U Bibliji, Pavle kaže: „Sve Pismo je bogonadahnuto, te korisno za pouku, za savetovanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti“ (2. Timoteju 3:16). Stoga, religiozni svet misli da je cela Biblija nadahnuta od Boga, i da su sve reči u Bibliji Božje reči.

Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Danas ljudi veruju da je Biblija Bog i da je Bog Biblija. Isto tako, oni veruju da su sve reči Biblije bile jedine reči koje je Bog izgovorio, i da ih je sve Bog izgovorio. Oni koji veruju u Boga čak misle da su, iako su svaku od šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta napisali ljudi, sve one nastale uz Božje nadahnuće i da su zapisi izjava Svetog Duha. To je čovekovo iskrivljeno shvatanje i nije u potpunosti u skladu sa činjenicama. U stvari, ako se izuzmu knjige proročanstava, veći deo Starog zaveta su istorijski zapisi. Neke poslanice Novog zaveta potiču iz iskustava ljudi, a neke potiču od prosvećenja Svetog Duha; Pavlove poslanice, na primer, nastale su kao delo čoveka, sve su bile plod prosvećenja Svetog Duha, napisane su za crkve, i bile su reči podsticaja i ohrabrenja za braću i sestre u crkvama. To nisu bile reči koje je izgovorio Sveti Duh – Pavle nije mogao da govori u ime Svetog Duha, niti je bio prorok, a još manje je imao vizije kao Jovan. Njegove poslanice napisane su za crkve u Efesu, Korintu, Galatiji i za druge crkve. Stoga su Pavlove novozavetne poslanice one koje je Pavle napisao crkvama, a ne nadahnuća Svetog Duha, niti su one neposredne izjave Svetog Duha. To su samo reči podsticaja, utehe i ohrabrenja koje je napisao crkvama tokom svog dela. Tako da su one takođe i zapis velikog segmenta Pavlovog dela u to vreme. One su bile namenjene svima koji su braća i sestre u Gospodu, tako da bi braća i sestre u crkvama u to vreme slušali njegov savet i sledili put pokajanja Gospoda Isusa. Pavle ni na koji način nije rekao da crkve onog vremena niti crkve budućnosti treba da jedu i piju ono što je on napisao, niti je rekao da su sve njegove reči potekle od Boga. Shodno okolnostima u kojima su se crkve nalazile u to vreme, on je samo komunicirao sa braćom i sestrama, i podsticao ih, i nadahnjivao veru u njima, i on je naprosto propovedao ili podsećao ljude i podsticao ih. Njegove reči bile su zasnovane na njegovom sopstvenom bremenu, i on je podržavao ljude tim rečima. Obavljao je delo apostola crkava tog vremena, bio je delatnik koga je koristio Gospod Isus, i stoga on mora da preuzme odgovornost za crkve, i mora da preuzme delo crkava, morao je da sazna u kakvom su stanju braća i sestre – i zbog toga je pisao pisma svoj braći i sestrama u Gospodu. Sve za ljude poučno i pozitivno o čemu je govorio bilo je ispravno, ali nije predstavljalo izjave Svetog Duha i nije moglo predstavljati Boga. Nečuveno je shvatanje i ogromno bogohuljenje da se ljudi prema zapisima o čovekovim iskustvima i čovekovim poslanicama odnose kao prema rečima koje je Sveti Duh uputio crkvama! To je posebno tačno kada su u pitanju poslanice koje je Pavle napisao za crkve, jer su njegove poslanice napisane za braću i sestre na osnovu okolnosti i prilika u svakoj crkvi u to vreme, i namera im je bila da podstaknu braću i sestre u Gospodu, kako bi mogli da prime blagodat Gospoda Isusa. Svrha njegovih poslanica bila je da probude braću i sestre tog vremena. Može se reći da je to bilo njegovo lično breme, a takođe i breme koje mu je dao Sveti Duh; na kraju krajeva, on je bio apostol koji je vodio crkve tog vremena, koji je pisao poslanice za crkve i bodrio ih – to je bila njegova odgovornost. Po svom identitetu, bio je samo apostol koji je obavljao svoj zadatak, bio je samo apostol koga je poslao Bog; on nije bio prorok, niti proricatelj. Njemu su njegovo delo i životi braće i sestara bili od najveće važnosti. Stoga nije mogao da govori u ime Svetog Duha. Njegove reči nisu bile reči Svetog Duha, a još manje se može reći da su bile reči Božje, jer Pavle nije bio ništa drugo do stvoreno biće, i sasvim sigurno nije bio Božje ovaploćenje. Njegov identitet nije bio isti kao Isusov. Reči Isusove bile su reči Svetog Duha, bile su reči Božje, jer je Njegov identitet bio identitet Hristosa – Sina Božjeg. Kako je Pavle mogao da Mu bude ravan? Ako ljudi vide poslanice ili reči poput Pavlovih kao izjave Svetog Duha, i obožavaju ih kao Boga, onda se samo može reći da isuviše slabo primećuju razliku. Da budem grublji, zar ovo nije naprosto bogohuljenje? Kako jedan čovek može da govori u ime Boga? I kako bi se ljudi mogli klanjati zapisima iz njegovih poslanica i rečima koje je izgovorio kao da su sveta ili nebeska knjiga? Može li čovek tek tako da izgovori Božje reči? Kako jedan čovek može da govori u ime Boga? Dakle, šta ti kažeš – mogu li poslanice koje je napisao za crkve da ne budu ukaljane njegovim sopstvenim idejama? Kako mogu da ne budu ukaljane ljudskim idejama? Pisao je poslanice za crkve na osnovu svojih ličnih iskustava i sopstvenog znanja. Na primer, Pavle je napisao poslanicu galatijskim crkvama koja je sadržala određeno mišljenje, a Petar je napisao drugu, koja je izlagala drugačije mišljenje. Koja je od njih potekla od Svetog Duha? Niko ne može biti siguran. Stoga se samo može reći da su obojica nosili breme za crkve, ali njihove poslanice predstavljaju njihov rast, one predstavljaju njihovo opskrbljivanje i podršku braći i sestrama, i njihovo breme prema crkvama, i one samo predstavljaju ljudsko delo – one nisu bile u potpunosti potekle od Svetog Duha. Ako kažeš da su njegove poslanice reči Svetog Duha, onda to što govoriš nema smisla i bogohuliš! Pavlove poslanice i druge poslanice Novog zaveta isto su što i memoari novijih duhovnih ličnosti: one su u rangu sa knjigama Vočmena Nija ili sa Lavrentijevim iskustvima, i tako dalje. Naprosto, knjige novijih duhovnih ličnosti nisu deo Novog zaveta, ali suština ovih ljudi je ista: oni su bili ljudi koje je Sveti Duh koristio tokom određenog razdoblja, i oni nisu mogli neposredno da predstavljaju Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (3)“

Bog nije lično izgovorio sve reči koje su zapisane u Bibliji. Biblija naprosto beleži prethodne dve etape Božjeg dela, od kojih je jedan deo zapis o predskazanju proroka, a drugi su iskustva i znanje zabeleženi od strane ljudi koje je Bog koristio tokom vekova. Ljudska iskustva ukaljana su ljudskim stavovima i znanjem, i to je nešto što je neizbežno. U mnogim biblijskim knjigama prisutne su ljudske predstave, ljudske predrasude i iskrivljena ljudska shvatanja. Naravno, većina reči posledica su prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha, i one su tačna shvatanja – ali i dalje se ne može reći da su one potpuno tačni izrazi istine. Njihovi pogledi na određene stvari nisu ništa više nego znanje proisteklo iz ličnog iskustva ili prosvećenja Svetog Duha. Predskazanja proroka bila su upućena od Boga lično: proročanstva slična Isaijinim, Danilovim, Jezdrinim, Jeremijinim i Jezekiljevim došla su kao neposredno uputstvo Svetog Duha; ti ljudi su bili vidoviti, primili su Duh proroštva, i svi su bili proroci Starog zaveta. Tokom Doba zakona, ovi ljudi, koje je Jahve nadahnjivao, izrekli su mnoga proročanstva, na koja ih je Jahve neposredno uputio.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (3)“

Tokom starozavetnog Doba zakona, veliki broj proroka koje je Jahve uzdigao izricao je proročanstva u Njegovo ime, davali su uputstva raznim plemenima i narodima i prorekli delo koje će Jahve izvršiti. Svi ovi ljudi koji su bili uzdignuti primili su Duh proročanstva od Jahvea: oni su imali vizije Jahvea i mogli su da čuju Njegov glas, tako da ih je On nadahnjivao, a oni su pisali proročanstva. Delo koje su oni obavljali bilo je izraz Jahveovog glasa, izraz Jahveovog proročanstva, a Jahveovo delo u to vreme bilo je da naprosto vodi ljude koristeći Duh; On se nije ovaplotio i ljudi Mu nisu ni nazreli lice. Tako je mnoge proroke uzdigao da obavljaju Njegovo delo i dao im proroštva koja su oni prenosili svakom izraelskom plemenu i bratstvu. Njihov posao bio je da kazuju proročanstva, a neki od njih su zapisali uputstva koja im je Jahve dao da bi ih pokazali drugima. Jahve je uzdigao ove ljude da kazuju proročanstva, da predskazuju delo budućnosti ili delo koje je tek trebalo da se obavi u ono vreme, kako bi ljudi mogli da vide čudesnost i mudrost Jahveovu. Ove knjige proročanstava bile su sasvim drugačije od drugih biblijskih knjiga; to su bile reči koje su izgovorili ili napisali oni kojima je dat Duh proroštva – oni koji su od Jahvea zadobili vizije ili glas. Osim knjiga proročanstava, sve ostalo u Starom zavetu sastoji se od zapisa koje su napravili ljudi nakon što je Jahve završio Svoje delo. Ove knjige ne mogu da zamene predskazanja izgovorena od strane proroka koje je Jahve uzdigao, isto kao što Postanje i Izlazak ne mogu da se porede sa Knjigom proroka Isaije i Knjigom proroka Danila. Proročanstva su izrečena pre nego što je delo obavljeno; druge knjige su, međutim, napisane nakon što je delo završeno, što je bilo u domenu ljudske moći. Proroke onog vremena nadahnuo je Jahve, te su izricali neka proročanstva, izricali su mnoge reči, i predskazali su događaje Doba blagodati, kao i uništenje sveta u poslednjim danima – delo koje je Jahve planirao da uradi. Sve preostale knjige beleže ono što je Jahve učinio u Izraelu. (…) Na ovaj način, ono što je zapisano u biblijskom Starom zavetu jeste čisto Božje delo u Izraelu u to vreme. Reči koje su izgovorili proroci Isaija, Danilo, Jeremija i Jezekilj… njihove reči predskazuju Njegovo drugo delo na zemlji, oni predskazuju delo Samog Boga Jahvea. Sve je to došlo od Boga, to je bilo delo Svetog Duha i, osim ovih knjiga proroka, sve ostalo je zapis iskustava ljudi o tadašnjem Jahveovom delu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (1)“

Ko se od vas danas usuđuje da kaže kako sve reči koje su izgovorili oni koje je Duh Sveti upotrebio potiču od Svetog Duha? Da li se iko usuđuje da tako nešto kaže? Ako ti zaista to kažeš, zašto je onda odbačena Jezdrina knjiga proročanstava i zašto je isto to učinjeno sa knjigama onih drevnih svetaca i proroka? Ako sve te reči potiču od Svetog Duha, kako se onda usuđujete da tako hirovito birate? Da li si ti merodavan da biraš delo Svetog Duha? Mnoge priče iz Izraela takođe su odbačene. Pa ako veruješ da svi ti spisi iz prošlosti potiču od Svetog Duha, kako to da su neke od tih knjiga odbačene? Ako sve one potiču od Svetog Duha, onda ih je sve trebalo sačuvati i poslati crkvenoj braći i sestrama da ih čitaju. Nije ih trebalo ni birati ni odbacivati po volji čovekovoj; pogrešno je tako postupati. Kada se kaže da su iskustva Pavla i Jovana bila izmešana s njihovim ličnim uvidima, to ne znači da su njihova iskustva i znanja potekla od Sotone, već samo znači da je u njima bilo stvari koje su proistekle iz njihovih vlastitih iskustava i uvida. Njihovo je znanje bilo u skladu s pozadinom njihovih stvarnih iskustava iz tog vremena, a ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi kako je sve to poticalo od Svetog Duha? Ako su sva Četiri jevanđelja potekla od Svetog Duha, kako to da su Matej, Marko, Luka i Jovan u ponečemu različito govorili o Isusovom delu? Ako Mi ne verujete, pogledajte šta se u biblijskim pričama kaže o tome kako se Petar triput odrekao Gospoda: sve se te priče međusobno razlikuju i svaka ima svoje sopstvene karakteristike. Mnoge će neznalice reći: „Ako je ovaploćeni Bog ujedno i čovek, mogu li onda Njegove reči u celosti da potiču od Svetog Duha? Ako su Pavlove i Jovanove reči bile pomešane s ljudskom voljom, nisu li onda i reči koje On izgovara takođe prožete ljudskom voljom?“ Ljudi koji tako govore slepi su i neuki! Pažljivo proučite Četvorojevanđelje; pročitajte šta u njemu piše o stvarima koje je Isus učinio i o rečima koje je izgovorio. Svaka od tih priča je, prosto rečeno, različita i svaka je pisana iz drugačije perspektive. Ako je sve što su autori tih knjiga napisali poteklo od Svetog Duha, onda bi sve priče trebalo da budu iste i među sobom dosledne. Zbog čega onda postoje neslaganja? Nije li čovek izrazito glup ako ovo ne može da shvati?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

Novozavetno Jevanđelje po Mateju navodi Isusov rodoslov. U početku se kaže da je Isus bio potomak Avrȃma i Davida i sin Josifov; zatim se kaže da je Isusa začeo Sveti Duh i da Ga je rodila devica – što bi značilo da nije bio sin Josifov ili potomak Avrȃma i Davida. Rodoslov, međutim, insistira na povezivanju Isusa sa Josifom. Zatim, rodoslov počinje da beleži sled događaja po kojem je Isus rođen. Kaže da je Isusa začeo Sveti Duh, da Ga je rodila devica i da nije Josifov sin. Ipak, u rodoslovu je jasno napisano da je Isus bio Josifov sin, i pošto je rodoslov napisan za Isusa, on beleži četrdeset i dve generacije. Kada se stigne do Josifove generacije, na brzinu se spomene da je Josif bio Marijin muž, a te reči su navedene da bi se dokazalo da je Isus Avrȃmov potomak. Zar to nije protivrečno? Rodoslov jasno opisuje Josifovo poreklo, to je očigledno Josifov rodoslov, ali Matej insistira da je to Isusov rodoslov. Zar se time ne poriče činjenica da je Isusa začeo Sveti Duh? Zar nije stoga Matejev rodoslov ljudska ideja? To je smešno! Tako možeš znati da ova knjiga nije u potpunosti potekla od Svetog Duha. Postoje, možda, neki ljudi koji misle da Bog mora imati rodoslov na zemlji, zbog čega pripisuju Isusa kao četrdeset drugu generaciju poteklu od Avrȃma. To je stvarno smešno! Kako je Bog mogao da ima rodoslov kada je stigao na Zemlju? Ako kažeš da Bog ima rodoslov, zar Ga ne svrstavaš onda među stvorena bića? Jer Bog nije od zemlje, On je Gospodar stvaranja, i mada je od tela, On nije od iste suštine kao čovek. Kako si mogao da svrstaš Boga da pripada istoj vrsti kao stvoreno biće? Avrȃm ne može da predstavlja Boga; on je bio predmet Jahveovog dela u to vreme, bio je samo veran sluga koga je Jahve priznao, i bio je pripadnik naroda Izraela. Kako je mogao da bude Isusov predak?

Ko je napisao Isusov rodoslov? Da li ga je napisao Sȃm Isus? Da li im je Isus lično rekao: „Napišite Moj rodoslov“? Zapisao ga je Matej nakon što je Isus bio prikovan za krst. U to vreme, Isus je učinio mnoga dela koja Njegovi učenici nisu razumeli, a ni on im nije davao nikakva objašnjenja. Kada je otišao, učenici su počeli da propovedaju i rade svuda, i zbog te etape dela, počeli su da pišu poslanice i knjige jevanđelja. Knjige jevanđelja Novog zaveta zapisane su dvadeset do trideset godina nakon što je Isus bio razapet. Pre toga su Izraelci čitali samo Stari zavet. Drugim rečima, na početku Doba blagodati ljudi su čitali Stari zavet. Novi zavet se pojavio tek tokom Doba blagodati. Novi zavet nije postojao kada je Isus delao; ljudi su Njegovo delo zabeležili nakon što je On vaskrsao i uzneo se. Tek tada su nastala četiri jevanđelja, i pored njih poslanice Pavla i Petra, kao i Otkrivenje. Više od tri stotine godina nakon što se Isus uzdigao na nebo, naredne generacije su selektivno slagale ove spise, i tek tada je nastao Novi zavet. Tek kada je taj posao završen, nastao je Novi zavet; on ranije nije postojao. Bog je učinio čitavo to delo, a Pavle i drugi apostoli napisali su mnogo poslanica crkvama na različitim mestima. Ljudi koji su živeli posle njih objedinili su njihove poslanice i dodali najveću viziju koju je Jovan zabeležio na ostrvu Patmos, koja predskazuje Božje delo poslednjih dana. Ljudi su napravili ovaj redosled, što se razlikuje od izjava današnjih dana. Ono što je danas zabeleženo, u skladu je sa koracima Božjeg dela; ono čime se ljudi danas bave jeste delo koje je Bog lično obavio i reči koje je On lično izgovorio. Ti, ljudski rode, ne treba da se mešaš; reči, koje dolaze neposredno od Duha, uređene su korak po korak i razlikuju se od uređenja ljudskih zapisa. Ono što su zabeležili, može se reći, bilo je u skladu sa njihovim vaspitanjem i ljudskim kovom. Ono što su zabeležili bila su ljudska iskustva, i svaki je imao sopstveni način beleženja i saznavanja, i svaki zapis bio je drugačiji. Dakle, ako obožavate Bibliju kao Boga, vi ste krajnje neuki i glupi! Zašto ne tragate za delom Boga današnjice? Samo Božje delo može spasiti čoveka. Biblija ne može spasiti čoveka, ljudi mogu da je čitaju nekoliko hiljada godina i opet neće doći ni do najmanje promene u njima, a ako obožavaš Bibliju, nikada nećeš zadobiti delo Svetog Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (3)“

Biblija je istorijski zapis Božjeg dela u Izraelu i opisuje mnoga predskazanja starih proroka, kao i neke Jahveove izjave u Njegovom delu u to vreme. Stoga svi smatraju ovu knjigu svetom (jer je Bog svet i velik). Naravno, sve je to produkt njihovog srca koje se boji Jahvea i njihovog srca koje obožava Boga. Ljudi se na taj način odnose prema ovoj knjizi samo zato što se stvorena bića tako plaše i obožavaju svog Stvoritelja, a ima čak i onih koji ovu knjigu nazivaju nebeskom knjigom. U stvari, to je samo ljudski zapis. Jahve joj nije lično dao ime, niti je Jahve lično upravljao njenim stvaranjem. Drugim rečima, autor ove knjige nije Bog, već ljudi. „Sveto pismo“ je samo naslov pun poštovanja koji joj je dao čovek. O ovom nazivu nisu odlučivali Jahve i Isus nakon što su zajedno raspravili o tome; on nije ništa drugo do ljudska zamisao. Jer ovu knjigu nije napisao Jahve, a još manje Isus. To su najpre priče koje su ispričali mnogi stari proroci, apostoli i vidovnjaci, koje su kasnije generacije okupile u knjigu drevnih spisa, koja se ljudima čini posebno svetom, knjigu za koju veruju da sadrži mnoge nedokučive i duboke tajne koje čekaju da ih buduće generacije odgonetnu. Tim pre su ljudi još skloniji da veruju da je ova knjiga nebeska knjiga. Uz dodatak četiri jevanđelja i Otkrivenje Jovanovo, stav ljudi prema njoj posebno se razlikuje od onog prema bilo kojoj drugoj knjizi, i stoga se niko ne usuđuje da analizira ovu „nebesku knjigu“ jer je previše „sveta“.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (4)“

Slična iskustvena svedočenja:

Da li je cela Biblija Bogom nadahnuta?