako samo kažeš da si nadmen i samopravedan, da se buniš protiv Boga i opireš Mu se – onda to nije pravo znanje, već teorija. Moraš da uzmeš u obzir činjenice: moraš da na svetlost dana izneseš sva pitanja u vezi sa kojima imaš pogrešne namere i poglede, ili o kojima gajiš iskrivljena mišljenja, radi razgovora u zajedništvu i analize. Samo to je stvarna samospoznaja. Ne smeš da pokušavaš da shvatiš sebe samo na osnovu sopstvenih postupaka. Moraš da dokučiš šta je ono što je ključno i razrešiš glavni uzrok problema. Nakon nekog vremena, moraš da se zamisliš nad sobom i napraviš kratak pregled problema koje si razrešio, i onih koje nisi. Dakle, takođe, moraš da tragaš za istinom da bi rešio ove probleme. Ne smeš da budeš pasivan, ni da te drugi uvek nagovaraju ili primoravaju da nešto uradiš, niti da te vuku za nos. Moraš da imaš sopstveni put za život-ulazak. Moraš često da ispituješ sebe i sagledaš koje si sve stvari rekao i uradio koje su u suprotnosti sa istinom; koje su tvoje namere pogrešne i koje si iskvarene naravi otkrio. Ako uvek primenjuješ i uđeš na taj način – ako si strog sam prema sebi – onda ćeš postepeno uspeti da shvatiš istinu i da imaš život-ulazak. Kada budeš istinski shvatio istinu, videćeš da si zapravo – ništa. Prvo, narav ti je izuzetno iskvarena. Drugo, imaš previše nedostataka i ne razumeš nijednu istinu. Ako jednog dana stvarno budeš spoznao sebe, više nećeš biti sposoban za nadmenost i po mnogim pitanjima ćeš biti razuman i biti u stanju da se pokoriš. Šta je u ovom trenutku ključno pitanje? Kroz razgovor u zajedništvu i detaljnu analizu suštine predstava, ljudi su uspeli da shvate razlog zašto se predstave javljaju u njima. Uspevaju da razreše neke predstave, ali to ne znači da mogu da jasno sagledaju suštinu svake predstave, već samo da imaju određenu samospoznaju koja, opet, nije dovoljno duboka i jasna. Drugim rečima, i dalje ne mogu da jasno proniknu u sopstvenu priroda-suštinu, niti mogu da vide koje su se iskvarene naravi ukorenile u njihovom srcu. Znanje o sebi koje čovek može da stekne na taj način je ograničeno. Neki ljudi kažu: „Svestan sam da je moja narav izuzetno nadmena – zar to ne znači da poznajem sebe?” Takvo poznavanje je previše površno i ne može da razreši problem. Ako istinski poznaješ sebe, zašto onda još uvek težiš ličnom napretku, zašto i dalje žudiš za statusom i priznanjima? To znači da tvoja nadmena priroda nije iskorenjena. Prema tome, promena mora krene iz tvojih misli i pogleda i namera koje stoje iza tvojih reči i postupaka. Da li priznajete da je veliki deo onoga što ljudi govore zlobno i otrovno i da u tonu kojim govore postoji element nadmenosti? Njihove reči ukazuju na njihove namere i lična mišljenja. Oni koji su pronicljivi moći će da razluče te reči kada ih čuju. Neki ljudi govore na određeni način i u većini slučajeva koriste određene izraze kada se njihova nadmenost ne otkriva u njima. Međutim, njihovo ponašanje je znatno drugačije kada se otkrije njihova nadmenost. Katkad beskrajno trabunjaju o sopstvenim bombastičnim idejama, katkad visoko uzdignute glave pokazuju zube i kandže. Misle da su glavni i time se otkriva Sotonino ružno lice. U svakoj osobi postoje razne namere i iskvarene naravi. Baš kao u slučaju lažljivih osoba koje namiguju kada govore i gledaju ljude ispod oka – u tim postupcima se krije iskvarena narav. Neki ljudi govore neodređenim rečima, pa drugi nikada ne znaju šta oni stvarno misle. Iako njihove reči uvek sadrže skriveno značenje i smicalice, spolja deluju veoma mirno i pribrano. Takvi ljudi su još lažljiviji i još im je teže da prihvate istinu. Njih je veoma teško spasiti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako čovek prelazi u novo doba”

Kada neki ljudi govore o svojoj samospoznaji, prvo što kažu je: „Ja sam đavo, živi Sotona, neko ko se opire Bogu. Bunim se protiv Njega i izdajem Ga; ja sam zmija otrovnica, zla osoba koja bi trebalo da bude prokleta.” Da li je to istinita samospoznaja? Oni govore samo uopšteno. Zašto ne ponude neke primere? Zašto ne iznesu sramne stvari koje su učinili na svetlost dana radi detaljne analize? Neki nepronicljivi ljudi ih čuju i misle: „Eto, to je prava samospoznaja! Da spoznaju sebe kao đavola i da čak proklinju sami sebe – kakve visine su dostigli!” Mnogi ljudi, posebno novi vernici, skloni su da budu navedeni na pogrešan put ovim govorom. Misle da je govornik čist i da poseduje duhovno razumevanje, da voli istinu i da je kvalifikovan za vođstvo. Međutim, nakon što ga bolje upoznaju, shvate da to nije tako, da taj čovek nije onakav kakvim su ga zamišljali, već je izuzetno lažan i prevrtljiv, vešt u maskiranju i pretvaranju, što predstavlja veliko razočaranje. Na osnovu čega se može smatrati da ljudi zaista poznaju sebe? Ne možete da uzmete u obzir samo ono što govore – ključ je utvrditi da li su u stanju da primenjuju i prihvate istinu. Oni koji zaista razumeju istinu ne samo da imaju istinito poznavanje sebe, već su, što je najvažnije, sposobni da primenjuju istinu. Oni ne samo da govore o svom istinitom razumevanju, već mogu zaista i da urade ono što kažu. Drugim rečima, njihove reči i postupci su potpuno usklađeni. Ako je ono što govore povezano i prihvatljivo, ali ako to ne sprovode u delo, ako to ne proživljavaju, onda su postali fariseji, licemeri i apsolutno nisu ljudi koji zaista poznaju sebe. Mnogi ljudi pričaju vrlo povezano kada razgovaraju o istini, ali ne prepoznaju kada imaju otkrovenje svoje iskvarene naravi. Da li su to ljudi koji poznaju sebe? Ako ljudi ne poznaju sebe, da li su oni ljudi koji razumeju istinu? Svi koji ne poznaju sebe su ljudi koji ne razumeju istinu, i svi koji izgovaraju prazne reči o samospoznaji imaju lažnu duhovnost, oni su lažljivci. Neki ljudi pričaju veoma povezano kada izgovaraju reči i doktrine, ali stanje njihovog duha je otupelo i tupoglavo, oni ne opažaju i ne reaguju na probleme. Može se reći da su otupeli, ali ponekad, kada ih slušamo kako govore, njihov duh zvuči prilično oštro. Na primer, odmah nakon nekog incidenta, oni su u stanju da istog trenutka spoznaju sebe: „Upravo mi se pojavila jedna misao. Razmišljao sam o tome i shvatio da je to bilo lažljivo, da sam obmanjivao Boga.” Neki nepronicljivi ljudi su zavidni kada čuju to, govoreći: „Ovaj čovek odmah shvata kada ima otkrovenje iskvarenosti i u stanju je da se otvori i da o tome razgovara. On reaguje veoma brzo, njegov duh je oštar, on je mnogo bolji od nas. To je zaista neko ko stremi ka istini.” Da li je to tačan način procene ljudi? (Nije.) Šta bi trebalo da bude osnova prilikom procenjivanja da li ljudi zaista poznaju sebe? Ne sme biti samo ono što izlazi iz njihovih usta. Trebalo bi takođe da obratite pažnju na to šta se zaista manifestuje u njima. Najjednostavniji način je posmatrati da li mogu da sprovode istinu u delo – to je najvažnije. Njihova sposobnost da sprovode istinu u delo dokazuje da zaista poznaju sebe, jer oni koji zaista poznaju sebe manifestuju pokajanje, i samo kada ljudi manifestuju pokajanje zaista poznaju sebe. Na primer, čovek može da zna da je lažljiv, da je pun sitnih spletki i zavera, a takođe može da primeti kada drugi pokažu lažljivost. Dakle, trebalo bi da posmatraš da li se on zaista pokajao i da li je odbacio svoju lažljivost nakon što prizna da je lažljiv. A ako ponovo pokaže lažljivost, trebalo bi da obratiš pažnju da li oseća prekor i stid zbog toga što radi tako, da li se iskreno kaje. Ako nema osećaj stida, a još manje osećaj kajanja, njegova samospoznaja je površna i brzopleta. On samo glumi; njegovo znanje nije istinito. Ne oseća da je prevara toliko zla ili demonska, i sigurno ne oseća koliko je prevara besramno, podlo ponašanje. On misli: „Svi ljudi su lažljivi. Samo su budale iskrene. Malo prevare te ne čini lošim čovekom. Nisam učinio ništa zlo; nisam najlažljiviji čovek na svetu.” Da li takav čovek može zaista da poznaje sebe? Naravno da ne može. To je zato što nema svest o svojoj lažljivoj naravi, ne gnuša se prevare, i sve što govori o samospoznaji je pretvaranje i prazna priča. Neprepoznavanje svoje iskvarene naravi nije istinita samospoznaja. Lažljivi ljudi ne mogu istinski spoznati sebe, jer im nije lako da prihvate istinu. Dakle, bez obzira na to koliko reči i doktrina mogu da izgovore, oni se neće istinski promeniti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Spoznavanje suštine vlastite iskvarene naravi nije nimalo jednostavan zadatak. Samospoznaja se ne sastoji samo u tome da uopšteno kažete: „Ja sam iskvarena osoba; ja sam đavo; ja sam potomak Sotone i velike crvene aždaje; opirem se Bogu i neprijateljski sam raspoložen prema Njemu; ja sam Njegov neprijatelj.” Takve reči ne znače nužno da ste uistinu spoznali vlastitu iskvarenost. Možda ste ih samo naučili od nekog drugog, a da pritom još uvek ne znate mnogo o sebi. Istinska samospoznaja nije zasnovana na učenju ili rasuđivanju, već na Božjim rečima – ona se sastoji u sagledavanju posledica iskvarenih naravi i patnje koju ste zbog njih pretrpeli, kao i od svesti o tome da vaša iskvarena narav ne šteti samo vama, već i drugim ljudima. Ona podrazumeva shvatanje činjenice da sve iskvarene sklonosti potiču od Sotone, da su one Sotonini otrovi i filozofije, te da su krajnje neprijateljski nastrojene prema istini i Bogu. Tek kad prozrete suštinu ovog problema, spoznaćete svoju iskvarenu narav. Neki ljudi, čak i nakon što priznaju da su đavoli i Sotone, i dalje ne prihvataju orezivanje. Oni ne priznaju da su išta loše uradili, niti da su ugrozili istinu. U čemu je njihov problem? U tome što još uvek nisu spoznali sami sebe. Iako neki ljudi za sebe kažu da su đavoli i Sotone, kad biste ih upitali: „Zašto kažeš da si đavo i Sotona?” oni ne bi znali da vam odgovore. To pokazuje da oni ne poznaju svoju iskvarenu narav, niti svoju priroda-suštinu. Kad bi mogli da vide da je njihova priroda đavolska, da je njihova iskvarena narav zapravo Sotonina narav i da priznaju da su zbog toga đavoi Sotona, tek tada bi spoznali svoju priroda-suštinu. Istinska samospoznaja postiže se razotkrivanjem, sudom, praktikovanjem i doživljavanjem Božjih reči. Ona se postiže kroz razumevanje istine. Ako čovek ne razume istinu, onda je sve što on govori o vlastitoj samospoznaji, šta god to bilo, šuplje i nepraktično, zato što on nije u stanju da pronađe niti da shvati ono što leži u korenu stvari i što je suštinsko. Da bi spoznao samog sebe, čovek mora da prizna koje je iskvarene sklonosti pokazivao u konkretnim situacijama, kakva mu je pritom bila namera, kako se ponašao, čime je bio onečišćen i zašto nije mogao da prihvati istinu. Tek kad bude bio u stanju da sve to jasno iskaže, moći će da spozna sebe. Kad se suoče s orezivanjem, neki ljudi priznaju da im je istina odbojna, da su prepuni sumnje i nerazumevanja prema Bogu i da se čuvaju od Njega. Oni takođe priznaju da su istinite sve Božje reči koje čoveka razotkrivaju i sude mu. To pokazuje da oni poseduju izvestan stepen samospoznaje. Ta njihova samospoznaja je, međutim, prilično plitka, zato što oni ne znaju ništa o Bogu, niti o Njegovom delu, i zato što ne razumeju Njegove namere. Ako neko samo priznaje vlastitu iskvarenost, ali pritom nije pronašao uzrok svojih problema, mogu li se onda razrešiti njegove sumnje, nerazumevanje i odbrambeni stav prema Bogu? Naravno da ne mogu. Upravo stoga je samospoznaja mnogo više od pukog priznanja vlastite iskvarenosti i vlastitih problema – uz to, čovek mora da razume istinu i da u korenu razreši problem svoje iskvarene naravi. To je jedini način da se pronikne u istinu o vlastitoj iskvarenosti i da se dostigne istinsko pokajanje. Kad oni koji vole istinu spoznaju sami sebe, oni ujedno postaju sposobni da tragaju za istinom i da je razumeju, kako bi rešili svoje probleme. Samo takva vrsta samospoznaje daje rezultate. Kad god u Božjim rečima naiđe na neku frazu kojom se čovek razotkriva i osuđuje, neko ko voli istinu će, pre svega, poverovati da su Božje reči koje čoveka razotkrivaju stvarne i činjenične, da Božje reči koje čoveku sude jesu istina, i da one predstavljaju Božju pravednost. Oni koji vole istinu moraju, u najmanju ruku, biti u stanju da to priznaju. Ako neko ne veruje čak ni Božjim rečima, niti veruje da su Božje reči koje čoveka razotkrivaju i sude mu činjenične i istinite, može li on da kroz Njegove reči spozna samoga sebe? Naravno da ne – čak i kad bi hteo, on to ne bi mogao da učini. Ako čvrsto veruješ da sve Božje reči jesu istina i ako u sve te reči veruješ, bez obzira šta je to što Bog izgovara i na koji način to čini, ako si u stanju da u Božje reči poveruješ i da ih prihvatiš čak i onda kad ih ne razumeš, biće ti lako da kroz te reči sebe preispitaš i spoznaš. Vlastito preispitivanje mora biti zasnovano na istini. U to nema nikakve sumnje. Jedino su Božje reči istina – nijedna od ljudskih reči i nijedna od Sotoninih reči nisu istina. Sotona je hiljadama godina kvario ljudski rod najrazličitijim učenjima, poukama i teorijama, usled čega su ljudi toliko otupeli i postali tako glupi da ne samo što ništa ne znaju o sebi samima, već podržavaju razne jeresi i zablude i odbijaju da prihvate istinu. Takve je ljude nemoguće spasti. Oni koji poseduju istinsku veru u Boga veruju da su samo Njegove reči istina, u stanju su da sami sebe spoznaju na osnovu Božjih reči i istine, te da tako dostignu istinsko pokajanje. Neki ljudi uopšte ne streme ka istini; oni sebe preispituju samo na osnovu ljudskih učenja i ne priznaju ništa drugo osim svog grešnog ponašanja, ali pritom nisu u stanju da proniknu u suštinu vlastite iskvarenosti. Takva samospoznaja je uzaludan poduhvat, koji ne daje nikakve rezultate. Preispitivanje samoga sebe mora biti zasnovano na Božjim rečima, nakon čega čovek postepeno spoznaje iskvarene sklonosti koje te reči razotkrivaju. Čovek mora biti u stanju da na osnovu istine izmeri i spozna vlastite nedostatke, svoju ljudskost-suštinu, svoje stavove o različitim stvarima, svoje životne poglede i vrednosti, te da zatim dođe do tačne procene i suda o svemu tome. Na taj način, on će postepeno moći da stekne znanje o samome sebi. Samospoznaja, međutim, postaje sve dublja sa povećanjem čovekovog životnog iskustva, te je stoga čoveku nemoguće da u potpunosti pronikne u vlastitu priroda-suštinu pre nego što zadobije istinu. Ako neka osoba uistinu poznaje samu sebe, uvideće da iskvarena ljudska bića zaista jesu potomci Sotone i njegovo otelovljenje. Osetiće da ne zaslužuje da živi pred Bogom, da je nedostojne Njegove ljubavi i spasenja, i biće u stanju da padne ničice pred Njega. Samo oni koji su sposobni za takav nivo znanja uistinu poznaju sami sebe.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Vi sad donekle razlučujete u čemu je iskvarenost naravi koju pokazujete. Kad budete jasno videli kakve ste iskvarene stvari skloni redovno da otkrivate i kakve stvari, koje nisu u skladu s istinom, ćete verovatno i dalje činiti, pročišćenje vaše iskvarene naravi biće lako. Zašto, u mnogim stvarima, ljudi ne mogu sebe da kontrolišu? Zato što su u svakom trenutku, u svakom pogledu, pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, što ih sputava i remeti u svemu. Kad je sve kako treba i kad nisu posrnuli niti postali negativni, neki ljudi nepogrešivo osećaju da poseduju rast, i ne mare kad vide da se neka zla osoba, lažni vođa ili antihrist razotkrije ili eliminiše. Oni će se čak ovako hvalisati pred svima: „Svi drugi mogu da posrnu, ali ne ja. Svi drugi mogu da ne vole Boga, ali ne ja.” Oni misle da u svakoj situaciji i u svim okolnostima mogu biti postojani u svom svedočenju. A rezultat? Dolazi dan kad bivaju provereni, žale se i gunđaju protiv Boga. Zar to nije neuspeh, zar to nije spoticanje? Ništa ljude ne otkriva kao provera. Bog pažljivo proučava dubinu ljudskog srca i zato se ljudi nikad ne smeju hvalisati. Čime god da se budu hvalili, na tome će se, pre ili kasnije, jednog dana saplesti. Kad vide da drugi, u određenim okolnostima, posrnu i pretrpe neuspeh, oni za to ne mare, pa čak pomisle da oni sami ne mogu pogrešiti, da će oni biti sposobni čvrsto da stoje – ali, i oni, takođe, na kraju posrnu i dožive neuspeh u tim istim okolnostima. Kako je to uopšte moguće? To je zato što ljudi ne razumeju u potpunosti sopstvenu priroda-suštinu; njihovo razumevanje problema vezanih za vlastitu priroda-suštinu nedovoljno je duboko i za njih je veliki napor da istinu sprovedu u delo. Na primer, neki ljudi su vrlo lažljivi i nečasni u svojim rečima i delima, ali, ako ih pitaš u kom smislu je njihova narav najviše iskvarena, reći će: „Ja sam malo lažljiv”. Oni kažu samo da su malo lažljivi, ali ne kažu da je sama njihova priroda lažljiva i ne kažu da su oni lažljive osobe. Oni svoju iskvarenost ne razumeju previše duboko, niti na nju gledaju toliko ozbiljno ii temeljno kako drugi to čine. Iz perspektive drugih ljudi, ova osoba je toliko lažljiva i nepoštena, u svemu što govori ima prevare i njene reči i postupci nikad nisu časni. Međutim, ta osoba nije u stanju da sebe spozna tako duboko. Svako znanje koje bi ti ljudi mogli imati samo je površno. Kad god govore i delaju, otkrivaju neki deo svoje prirode, ali oni toga nisu svesni. Oni veruju da takvo njihovo ponašanje ne otkriva iskvarenost; oni misle da su istinu već sproveli u delo – ali, za onog ko posmatra sa strane, ova osoba je veoma nepoštena i lažljiva, i njene su reči i dela vrlo nečasni. Tačnije, ljudi vrlo površno razumeju sopstvenu prirodu i velika je razlika između toga i Božjih reči koje im sude i razotkrivaju ih. Ne greši Bog u tome šta razotkriva, već ljudima nedostaje dovoljno duboko razumevanje sopstvene prirode. Ljudi nemaju osnovno ili suštinsko razumevanje samih sebe; umesto toga, koncentrišu se i energiju posvećuju tome da spoznaju svoje postupke i ono što se spolja otkriva. Čak i kada ljudi mogu povremeno da kažu nešto malo o sopstvenoj samospoznaji, to nije naročito duboko. Niko nikad nije za sebe mislio da je ovakva ili onakva vrsta osobe ili da imaju određenu prirodu jer su uradili ili otkrili određene stvari. Bog je razotkrio čovekovu prirodu i suštinu, a ono što ljudi razumeju jeste da je način na koji oni postupaju i govore pun mana i nedostataka; sledstveno tome, za njih je relativno teško da istinu sprovedu u delo. Ljudi misle da su njihove greške tek trenutne pojave koje se nepažnjom otkrivaju, a ne otkrovenja njihove prirode. Kad ljudi tako razmišljaju, vrlo im je teško da sami sebe istinski spoznaju i vrlo im je teško, takođe, da istinu shvate i da je upražnjavaju. Zbog toga što ne poznaju istinu i ne žude za njom, kad istinu sprovode u delo, rade to površno, samo prateći propise. Ljudi ne vide svoju pravu prirodu kao vrlo lošu, već veruju da nisu loši u tolikoj meri da bi trebalo da budu uništeni ili kažnjeni. Ali, prema Božjim standardima, ljudska iskvarenost preduboko seže; ljudi su još uvek daleko od ispunjenja standarda za spasenje jer poseduju tek poneke pristupe koji, spolja gledano, ne narušavaju istinu. Zapravo, ljudi ne upražnjavaju istinu i ne pokoravaju se Bogu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i rđavu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš zamrzeti sebe. Kada budeš zamrzeo sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu”. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i postaće tek nešto od onoga što bi čovek trebalo da bude. Tek nakon što zaista zamrze sami sebe, ljudi mogu da se pobune protiv tela. Ako sebe ne zamrze, neće moći da se pobune protiv tela. Nije jednostavno sebe zaista mrzeti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!” U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude uklonjen i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Slična iskustvena svedočenja:

Takozvana samospoznaja