Autorka: Džang Sin, Kina

Godine 1995. sam počela da verujem u Gospoda Isusa. U to vreme, jedan propovednik je koristio proročanstva iz Knjige Otkrivenja da nam ispriča koliko je sveti grad predivan. Takođe je rekao da će Gospod Isus uskoro doći da nas odvede u naš nebeski dom i da samo ako se odreknemo svega i damo se za Gospoda u budućnosti možemo da uđemo u sveti grad. Bila sam tako uzbuđena kad sam to čula. Nakon toga sam ushićeno počela da prisustvujem okupljanjima i dajem priloge. Koliko god su moj muž, brat i snaha pokušavali da me spreče, ništa nije moglo da pokoleba moju odlučnost da sledim Gospoda Isusa. Tri godine kasnije, moj muž je zatražio razvod jer sam bila istrajna u svojoj veri u Gospoda. Pristala sam. Nakon toga sam dala svu svoju imovinu crkvi i odlučno napustila dom da bih propovedala i radila za Gospoda. Dva meseca kasnije, postala sam saradnica, odgovorna za preko sedamdeset crkava. Godine 2000. jedan vođa nam je na sastanku saradnika rekao: „Sada se pojavila veroispovest pod nazivom ’Istočna munja’. Oni kažu da se Bog vratio u telu kao Svemogući Bog i da obavlja novu etapu dela. To je nemoguće! Oni više i ne čitaju Bibliju. Sve Božje reči su u Bibliji; nema Božjih reči van Biblije. Napustiti Bibliju znači više ne verovati u Gospoda! Propovedaju svuda i ukrali su mnoge dobre ovce iz svih veroispovesti. Moramo da budemo odane sluge Gospodnje i da zaštitimo našu braću i sestre, kako bismo u budućnosti mogli da podnesemo račun Gospodu! Nikada ne smete da poverujete u put Istočne munje. Čim to učinite, napustili ste Gospodnji put i On će vas napustiti!” Čuvši vođu kako to govori, pomislila sam: „Moram da budem oprezna, da se čvrsto držim Gospodnjeg puta i da štitim stado.” Nakon toga, počela sam da izolujem crkvu. Na svakom mestu okupljanja za koje sam bila odgovorna, iznova sam naglašavala da se stranci ne smeju primati i da niko ne sme da veruje u put Istočne munje. Nakon što su to čuli, svi vernici su počeli da se čuvaju ljudi iz Istočne munje. Ubrzo zatim, čula sam da su dve sestre prihvatile Svemogućeg Boga. Odmah sam odjurila njihovim kućama da ih ubedim da se vrate. Nisu htele da me slušaju i istrajavale su u tome da veruju u Svemogućeg Boga. Bila sam jako ljuta i još rigoroznije sam pazila na ostalu braću i sestre. Zatim sam saznala da je jedan bračni par takođe prihvatio Svemogućeg Boga. Požurila sam njihovoj kući i vratila ih nazad. U to vreme sam zapravo verovala da sam konačno spasila Gospodnje ovce i da će Gospod sigurno odobravati to što sam učinila.

U februaru 2002. godine, jedna sestra me je odvela svojoj kući da razgovaramo o Bibliji s njenim rođacima. Razgovarali su o svemu, od Božjeg stvaranja sveta do dela Boga Jahvea u Dobu zakona, pa sve do dela Gospoda Isusa u Dobu blagodati. Jasno su objasnili pozadinu i prekretnice svake etape dela. Takođe su besedili o tome kakve ljude Bog blagosilja, a kakve proklinje. Njihova beseda je bila tako prosvetljujuća i nešto što nikad ranije nisam čula. Smatrala sam da je njihovo propovedanje odlično. Nakon toga su mi svedočili o delu Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Čitajući reči Svemogućeg Boga i slušajući besedu braće i sestara, shvatila sam da Biblija beleži samo Božje delo u Dobu zakona i Dobu blagodati. To je istorijska knjiga i ne može da predstavlja celokupno Božje delo. Bog je uvek nov i nikada nije star, a Njegovo delo uvek ide napred. Kad se Bog vrati u poslednjim danima, On će obaviti novo delo koje prevazilazi Bibliju. U ovoj etapi On će obaviti delo suda i pročišćenja, izgrađeno na temelju dela iskupljenja Gospoda Isusa, kako bi potpuno spasao ljudski rod od greha i doveo ljude na predivno odredište. Time što Svemogući Bog izražava istinu da bi obavio Svoje delo suda u poslednjim danima ispunjavaju se proročanstva Gospoda Isusa: „Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan” (Jovan 12:48). „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu” (Jovan 16:12-13). Naročito kada sam videla da je Svemogući Bog otključao sve tajne Biblije, da je „Reč se pojavljuje u telu” onaj „mali svitak” koji je Jagnje otvorilo, kako se proriče u Otkrivenju, i da je to ono što Sveti Duh govori crkvama, shvatila sam da je „Istočna munja”, koju sam uporno odbijala da prihvatim, zapravo pojava i delo Gospoda Isusa u poslednjim danima. Srce mi je obuzela neopisiva bol. Razmišljala sam o tome kako sam, otkako sam počela da verujem u Gospoda, prevazišla suprugov progon i dala priloge poput sirote udovice. Odrekla sam se svega da bih radila za Gospoda. Mislila sam da sam postojana na Gospodnjem putu i da posvećeno čuvam Njegovo stado Nikad nisam zamišljala da uopšte neću tragati kada se Gospod vrati. Slepo sam se držala svojih predstava i uobrazilja, verujući da Bog nikako ne može doći u telu, da Njegovo delo ne može da prevazilazi Bibliju, i tako dalje. Nadmeno sam osuđivala Božje delo u poslednjim danima i opirala mu se, izolovala sam crkvu da bih sprečila braću i sestre da istraže istiniti put, pa sam čak i jedan par, koji je već prihvatio Božje delo poslednjih dana, vratila u njihovu pređašnju veroispovest. Gospod Isus je prekorio fariseje, govoreći: „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli” (Matej 23:13). Zar moji postupci nisu bili isti kao postupci fariseja? Ni sama nisam prihvatila Božje delo poslednjih dana, a dala sam sve od sebe da sprečim i druge vernike da ga prihvate. Zar ih time nisam vukla u pakao? Počinila sam tolika zla – zar nisam i sama osuđena na nevolju? Srce mi je bilo ispunjeno kajanjem. Ali onda sam pomislila da su Božja blagodat i milost prema meni to što sam mogla da prihvatim Božje delo poslednjih dana. Moram da propovedam jevanđelje kako bih se iskupila za svoje prestupe. Ako budem više propovedala jevanđelje, možda Bog neće upamtiti moje prestupe. Kasnije sam povela jednu sestru sa sobom da propovedamo jevanđelje paru koji sam vratila u staru veroispovest. Nisam ni slutila da će odbiti da nas slušaju, šta god da kažemo. Čak su mi sasuli u lice iste one reči koje sam ja koristila kad sam izolovala crkvu. Bila sam još više slomljena i puna kajanja. Da bih se iskupila za svoje prestupe, još više sam propovedala jevanđelje. U to vreme sam podnela mnogo teškoća, ali nikad nisam ustuknula. Ovako sam razmišljala: „Možda mi Bog, ako vidi moju posvećenost i kajanje, neće zameriti moje prestupe i ipak će mi pružiti šansu da budem spasena.”

Jednog dana 2004. godine, tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Ne mogu da budem popustljiv prema onima koji su Me progonili, koji Me nisu poznavali (uključujući i pre nego što je svedočeno o Mom imenu), koji su verovali da Sam Ja čovek ili koji su bogohulili protiv Mene i oklevetali Me u prošlosti. Čak i da danas najglasnije svedoče za Mene, to i dalje ne bi bilo dovoljno. Progon koji sam doživeo u prošlosti bio je način na koji su vršili službu za Mene i da ti ljudi svedoče za Mene danas, oni bi i dalje bili Moje sredstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 85. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon što sam pročitala Božje reči, ostala sam ukopana u mestu. Mozak mi je potpuno stao i trebalo mi je dosta vremena da dođem sebi. Iz Božjih reči sam uvidela da Bog ne pokazuje popustljivost ni prema jednoj osobi koja Ga je proganjala i klevetala. Čak i ako sada svedoče za Boga, On im i dalje neće pokazati popustljivost; mogu samo da Mu pružaju usluge. Razmišljala sam o tome kako sam se ranije držala svojih predstava i uobrazilja i uopšte nisam tragala za Božjim delom u poslednjim danima niti sam ga istraživala. Umesto toga, klevetala sam Boga i opirala Mu se, izolovala sam crkvu kako bih sprečila vernike da istraže istiniti put, pa sam čak i ljude koji su već prihvatili Božje delo poslednjih dana vratila u njihovu pređašnju veroispovest. Počinila sam tako veliko zlo; Bog mi to sigurno nikad neće oprostiti. Zar nije gotovo sa mnom? Kakav dobar ishod bih uopšte mogla da imam? Ali i dalje sam se držala tračka nade. „Da li sam pogrešno razumela? Kada je Bog rekao „Ne mogu da budem popustljiv”, da li je govorio o ljudima koji su hulili na Njega i klevetali Ga nakon što su čuli Njegove reči i spoznali Njegovo delo?” S nestrpljenjem sam ponovo pročitala Božje reči, jednu po jednu. Bog je govorio veoma jasno. Ljudi o kojima je govorio uključivali su i one koji su hulili na Svemogućeg Boga i klevetali Ga, a da nikad nisu čuli Njegove reči i da Ga nikada nisu upoznali. Tek tada sam bila sigurna da sam i ja jedna od onih prema kojima Bog ne može da pokaže popustljivost. Božje stroge reči pogodile su me u srce. Bila sam prestravljena i celo telo mi je klonulo. „Izgleda da čak nemam ni šansu da se pokajem”, pomislila sam. „Koliko god da sam pokorna u svojoj dužnosti, koliko god teškoća da podnesem, pa čak i ako dam najzvučnije svedočanstvo, Bog mi i dalje neće pokazati popustljivost. Moja nada da ću biti spasena potpuno je nestala.” U to vreme, iako sam i dalje propovedala jevanđelje, čim bih pomislila da me Bog neće spasiti, postajala bih neverovatno malodušna, pa nisam više bila tako aktivna u propovedanju jevanđelja kao pre. Jednom prilikom, gurala sam bicikl niz ulicu, posmatrajući gomilu ljudi. Pomislila sam: „Svi oni imaju svoj dom. A ja? Kad sam počela da verujem u Gospoda, crkvu sam smatrala svojim domom. Nikad nisam ni pomislila da ću Mu se, time što nisam prepoznala Gospodnji povratak, opirati, počiniti neoprostive prestupe i ostati bez udela u domu koji je Bog pripremio za ljudski rod – u Božjem carstvu.” U tom trenutku, osećala sam se potpuno skrhano.

Jednog dana sam pročitala Božje reči i bila sam veoma dirnuta, pa se moje malodušno stanje donekle preokrenulo. Bog kaže: „Kao stvoreno biće, treba da obavljaš dužnost stvorenog bića. Ne postupaj protivno svojoj savesti; ono što treba da učiniš jeste da se posvetiš Gospodu stvorenog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). Stvoreno sam biće; dužnost mi je da propovedam jevanđelje i svedočim za Boga. Ne mogu da prestanem predano da vršim svoju dužnost samo zato što neću imati dobar ishod. Zar to ne bi značilo da nemam ni savesti ni razuma? Nakon toga, nastavila sam da propovedam jevanđelje. Bila sam srećna kad bih ostvarila rezultate, ali duboko u sebi sam uvek osećala određenu težinu. Razmišljala sam o tome kako sam počinila prestup i kako sam drugačija od ostalih – kad oni propovedaju jevanđelje, mogu da steknu Božje odobravanje i da imaju nadu u spasenje, ali bez obzira na to koliko ja propovedam jevanđelje, Bog mi nikad neće oprostiti. S vremena na vreme bih se osetila malodušnom.

Kasnije sam pročitala Božje reči i stekla izvesno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Mnogi koji slede Boga brinu jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da izbegnu katastrofu. Čim se pomenu Božje delo i upravljanje, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće pomoći njihovom životu da raste, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su čuli informacije o Božjem upravljanju, pristupaju im neozbiljno. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga razumeju uzimajući ga kao deo svog života. Svrha s kojom ovi ljudi slede Boga vrlo je jednostavna i imaju za cilj samo jedno: da budu blagosloveni. Ovi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što nema nikakve veze s ovim ciljem. Za njih ne postoji opravdaniji cilj verovanja u Boga od zadobijanja blagoslova – to je sama vrednost njihove vere. Ako nešto ne doprinosi ovom cilju, šta god to bilo, oni na to ostaju ravnodušni. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, ostavljaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće hitajući na sve strane. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac ka kojem streme, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim aspiracijama; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja, opasnosti i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti integritet? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova posvećenost spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh predan stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje daje celo svoje srce, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi s kojima su tako tesno povezani, mogu li postojati još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji nikada ne razumeju Boga za Njega plaćali tako visoku cenu? Ovde otkrivamo problem koji čovek ranije nije prepoznao: čovekov odnos sa Bogom je samo ogoljeni lični interes. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvoj vrsti odnosa, koji se zasniva na ličnom interesu, nema porodične naklonosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao koban? Verujem da, kada ljudi urone u radosnu atmosferu primanja blagoslova, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Nakon čitanja Božjih reči, osećala sam se i prosvećeno i posramljeno. Moj odnos s Bogom bio je baš onakav kakvim ga je On razotkrio: zasnovan na golom ličnom interesu. Kada sam verovala u Gospoda, trpela sam proganjanje i napustila porodicu da bih zadobila blagoslove i ušla u carstvo nebesko. Istrajavala sam u vođenju crkava i propovedanju jevanđelja po oštroj zimi i žarkoj vrućini, bez obzira na to koliko sam patila. Ali kada sam se suočila s Božjim delom poslednjih dana, ne samo da ni sama nisam za njim tragala niti sam ga istraživala, već sam ga osuđivala i opirala mu se, pa sam čak i izolovala crkvu da bih sprečila vernike da prihvate Svemogućeg Boga. Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, saznala sam da sam činila zlo i opirala se Bogu. Moja prva pomisao nije bila kako da se pokajem Bogu, već kako da više propovedam jevanđelje da bih se iskupila za svoje prestupe i pogađala za Božju milost, kako bi mi On dao šansu da uđem u carstvo nebesko. Kad sam pročitala da Bog „Ne može da bude popustljiv” prema onima koji su hulili na Njega i klevetali Ga, počela sam da verujem da mi Bog, bez obzira na to koliko se trudila u svojoj dužnosti, nikada neće pokazati popustljivost i moja nada u spasenje je nestala. Tada sam postala negativna i pasivna u obavljanju svoje dužnosti. Od početka do kraja, bilo mi je stalo jedino do primanja blagoslova. Odrekla sam se svega, davala se, trudila i radila ne da bih stremila ka istini ili znanju o Bogu, već da bih se pogađala za blagoslov ulaska u carstvo nebesko. Nije li to upravo ono što je Bog razotkrio kao „samo bespomoćno potisnuto ogorčenje i obmanu”? Tokom svih mojih godina verovanja u Boga, nikada nisam tragala za Božjim namerama. Nikad nisam razmišljala o tome čemu Bog želi da stremim, koji su Njegovi zahtevi od mene, kako treba da vodim računa o Njegovim namerama i da Mu udovoljim, niti kako treba da stremim ka istini da bih postigla promenu u svojoj naravi. U mojoj glavi, stremljenje ka istini u mojoj veri delovalo je kao nešto sporedno, a stremljenje ka blagoslovima činilo se najrealnijim. Zaista sam bila zaslepljena željom za blagoslovima i sve vreme sam koračala pogrešnim putem. Setila sam se Pavla. Nije slušao niti tragao dok je Gospod Isus delao; umesto toga, osuđivao je Gospoda Isusa i opirao Mu se, lovio je i ubijao Njegove učenike i počinio mnoga zla dela. Nakon što ga je Gospod oborio, uopšte nije preispitao svoje ranije postupke opiranja Bogu niti svoju suštinu. Takođe nije stremio ka tome da spozna Gospoda, već je samo želeo da propoveda jevanđelje i pridobije više ljudi kako bi okajao svoje grehe. Nakon što je obavio ogroman posao, bestidno je zahtevao krunu od Boga, govoreći: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Odricala sam se svega, davala sebe i vršila svoju dužnost da bih zahtevala blagoslove od Boga; išla sam Pavlovim putem. Shvativši to, bila sam ispunjena kajanjem i samoprekorom, pa sam plačući molila Boga: „Bože, sada razumem koliko sam ogavna i grozna. Iako sam sve ove godine propovedala jevanđelje i vršila svoju dužnost, zapravo sam samo koristila svoju dužnost da ostvarim svoj cilj primanja blagoslova. Zaista nisam dostojna da živim pred Tobom. Dragi Bože, molim Te da me vodiš ka tome da stremim ka promeni svoje naravi i ka tome da Te spoznam.”

Zatim sam pročitala još Božjih reči i donekle razumela Njegovu nameru da spasi čoveka. Bog kaže: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti treba da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, još više od toga, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa potrebama Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedan Bog koji čoveka voli i spasava i koji mu sudi i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog namerava da Svoje spasenje jasno otkrije kroz sud i grdnju koje danas obavlja na tebi, onda nema načina da doživiš neke stvari, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi udario ili uništio ljude, već da bi im sudio, proklinjao ih, grdio i spasio. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji je u potpunosti zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga vole temeljno upotpuni i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. (…) Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da nije tako, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje milosti i ljubaznosti, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: vaše današnje spasenje događa se u vreme poslednjih dana, kada se sve razvrstava prema svojoj vrsti; sredstvo za vaše spasenje nije milost, nije ni ljubaznost, već grdnja i sud, kako bi čovek što temeljnije bio spasen. Prema tome, vi primate jedino grdnju, sud i bezosećajne udarce, ali znajte ovo: u tom bezosećajnom udarcu nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vam se događa jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim i, ma koliko da sam Ja možda ljut, ono što vam se događa i dalje čine reči prekora, a Ja nemam nameru ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da u današnje vreme, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezosećajnom oplemenjivanju i grdnji, sve je zarad spasenja. Bez obzira na to da li će danas svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti ili da li će sve sorte ljudi biti otkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka, a bezosećajno oplemenjivanje se vrši da bi ga pročistilo; oštre reči ili prekor imaju za cilj očišćenje i spasenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti Božju nameru da čoveku donese spasenje”). „Bog je ovoga puta došao ne da bi uništio ljude, već da bi ih spasio u najvećoj mogućoj meri. Niko nije bez greške – ako bi svi bili uništeni, da li bi to bilo spasenje? Neki prestupi su učinjeni namerno, dok su drugi nenamerni. Ako si u stanju da se promeniš nakon što prepoznaš stvari koje radiš nehotice, da li bi te Bog uništio pre nego što to učiniš? Da li bi Bog tako spasio ljude? On ne deluje na taj način! Bez obzira na to da li imaš buntovnu narav ili si nešto učinio nehotice, zapamti ovo: trebalo bi da razmisliš i spoznaš sebe. Promeni se, odmah, i svom svojom snagom teži istini – i, bez obzira na okolnosti, nemoj se prepustiti očajanju. Delo koje Bog obavlja je spasenje čoveka i On neće nasumično udariti ljude koje želi da spasi. To je sigurno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bila sam duboko dirnuta Božjim rečima. Bilo da su reči koje Bog upućuje ljudima sud, osuda ili kletve, svrha im je spasavanje ljudi – da bi ljudi, iz Njegovih reči, spoznali sopstvene iskvarene naravi i nečistoće u svojoj veri, spoznali svoju suštinu opiranja Bogu i spoznali Njegovu pravednu i veličanstvenu narav koja ne dozvoljava uvrede, kako bi im srce postalo bogobojažljivo. Na taj način mogu da otpuste svoje pogrešne namere, oslobode se svojih sotonskih iskvarenih naravi i dostignu Božje spasenje. Verovala sam u Boga, ali nisam poznavala Njega ni Njegovo delo. Opirala sam se Bogu svojom nadmenom naravi. Kada je Božje jevanđelje carstva propovedano mojoj bivšoj veroispovesti, nisam tragala za njim ni istraživala ga, pa sam čak ometala druge vernike i sprečavala ih u tome. Božji sud i osuda mojih postupaka u potpunosti su razotkrili Njegovu pravednu narav. Ali kada mi je Bog sudio i osudio me Svojim rečima, On nije određivao moj ishod, a još manje me je stavljao u položaj smrti. Božja svrha je bila da upoznam Njegovu pravednu i veličanstvenu narav koja ne dozvoljava uvrede, kako bi mi srce postalo bogobojažljivo. Njegova svrha je takođe bila da razumem prirodu svojih postupaka, preispitam koren svog neuspeha i budem u stanju da se pokajem i promenim. Eto kako me Bog pročišćava i spasava. Šta god da je Bog rekao, Njegova nada je bila da ću preispitati i razumeti svoju buntovnu, sotonsku narav koja se opire Bogu, kako bih se pokajala i promenila. Baš kao što Bog kaže: „Delo koje Bog obavlja je spasenje čoveka i On neće nasumično udariti ljude koje želi da spasi. To je sigurno.” Ograničila sam Božje delo na Bibliju, osuđujući Njegovo delo u poslednjim danima i opirući mu se, pa čak i sprečavajući vernike da ga prihvate. Videla sam da, iako sam verovala u Boga, nisam imala nikakvu spoznaju o Njemu. Moja narav bila je izuzetno nadmena, a u mom srcu nije bilo ni nagoveštaja bogobojažljivosti ili poniznosti. Počinila sam toliko zla da je trebalo da budem prokleta i kažnjena od Boga. Ali Bog prema meni nije postupao u skladu sa mojim zlim delima. Umesto toga, doveo me je pred Sebe kroz jevanđelje koje su propovedala moja braća i sestre i omogućio mi je da preispitam i spoznam sebe kroz sud, osudu i razotkrivanje Njegovim rečima. Da nije bilo Božjeg suda, celog života bih verovala u Njega, a nikad ne bih preispitala niti upoznala sebe. Ne bih prepoznala svoju nadmenu prirodu niti shvatila da su svi moji napori i sve moje davanje bili zarad primanja blagoslova. Samo bih nastavila pogrešnim putem, buneći se protiv Boga, opirući Mu se, vređajući Njegovu narav, da bi me na kraju On sa gnušanjem odbacio i eliminisao. Spasio me je upravo Božji strogi sud, pužajući mi priliku da spoznam sebe i da Mu se pokajem. Bog mi je samo sudio Svojim rečima; nije me kaznio, već mi je čak dozvolio da uživam u tolikoj opskrbi Njegovim rečima i naveo me da razumem mnoge istine. Toliko sam toga primila od Boga. Čak je i samo biti služitelj čin Božje blagodati i Njegovo uzdizanje. Čak i ako u budućnosti ne budem imala dobar ishod i odredište, i dalje moram dobro da obavljam svoju dužnost. Tako sam blagoslovena što sam došla pred Stvoritelja i čula Njegov glas. Moj život nije proživljen uzalud. Kakav god da bude moj ishod u budućnosti, zahvaljujem Bogu i slavim Ga!

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči. Mogla sam da se na pravi način suočim sa svojim prestupima, a put primene mi je postao jasniji. Svemogući Bog kaže: „Ako imate i tračak nade sada, bez obzira na to da li se Bog seća vaših ranijih prestupa ili ne, kakav bi trebalo da bude vaš mentalitet? ’Moram da stremim ka promeni svoje naravi, da stremim ka spoznaji Boga, da me Sotona više nikada ne prevari i da nikada više ne uradim nešto što bi osramotilo Božje ime.’ Danas su ljudi tako duboko iskvareni i nemaju nikakvu vrednost. Koje ključne stvari određuju da li neko može biti spasen i da li neko ima imalo nade? Ključno je, nakon slušanja propovedi, da li možeš da shvatiš istinu, da li možeš da je sprovedeš u delo i da li možeš da se promeniš ili sve to ne možeš. To su ključne stvari. Ako ti samo osećaš kajanje i, kada dođe vreme da nešto uradiš, ti po starom jednostavno uradiš šta god poželiš, ne samo ne tragajući za istinom, već držeći se starih pogleda, metoda i pravila, i ne samo ne razmišljajući o sebi i ne pokušavajući da spoznaš samog sebe, već postajući sve gori i gori, još uvek insistirajući na koračanju tvojim starim putem, onda za tebe nema nade i trebalo bi te otpisati. Uz bolje poznavanje Boga i dublje poznavanje sebe, bićeš sposobniji da se uzdržiš od činjenja zla i od greha. Što detaljnije poznaješ svoju prirodu, to ćeš se bolje zaštiti i, nakon što sumiraš svoja iskustva i pouke, nećeš ponovo doživeti neuspeh” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ako ljudi žele da razreše svoje pogrešno razumevanje Boga, onda, s jedne strane, oni moraju da upoznaju sopstvene iskvarene naravi i da raščlane i prepoznaju greške koje su učinili, skretanja koja su napravili, svoje prestupe i nemar. Samo će na taj način moći jasno da uvide i spoznaju sopstvenu prirodu. Osim toga, oni moraju jasno da uvide zašto kreću pogrešnim putem i čine tako mnogo stvari kojima se krše istina-načela, i šta je priroda ovih postupaka. Povrh toga, oni moraju da shvate koje su tačno Božje namere i zahtevi prema njima, zašto oni nikad nisu u stanju da postupaju prema Božjim zahtevima, i zašto uvek idu protiv Njegovih namera i rade ono što im se dopada. Iznesite ove stvari pred Boga i molite se, jasno ih shvatite i onda možete da preokrenete svoje stanje, promenite svoj način razmišljanja i rešite svoje pogrešno razumevanje Boga. Šta god da rade, neki ljudi uvek imaju neprikladne namere, uvek imaju zle ideje i ne mogu da ispitaju da li je njihovo unutrašnje stanje ispravno ili pogrešno, niti da ga razaznaju prema Božjim rečima. Ovi ljudi su smeteni. Jedna od najočitijih karakteristika smetenog čoveka ogleda se u tome da, nakon što učini nešto loše, suočen s orezivanjem ostaje negativan, pa se čak prepušta očaju i utvrđuje da je s njim svršeno i da ne može biti spasen. Nije li ovo najžalosnije ponašanje smetenog čoveka? On o sebi ne može da razmišlja prema Božjoj reči i ne može da traži istinu da bi, suočen s teškoćama, rešio problem. Nije li ovo poprilična smetenost? Da li se prepuštanjem očaju problemi mogu rešiti? Mogu li se problemi rešiti večitim koprcanjem u negativnosti? Ljudi treba da shvate da ako pogreše ili imaju problem, onda treba da traže istinu kako bi to rešili. Prvo treba da razmisle i shvate zašto su počinili zlo, kakvi su im bili namera i polazište kad su to činili, zašto su to želeli da učine i koji im je bio cilj, te da li ih je neko podsticao, podstrekivao ili ih je zaludeo da to učine ili su to učinili svesno. O ovim pitanjima se mora razmisliti i moraju se jasno shvatiti, a zatim će ljudi moći da saznaju koje su greške učinili i šta su oni zapravo. Ako ne možeš da prepoznaš suštinu svog zlodela ili da iz njega izvučeš pouku, onda taj problem ne može biti rešen. Mnogi ljudi rade loše stvari i nikada o sebi ne razmišljaju i ne spoznaju sebe, pa, mogu li takvi ljudi da se ikada istinski pokaju? Ima li ikakve nade za njihovo spasenje? Ljudi su Sotonino potomstvo i, bez obzira na to da li su oni uvredili Božju narav ili ne, njihova priroda-suština je ista. O sebi bi trebalo više da razmišljaju i da sebe više spoznaju, da jasno uvide u kojoj meri su se pobunili protiv Boga i opirali Mu se, i da li još uvek mogu da prihvate i primenjuju istinu. Ako ovo jasno uvide, spoznaće razmere opasnosti u kojoj se nalaze. U stvari, na osnovu svojih priroda-suština, svi iskvareni ljudi su u opasnosti; potrebno im je mnogo truda da prihvate istinu, a to im ne pada lako. Neki su ljudi počinili zlo i otkrili svoju priroda-suštinu, dok neki zlo još uvek nisu počinili, ali nužno nisu mnogo bolji od ostalih – naprosto nisu imali takvu situaciju ili priliku da to i učine. Budući da imaš ove prestupe, u svom srcu moraš da budeš načisto s time kakav stav sada treba da imaš, za šta treba da odgovaraš pred Bogom i šta On želi da vidi. Kroz svoju molitvu i traženje, moraš da razjasniš ove stvari; onda ćeš znati kako ubuduće treba da stremiš, i više nećeš biti pod uticajem grešaka koje si učinio u prošlosti niti ćeš njima biti sputan. Moraš da ideš putem pred sobom, da svoju dužnost obavljaš kako treba i da se više ne prepuštaš očaju; u potpunosti moraš da izađeš iz negativnosti i pogrešnog razumevanja. S jedne strane, obavljanje tvoje dužnosti sada služi da nadoknadiš svoje prošle prestupe i nemar; ovo je negativan pristup i nije previše poželjan, ali to je barem stav koji bi trebalo da imaš. S druge strane, moraš pozitivno i samoinicijativno da sarađuješ, da daš sve od sebe da dobro obaviš dužnost koju treba da obaviš i da ispuniš svoje odgovornosti i obaveze. To je ono što stvoreno biće treba da učini. Bilo da imaš ikakve predstave o Bogu, ili otkriješ iskvarenost ili uvrediš Njegovu narav, sve to moraš rešiti promišljanjem o sebi i traženjem istine. Moraš učiti iz svojih neuspeha i potpuno izaći iz senke negativnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje predstave o Bogu i pogrešno razumevanje Njega”). Iz Božjih reči sam shvatila da, bilo da Bog pamti ili oprašta moje prestupe, dokle god postoji tračak nade za spasenje, ne treba da odustanem. Samo treba da se usredsredim na stremljenje ka istini i promenu svoje naravi. To je ispravan put. Činjenica je da sam počinila prestup, ali me Bog sada nije predao Sotoni, niti mi je oduzeo pravo da obavljam svoju dužnost. Mogu da čitam Božje reči, da obavljam svoju dužnost, i još uvek imam priliku da stremim ka istini i promeni svoje naravi, tako da ne smem da odustanem. To da li će Bog pamtiti ili oprostiti moje prestupe zavisi od Boga; nije na meni da nagađam. Sve što treba da radim jeste da stremim ka istini. Bog ne želi da nosim teret svojih prestupa, obavljajući svoju dužnost u negativnom stanju. Njegova namera je da razumem uzrok svog neuspeha kako bih se pokajala i promenila. On želi da prestanem da Ga definišem sopstvenim predstavama i uobraziljama i da prestanem da tretiram svoj naporan rad kao sredstvo za dobijanje blagoslova. S čime god da se susretnem, bilo veliko ili malo, moram to da sagledam u skladu s Njegovim rečima i da sprovodim Njegove reči u delo. Božje reči su takođe ispravile moje pogrešne stavove. Nekada sam mislila da sam drugačija od ostalih – da im vršenje njihovih dužnosti daje nadu za spasenje, a da zbog svojih prestupa ja mogu da budem samo služitelj i da nikada ne mogu da budem spasena, ma koliko stremila ka istini. Ovo je bilo pogrešno shvatanje Boga. Nakon što sam pročitala Njegove reči, shvatila sam da smo svi mi ljudi koje je Sotona iskvario i svi imamo istu suštinu opiranja Bogu. Samo što sam ja uvredila Božju narav, zbog čega je moj problem bio ozbiljniji. To je činjenica. Vreme se ne može vratiti. Ono što Bog želi da vidi jesu moj stav pokajanja i moja stvarna ispoljavanja. Pomolila sam se Bogu: „Bože, sada razumem Tvoju nameru. Svakoga dana svog života stremiću ka istini, stremiću ka promeni svoje naravi i dobro ću obavljati svoju dužnost. Bilo da mi oprostiš ili ne, ja sam stvoreno biće. Čak i ako me odrediš da budem služitelj, ja sam i dalje stvoreno biće. Spremna sam da svoju dužnost obavljam dobro i prizemno.” Kada sam ovo shvatila, srce mi je bilo mnogo mirnije. Sada kada nam je Bog saopštio sve aspekte istine, vidim da je stremljenje ka istini ono najvažnije. Bez obzira na moj ishod u budućnosti ili kako će Bog postupati sa mnom, usredsrediću se na stremljenje ka istini dok obavljam svoju dužnost i na to da dopustim Božjim rečima da postanu moj život. To je ono čemu moram da težim. Doživevši ovo, zaista sam osetila da je Božji sud za mene najbolje spasenje. Hvala Bogu!