Knjiga o Jovu 2:6 Jahve reče Sotoni: „Dobro, evo, dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.“

Ovo je odlomak iz Knjige o Jovu, a zamenica „ga“ u ovim rečima odnosi se na Jova. Iako kratka, ova rečenica razjašnjava mnoga pitanja. Ona opisuje konkretan razgovor između Boga i Sotone u duhovnom carstvu i poručuje nam da je predmet Božjih reči bio Sotona. Takođe beleži šta je Bog konkretno rekao. Božje reči su bile zapovest i naredba Sotoni. Konkretne pojedinosti ove naredbe odnose se na to da se Jovu poštedi život i odnose se na mesto gde je Bog povukao granicu u Sotoninom ophođenju prema Jovu – Sotona je Jovu morao da poštedi život. Iz ove rečenice najpre saznajemo da su to bile reči koje je Bog uputio Sotoni. Prema izvornom tekstu Knjige o Jovu, odlomak nam saopštava pozadinu ovih reči: Sotona je želeo da optuži Jova, pa je morao da dobije Božju saglasnost da bi mogao da ga iskuša. Kada je pristao na Sotonin zahtev da iskuša Jova, Bog je postavio sledeći uslov: „Evo ti Jova u ruke tvoje, ali mu ipak život sačuvaj.“ Kakva je priroda ovih reči? Jasno je da su one zapovest, naredba. Pošto si razumeo prirodu ovih reči, trebalo bi, naravno, i da dokučiš da je Onaj koji je izdao ovu naredbu bio Bog, a da je onaj ko je primio ovu naredbu i poslušao je bio Sotona. Nepotrebno je reći da je, u ovoj naredbi, odnos između Boga i Sotone očigledan svakome ko čita ove reči. Naravno, ovo je takođe odnos između Boga i Sotone u duhovnom carstvu, kao i razlika između identiteta i statusa Boga i Sotone, navedenih u zapisima o razgovoru između Boga i Sotone u Svetom pismu, a to je i izrazita razlika između identiteta i statusa Boga i Sotone koju čovek danas može da sazna u konkretnom primeru i tekstualnom zapisu. U ovom trenutku, moram da kažem da je zapis ovih reči važan dokument u ljudskoj spoznaji o identitetu i statusu Božjem, i da on pruža važne informacije za ljudsko znanje o Bogu. Kroz ovaj razgovor između Stvoritelja i Sotone u duhovnom carstvu, čovek može da shvati jedan konkretniji aspekt autoriteta Stvoritelja. Ove reči su još jedno svedočanstvo o jedinstvenom autoritetu Stvoritelja.

Spolja posmatrano, Bog Jahve vodi dijalog sa Sotonom. U suštini, stav kojim Bog Jahve govori i položaj na kojem se nalazi viši su od Sotoninog. To znači da Bog Jahve zapoveda Sotoni naredbodavnim tonom i govori Sotoni šta treba i šta ne treba da učini, da je Jov već u Sotoninim rukama i da ima slobodu da se prema Jovu ophodi kako želi – ali da Jovu ne sme da oduzme život. Podrazumeva se da Jovov život nije predat Sotoni iako Jov jeste predat u Sotonine ruke; niko ne može oduzeti Jovov život iz Božjih ruku ako Bog to ne dozvoli. Božji stav je jasno izražen u ovoj zapovesti Sotoni, a ova zapovest, takođe, ispoljava i otkriva poziciju sa koje Bog Jahve razgovara sa Sotonom. Bog Jahve ne samo da tu ima status Boga koji je stvorio svetlost, vazduh, sve stvari i živa bića, status Boga koji ima suverenost nad svim stvarima i živim bićima, već i status Boga koji zapoveda ljudskom rodu, zapoveda Adu, Boga koji upravlja životom i smrću svih živih bića. U duhovnom carstvu, ko bi se osim Boga usudio da izda takvu naredbu Sotoni? I zašto je Bog lično izdao Svoju naredbu Sotoni? Zato što život čoveka, uključujući i Jovov, kontroliše Bog. Bog nije dozvolio Sotoni da Jovu naudi ili da mu oduzme život, pa čak i kada je Bog Sotoni dozvolio da iskuša Jova, Bog se, ipak, dosetio da posebno izda takvu naredbu i još jednom je zapovedio Sotoni da Jovu ne oduzima život. Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Božji i, štaviše, uvek je pažljivo slušao naredbe i konkretne zapovesti Božje i povinovao im se, nikada se ne usuđujući da im prkosi i, naravno, ne usuđujući se da slobodno promeni ijednu Božju naredbu. Bog je takve granice postavio Sotoni, pa se Sotona nikada nije usudio da te granice pređe. Nije li to moć Božjeg autoriteta? Nije li to svedočanstvo o Božjem autoritetu? U odnosu na ljudski rod, Sotona ima mnogo jasnije razumevanje o tome kako da se ponaša prema Bogu i kako da posmatra Boga, pa tako, u duhovnom carstvu, Sotona veoma jasno vidi status i autoritet Božji, duboko priznaje moć Božjeg autoriteta i načela na kojima počiva sprovođenje Njegovog autoriteta. On se nipošto ne usuđuje da ih previdi, niti se usuđuje da ih na bilo koji način prekrši, da učini išta čime krši autoritet Božji, a ne usuđuje se ni da na bilo koji način izazove Božji gnev. Iako je po prirodi zao i nadmen, Sotona se nikada nije usudio da pređe granice i ograničenja koja mu je postavio Bog. Milionima godina, on se strogo pridržava ovih granica, pridržava se svake zapovesti i naredbe dobijenih od Boga, i nikada se nije usudio da pređe zacrtanu liniju. Iako je zloban, Sotona je mnogo mudriji od iskvarenog ljudskog roda; poznat mu je identitet Stvoritelja i poznaje svoje granice. Iz Sotoninih „smernih“ postupaka može se videti da su autoritet i sila Božja nebeske uredbe koje Sotona ne sme da prekrši, te da se upravo zbog jedinstvenosti i autoriteta Božjeg sve stvari menjaju i uredno rasprostiru, da ljudski rod može da živi i da se razmnožava onim tokom koji je odredio Bog, da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da naruše ovaj poredak, kao i da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da promene ovaj zakon – jer svi potiču iz ruku Stvoritelja i iz poretka i autoriteta Stvoritelja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni I“