Zovem se Matej i prihvatio sam delo poslednjih dana Svemogućeg Boga pre tri godine. Postao sam crkveni starešina u oktobru 2020. Shvatio sam da je to velika odgovornost i bio sam malo pod stresom, ali i veoma ponosan. Osećao sam da sam izabran za tu dužnost jer sam bio boljeg kova od ostalih. Zaista sam ozbiljno shvatio tu dužnost, trudio sam se da komuniciram sa drugima kako bih im pomogao sa problemima u dužnostima. Vremenom sam se osetio sposobnim da rešavam neke probleme i gde god bih bio potreban, odlazio bih da im pružim zajedništvo. Hteo sam svima da dokažem da sam sjajan starešina i da dobro rešavam probleme.

Onda je jedan zlotvor počeo da širi glasine u crkvi. Širio je laži Komunističke partije i bogohulio u grupama za okupljanje, izvrćući činjenice i stvari naopačke, sudeći o radu Božje kuće. Hteo je da navedem ljude na stranputicu da napuste crkvu i izdaju Boga. Držao sam okupljanja i delio što sam više mogao i osetio sam se kao komandant u vojsci, predvodnik trupa protiv neprijateljskih frakcija! Hteo sam da dokažem da mogu svakog da zaštitim, kako bi videli da mogu da ponesem težak teret i da sam odgovoran. Ali u stvarnosti, osećao sam se baš slabo. Ni ja sâm nisam znao kako da opovrgnem neke od neistina, a i na mene su uticale. Ali nisam hteo da drugima otkrijem svoju slabost. Hteo sam da izgledam veliko i snažno, misleći da to definiše pravog starešinu. Nikad nisam otvoreno pričao o svom stanju jer sam mislio da ako bih pokazao znake slabosti kao starešina, izgubio bih taj snažan izgled. Šta bi mislili o meni? Da li bi mislili da ja to samo brbljam reči i doktrine, a da mi nedostaje istina-stvarnost? Mislio sam da kao crkveni starešina, moram biti čvrst, kao predsednik ili vojni komandant. Nisam mogao da dopustim da iko vidi moju slabost! Zato sam na skupovima uvek pričao o svom „podrobnom“ razumevanju Božjih reči i ličnim iskustvima. Ali samo sam površno iznosio svoje neuspehe i iskvarenosti, prešavši brzo na stvari koje sam dobro radio. Kad bi mi se prispavalo tokom skupa, ne bih to priznao, a ako sam i imao problem, rekao bih da ću naći rešenje za svoju slabost očas posla. Pričao sam o tome kako sam zalivao nove vernike i kako sam im pružio priliku da uče kako bih se pravio važan dobrim delima. Kad sam delio svoje iskustvo, voleo sam da pričam o svojim žrtvama za Boga, kako sam probdeo noći zarad dužnosti, u nadi da će se svi ugledati na mene.

Sestra Marineta, moja saradnica, zaista mi se divila jer sam joj uvek pomagao da nađe Božje reči bitne za njeno stanje. Bio sam baš zadovoljan i srećan kad je izražavala svoje divljenje. Braća i sestre koji su tek počeli da zalivaju pridošlice su mi se isto dosta divili. Jednom je jedna sestra zapela u nekom problemu, ja sam je pozvao i razgovarao s njom o tome. Nakon mog zajedništva, rekla je da razume Božju nameru i osećao sam zadovoljstvo samim sobom. Nikad joj nisam rekao da je moje zajedništvo vodio Bog, da je došlo od Božjeg prosvećenja, tako da je sve bila Njegova zasluga. Neki braća i sestre su rekli „Amin“ nakon mog zajedništva ili „Matej je skroz u pravu“, ili „Zahvalan sam na Matejevom zajedništvu“. Nekad su pričali sa mnom prizvukom divljenja i pitali bi me za mišljenje o odlukama u njihovim dužnostima. Mogao sam da vidim da imam važno mesto u njihovim srcima. Kad sam video koliko mi se dive, bilo mi je malo nelagodno, ali voleo sam taj osećaj kad ti se dive. Činio me srećnim. Onda sam jednog dana gledao svedočanstvo pod nazivom „Šteta načinjena uzdizanjem sebe“. Baš me je ganulo. Jedna sestra, takođe starešina, uvek je uzdizala sebe u svojoj dužnosti. Uvredila je Božju narav i stigla ju je kazna u vidu bolesti. Srž je bila u tome da je njeno ponašanje zgrozilo Boga. Suze su mi potekle niz lice kad sam odgledao taj video i shvatio sam da se uzdizanjem sebe zarad tuđeg divljenja, bunim protiv Boga i opirem Mu se. Bio sam na putu antihrista. Nikad nisam shvatao da hvalisanje može biti tako ozbiljan problem. Stalno sam govorio sebi: „Podstakao sam Božji gnev.“ Baš sam se uplašio i nisam znao šta da radim.

Onda sam pročitao odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da shvatim svoju iskvarenost. Božje reči kažu: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje, spolja posmatrano, svedoče o Bogu, dok suštinski sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van okvira razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „4. stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi“). Čitanje Božjih reči je bio direktan udarac u moje srce. Mogao sam veoma jasno da vidim šta se krije u meni. Hteo sam da izgradim sliku snažnog čoveka, savršene osobe. Kada sam podelio svoje iskustvo, napravio sam predstavu od svojih „herojskih“ dela, pričajući o svojim uspesima, ali vrlo retko o svojim neuspesima. Ako sam bio slab ili negativan ili se suočavao s problemima, čak i kad sam bio u najgorem stanju, rekao bih samo: „Dobro sam. Prolazim kroz nekakvu kušnju, ali prebrodiću to uz Božju pomoć.“ A u stvari, baš sam patio. Uvek sam pričao kako sam patio zarad dužnosti, praveći predstavu od toga koliko sam odgovoran. Ali stvari nisu zaista bile takve. Kad sam se žrtvovao u dužnosti, bilo je to uglavnom zarad imena i statusa. Videvši divljenje drugih, nešto se uzburkalo u mom srcu i znao sam da to ne valja. Ali još nisam ništa uradio da to zaustavim. Nisam rekao ljudima da mi se ne dive jer sam želeo njihovo divljenje i hvalu i čak da premašim Božje mesto u njihovim srcima. Zar nisam bio nadmen baš kao arhanđel? Nisam dovodio druge pred Boga, već sam ih dovodio pred sebe. Kad sam shvatio da mogu da preuzmem Božje mesto u srcima braće i sestara, drhtao sam od straha i znao sam u srcu da je Bog prezirao moje ponašanje. Suočen sa činjenicama, pomolio sam se Bogu: „Bože, pravio sam se važan, hteo sam da svi smatraju da sam na višem nivou i neko ko može da reši sve njihove probleme. Prisvajam Tvoju slavu. Bože, želim da Ti se pokajem.“ Mnogo sam se kajao. Onda sam napisao pismo izvinjenja, otkrivajući svoje pravo lice i samouzdizanje, pa sam ga poslao svim grupama okupljanja. Takođe sam nedvosmisleno svima rekao da ne treba da mi se dive. Znao sam nekoliko ljudi koji su se posebno ugledali na mene, pa sam im poslao pojedinačne poruke detaljno analizirajući sebe. Par dana kasnije, sestra Marineta mi je iskreno rekla da mi se ranije divila i da sam imao posebno mesto u njenom srcu. Bilo me je sramota zbog toga i osetio sam da je to dokaz mog zla. Video sam sopstvenu zlobu u tom trenutku. Pravio sam se važan da steknem divljenje drugih. Potpuno sam izgubio razum. Kako to može biti obavljanje dužnosti? Bog me je uzdigao na položaj starešine, a ja Mu tako vraćam? Osetio sam sramotu kao nikad pre. Ali i dalje nisam tražio istinu da rešim svoju iskvarenost, pa sam se ubrzo vratio na staro.

Na jednom onlajn skupu su prisustvovale i druge crkvene starešine. Osećao sam da je zajedništvo braće i sestara bilo previše uprošćeno i bio sam uznemiren. Mislio sam da im je zajedništvo bilo plitko, a druge starešine nisu govorile ništa uzvišeno. Hteo sam da im pokažem šta je dobro zajedništvo, da podelim lična shvatanja sa svima kako bi naučili svašta iz onoga što sam imao da kažem. Hteo sam da im pokažem put. Zato sam u glavi pripremio šta sam želeo da kažem. Mislio sam da kažem nešto više prosvećujuće, kako bih mogao da se istaknem u gomili i podelim dubokoumno zajedništvo. Razmišljao sam kojim rečima bih najbolje istakao svoje zajedništvo. Zaista sam hteo da dokažem da imam dublje razumevanje kako bi drugi cenili moju pronicljivost. Koristio sam mnogo primera i metafora da bi znali da mogu da pružim detaljno, bogato zajedništvo. Kad sam završio, bio sam srećan što sam čuo da su svi rekli „Amin“. Onda sam proverio onlajn prepisku da vidim da li su braća i sestre rekli nešto lepo o mom zajedništvu. Kad smo bili blizu kraja, brat Cen je podelio neko zajedništvo bez citiranja Božjih reči kao što inače radimo, zasnivajući sve na tome, ali se pozvao na moje zajedništvo, rekavši da bi trebalo da radimo na osnovu mog zajedništva. Video sam da sam se opet uzneo, zbog čega su me drugi veličali. Baš sam se osetio nelagodno u tom trenutku. Setio sam se nekih Božjih reči o kojima smo skoro komunicirali. Božje reči glase: „Ako braća i sestre treba da budu sposobni da se poveravaju jedni drugima, da se međusobno pomažu i snabdevaju jedni druge, onda svako mora da govori o svojim istinskim iskustvima. Ako ne govoriš ništa o sopstvenim istinskim iskustvima – ako samo propovedaš reči i doktrine koje čovek razume, ako samo propovedaš malo doktrine o veri u Boga i izgovaraš banalne plitkoumne reči i ne otvaraš se o onome što ti je u srcu – onda nisi poštena osoba i nisi sposoban da budeš poštena osoba“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz ličnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“). Iz Božjih reči sam video da moram da otvorim srce i podelim stvarno iskustvo, govorim iskreno, izbegavam prazne reči i beskorisne floskule kako bih se pravio važan. Pravi starešina deli svoje lično iskustvo i razumevanje Božjih reči, vodeći druge da shvate istinu i dovodeći ih pred Boga. Antihrist razmenjuje prazne reči i doktrine kako bi se pravio važan zarad hvale i divljenja, kao i da dovede druge pred sebe. Što se mene tiče, samo sam brbljao o praznim teorijama, ne dajući ljudima put primene. Nisam nijedan pravi problem razrešio. Moj cilj nije bio da shvate istinu i uđu u stvarnost Božjih reči, već da potaknem njihovo divljenje. Posledice samouzdizanja su bile veoma jasne. Ostali su se ugledali na mene i nisu svedočili o Božjim rečima, već su koristili moje zajedništvo kao referencu. Ljudi su stalno govorili stvari poput: „Zahvaljujući Matejevom zajedništvu“ ili „Baš kao što je rekao brat Matej“. Pomislio sam kako je Pavle uvek bio hvalisav i nije svedočio o rečima Gospoda Isusa. To je navelo vernike da mu laskaju i svedoče Pavlovim rečima 2000 godina. Zar nisam ja radio isto što i Pavle i bio na istom putu antihrista protiv Boga? Baš sam se bio uplašio i mrzeo sam sebe. Izrekao sam molitvu: „O Bože, činim istu grešku. Tvoje reči su mi pokazale put, ali i dalje sledim Sotonu i zadovoljavam svoju taštinu. Ponovo igram ulogu Sotone. Bože, molim Te da mi pomogneš i da me spaseš!“

Jedne večeri dok sam se pripremao za skup, video sam ovaj odlomak: „Da li vi znate šta je najveći tabu u čovekovom služenju Bogu? Neke starešine i delatnici uvek žele da budu drugačiji, da budu bolji od ostalih, da se pokažu i da smisle neke nove trikove, kako bi Bog uvideo koliko su oni zaista sposobni. Međutim, oni se ne fokusiraju na razumevanje istine i ulazak u stvarnost Božjih reči. Ovo je najbudalastiji način postupanja. Nije li to upravo otkrivanje arogantne naravi? (…) U služenju Bogu, ljudi žele da naprave velike korake, čine velike stvari, govore velike reči, obave veliki posao, drže velike sastanke i budu velike starešine. Ako uvek imaš tako velike ambicije, onda ćeš prekršiti Božje upravne odluke; a ljudi koji to urade brzo će umreti. Ako se ne ponašaš lepo i nisi pobožan i razborit u svom služenju Bogu, pre ili kasnije ćeš uvrediti Njegovu narav“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Od ovih Božjih reči sam zanemeo. Kroz ovo otkrivenje, video sam svoju divlju ambiciju i želju da postignem velike stvari. Hteo sam da predsedavam skupovima kako bih prikazao svoju rečitost. Voleo sam da se pravim važan i nikad nisam propustio priliku da to radim. Želeo sam da mi se dive i da kažu: „Brat Matej drži tako divne skupove! Nema boljeg starešine od njega!“ Vođen ovim težnjama, hteo sam da propovedam i uzdignem sebe na svakom skupu kom sam prisustvovao, u nadi da će mi se drugi diviti i da će me obožavati. Voleo sam takvu ulogu starešine. Ali kad sam pročitao: „Ako uvek imaš tako velike ambicije, onda ćeš prekršiti Božje upravne odluke; a ljudi koji to urade brzo će umreti“, drhtao sam i osetio sam strah u dubini svog srca. Mislio sam da sam udovoljavao Bogu, ali sam shvatio da sam Mu se gadio. Zgražavao sam se i nad samim sobom. Samo sam hteo da činim velike stvari, da propovedam nešto uzvišeno. Nije me motivisalo ni svedočenje za Boga niti primena istine i nisam preuzimao breme zarad života braće i sestara. Sve sam to radio da uzdignem sebe i dobijem posebno mesto u srcima drugih. To je uvreda Božjih upravnih odluka koje glase: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga.“ „Ljudi koji veruju u Boga treba Bogu da se pokore i da Ga obožavaju. Nemoj uzdizati niti se ugledati ni na jednu osobu; ne postavljaj Boga na prvo, ljude na koje se ugledaš na drugo, a sebe na treće mesto. Nijedna osoba ne bi trebalo da zauzima mesto u tvom srcu, a ljude ne treba da posmatraš – posebno ne one koje poštuješ – kao da su ravni Bogu ili kao da su Mu jednaki. Bogu je ovo nepodnošljivo“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva“). Nije jedino samouzdizanje uvredilo upravne odluke, još gore, druge sam naveo na pogrešan put opiranja Bogu jer su se divili nekoj osobi. Posledice su ozbiljne i sigurno bi naljutile Boga. Bio sam preplašen. Mislio sam da Bog nikako ne može da mi oprosti što sam Mu uvredio narav. Bio sam očajan. Molio sam se: „Bože, stvarno patim. Nisam znao da sam podsticao Tvoj gnev i voleo bih da se pokajem. O Bože, molim Te, pomozi mi da razumem Tvoju nameru.“

Dok sam bio izgubljen u svom strahu, pročitao sam ovaj odlomak Božjih reči: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog želi da Svoje spasenje jasno pokaže kroz sud i grdnju koje danas u tebi obavlja, onda nema načina da stekneš iskustvo, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji obavljaće se zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga ljube upotpuni – i to temeljno – i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“). Ove reči su mi pružile osećaj mira. Mislio sam da sam na neoprostiv način uvredio Boga, ali to nije bio slučaj. Bog me je disciplinovao, ali me nije mrzeo. Hteo je da se promenim. Mogao sam da vidim Božju pravednost, Njegovu tolerantnost i Njegovo oproštenje. Znao sam da sam ovog puta morao da tražim istinu i rešim svoju iskvarenost.

Pročitao sam još jedan odlomak Božjih reči: „Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. Ako se uvek pretvaraš, uvek glumiš svetost, plemenitost, veličinu i uzvišeni karakter; ako ne dozvoljavaš ljudima da vide tvoju iskvarenost i tvoje mane; ako predstavljaš ljudima lažnu sliku da bi verovali da imaš integritet, da si veliki, da sebi uskraćuješ, da si pravedan i nesebičan – zar to nije obmana i dvoličnost? Zar te ljudi neće prozreti, kad-tad? Dakle, nemoj da se maskiraš ili prikrivaš. Umesto toga, ogoli sebe i svoje srce da ih drugi vide. Ako možeš da ogoliš svoje srce da ga drugi vide, ako možeš da ogoliš sve svoje misli i planove – i pozitivne i negativne – zar to nije poštenje? Ako možeš da se ogoliš da te drugi vide, onda će te i Bog videti. On će reći: ’Ako si se ogolio da te drugi vide, onda si sigurno pošten preda Mnom.’ Ali ako se pred Bogom ogoliš samo kada si van vidokruga drugih i uvek se pretvaraš da si veliki i plemenit ili nesebičan kada si u njihovom društvu, šta će onda Bog misliti o tebi? Šta će reći? Reći će: ’Ti si potpuno lažljiva osoba. Ti si potpuno licemeran i pokvaren i nisi poštena osoba.’ Bog će te tako osuditi. Ako želiš da budeš poštena osoba, onda bez obzira da li si pred Bogom ili pred drugim ljudima, trebalo bi da budeš u stanju da pružiš čist i otvoren prikaz svog unutrašnjeg stanja i reči koje su ti u srcu. Da li je to lako postići? Zahteva period vežbe, kao i čestu molitvu i oslanjanje na Boga. Moraš da uvežbaš sebe da izgovaraš reči u svom srcu jednostavno i otvoreno o svim pitanjima. Sa takvom vrstom vežbe možeš da napreduješ“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). Ovaj odlomak mi je pomogao da shvatim šta je Bog želeo od mene. Želeo je da budem iskrena osoba. Tačnije, morao sam da naučim da drugima razotkrijem svoju iskvarenost i iskrene misli kako bi mogli da vide moje slabosti i teškoće. Da sam nastavio da uzdižem sebe bez otkrivanja ličnih neuspeha i slabih tačaka, već samo stvarajući lažnu sliku o sebi kroz zajedništvo, to bi bila laž. Ne bi bilo iskreno prema drugima ni prema Bogu. Tog dana sam uvideo da zaista moram da budem iskrena osoba. Zadobio sam i nekakvo razumevanje svojih pogrešnih ideja. Mislio sam da starešina treba da bude heroj bez slabosti, kao na primer direktor u spoljnom svetu, na višem stepeniku od ostalih, bolji od ostalih. Ali to nije ono što Bog želi. Bog želi jednostavne, iskrene ljude. Takvi ljudi mogu da se otvore o svojim greškama, oni vole i primenjuju istinu. Fokusiraju se na život-ulazak braće i sestara i traže istinu i delaju prema načelima, ne traže da ispunjavaju svoje ambicije. Setio sam se šta je Gospod Isus rekao: „A vi se nemojte oslovljavati sa ’učitelju!’, jer samo je jedan vaš Učitelj, a vi ste svi braća. (…) Niti zovite koga vođom, jer samo je jedan vaš vođa – Hristos. Najveći među vama neka vam bude sluga. Ko samog sebe uzvisuje, biće ponižen, a ko sebe unizi, biće uzvišen“ (Matej 23:8-12). Glumio sam sve vreme dok sam bio starešina, u nadi da će me ljudi obožavati. Shvatio sam da sam daleko od onoga što Bog zahteva. Starešina igra ulogu sluge i treba da izvršava zaduženja. Uvek mora da ima na umu svoja zaduženja, da zaliva i podržava braću i sestre, da traži istinu da im pomogne da reše probleme. Starešina nije funkcioner i nije iznad bilo koga drugog. Bog je Stvoritelj, a svi ljudi su stvorena bića, bez obzira na položaj. Svi treba da obožavamo Stvoritelja. U tom trenutku sam shvatio svoju ulogu i odgovornost, da treba da se ponašam kao stvoreno biće i pravilno obavljam dužnost. Promenio mi se način razmišljanja od tada i počeo sam da radim na iskrenosti. Kad bih primetio da uzdižem sebe, otvorio bih se i postarao se da razotkrijem svoju iskvarenost i greške. Ponekad je to bilo bolno, ali pokazalo mi je koliko sam zaista bio neiskren. Igrao sam toliko igrica i toliko sam zavarao druge. Što sam se više otvarao, više sam video svoje pravo lice i pravi rast. Shvatio sam da sam ništa. U svakom svom zajedništvu, uzdizao sam sebe, ohrabrujući i pomažući ljude doktrinama. Ali sad sam počeo da delim svoje stvarno stanje sa braćom i sestrama, bio sam iskren. Imao sam iste teškoće kao i oni, istu vrstu iskvarenosti kao i oni. Bio sam starešina, ali bili smo isti. Samo smo imali različite dužnosti. Kad sam to uradio, nisam se osećao pametnijim od ostalih. U stvari, mogao sam da naučim iz njihovih iskustava i steknem prosvećenost iz zajedništva drugih. Ranije jedva da sam obraćao pažnju na zajedništva drugih, nadmeno smatrajući da sam ja taj koji pruža prosvećenost drugima. Zahvaljujući Božjim rečima, razvio sam prisnije odnose sa ostalima, tako da sam ih bolje razumeo i mogao da vidim njihova stvarna stanja. Video sam da su mi Božja uređenja dozvolila da mnogo toga dobijem od njih dok sam im pomagao. Mnoge stvari sam naučio kroz naše zajedništvo. Bio sam manje ohol i samobitan i slagao sam se sa braćom i sestrama ravnopravno. Razum mi se vraćao u normalu i ponekad bih zaboravio na svoj položaj starešine dok sam delio zajedništvo. Tako sam zahvalan Bogu za ovu moju promenu.

I dalje ponekad uhvatim sebe da se pravim važan i to mi pokazuje koliko me je duboko Sotona iskvario. Nije to samo prolazna stvar, to mi je u srži i u krvi. Bez istine kao podrške, bez Božjeg otkrivenja i vođstva, držao bih braću i sestre pod kontrolom i još bih se nadmetao s Bogom. Činjenica. Nemogućnost promene je zaista opasna. Jedino je istina mogla da mi pomogne da se oslobodim sotonske naravi. Bez toga, postao bih antihrist i bio bih osuđen. Zahvaljujući Božjem vođstvu, promenio sam ugao gledanja i sad imam čistiji pogled na svoju ulogu starešine. Još važnije, Bog me spasava od toga da me kontroliše moja sotonska narav. Hvala Svemogućem Bogu!