Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, kako bi svim ljudima sudio javno i kako bi usavršio one koji Ga iskrenim srcem vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve što je stvoreno biće razdvojeno po vrstama i podeljeno u različite kategorije, u skladu sa svojom prirodom. Ovo je trenutak u kojem Bog otkriva ishod i odredište ljudskih bića. Kad ljudi ne bi bili podvrgnuti grdnji i sudu, njihovo buntovništvo i nepravednost ne bi ni na koji način mogli da budu razotkriveni. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svekolikog stvaranja. Čovek svoje pravo lice pokazuje jedino onda kad je izložen grdnji i osudi. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i sav će ljudski rod biti razdvojen po vrstama. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishod svekolikog stvaranja, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se sav ljudski rod predao Božjoj vrhovnoj vlasti. Sve se ovo mora ostvariti kroz pravednu grdnju i sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo postalo isuviše ozbiljno, samo je pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, u stanju da čoveka do kraja preobrazi i upotpuni. Samo ova narav može da razotkrije zlo i da na taj način strogo kazni sve nepravednike. Stoga je jedna takva narav prožeta značajem doba, a otkrivenje i prikaz Njegove naravi ispoljava se zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Ako bismo pretpostavili da će Bog, razotkrivajući čovekov ishod tokom poslednjih dana, čoveka ipak darivati beskrajnim saosećanjem i ljubavlju, te nastaviti da ga voli, ne podvrgavajući ga pravednom sudu, već pokazujući prema njemu trpeljivost, strpljenje i praštanje, dajući čoveku oprost grehova, ma koliko oni bili teški, bez ikakve naznake pravednog suda – kada bi onda celokupno Božje upravljanje ikada moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Zamislite, na primer, sudiju koji je uvek prepun ljubavi, sudiju blagog lica i mekog srca. On ljude voli bez obzira na zločine koje su možda počinili, prepun je ljubavi i popustljiv prema njima, ma ko da su. Da li bi, u tom slučaju, takav neki sudija ikada bio u stanju da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu razdvojiti po vrstama, a čovek preneti u novo carstvo. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba privodi kraju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

Ja sam Sȃm jedinstveni Bog i povrh toga sam jedna jedina ličnost Njegova. Štaviše, Ja sam, u celosti Svog tela, potpuna manifestacija Boga. Ko god se usudi da Me se ne boji, ko god se usudi da u očima pokaže protivljenje i ko god se usudi da protiv Mene izgovara reči prkosa, sigurno će umreti od Mojih kletvi i gneva (doći će do kletvi zbog Mog gneva). Povrh svega, ko god se usudi da Mi ne bude veran ili privržen i ko god se usudi da pokuša da Me prevari, sigurno će umreti od Moje mržnje. Moja pravednost, veličanstvenost i sud će istrajati uvek i zauvek. U početku sam bio brižan i milostiv, što ne čini narav Mog potpunog božanstva; pravednost, veličanstvenost i sud, samo su deo Moje naravi, deo Sȃmog potpunog Boga. Tokom Doba blagodati, bio sam brižan i milostiv. Zbog dela koje sam morao da dovršim, bio sam ispunjen brižnom blagošću i milošću; međutim, nakon toga, više nije bilo potrebe za tim (i od tada je više nikada nije ni bilo). Sve je to pravednost, veličanstvenost i sud, a što čini potpunu narav Moje normalne ljudskosti objedinjene sa Mojim potpunim božanstvom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 79. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Kazniću zle i nagraditi dobre i sprovešću Svoju pravednost u delo i izvršiti Svoj sud. Upotrebiću Svoje reči da sve ostvarim i da svi narodi i sve stvari dožive grdnju od Moje ruke; učiniću da svi narodi vide celu Moju slavu, celu Moju mudrost i celu Moju velikodušnost. Niko se neće usuditi da ustane i sudi, jer su u Meni sve stvari ostvarene. Neka u tome svi vide celo Moje dostojanstvo i dožive Moju potpunu pobedu, jer su u Meni sve stvari ispoljene. Iz toga je moguće videti Moju veliku silu i Moj autoritet. Niko se neće usuditi da Me uvredi i niko se neće usuditi da Me ometa. U Meni je sve otvoreno. Ko bi se usudio da išta sakrije? Prema toj osobi ću sigurno biti nemilosrdan! Takve bednike mora da zadesi Moja stroga kazna i taj ološ Mi se mora maknuti s očiju. Vladaću nad njima gvozdenim žezlom i Svojim autoritetom ću im suditi, bez i trunke milosti i obzira prema njihovim osećanjima, jer sam Ja Sȃm Bog, koji je bez telesnih osećanja i koji je veličanstven i koji ne može biti uvređen. Trebalo bi to svi da shvate i uvide, da ih ne bih pokosio i uništio „bez uzroka ili razloga“, jer će Moje žezlo pokositi sve one koji Me uvrede. Nije Me briga da li poznaju Moje upravne odluke; to za Mene nije bitno, jer Moja ličnost ne trpi da je iko vređa. Zbog toga sam rekao da sam lav; koga god dodirnem, pokosim ga. Zato sam rekao da je danas svetogrđe govoriti da sam Ja Bog sažaljenja i blagosti. U suštini, Ja nisam jagnje, već lav. Niko se ne usuđuje da Me uvredi i kazniću smrću odmah i bez milosti svakog ko Me uvredi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 120. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Ja sam pravedan, Ja sam verodostojan, Ja sam Bog koji proverava najveće dubine ljudskog srca! Smesta ću otkriti ko je istinit, a ko lažan. Nemojte se uznemiravati, sve stvari se odvijaju prema Mom vremenu. Reći ću vam svima, jednom po jednom, onome ko Me iskreno želi, i onome ko ne. Vi samo vodite računa o tome da jedete, pijete i da Mi se približite kada dođete u Moje prisustvo, a Ja ću sam obavljati Svoja dela. Ne budite previše željni brzih rezultata; Moje delo nije nešto što se može obaviti odjednom. U njemu su Moji koraci i Moja mudrost, i zbog toga Moja mudrost može biti otkrivena. Dozvoliću vam da vidite šta Moje ruke rade; kažnjavaju zlo i nagrađuju dobro. Ja sasvim sigurno ne povlađujem nikome. One koji Me iskreno vole, voleću iskreno. A što se tiče onih koji Me ne vole iskreno, Moj gnev će zauvek biti sa njima, kako bi pamtili kroz večnost da sam Ja istiniti Bog, onaj Bog koji proverava najveće dubine ljudskog srca. Nemoj se ponašati na jedan način pred drugim ljudima, a drugačije iza njihovih leđa. Ja jasno vidim sve što radiš, i premda možeš da prevariš druge, Mene ne možeš da prevariš. Ja sve to jasno vidim. Nije moguće da bilo šta sakriješ, sve leži u Mojim rukama. Ne smatraj se mnogo pametnim što svojim sitnim proračunima stičeš korist za sebe. Govorim ti: ma koliko planova čovek može da smisli, bilo da ih je nekoliko hiljada ili nekoliko desetina hiljada, na kraju ne može da pobegne od moje ruke. Moje ruke kontrolišu sve na svetu i sve stvari, a kamoli jednog čoveka! Ne pokušavaj da Me izbegavaš ili da se skrivaš, ne pokušavaj da se dodvoravaš i prikrivaš. Da li je moguće da još uvek ne vidiš da su Moje veličanstveno lice, Moj gnev i Moj sud, javno otkriveni? Smesta ću suditi bez milosti svima onima koji Me ne žele iskreno. Svršeno je sa Mojom samilošću, nema je više. Prestanite da budete licemeri i stavite tačku na svoje razuzdano i bezobzirno ponašanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 44. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Da bi čovek razumeo Božju pravednu narav, prvo mora da razume Božje emocije: šta On mrzi, čega se gnuša, šta voli, prema kome je On tolerantan i milostiv i kojoj vrsti ljudi daruje tu milost. Ovo je jedna od glavnih tačaka. Čovek takođe mora razumeti da bez obzira na to koliko je Bog pun ljubavi, bez obzira na to koliko milosti i ljubavi ima prema ljudima, Bog ne podnosi da iko vređa Njegov identitet i položaj, niti da iko uvredi Njegovo dostojanstvo. Iako Bog voli ljude, On ih ne tetoše. Ljudima daje Svoju ljubav, Svoju milost i Svoju toleranciju, ali ih nikada nije mazio; Bog ima Svoja načela i Svoja ograničenja. Koliko god da si ljubavi osetio od Boga, koliko god da je ta ljubav duboka, prema Bogu nikada ne smeš da se odnosiš kao što bi se odnosio prema drugoj osobi. Iako je tačno da se Bog prema ljudima odnosi sa najvećom prisnošću, ako čovek Boga posmatra kao svaku drugu osobu, kao da je On samo još jedno stvoreno biće, poput prijatelja ili predmeta obožavanja, Bog će od njega tada sakriti Svoje lice i napustiti ga. Ovo je njegova narav, a ljudi prema ovom pitanju ne smeju da se odnose nepromišljeno. Dakle, često viđamo reči poput ovih koje je Bog izgovorio o Svojoj naravi: nije važno koliko si puteva prešao, koliko si posla obavio ili koliko si patnje podneo, jer kada jednom uvrediš Božju narav, On će svakom od vas uzvratiti na osnovu onoga što ste učinili. Ovo znači da se Bog prema ljudima odnosi sa najvećom prisnošću, međutim, ljudi prema Bogu ne smeju da se ophode kao da im je prijatelj ili rođak. Nemojte Boga zvati svojim „drugarom“. Koliko god da si ljubavi od Njega dobio, koliko god tolerancije da je pokazao prema tebi, prema Bogu se nikada ne smeš odnositi kao prema svom prijatelju. Ovo je Božja pravedna narav.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VII“

Božja netrpeljivost prema uvredi jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božjeg besa je pokazatelj Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova nerazdvojiva suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova suštinska narav jeste Njegova unutrašnja suština. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razbesni Boga, ono što Bog šalje jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegovog besa se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje besan zbog promene u Svojoj suštini ili zbog toga što različiti elementi proističu iz Njegove naravi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo nepodnošljivo izazivanje Boga ozbiljno je osporavanje Božjeg sopstvenog identiteta i statusa. Prema Božjem mišljenju, kada Ga čovek izaziva, čovek Ga osporava i iskušava Njegov bes. Kada se čovek protivi Bogu, kada čovek osporava Boga, kada čovek neprestano iskušava Božji bes – a to je u onim vremenima kada greh uzima maha – Božji gnev će se prirodno otkriti i predstaviti. Prema tome, Božji izraz Njegovog gneva jeste simbol toga da će sve rđave sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada su Božje dostojanstvo i svetost izazvani, kada čovek ometa sile pravde i ne vidi ih, tada će Bog poslati Svoj gnev. Zahvaljujući Božjoj suštini, sve te sile na zemlji koje osporavaju Boga, protive Mu se i sa Njim se nadmeću, jesu rđave, iskvarene i nepravedne; potiču od Sotone i njemu pripadaju. Pošto je Bog pravedan, sazdan od svetlosti i besprekorno svet, otud će sve što je rđavo, iskvareno i što pripada Sotoni nestati kada se oslobodi Božji gnev.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Kada Bog pošalje Svoj bes, rđave sile su zauzdane i rđave stvari uništene, dok pravedne i pozitivne stvari počinju da uživaju Božju brigu i zaštitu i omogućeno im je nesmetano postojanje. Bog šalje Svoj gnev zato što nepravedne, negativne i rđave stvari remete, ometaju ili uništavaju normalnu aktivnost i razvoj pravednih i pozitivnih stvari. Cilj Božjeg besa nije da zaštiti Svoj sopstveni status i identitet, već da zaštiti postojanje pravednih, pozitivnih, lepih i dobrih stvari, da zaštiti zakone i poredak normalnog opstanka ljudskog roda. Ovo je osnovni uzrok Božjeg gneva. Božji bes je sasvim ispravno, prirodno i istinito otkrivenje Njegove naravi. U Njegovom besu nema skrivenih motiva niti ima prevare ili zavere, a kamoli želja, lukavosti, zlobe, nasilja, rđavosti ili ikakve druge osobine svojstvene iskvarenom ljudskom rodu. Pre nego što Bog pošalje Svoj bes, On je već sasvim jasno i potpuno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije zbunjen, slep, impulsivan ili nemaran, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod je dostigao svoje normalno postojanje. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi posrnuo u nenormalne uslove života i sve pravedne, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi rđavi ljudi, stvari i predmeti i sve ono što remeti normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva. Tokom proteklih nekoliko milenijuma, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da obori i uništi sve vrste nečistih i zlih duhova koji se opiru Bogu i ponašaju kao Sotonini saučesnici i sluge u Božjem delu upravljanja ljudskim rodom. Prema tome, Božje delo spasenja čoveka oduvek je napredovalo prema Njegovom planu. To znači da zahvaljujući postojanju Božjeg gneva, najpravedniji ciljevi ljudskog roda nikada nisu uništeni.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Božje postupanje prema celom ljudskom rodu, bezumnom i neukom kakav ljudski rod jeste, prvenstveno se zasniva na milosti i toleranciji. Sa druge strane, Njegov gnev se najveći deo vremena i u najvećem broju događaja čuva u tajnosti, a čoveku je nepoznat. Shodno tome, čoveku je teško da vidi kako Bog izražava Svoj gnev, a teško je i razumeti Njegov gnev. Budući da je tako, čovek Božji gnev doživljava kao svetlost. Kada se čovek suoči sa Božjim poslednjim delom i korakom tolerancije i praštanja za čoveka – odnosno, kada se na ljudski rod spusti poslednji Božji slučaj milosti i Njegovo poslednje upozorenje – ako ljudi i dalje budu koristili iste metode protivljenja Bogu i ne učine nikakav napor da se pokaju, da isprave svoj put i prihvate Njegovu milost, Bog im tada više neće darivati Svoju toleranciju i strpljenje. Naprotiv, Bog će u tom trenutku povući Svoju milost. Nakon toga, On će poslati samo Svoj gnev. On Svoj gnev može izraziti na različite načine, baš kao što može da koristi različite metode da kažnjava i uništava ljude.

Božje korišćenje ognja da uništi grad Sodomu jeste Njegov najbrži metod potpunog uništenja ljudskog roda ili bilo koje druge stvari. Spaljivanjem stanovnika Sodome uništeno je više od njihovih fizičkih tela; uništeni su svi njihovi duhovi, duše i tela, čime je obezbeđeno da ljudi u tom gradu prestanu da postoje kako u materijalnom svetu tako i u svetu koji je za čoveka nevidljiv. Ovo je jedan od načina na koji Bog otkriva i izražava Svoj gnev. Ovaj način otkrivenja i izražavanja jeste jedan aspekt suštine Božjeg gneva, baš kao što je on prirodno i otkrivenje suštine Božje pravedne naravi. Kada Bog pošalje Svoj gnev, On prestaje da otkriva ikakvu milost ili dobrotu, i više ne pokazuje Svoju toleranciju i strpljenje; ne postoji osoba, stvar niti razlog koji mogu da Ga ubede da i dalje bude strpljiv, da ponovo dȃ Svoju milost, da još jednom daruje Svoju toleranciju. Umesto ovih stvari On će, bez ikakvog oklevanja, poslati Svoj gnev i veličanstvo, čineći ono što želi. On će učiniti ove stvari na brz i čist način u skladu sa Svojim sopstvenim željama. Ovo je način na koji Bog šalje Svoj gnev i veličanstvo, koje čovek ne sme da uvredi, a takođe je i izraz jednog aspekta Njegove pravedne naravi. Kada ljudi posvedoče tome kako Bog pokazuje Svoju brigu i ljubav prema čoveku, oni nisu u stanju da otkriju Njegov gnev, da vide Njegovo veličanstvo niti da osete Njegovu netrpeljivost prema uvredi. Ove stvari su ljude oduvek navodile da veruju da je Božja pravedna narav isključivo ona sazdana od milosti, tolerancije i ljubavi. Međutim, kada čovek vidi kako Bog uništava grad ili kako prezire ljudski rod, Njegov bes u uništenju čoveka i Njegovo veličanstvo omogućavaju ljudima da sagledaju drugu stranu Njegove pravedne naravi. To je Božja netrpeljivost prema uvredi. Božja narav koja ne podnosi nikakvu uvredu nadilazi maštu svakog stvorenog bića, a među nestvorenim bićima, nijedno nije u stanju da se u nju upliće niti da na nju utiče; još manje se ona može predstavljati kao sopstvena ili oponašati. Prema tome, ovaj aspekt Božje naravi jeste onaj koji bi ljudski rod trebalo najviše da poznaje. Jedino Sȃm Bog ima ovakvu narav i jedino Sȃm Bog poseduje ovakvu narav. Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On prezire poročnost, tamu, buntovništvo i Sotonina rđava dela – koja kvare i proždiru ljudski rod – zato što prezire sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Dovoljno je da čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, izazove Njegovu narav i prekrši Njegova načela strpljenja i tolerancije, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne podnosi nikakvu uvredu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Kada se baviš svakim Božjim delom, prvo moraš biti siguran da u Božjoj pravednoj naravi nema nikakvih drugih elemenata, da je ona sveta i besprekorna. Ova dela obuhvataju udaranje, kažnjavanje i uništenje ljudskog roda. Bez izuzetka, svako Božje delo se čini uz strogo poštovanje Njegove suštinske naravi i Njegovog plana i ne obuhvata nijedan deo ljudskog znanja, tradicije i filozofije. Svako Božje delo je izraz Njegove naravi i suštine i nije povezano ni sa čim što pripada iskvarenom ljudskom rodu. Ljudski rod ima predstavu da su samo Božja ljubav, milost i tolerancija prema čoveku besprekorni, neukaljani i sveti, a niko ne zna da su Božji bes i Njegov gnev takođe neukaljani; osim toga, niko nije razmišljao o pitanjima kao što su: zašto Bog ne podnosi uvredu ili zašto je Njegov bes tako veliki. Naprotiv, neki Božji gnev pogrešno smatraju za lošu narav, kao što je ona kod iskvarenog ljudskog roda, i pogrešno poistovećuju Božji bes sa besom iskvarenog ljudskog roda. Oni čak pogrešno pretpostavljaju da je Božji bes isti kao prirodno otkrivenje iskvarene naravi ljudskog roda i da je oslobađanje Božjeg gneva poput besa iskvarenih ljudi kada se suoče sa nekom nesrećnom situacijom, te veruju da je oslobađanje Božjeg gneva izraz Njegovog raspoloženja. (…) Božja pravedna narav jeste Božja sopstvena istinska suština. Ona nije nešto što je napisao ili oblikovao čovek. Njegova pravedna narav jeste Njegova pravedna narav i nema nikakve veze niti spone ni sa jednim stvorenim bićem. Sȃm Bog jeste Sȃm Bog. On nikada neće postati stvoreno biće, a čak i ako postane pripadnik stvorenih bića, Njegova suštinska narav i suština neće se promeniti. Prema tome, bogopoznanje nije isto što i spoznaja nekog predmeta; spoznati Boga nije isto što i razlučivanje neke stvari niti je isto što i razumevanje čoveka. Ako, da bi spoznao Boga, koristiš svoj koncept ili metod za spoznaju nekog predmeta ili za razumevanje osobe, onda nikada nećeš moći da stekneš znanje o Bogu. Spoznaja Boga ne znači oslanjanje na iskustvo ili maštu, te stoga nikada ne smeš Bogu da namećeš svoje iskustvo ili maštu; koliko god da tvoje iskustvo i mašta mogu biti bogati, oni su ipak ograničeni. Štaviše, tvoja mašta ne odgovara činjenicama, a još manje istini, i u neskladu je sa Božjom istinskom naravi i suštinom. Ako se uzdaš u svoju maštu da bi razumeo Božju suštinu, osuđen si na neuspeh. Jedini put je sledeći: prihvati sve što dolazi od Boga, a zatim to postepeno proživljavaj i shvataj. Doći će dan kada će te Bog prosvetiti da Ga zaista razumeš i spoznaš zbog tvoje saradnje i zbog tvoje gladi i žeđi za istinom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Kada je Bog promenio mišljenje prema stanovništvu Ninive, da li su Njegova milost i tolerancija bili lažni paravan? Naravno da nisu! Šta je onda postalo jasno prelaskom sa jednog na drugi aspekt Božje naravi dok se Bog bavio ovom konkretnom situacijom? Božja narav je potpuna celina – ona uopšte nije podeljena. Bilo da On prema ljudima izražava bes ili milost i toleranciju, sve to su izrazi Njegove pravedne naravi. Božja narav je životna i izrazito živopisna, a On svoje misli i stavove menja saglasno razvoju događaja. Preobražaj Njegovog stava prema Ninivljanima poručuje ljudskom rodu da On ima sopstvene misli i naume; On nije robot niti glinena figura, već je Sȃm živi Bog. Mogao bi da bude besan na stanovnike Ninive, baš kao što bi, zbog njihovog stava, mogao da im oprosti njihovu prošlost. Mogao bi da odluči da Ninivljanima donese nesreću, a mogao bi, takođe, da zbog njihovog pokajanja promeni Svoju odluku. Ljudi vole da kruto primenjuju pravila i da takva pravila koriste da ograniče i definišu Boga, baš kao što vole da koriste formule u pokušaju da razumeju Božju narav. Dakle, u domenu ljudske misli, Bog ne razmišlja niti ima ikakve suštinske ideje. Međutim, u stvarnosti, Božje misli su u stanju neprestanog preobražaja shodno promenama u stvarima i okruženjima. Dok se ove misli preobražavaju, otkrivaju se različiti aspekti Božje suštine. Tokom ovog procesa preobražaja, tačno u onom trenutku kada Bog promeni mišljenje, ono što On pokazuje ljudskom rodu jeste stvarno postojanje Njegovog života i to da je Njegova pravedna narav puna pokretačke snage. U isto vreme, Bog koristi Svoja sopstvena istinska otkrivenja da ljudskom rodu dokaže stvarnost postojanja Svog gneva, Svoje milosti, Svoje dobrote i Svoje tolerancije. Njegova suština će se otkrivati u svakom trenutku i na svakom mestu saglasno načinu razvoja događaja. On u sebi nosi lavovski gnev i majčinsku milost i toleranciju. Njegova pravedna narav ne dozvoljava nikakva osporavanja, kršenja, promene niti izvrtanje od strane ijedne osobe. Među svim pitanjima i svim stvarima, Božja pravedna narav – odnosno Božji gnev i Božja milost – može se otkriti u svakom trenutku i na svakom mestu. On daje životni izraz ovim aspektima u svakom uglu svega stvorenog i s poletom ih sprovodi u svakom prolaznom trenutku. Božja pravedna narav nije ograničena vremenom niti prostorom; drugim rečima, Božja pravedna narav se ne izražava mehanički niti se otkriva shodno ograničenjima vremena ili prostora, već sa savršenom lakoćom u svakom trenutku i na svakom mestu. Kada vidiš da Bog menja mišljenje i prestaje da izražava Svoj gnev i uzdržava se od toga da uništi grad Ninivu, možeš li reći da je Bog samo milostiv i pun ljubavi? Možeš li reći da se Božji gnev sastoji od praznih reči? Kada Bog besni silovitim gnevom i uskrati Svoju milost, možeš li reći da On ne oseća pravu ljubav prema ljudskom rodu? Ovaj silovit gnev Bog izražava kao odgovor na ljudska zla dela; Njegov gnev nema mane. Ljudsko pokajanje dira Ga u srce, a upravo ovo pokajanje dovodi do toga da On promeni Svoje mišljenje. Kada je dirnut, kada promeni Svoje mišljenje i kada pokaže Svoju milost i toleranciju prema čoveku, sve to je bez ikakve mane; sve je besprekorno, čisto, neukaljano i neiskvareno. Božja tolerancija je upravo to: tolerancija, baš kao što je i Njegova milost ništa drugo do milost. Njegova narav otkriva gnev ili milost i toleranciju saglasno čovekovom pokajanju i promenama u čovekovom ponašanju. Bez obzira na to šta On otkriva i izražava, sve to je čisto i neposredno; suština toga se razlikuje od suštine svakog stvorenog bića. Kada Bog izražava načela u osnovi Svojih postupaka, u njima nema nikakvih mana ni nedostataka, a takve su i Njegove misli, Njegove ideje i svaka Njegova odluka i svaki Njegov postupak. Budući da je Bog tako odlučio i budući da je tako postupio, tako i sprovodi Svoje postupke. Rezultati Njegovih postupaka su ispravni i besprekorni upravo zato što je njihov izvor besprekoran i neukaljan. Božji gnev je besprekoran. Isto tako, Božja milost i tolerancija – koje ne poseduje nijedno stvoreno biće – jesu sveti i besprekorni, i mogu da se odupru promišljenom razmatranju i iskustvu.

Da li sada kada razumete priču o Ninivi, vidite drugu stranu suštine Božje pravedne naravi? Vidite li drugu stranu Božje jedinstvene pravedne naravi? Da li iko među ljudskim rodom poseduje takvu narav? Da li iko poseduje ovakav gnev, gnev Božji? Da li iko poseduje milost i toleranciju kakve poseduje Bog? Ko od stvorenih bića može da prizove takav veliki gnev i da odluči da uništi ljudski rod ili da mu donese katastrofu? I ko je podoban da čoveku daruje milost, da mu toleriše i da mu oprosti, i time promeni svoju prethodnu odluku da uništi čoveka? Stvoritelj izražava Svoju pravednu narav kroz Svoje sopstvene jedinstvene metode i načela i ne podleže kontroli niti ograničenjima koje nameću bilo koji čovek, događaj i stvar. S obzirom na Njegovu jedinstvenu narav, niko nije u stanju da izmeni Njegove misli i ideje, niti je iko u stanju da Ga ubedi i promeni ijednu Njegovu odluku. Celokupno ponašanje i misli koje postoje u svim stvorenim bićima postoje izloženi sudu Njegove pravedne naravi. Niko ne može da kontroliše hoće li On ispoljiti gnev ili milost; jedino suština Stvoritelja – ili, drugim rečima, Stvoriteljeva pravedna narav – može da odlučuje o tome. Takva je jedinstvena priroda Stvoriteljeve pravedne naravi!

Da li kroz analizu i razumevanje preobražaja Božjeg stava prema stanovništvu Ninive možete rečju „jedinstven“ da opišete milost u Božjoj pravednoj naravi? Prethodno smo rekli da je Božji gnev jedan aspekt suštine Njegove jedinstvene pravedne naravi. Sada ću definisati dva aspekta – Božji gnev i Božju milost – kao Njegovu pravednu narav. Božja pravedna narav je sveta; ona ne podnosi uvrede i osporavanje; ona je nešto što ne poseduje niko među stvorenim ili nestvorenim bićima. U isto vreme je jedinstvena i isključivo svojstvena Bogu. To znači da je Božji gnev svet i neuvredljiv. Na isti način je drugi aspekt Božje pravedne naravi – Božja milost – svet i neuvredljiv. Nijedno od stvorenih ili nestvorenih bića ne može da zameni ili predstavlja Boga u Njegovim postupcima, niti je iko mogao da Ga zameni ili predstavlja u uništenju Sodome ili spasenju Ninive. Ovo je pravi izraz Božje jedinstvene pravedne naravi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Božja milost i trpeljivost zaista postoje, ali Božja svetost i pravednost, dok oslobađa Svoj gnev, čoveku takođe pokazuju onu stranu Boga koja ne podnosi uvrede. Kad je čovek u potpunosti sposoban da se povinuje zapovestima Božjim i kad deluje u skladu s Njegovim zahtevima, Bog prema njemu pokazuje izdašnu milost; a kad je čovek do krajnosti iskvaren, prepun mržnje i neprijateljstva prema Njemu, Bog je strašno ljut. Do koje se mere On može razljutiti? Njegov će gnev trajati sve do trenutka kad više ne bude video čovekov otpor i njegova zlodela, kad ih više ne bude video pred Sobom. Tek tada će se Božja ljutnja ugasiti. Drugim rečima, bez obzira o kojoj se osobi radi, ukoliko se njeno srce udaljilo od Boga i zauvek Mu okrenulo leđa, ma koliko ona jako želela da se, bilo objektivno ili u smislu svojih subjektivnih želja, svojim telom ili svojim umom klanja Bogu, da Ga sledi i da Mu se pokorava, čim se njeno srce okene od Boga, ta će osoba bez prestanka biti izložena Njegovom gnevu. Naime, dogodiće se to da, kad Bog bude oslobodio Svoj razorni gnev, nakon što je čoveku pružio dovoljno prilika, kad se, dakle, Njegov gnev bude jednom oslobodio, neće više biti načina da se smiri, tako da Bog više nikad prema takvim ljudima neće biti milostiv, niti trpeljiv. To je jedna strana Božje naravi, koja ne trpi uvrede. (…) On je tolerantan i milostiv prema svemu što je ljubazno, lepo i dobro; a prema svemu što je zlo, grešno i rđavo oseća strašan gnev, koji nikad ne prestaje. Ovo su dva glavna i najistaknutija aspekta Božje naravi, koje je, štaviše, Bog od početka do kraja otkrio: izdašna milost i strašan gnev.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svako delo koje Bog učini jeste odgovarajuće. On zna šta da radi i kako to da uradi i On svakako neće terati ljude da rade nešto što instinktivno nisu u stanju da urade. Bog sa svakom osobom postupa na osnovu stvarnih okolnosti u kojima se ta osoba trenutno nalazi i na osnovu njene prošlosti, kao i na osnovu postupaka i ponašanja te osobe i njene priroda-suštine. Bog nikada nikome neće učiniti nepravdu. To je jedna strana Božje pravednosti. Primera radi, Evu je zmija zavela da pojede plod sa drveta poznanja dobra i zla, ali Jahve joj nije prebacio govoreći: „Rekao sam ti da to ne jedeš, pa zašto si to ipak učinila? Trebalo je da bolje rasuđuješ, trebalo je da znaš da ti zmija govori samo da bi te zavela.“ Jahve nije tako prekoreo Evu. Budući da su ljudi Božja tvorevina, On poznaje njihove nagone i zna šta ti nagoni mogu da učine, u kojoj meri ljudi mogu da se kontrolišu i koliko daleko mogu da idu. Bog sve to vrlo jasno zna. To kako Bog postupa s nekim nije tako jednostavno kao što to ljudi zamišljaju. Kada On nekoga posmatra s mržnjom ili gnušanjem ili kada se radi o tome šta taj neko kaže u određenom kontekstu, On dobro razume njegovo stanje. To je zato što Bog ispituje čovekovo srce i suštinu. Ljudi uvek misle: „Bog ima samo Svoje božanstvo. On je pravedan i ne trpi bilo kakvu uvredu od strane čoveka. On ne uzima u obzir čovekove poteškoće niti se stavlja na mesto ljudi. Ako se neko odupre Bogu, On će ga kazniti.“ To uopšte nije tako. Ako neko tako shvata Njegovu pravednost, Njegovo delo, Njegovo postupanje s ljudima, taj neko čini ozbiljnu grešku. Način na koji Bog određuje kraj svake osobe ne zasniva se na čovekovim predstavama i uobraziljama nego na Božjoj pravednoj naravi. On će svakom uzvratiti shodno onome što je taj neko učinio. Bog je pravedan i pre ili kasnije On će se pobrinuti da svi ljudi budu u potpunosti uvereni u to.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Ljudi kažu da je Bog pravedni Bog, te da će On, pod uslovom da Ga čovek do samog kraja sledi, prema čoveku zacelo biti nepristrasan, zato što je On najpravedniji. Ako Ga čovek bude sledio do samog kraja, zar bi On mogao da ga odbaci? Ja sam prema svim ljudima nepristrasan i svima sudim prema Svojoj pravednoj naravi, ali uz zahteve koje pred čoveka postavljam idu i odgovarajući uslovi, a ono što Ja zahtevam moraju svi da ispune, ma o kome da se radi. Mene ne zanimaju tvoje kvalifikacije, niti koliko ih dugo već poseduješ; Mene jedino zanima da li slediš Moj put, te da li istinu voliš i jesi li je žedan. Ako u tebi nema istine, već Mom imenu nanosiš sramotu i ne postupaš u skladu s Mojim putem, nego Me samo bezbrižno i bez razmišljanja slediš, Ja ću te, kad za to dođe vreme, udariti i kazniti zbog tvoje rđavosti, i šta ćeš onda imati da Mi kažeš? Hoćeš li moći da kažeš da Bog nije pravedan? Ako si se pridržavao reči koje sam izgovorio, ti si danas osoba kakvu Ja odobravam. Kažeš da si oduvek patio dok si Boga sledio, da si Ga sledio kroz sve nedaće i nevolje, te da si s Njim delio i dobro i zlo, ali da nisi proživeo reči koje je Bog izgovorio; ti bi samo da jurcaš za Bogom i da se svaki dan daješ za Boga, a nikada ti nije palo na pamet da proživiš smislenim životom. I još kažeš: „U svakom slučaju, verujem da je Bog pravedan. Stradao sam radi Njega, trčao za Njim unaokolo i posvetio se Njemu, uz to sam i naporno radio, uprkos tome što nisam dobio nikakvo priznanje; On će me se sigurno setiti.“ Tačno je da je Bog pravedan, ali Njegova pravednost nije ukaljana nikakvim nečistoćama: ona ne sadrži ljudsku volju, niti je ukaljana telom ni ljudskim poslovima. Kažnjeni će biti svi oni koji se bune i protive Mu se, svi koji nisu u skladu s Njegovim putem; nikome se ne prašta i niko nije pošteđen! Neki kažu: „Ja danas jurim unaokolo za Tobom; a kada dođe kraj, hoćeš li mi udeliti neki mali blagoslov?“ Zato te pitam: „Jesi li si se pridržavao Mojih reči?“ Pravednost o kojoj govoriš zasnovana je na razmeni. Ti samo misliš da sam Ja prema svim ljudima pravedan i nepristrasan, te da će svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni i dobiti Moje blagoslove. U Mojim rečima da će „svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni“, postoji skriveno značenje: oni koji Me budu sledili do samog kraja jesu oni koje ću Ja u potpunosti zadobiti, to su oni koji, nakon što sam ih osvojio, traže istinu i usavršeni su. Koje si uslove ti ispunio? Postigao si samo to da Me slediš do samog kraja, i šta još? Jesi li se pridržavao Mojih reči? Ispunio si jedan od Mojih pet uslova, ali nemaš nameru da ispuniš preostala četiri. Naprosto si pronašao najjednostavniji i najlakši put, a tragao si za njim nadajući se da će te poslužiti sreća. Prema ljudima kao što si ti, Moja se pravedna narav ispoljava kroz grdnju i sud, kroz pravednu odmazdu i kroz pravedno kažnjavanje svih zlotvora; svi oni koji ne slede Moj put zacelo će biti kažnjeni, čak i ako Me do samog kraja budu sledili. To je Božja pravednost. Kad se ta pravedna narav bude izrazila kroz kažnjavanje čoveka, čovek će ostati zabezeknut i požaliće što, dok je sledio Boga, nije sledio Njegov put. „U to sam vreme tek donekle stradao sledeći Boga, ali nisam sledio put Božji. Ima li ikakvih izgovora? Nema mi druge nego da budem izložen grdnji!“ Pa ipak, on u sebi misli: „Bilo kako bilo, sledio sam Te do samog kraja, tako da, čak i ako me budeš grdio, ta grdnja ne može biti prestroga, a nakon što me izgrdiš, Ti ćeš me i dalje želeti. Znam da si Ti pravedan i da prema meni nećeš doveka tako postupati. Na kraju krajeva, ja nisam nalik onima koji će biti zbrisani; onima koji treba da budu zbrisani sleduje teška grdnja, dok će moja grdnja biti lakša.“ Pravedna narav nije onakva kakvom je ti nazivaš. Nije reč o tome da se sa onima koji su dobri u ispovedanju svojih grehova obračunava blago. Pravednost je svetost i to je narav koja ne trpi uvrede od strane čoveka, a sve ono što je prljavo i što se nije promenilo predmet je Božjeg gađenja. Pravedna Božja narav nije zakon, već upravna odluka: to je upravna odluka u okviru carstva, a ta upravna odluka je pravedna kazna za svakoga ko ne poseduje istinu i ko se nije promenio, i tu nema mesta spasenju. Jer, kad svi ljudi budu klasifikovani prema vrsti, oni dobri će biti nagrađeni, a rđavi kažnjeni. Tada će biti razjašnjeno čovekovo odredište; to je vreme u kojem će delo spasenja biti privedeno kraju i posle kojeg se delo čovekovog spasenja više neće obavljati, a kazna će sustići sve one koji su počinili zlo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

Božja ljubav i pravednost moraju se temeljno razumeti i moraju biti objašnjene i dokučene na osnovu Božjih reči i istine. Štaviše, čovek takođe mora doživeti istinsko iskustvo i dostići Božje prosvetljenje da bi zaista spoznao Božju ljubav i pravednost. Procena Njegove ljubavi i pravednosti ne treba da se zasniva na nečijim predstavama i zamislima. Prema ljudskim predstavama, dobro se nagrađuje, a zlo kažnjava, dobri ljudi se nagrađuju dobrim, a zli se nagrađuju zlom, a oni koji ne čine zlo treba da budu nagrađeni dobrim i da prime blagoslov. Reklo bi se da ljudi, u svim slučajevima kada nisu zli, treba da budu nagrađeni dobrim; jedino je to Božja pravednost. Zar ovo nije ljudska predstava? Ali šta ako im se ne vrati dobrim? Da li biste onda rekli da Bog nije pravedan? Na primer, u Nojevo vreme, Bog je rekao Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom!“ (1. Mojsijeva 6:13). Zatim je naredio Noju da sagradi barku. Nakon što je Noje prihvatio Božji nalog i sagradio barku, veliki pljusak padao je na zemlju četrdeset dana i noći; ceo svet je bio potopljen i Bog je uništio sve ljude tog doba izuzev Noja i njegovih sedam članova porodice. Šta ti misliš o ovome? Da li bi rekao da Bog ne voli? Što se tiče ljudi, koliko god čovečanstvo bilo iskvareno, sve dok Bog uništava čovečanstvo, to znači da On ne voli – da li su oni u pravu što veruju u to? Zar to verovanje nije apsurdno? Bog nije voleo one koje je uništio, ali možeš li iskreno reći da On nije voleo one koji su preživeli i dostigli Njegovo spasenje? Petar je voleo Boga beskrajno i Bog je voleo Petra – možeš li zaista reći da Bog ne voli? Bog voli one koji Ga istinski vole, a mrzi i proklinje one koji Mu se opiru i odbijaju da se pokaju. Bog poseduje i ljubav i mržnju, to je istina. Ljudi ne bi trebalo da klasifikuju Boga ili da sude o Njemu u skladu sa svojim predstavama i zamislima, jer predstave i zamisli čovečanstva, koji su njihov način gledanja na stvari, nemajunimalo istine. Bog se mora spoznati na osnovu Njegovog odnosa prema čoveku, na osnovu Njegove naravi i suštine. Čovek apsolutno ne sme da pokuša da definiše suštinu Boga na osnovu spoljašnjih efekata onih stvari koje On čini i kojima sebavi. Sotona je tako duboko iskvario čovečanstvo; ljudi ne poznaju priroda-suštinu iskvarenog čovečanstva, a još manje šta je iskvareno čovečanstvo pred Bogom niti kako bi, u skladu sa Njegovom pravednom naravi, trebalo postupati sa njim. Uzmimo za primer Jova. On je bio pravedan čovek i Bog ga je blagoslovio. To je bila Božja pravednost. Sotona se opkladio sa Jahveom: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!“ (Knjiga o Jovu 1:9-11). Jahve Bog reče: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega“ (Knjiga o Jovu 1:12). Tako je Sotona otišao kod Jova, napao ga i iskušavao, a Jov se suočio sa kušnjama. Sve što je imao bilo mu je oduzeto – izgubio je svoju decu i imovinu, a celo mu je telo bilo prekriveno čirevima. Sad je pitanje, da li su Jovove kušnje u sebi imale pravednu narav Božju? Vi ne možete jasno reći, zar ne? Čak i ako si pravedna osoba, Bog ima pravo da te podvrgne kušnjama i da ti dozvoli da Mu svedočiš. Božja narav je pravedna; On se prema svima odnosi jednako. Ne radi se o tome da onda pravedni ljudi ne treba da budu podvrgnuti kušnjama čak i ako ih mogu podneti ili da tada moraju biti zaštićeni; to nije slučaj. Bog ima pravo da stavi pravedne ljude na kušnju. To je otkrovenje pravedne Božje naravi. Konačno, nakon što je okončano Jovovo podvrgavanje kušnjama i svedočenje Jahveu, Jahve ga je blagoslovio još više nego ranije, još bolje nego ranije i dao mu je dvostruko više blagoslova. Štaviše, Jahve mu se ukazao i obratio glasom iz vihora, a Jov Ga je video kao da stoji pred njim. To je bio blagoslov koji mu je dao Bog. To je bila Božja pravednost. A šta da se, nakon što je Jov prošao kroz kušnje i nakon što je Jahve video kako je Jov svedočio Njemu u Sotoninom prisustvu i osramotio Sotonu, Jahve okrenuo i otišao, ignorišući Jova i uskrativši ga potom za blagoslove – da li bi u tome bila Božja pravednost? Bez obzira na to da li je Jov posle kušnje bio blagoslovljen ili ne i da li mu se Jahve ukazao ili ne, sve ovo sadrži Božju dobru volju. Pojavljivanje Jovu bila bi Božja pravednost, a i nepojavljivanje bi takođe bila Božja pravednost. Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava zbog čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da Bogu nisi po volji i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? „Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?“ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Moja je milost upućena onima koji Me vole i koji se odriču sebe. U isto vreme, kazna koja je snašla zle ljude pravi je dokaz Moje pravedne naravi i, još više, svedočanstvo Moga gneva. Kad nastupi katastrofa, svi koji Mi se suprotstavljaju plakaće dok budu padali kao žrtve gladi i kuge. Oni koji su počinili svakojaka zla dela, ali su Me tokom mnogo godina sledili, neće izbeći naplatu svojih grehova; oni će takođe biti bačeni u nesreću kakva se retko viđala tokom proteklih miliona godina, i živeće u neprekidnom stanju panike i straha. A oni Moji sledbenici koji su Mi bili odani, radovaće se i klicati Mojoj moći. Oni će iskusiti neizrecivo zadovoljstvo i živeće u radosti kakvu Ja nikada ranije nisam darivao čovečanstvu. Jer Ja izuzetno cenim čovekova dobra dela i gnušam se njegovih zlih postupaka. Još otkad sam počeo da vodim ljudski rod, žarko sam se nadao da ću zadobiti jednu grupu ljudi koji misle kao Ja. U isto vreme, nikada ne zaboravljam na one koji ne misle kao Ja; uvek ih se gnušam u srcu Svom, isčekujući priliku da ih nateram da odgovoraju za svoja zla dela, što je nešto što ću sa velikim uživanjem posmatrati. Sada je konačno nastupio Moj dan, i ne moram više da čekam!

Moje konačno delo ne svodi se samo na kažnjavanje čoveka, već i na uređenje njegovog odredišta. Pored toga, ono je tu da bi svi ljudi mogli da priznaju Moja dela i postupke. Želim da baš svaka osoba shvati da je sve što sam uradio ispravno i da sve što sam uradio predstavlja izraz Moje naravi. Za ono što je iznedrilo ljudski rod nije zaslužan čovek, a još manje priroda, već jedino Ja, koji svako živo biće među stvorenjima prehranjujem. Bez Mog postojanja, ljudski rod će samo propasti i trpeti pošast kataklizme. Nijedno ljudsko biće više nikada neće videti prelepo sunce i mesec, niti svet prepun zelenila; ljudski rod će pred sobom imati samo ledenu noć i neumitnu dolinu samrtne seni. Ja sam ljudskom rodu jedini spas. Ja sam ljudskom rodu jedina nada i, povrh toga, Ja sam Onaj na kome počiva postojanje čitavog ljudskog roda. Bez Mene, čovečanstvo će odmah doživeti potpuni zastoj. Bez Mene, čovečanstvo će pretrpeti katastrofu i gaziće ga svakojake sablasti, mada niko i dalje ne obraća pažnju na Mene. Obavio sam delo koje niko drugi ne bi mogao da obavi, i samo se nadam da će Mi čovek za to uzvratiti nekim dobrim delom. Iako je samo nekolicina bila u stanju da Mi se oduži, Ja ću Svoje putovanje u svetu ljudi ipak privesti kraju i zatim preći na sledeći korak Mog započetog dela, jer je sva ova Moja jurnjava tamo-amo među ljudima tokom tolikih godina ipak urodila plodom, i veoma sam zadovoljan. Ono što Mene zanima nije broj ljudi, već njihova dobra dela. Bilo kako bilo, nadam se da ćete spremiti dovoljno dobrih dela za svoje odredište. U tom slučaju, Ja ću biti zadovoljan; u suprotnom, niko od vas neće moći da izbegne nesreću koja će vas snaći. Ova nesreća potiče od Mene i, naravno, Ja orkestriram njome. Ukoliko niste u stanju da se u Mojim očima prikažete kao dobri, nećete izbeći stradanje tokom te nesreće.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“