Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Promena čovekove naravi započinje spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonina obmana, iskvarenost i otrov. Čoveka je okovao i kontrolisao Sotona i on trpi nečuvenu štetu koju je Sotona naneo njegovom načinu razmišljanja, moralu, shvatanjima i razumu. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, čovek se protivi Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, promene u čovekovoj naravi treba da otpočnu promenama u njegovom razmišljanju, shvatanjima i razumu, čime će se promeniti njegova spoznaja Boga i njegova spoznaja istine. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i pronicljivost su sve siromašniji. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum” podrazumeva pokornost i vernost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek nema nameru da se pokori Bogu, već Mu samo uporno postavlja zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno prezira dostojno ponašanje, niti da se pokaju zbog svog buntovništva. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi koji još uvek ne mogu spoznati sebe buntovniji prema Bogu, to su manje zdravorazumni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

Bog se služi različitim sredstvima kako bi naveo ljude da spoznaju sebe. Pripremio im je svakojaka okruženja ne bi li otkrio njihovu iskvarenost i ne bi li ih naveo da, kroz iskustvo, postepeno spoznaju sebe. Bilo da je reč o razotkrivanju Božjih reči ili razotkrivanju Njegovog suda i grdnje, da li razumete koja je krajnja svrha toga što Bog obavlja Svoje delo? Krajnji cilj dela koje Bog na taj način obavlja jeste da svakoj osobi koja iskusi to Njegovo delo omogući da spozna šta je čovek. A šta se pod tim „spoznati šta je čovek” podrazumeva? Pod tim se podrazumeva omogućiti čoveku da spozna svoj identitet, svoj status, svoju dužnost, kao i svoju odgovornost. To znači omogućiti mu da sazna šta to znači biti čovek, omogućiti mu da razume ko je on. Božji krajnji cilj jeste da navede ljude da spoznaju sami sebe.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Da bismo težili promeni naravi, moramo prvo biti u stanju da prepoznamo svoju iskvarenu narav. Pravo samopoznanje podrazumeva da prozremo i detaljno analiziramo suštinu svoje naravi, kao i da prepoznamo različite načine na koje se ta narav ispoljava. Tek kad čovek jasno razume svoja iskvarena stanja i iskvarenu narav, može da mrzi svoje telo i Sotonu, što je preduslov za istinsku promenu naravi. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju ta stanja niti uspevaju da ih povežu sa sobom, može li se njihova narav promeniti? Ne može. Za promenu naravi neophodno je da čovek prepozna različita stanja svoje iskvarene naravi. On mora doći do tačke u kojoj više nije sputan svojom iskvarenom naravi i u kojoj počinje da sprovodi istinu u delo – tek tada može početi promena njegove naravi. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju poreklo svojih iskvarenih stanja, već se obuzdavaju samo u skladu sa rečima i doktrinama koje razumeju, onda čak i ako imaju neko dobro ponašanje i promene se malo spolja, to se ne može smatrati preobražajem naravi. Budući da se to ne može smatrati preobražajem naravi, kakvu ulogu onda ima većina ljudi dok izvršava svoje obaveze? Oni imaju ulogu službenika; samo se trude i zaokupljaju poslovima. Iako oni takođe obavljaju svoju dužnost, uglavnom su fokusirani samo na to da završe posao, pri čemu ne tragaju za istinom već samo ulažu napor. Ponekad, kada su dobro raspoloženi, uložiće dodatni napor, a ponekad, kada im je raspoloženje loše, malo će se suzdržati. Ali, nakon toga oni će se preispitati i osetiti kajanje, pa će opet uložiti više truda, verujući da time iskazuju pokajanje. U stvari, to nije istinita promena, a ni istinito pokajanje. Istinito pokajanje počinje samospoznajom; ono počinje promenom u ponašanju. Kad se čovekovo ponašanje promeni, kad može da se pobuni protiv svog tela, kad sprovodi istinu u delo i kad ponašanje uskladi s načelima, to ukazuje na iskreno pokajanje. Zatim, postepeno, on dostiže tačku u kojoj može da govori i postupa u skladu s načelima, pri čemu se potpuno usklađuje sa istinom. U tom trenutku počinje promena život-naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Ključ za postizanje promene naravi jeste u spoznaji sopstvene prirode i to se mora desiti u skladu sa razotkrivanjem koje dolazi od Boga. Samo se u Božjoj reči može spoznati sopstvena gnusna priroda; samo tako se u sopstvenoj prirodi mogu prepoznati razni Sotonini otrovi, mogu shvatiti sopstvena glupost i neznanje i prepoznati slabi i negativni elementi sopstvene prirode. Pošto se isti u potpunosti spoznaju i pošto budeš u stanju da stvarno zamrziš sebe i pobuniš se protiv tela, da dosledno sprovodiš Božju reč i stremiš ka istini u obavljanju svojih dužnosti, da promeniš svoju narav i postaneš osoba koja istinski voli Boga, to znači da si zakoračio na Petrov put. Bez Božje blagodati i bez prosvećenja i usmeravanja Svetog Duha, bilo bi teško hodati tim putem, jer ljudi ne poseduju istinu i ne mogu sami sebi da se usprotive. Da bi hodao Petrovim putem usavršavanja moraš pre svega da poseduješ odlučnost, da imaš veru i da se uzdaš u Boga. Povrh toga, moraš da se pokoriš delovanju Svetoga Duha. U svemu tome, čovek ne može bez Božjih reči. To su ključni aspekti i nijedan se ne sme prekršiti. Kada prolazi kroz neko iskustvo, čoveku je veoma teško da sebe spozna; uzaludno je to i pokušavati bez delovanja Svetog Duha.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Da bi upoznao sebe, moraš upoznati sopstvena otkrovenja iskvarenosti, svoju iskvarenu narav, sopstvene ključne slabosti i svoju priroda-suštinu. Takođe moraš znati, do poslednjeg detalja, one stvari koje se otkrivaju u tvom svakodnevnom životu – tvoje motive, gledišta i tvoj stav prema svakoj pojedinačnoj stvari – bez obzira na to da li si kod kuće i napolju, da li si na okupljanjima, da li jedeš i piješ reči Božje ili se suočavaš sa bilo kakvim problemom. Moraš da upoznaš sebe kroz ove aspekte. Naravno, da bi upoznao sebe na dubljem nivou, moraš integrisati Božje reči; rezultate možeš da postigneš jedino ako spoznaš sebe na osnovu Njegovih reči. Kad budete prihvatali sud Božjih reči, ne bojte se patnje i bola i takođe, ne bojte se toga da će vam Božje reči probosti srce i razotkriti vaša ružna stanja. Veoma je korisno propatiti te stvari. Ako verujete u Boga, treba da čitate više Božjih reči o sudu i grdnji prema ljudima, a posebno one koje razotkrivaju suštinu ljudske iskvarenosti. Trebalo bi više da ih poredite sa svojim praktičnim stanjem i više da ih povezujete sa sobom, a manje s drugima. Vrste stanja koje Bog razotkriva postoje u svakoj osobi i sve ih možeš pronaći u sebi. Ako ne veruješ u to, probaj to da iskusiš. Što više iskustva imaš, više ćeš upoznati sebe i više ćeš smatrati da su Božje reči veoma tačne. Nakon što pročitaju Božje reči, neki ljudi nisu u stanju da ih povežu sa sobom; misle da delovi tih reči ne odnose na njih, već na druge. Na primer, kada Bog razotkrije ljude kao Jezavelje i bludnice, neke sestre smatraju da zbog toga što su bile potpuno verne svojim muževima, takve reči ne mogu da se odnose na njih; neke sestre smatraju da pošto nisu udate i nikad nisu imale polne odnose, takve reči ne mogu da se odnose ni na njih. Neka braća smatraju da se te reči odnose samo na žene i da nemaju veze s njima; neki ljudi veruju da su Božje reči koje razotkrivaju čoveka previše surove i da ne odgovaraju stvarnosti, pa zato odbijaju da ih prihvate. Postoje čak i ljudi koji kažu da su po nekim pitanjima Božje reči netačne. Da li je ovakav stav prema Božjim rečima ispravan? Očigledno nije. Svi ljudi sebe posmatraju na osnovu svog spoljašnjeg ponašanja. Nisu kadri da promišljaju o sebi i upoznaju svoju iskvarenu suštinu među Božjim rečima. Kada se kaže: „Jezavelje” i „bludnice”, misli se na suštinu iskvarenosti, nečistosti i promiskuiteta ljudskog roda. Nezavisno od toga da li je reč o muškarcu ili ženi, da li su u braku ili ne, svi imaju iskvarene promiskuitetne misli – kako onda to nema nikakve veze s tobom? Božje reči razotkrivaju iskvarene naravi ljudi, bilo da je u pitanju muškarac ili žena, stepen iskvarenosti je isti. Zar to nije činjenica? Prvo moramo da shvatimo da je sve što Bog kaže istina i da je u skladu sa činjenicama. Ljudi moraju da prihvate sve Njegove reči, bez obzira na to koliko su surove kada im sudi i razotkriva ih ili koliko su blage kada razgovara u zajedništvu o istini i bodri ih, bilo da su Njegove reči sud ili blagoslovi, osude ili kletve i bilo da u njima bude ogorčenje ili milinu. Takav stav ljudi treba da imaju prema Božjim rečima. Kakav je to stav? Da li je to posvećen stav, pobožan stav, strpljiv stav ili stav prihvatanja patnje? Donekle ste zbunjeni. Kažem vam da nije nijedan od ovih stavova. U svojoj veri, ljudi moraju čvrsto da se drže toga da su Božje reči istina. Pošto zaista jesu istina, ljudi bi trebalo razumno da ih prihvate. Nezavisno od toga da li su u stanju to da prepoznaju ili priznaju, njihov prvi stav prema Božjim rečima trebalo bi da bude stav potpunog prihvatanja. Ako Božja reč na razotkriva jednog od vas ili sve vas, koga razotkriva? I ako svrha Božjih reči nije da te razotkriju, zašto se od tebe traži da ih prihvatiš? Zar to nije protivrečno? Bog se obraća čitavom ljudskom rodu, svaka Njegova rečenica razotkriva iskvareno čovečanstvo i niko nije izostavljen – što, naravno, onda uključuje i tebe. Nijedna jedina Božja rečenica ne tiče se spoljašnjeg izgleda ili stanja, a još manje spoljašnjeg pravila ili jednostavnog obrasca ponašanja kod ljudi. One nisu takve. Ako misliš da svaka rečenica koju je Bog izgovorio samo razotkriva jednostavan način ljudskog ponašanja ili spoljašnji izgled, onda ne poseduješ duhovno razumevanje i ne razumeš šta je istina. Božje reči su istina. Ljudi mogu da osete dubinu Božjih reči. Kako su one duboke? Svaka Božja reč razotkriva iskvarene ljudske naravi, kao i suštinske i duboko ukorenjene stvari u njihovim životima. To su suštinske stvari, a ne spoljašnji izgledi i svakako ne spoljašnja ponašanja. Svi ljudi se mogu činiti dobrim ako se posmatra njihov spoljašnji izgled. Ali zašto onda Bog kaže da su neki ljudi zli duhovi, a neki nečisti duhovi? To je nešto što ti ne možeš da vidiš. Stoga, čovek ne sme Božje reči posmatrati u svetlu ljudskih predstava i uobrazilja, niti u svetlu ljudskih glasina, a svakako ne u svetlu izjava vladajuće partije. Samo su Božje reči istina, ljudske reči su sve laži. Nakon što ste o ovome razgovarali u zajedništvu, da li ste iskusili promenu u svom stavu prema Božjim rečima? Bez obzira na to koliko je ta promena mala ili velika, sledeći put kad budete čitali Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude, trebalo bi makar da pokušate da se ne raspravljate s Njim. Treba da prestanete da se žalite na Boga govoreći: „Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude su zaista surove; neću da čitam ovu stranu. Prosto ću je preskočiti. Potražiću nešto o blagoslovima i obećanjima ne bih li našao malo utehe.” Više ne bi trebalo da čitate Božju reč tako što ćete birati i odlučivati po sopstvenom nahođenju. Morate da prihvatite istinu, sud i grdnju Božjih reči; samo tako ćete moći da pročistite iskvarenu narav i samo ćete tada moći da dosegnete spasenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj stremljenja istini i put stremljenja istini”

Ako težiš istini, onda moraš da promisliš o svojoj iskvarenoj naravi i da je razumeš u skladu s Božjim rečima, da proceniš sebe u skladu sa svakom rečenicom Božjih reči otkrovenja i suda, i da postepeno otkrivaš sve svoje iskvarene naravi i stanja. Počni tako što ćeš analizirati namere i svrhu svojih reči i postupaka, detaljno analiziraj i razluči svaku izgovorenu reč, i ne zanemaruj ono što postoji u tvojim mislima i u tvom umu. Na ovaj način, postepenom detaljnom analizom i rasuđivanjem otkrićeš da tvoja iskvarena narav nije mala već prilično velika i da Sotonini otrovi nisu ograničeni već brojni. Na ovaj način ćeš postepeno jasno uvideti svoje iskvarene naravi i priroda-suštinu, i shvatićeš koliko te je duboko Sotona iskvario. U tom trenutku, osetićeš koliko je izuzetno dragocena istina koju izražava Bog. To može da reši probleme iskvarene ljudske naravi i prirodu. Ovaj lek koji je Bog pripremio za iskvarene ljude kako bi spasao čovečanstvo je izuzetno efikasan, čak vredniji od bilo kojeg eliksira. Stoga, kako bi dobio Božje spasenje, ti dobrovoljno teži istini, tako što ćeš sve više ceniti svaki njen aspekt i težiti joj sve većim žarom. Kada čovek ima ovaj osećaj u svom srcu, to znači da je već razumeo određene istine i da se već utvrdio na istinitom putu. Ako on to može dublje da iskusi i istinski voli Boga iz svog srca, njegova život-narav će početi da se preobražava.

Lako je promeniti određeno ponašanje, ali nije lako promeniti život-narav. Rešavanje problema iskvarene naravi mora početi samospoznajom. To zahteva pažnju, fokusiranje na postepeno ispitivanje svojih namera i stanja, konstantno ispitivanje namera i uobičajenih načina govora. I onda jednog dana, odjednom ćete shvatiti: „Uvek govorim lepe stvari da bih se prerušio, nadajući se da ću steći status u srcima drugih. To je rđava narav. To nije otkrivanje normalne ljudskosti i nije u skladu sa istinom. Ovaj rđavi način govora i ova namera su pogrešni, i moramo da ih promenimo i da ih se rešimo.” Posle ove spoznaje, sve jasnije ćete osećati ozbiljnu težinu svoje rđave naravi. Mislili ste da rđavost znači samo postojanje male rđave požude između muškarca i žene, i smatrali ste da, iako pokazujete rđavost po pitanju toga, niste osoba rđave naravi. To ukazuje na to da niste imali razumevanje rđave naravi; činilo se da poznajete površno značenje reči „rđav”, ali niste mogli istinski da prepoznate niti razaznate rđavu narav. Zapravo, vi još uvek ne razumete šta znači reč „rđav”. Kada shvatiš da si otkrio ovakvu vrstu naravi, počinješ da se preispituješ i da je prepoznaješ, kao i da duboko istražuješ njene korene, a uvidećeš i da zaista imaš takvu narav. Šta bi onda trebalo sledeće da uradiš? Moraš neprestano da preispituješ svoje namere u okviru svojih sličnih načina izražavanja. Ovim konstantnim istraživanjem ćeš sve jasnije i preciznije prepoznavati da zaista imaš takvu narav i suštinu. Tek kada istinski priznaš da zaista imaš rđavu narav, počećeš da osećaš mržnju i prezir prema njoj. Čovek prelazi put od uverenja da je dobra osoba, ispravnog ponašanja, opremljena osećajem za pravdu, osoba moralnog integriteta i bezazlena osoba, do spoznaje da poseduje takve priroda-suštine, kao što su nadmenost, nepopustljivost, lažljivost, rđavost i odbojnost prema istini. U tom trenutku, on će tačno da proceni sebe i spozna svoju pravu prirodu. Pukim usmenim priznavanjem ili letimičnim prepoznavanjem da imate ove osobine i stanja nećete stvoriti iskrenu mržnje. Samo prepoznavanjem da suštinu ovih iskvarenih naravi čini odvratan manir karakterističan za Sotonu, čovek može istinski da mrzi sebe. Kakva vrsta ljudskosti je potrebna da bi čovek istinski spoznao sebe do tačke samomržnje? Čovek mora da voli pozitivne stvari, da voli istinu, da voli pravičnost i ispravnost, da ima savest i svest, da bude dobrodušan, i da bude u stanju da prihvati i primenjuje istinu – svi ljudi sa ovakvim osobinama mogu istinski da spoznaju i mrze sebe. Oni koji ne vole istinu i kojima je teško da je prihvate nikada neće istinski spoznati sebe. Čak i ako možda izgovore neke reči o samospoznaji, oni ne mogu da sprovedu istinu u delo i neće doživeti nikakvu iskrenu promenu. Spoznati sebe je najteži zadatak.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Kada je čitao Božje reči, Petar nije bio usredsređen na razumevanje doktrina, a kamoli na sticanje teološkog znanja. Umesto toga, koncentrisao se na to da razume istinu i dokuči Božje namere, kao i da shvati Božju narav i divotu. Petar se takođe trudio da iz Božjih reči shvati razna iskvarena čovekova stanja, kao i čovekovu priroda-suštinu i stvarne nedostatke, ispunivši tako Božje zahteve da bi Mu udovoljio. Veoma veliki broj Petrovih postupaka bio je u skladu sa Božjom voljom. To je bilo najviše u skladu sa Božjim namerama i najbolji način da neko sarađuje dok živi Božje delo. Dok je prolazio stotine iskušenja koja mu je Bog slao, Petar je strogo procenjivao sebe u odnosu na svaku reč Božjeg suda i otkrivenje čoveka i u odnosu na svaku reč Njegovih zahteva čoveku, i težio tome da precizno razume značenje tih reči. Uistinu se trudio da razmisli o svakoj reči koju mu je Isus kazivao i da je zapamti i uspeo je da postigne dobre rezultate. Ovakvom primenom, uspeo je da razume samog sebe iz Božjih reči i ne samo da je shvatio razna čovekova iskvarena stanja i nedostatke, već je takođe dokučio čovekovu suštinu i prirodu. To znači istinski razumeti sebe.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Ako sebe žele da razumeju, ljudi moraju razumeti svoju iskvarenu narav i dokučiti svoja prava stanja. Najvažniji aspekt razumevanja sopstvenog stanja jeste u tome da se dokuče sopstvene misli i ideje. U svakom vremenskom periodu, ljudske misli i ideje bile su pod kontrolom jedne važne stvari. Ako možete da dokučite sopstvene misli i ideje, moći ćete da dokučite šta se nalazi u njihovoj pozadini. Ljudi ne mogu da kontrolišu svoje misli i ideje. Međutim, moraš da znaš odakle te misli i ideje dolaze, kakvi su motivi u njihovoj pozadini, kako ove misli i ideje nastaju, šta ih kontroliše i kakva im je priroda. Nakon što se čovekova narav promeni, misli, ideje, gledišta i ciljevi kojima ta osoba stremi, a koje stvara onaj deo koji se promenio, biće znatno drugačiji nego što su bili ranije – u suštini, oni će se približavati istini i biće u skladu sa istinom. One stvari koje se u ljudima nisu promenile, odnosno, njihove stare misli, ideje i gledišta, uključujući stvari koje se ljudima dopadaju i kojima streme, sve su krajnje prljave, pogane i odvratne. Nakon što shvati istinu, čovek je u stanju ove stvari da razazna i da ih jasno uvidi; prema tome, ove stvari će moći da napusti i da se protiv njih pobuni. Ovakvi ljudi su se sasvim sigurno na izvestan način promenili. Oni mogu da prihvate istinu, da istinu sprovode u delo i da uđu u određene istina-stvarnosti. Ljudi koji ne razumeju istinu ne mogu jasno da uvide ove iskvarene ili negativne stvari, niti da ih razaznaju; oni stoga ne mogu da ih napuste, a kamoli da se protiv njih pobune. Šta je uzrok ove različitosti? Kako to da su svi oni vernici, s tim da neki mogu da razaznaju negativne i nečiste stvari i napuste ih, dok drugi ove stvari ne mogu jasno da uvide, niti da se od njih oslobode? To je direktno povezano sa činjenicom da li takva osoba voli istinu i da li ka njoj stremi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima bio uspešan ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da udovoljiš Božjim namerama ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da udovolje Božjim namerama. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Zbog toga je, nakon što je obavio mnogo posla, pretpostavljao da će za njega biti izdvojena kruna. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je tada razmislio o sebi i detaljno analizirao sebe, ne bi razmišljao onako kako je razmišljao. Drugim rečima, Pavle se nije usredsredio na traženje istine u rečima Gospoda Isusa; verovao je samo u svoje predstave i uobrazilju. Smatrao je da će ga Bog odobriti i nagraditi samo zato što čini neke dobre stvari i primereno se ponaša. Na kraju su mu sopstvene predstave i uobrazilja zaslepile srce i sakrile istinu o njegovoj iskvarenosti. Ali ljudi nisu bili u stanju to da razaznaju i nisu znali za te stvari, te su pre nego što je Bog to razotkrio oni uvek uzimali Pavla za primer kojem treba težiti, prema kojem treba živeti i smatrali su ga idolom na koji se treba ugledati i ka kojem treba stremiti. Pavlov slučaj je upozorenje svakom pripadniku izabranog Božjeg naroda. Naročito kada mi koji sledimo Boga možemo, kroz svoje dužnosti i dok služimo Bogu, da patimo i platimo cenu, osećamo da smo odani Bogu i da Ga volimo, i u tim trenucima treba još više da razmišljamo o sebi i razumemo sebe u vezi sa putem kojim idem, što je krajnje neophodno. To je zato što ćeš za ono što smatraš da je dobro utvrditi da je ispravno, tako da u to nećeš sumnjati, o tome razmišljati, niti detaljno analizirati ima li u tome nečega što se opire Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen; puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Svoje živote stavljaju na čekanje, a ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno ostvariti Božje namere, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobrotu vide kao nešto na čemu treba kapitalizovati i, čim to učine, uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu sa Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobrotu i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božje namere u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne odobrava takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti si zapravo na dobitku. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš dobra stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”

Svi koji istinski poznaju sebe, u prošlosti su više puta doživljavali neuspeh i posrtali, nakon čega su čitali Božje reči, molili se Bogu i preispitivali sebe, te na taj način uvideli istinu o vlastitoj iskvarenosti i osetili da su zaista bili duboko iskvareni i potpuno lišeni istina-stvarnosti. Ako budeš ovako doživljavao Božje delo, ako se budeš molio Bogu i tražio istinu kad te nešto zadesi, postepeno ćeš i ti spoznati sebe. A onda će ti, jednog dana, u srcu konačno biti jasno: „Možda i jesam nešto boljeg kova u odnosu na druge ljude, ali to mi je od Boga dato. Stalno se hvalim, nastojim da nadmašim druge ljude kad govorim i pokušavam da ih navedem da rade na moj način. Zaista mi nedostaje razum – ovo je čista nadmenost i samopravednost! Preispitujući sebe, spoznao sam vlastitu nadmenu narav. To su Božje prosvećenje i blagodat, i ja sam Mu na njima zahvalan!” Da li je dobro ili loše kad neko spozna vlastitu iskvarenu narav? (Dobro je.) Kad to postignete, treba da težite ka tome da govorite i postupate razumno i poslušno, da budete ravnopravni sa drugima, da se prema drugim ljudima ponašate pravedno i da ih ne sputavate, da ispravno gledate na svoje kvalitete, talente, prednosti i tome slično. Na taj će način vaša nadmena narav biti razrešena, baš kao što se stena pretvara u prah pod upornim udarcima čekića. Kad nakon toga budete stupali u odnose s drugim ljudima ili sarađivali s njima u obavljanju neke dužnosti, moći ćete korektno da se odnosite prema njihovim stavovima i da ih pomno i pažljivo saslušate. A kad čuješ kako zastupaju neki ispravan stav, pomislićeš: „Izgleda da ipak nisam osoba najboljega kova. Činjenica je da svaki čovek ima svoje prednosti i da drugi ljudi uopšte nisu inferiorni u odnosu na mene. Ranije sam uvek mislio da sam boljeg kova u odnosu na druge. A zapravo se radilo o samoobožavanju i uskogrudoj neukosti. Moji pogledi na svet bili su veoma ograničeni, kao u žabe na dnu bunara. Takvo razmišljanje zaista nije imalo nikakvog smisla – i bilo je bestidno! Bio sam zaslepljen i zaglušen vlastitom nadmenom naravi. Tuđe reči nisu dopirale do mene, smatrao sam da sam bolji od njih i da sam u pravu, a zapravo ni od koga nisam nimalo bolji!” Tog ćeš trenutka steći pravi uvid i znanje o vlastitim nedostacima i o svom sitnom rastu. A nakon toga, dok sa drugima budeš razgovarao, pažljivo ćeš osluškivati njihove stavove i shvatićeš da: „Ima toliko ljudi koji su bolji od mene. Moj kov i sposobnost razumevanja su, u najboljem slučaju, osrednji.” Zar sa ovom spoznajom nećete steći barem malo samosvesti? Kada to doživite i kada budete često preispitivali sebe u skladu s Božjim rečima, doći ćete do istinske samospoznaje, koja će se svakim danom sve više produbljivati. Moći ćete da prozrete istinu o svojoj iskvarenosti, o svom siromaštvu i jadu, o svojoj žalosnoj ružnoći, i tada ćete biti odbojni sami sebi i prezreti svoju iskvarenu narav. Tada će vam biti lako da se pobunite protiv sebe. Tako se doživljava Božje delo. Morate, u skladu s Božjim rečima, preispitivati svoje izlive iskvarenosti. Konkretnije govoreći, nakon što u bilo kojoj situaciji otkrijete iskvarenu narav, morate često preispitivati i spoznavati sebe. Tada će vam biti lako da jasno uočite svoju iskvarenu suštinu i u srcu ćete moći da osetite mržnju prema svojoj iskvarenosti, prema svom telu i prema Sotoni. Ujedno ćete biti u stanju da od srca zavolite istinu i da stremite ka njoj. Na taj način, tvoja nadmena narav počeće lagano da gasne i ti ćeš je, malo po malo, sasvim odbaciti. Bićeš sve razumniji i biće ti lakše da se pokoriš Bogu. U očima drugih, izgledaćeš stabilnije i utemeljenije, a tvoje će reči zvučati objektivnije. Bićeš sposoban da saslušaš druge i daćeš im vremena da govore. Kad uvidiš da su drugi u pravu, biće ti lako da prihvatiš njihove reči, i tvoji odnosi s ljudima neće više biti toliko zahtevni. Sa svima ćeš moći skladno da sarađuješ. Ako svoju dužnost budeš tako obavljao, zar onda nećeš imati razuma i ljudskosti?

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije mišljenje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu da čini zlo. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da raščlaniš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjim namerama i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumne i nemilosrdne zamornosti. To nije samo problem tvoje iskvarene naravi, već se dotiče i nedostatka razuma. Pogotovo u onome što se tiče njihovih interesa, ljudi koji se zanesu ličnim interesom ne poseduju normalan razum. To je psihološki problem, a takođe i ljudska Ahilova peta. (…)

Čovekova priroda se ne svodi na neko spoljašnje ponašanje, navike ili misli i ideje koje se jednostavno mogu orezati i tako završiti posao; ona mora da se otkopava sloj po sloj. Štaviše, nju nije lako identifikovati, a čak i ako se identifikuje, nije lako promeniti je – za tako nešto neophodno je odgovarajuće duboko razumevanje. Zašto uvek raščlanjujemo čovekovu prirodu? Zar ne shvatate šta to znači? Odakle dolaze otkrivenja o iskvarenoj ljudskoj naravi? Sva ona dolaze iz nutrine njihove prirode i svima njima upravlja njihova priroda. Svaka iskvarena čovekova narav, svaka misao i ideja, svaka namera, sve je povezano sa čovekovom prirodom. Dakle, neposrednim otkopavanjem čovekove prirode, njegova iskvarena narav može lako da se razreši. Iako nije lako promeniti ljudsku prirodu, ukoliko uspeju da razaznaju i prozru svoju iskvarenu narav koju otkrivaju i ukoliko mogu da tragaju za istinom da bi je rešili, ljudi mogu postepeno da menjaju svoju narav. Jednom kada osoba postigne promenu u svojoj život-naravi, onda će u njima biti sve manje stvari koje pružaju otpor Bogu. Svrha raščlanjivanja čovekove prirode je promena njegove naravi. Vi niste dokučili ovaj cilj i mislite da samo raščlanjivanjem i razumevanjem svoje prirode možete da se pokorite Bogu i povratiti svoj razum. To što radite je samo slepa primena pravila! Zašto naprosto ne razotkrijem ljudsku nadmenost i samopravednost? Zašto moram da raščlanjujem i njihovu iskvarenu prirodu? Ako samo razotkrijem njihovu samopravednost i nadmenost, to neće rešiti problem. Ali ako raščlanim njihovu prirodu, aspekti koje ona pokriva su veoma široki i uključuju svu iskvarenu narav. To je više od uske oblasti samopravednosti, samovažnosti i nadmenosti. Priroda obuhvata mnogo više od toga. Dakle, bilo bi dobro kada bi ljudi mogli da prepoznaju koliko iskvarene naravi otkrivaju u svim svojim različitim zahtevima prema Bogu, odnosno u svojim ekstravagantnim željama. Jednom kada ljudi shvate svoju priroda-suštinu, onda mogu da mrze i odreknu se sebe; biće im lako da reše svoju iskvarenu narav i imaće put. U suprotnom, nikada nećete otkopati osnovni uzrok i samo ćete reći da je to samopravednost, nadmenost ili ponos, ili opšti nedostatak odanosti. Da li samo razgovor o takvim površnim stvarima može da reši vaš problem? Ima li potrebe da se raspravlja o čovekovoj prirodi?

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”

U današnje vreme, većina ljudi danas tek površno poznaje sebe. Uopšte ne uspevaju da jasno spoznaju stvari koje su deo njihove prirode. Poznaju tek nekoliko iskvarenih stanja koja razotkrivaju, stvari koje će verovatno uraditi ili nekoliko sopstvenih nedostataka, usled čega smatraju da poznaju sebe. Povrh toga, ukoliko se pridržavaju nekolicine propisa, ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da ne učine određene prestupe, tada smatraju da poseduju stvarnost u svojoj veri u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. Reč je o čistoj ljudskoj uobrazilji. Budeš li se pridržavao tih stvari, hoćeš li stvarno uspeti da se uzdržiš od svakog prestupa? Hoćeš li postići istinsku promenu naravi? Hoćeš li zaista proživeti u ljudskom obličju? Zar na taj način stvarno možeš da udovoljiš Bogu? Naravno da ne. Vera u Boga funkcioniše samo kada čovek ima visoke standarde i kad je zadobio istinu i postigao određenu promenu u sopstvenoj život-naravi. Ovo prvo zahteva posvećenost samospoznaji. Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i rđavu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš zamrzeti sebe. Kada budeš zamrzeo sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu”. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i postaće tek nešto od onoga što bi čovek trebalo da bude. Tek nakon što zaista zamrze sami sebe, ljudi mogu da se pobune protiv tela. Ako sebe ne zamrze, neće moći da se pobune protiv tela. Nije jednostavno sebe zaista mrzeti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!” U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude uklonjen i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati. Ako čovek ne poznaje sebe, i ipak smatra da je prilično dobra osoba, nakon što mu smrt zakuca na vrata, on će pomisliti: „Požrtvovano sam verovao, baš sam se trudio u svojoj potrazi! Toliko sam dao, toliko sam patio, a sada bog od mene traži da umrem. Ne znam gde je božja pravednost. Zašto traži od mene da umrem? Ako sam ja taj koji treba da umre, ko će u tom slučaju biti spasen? Zar to neće biti kraj ljudskog roda?” Pre svega, ta osoba ima predstave o Bogu. Drugo, ta osoba prigovara i ničim ne pokazuje svoju pokornost. Baš poput Pavla: Kada je trebalo da umre, sebe nije poznavao, a kada je Božja kazna bila blizu, bilo je već prekasno.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Spoznaja sebe je ključna za svakoga ponaosob, jer neposredno utiče na važno pitanje da li neko može da odbaci iz sebe iskvarenu narav i postigne spasenje. Nemojte misliti da je to jednostavno postići. Spoznati sebe ne znači razumeti svoje postupke ili načine rada, već znati suštinu svog problema, znati koren svog buntovništva i njegovu suštinu, znati zašto ne možeš da primenjuješ istinu i razumeti sve ono što se javlja i ometa te kada primenjuješ istinu. To su neki od najvažnijih aspekata spoznaje sebe. Na primer, zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: „Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.” Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: „Ko je moja majka i ko su moja braća?” „Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.” Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: „Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi.” Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i ometanje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi. U stvari, ti u svom srcu znaš da ti je život došao od Boga, a ne od roditelja. Takođe znaš da tvoji roditelji ne samo da ne veruju u Boga, već se opiru Bogu i Bog ih mrzi, i znaš da ti treba da se pokoriš Bogu, da staneš na Njegovu stranu, ali jednostavno, čak i da hoćeš, ne možeš da navedeš sebe da ih mrziš. Ne možeš to da prelomiš, ne možeš da otvrdneš svoje srce i ne možeš da primenjuješ istinu. Šta je koren toga? Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga. Neki ljudi jesu u stanju da vide dalje od toga i zaista im nije lako da kažu: „Moji roditelji ne veruju u Boga i mene sprečavaju da verujem. Oni su đavoli.” Nijedan nevernik ne veruje da postoji Bog, ili da je On stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, ili da je Bog stvorio čoveka. Ima čak i onih koji kažu: „Život čoveku daju roditelji i on treba da ih poštuje.” Odakle dolazi takva misao ili stav? Da li dolazi od Sotone? To su milenijumi kulturne tradicije koji su obrazovali i naveli čoveka na stranputicu na taj način, što ih je navelo da poriču Božju tvorevinu i neprikosnovenost. Bez Sotoninog navođenja na stranputicu i kontrole, čovečanstvo bi istraživalo Božje delo i čitalo Njegove reči, te bi znali da ih je Bog stvorio, da im je Bog dao život; znali bi da im je Bog dao sve što imaju i da je Bog taj kome treba da se zahvaljuju. Ako nam neko učini dobro, treba da ga prihvatimo od Boga – posebno ako nam dobro učine roditelji, koji su nas rodili i podigli; sve je to Bog uredio. Bog ima suverenost nad svim; čovek je samo oruđe za služenje. Ako neko može da ostavi svoje roditelje po strani, ili svog muža (ili ženu) i decu, kako bi se dao Bogu, onda će ta osoba biti jača i imaće veći osećaj za pravdu pred Njim. Međutim, ljudima nije lako da se oslobode okova nacionalnog obrazovanja i ideja tradicionalne kulture, predstava i moralnih izjava, jer su se ti sotonski otrovi i filozofije odavno ukorenili u srcima ljudi, proizvodeći sve vrste iskvarenih naravi koje ih sprečavaju da čuju Božju reč i da Mu se pokoravaju. U dubini iskvarenog čovekovog srca nedostaje osnovna spremnost da se istina primeni i da se sledi Božja volja. Dakle, ljudi se bune protiv Boga i opiru Mu se; mogu Ga izdati i ostaviti u bilo kojem trenutku. Može li neko da prihvati istinu ako unutar njega postoje iskvarena narav i sotonski otrovi i filozofije? Može li se postići pokornost Bogu? Zaista je veoma teško. Da nije bilo dela suda od Sȃmog Boga, duboko iskvareno čovečanstvo ne bi moglo da postigne spasenje i ne bi moglo da bude očišćeno od svih svojih sotonskih naravi. Čak i ako ljudi veruju u Boga i spremni su da ga slede, ne mogu da slušaju Boga i da mu se pokoravaju, jer je potrebno previše truda da bi ljudi prihvatili istinu. Stoga, stremljenju ka istini mora da prethodi stremljenje za spoznajom sebe i rešavanje sopstvene iskvarene naravi. Tek tada će biti lakše prihvatiti istinu. Poznavanje sebe nipošto nije jednostavna stvar; samo oni koji prihvate istinu mogu spoznati sebe. Zato je spoznaja sebe tako vitalna i nešto što ne smete da previdite.

Ljudi imaju iskvarenu narav, te im je veoma teško da prihvate istinu, a još teže da spoznaju sebe. Ako žele da postignu spasenje, moraju da spoznaju sopstvenu iskvarenu narav i svoju priroda-suštinu. Tek tada zaista mogu da prihvate istinu i da je primenjuju. Većina ljudi koji veruju u Boga zadovoljni su samo time što mogu da izgovore reči i doktrine, misleći da razumeju istinu. To je velika greška, jer oni koji ne poznaju sebe ne razumeju istinu. Stoga, da bi razumeli i stekli istinu u svojoj veri u Boga, ljudi moraju da se usredsrede na samospoznaju. Bez obzira na vreme ili na to gde se nalazimo, i bez obzira u kakvom smo okruženju, ako možemo da spoznamo sebe, iskopamo i raščlanimo sopstvenu iskvarenu narav i samospoznaja nam postane najviši prioritet, onda ćemo sigurno nešto dobiti i postepeno produbljivati svoje znanje o sebi. Istovremeno ćemo primenjivati istinu, primenjivaćemo ljubav i pokornost Bogu i shvataćemo istinu sve više i više. Istina će tada spontano postati naš život. Međutim, ako uopšte ne uđeš u spoznaju sebe, pogrešno je reći da primenjuješ istinu, jer si zaslepljen svakakvim površnim pojavama. Osećaš kao da se tvoje ponašanje popravilo, da imaš više savesti i razuma nego ranije, da si nežniji, obazriviji i tolerantniji prema drugima, da si strpljiviji i da lakše opraštaš ljudima, te shodno tome misliš da već proživljavaš normalnu ljudskost i da si velika i savršena osoba. Ali u Božjim očima, ti još uvek ne ispunjavaš Njegove zahteve i standarde i veoma si daleko od istinskog pokoravanja Bogu i obožavanja Boga. To pokazuje da nisi zadobio istinu, da ti nedostaje i najmanji deo stvarnosti i da si još uvek daleko od ispunjavanja standarda spasenja.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”