Svemogući Bog kaže: „Kada trpite malo ograničenja ili teškoća, to je dobro za vas; ako bi vam se popuštalo bili biste uništeni, a kako biste onda mogli da budete zaštićeni? Danas ste zaštićeni zato što ste grđeni i prokleti i zato što vam se sudi. Zaštićeni ste zato što ste mnogo propatili. Da nije tako, odavno biste zapali u izopačenost. To vam ne otežava stvari namerno – čovekovu prirodu je teško promeniti i tako mora biti da bi se promenila njegova narav. Danas vi čak i ne posedujete savest ili razum koje je Pavle posedovao, niti imate njegovu samosvest. Uvek morate da budete pod pritiskom i uvek mora da vam se sudi i da budete grđeni da biste probudili svoje duhove. Grdnja i sud su nešto najbolje za vaš život. A po potrebi mora postojati i grdnja činjenicama koje dolaze do vas; tek tada ćete se potpuno potčiniti. Vaša priroda je takva da bez grdnje i proklinjanja ne biste bili voljni da pognete glavu, ne biste bili voljni da se pokorite. Bez činjenica pred očima, ne bi bilo efekta. Suviše ste ubogog i bezvrednog karaktera! Bez grdnje i suda, bilo bi vam teško da budete osvojeni i teško da bi vaša nepravednost i neposlušnost bile prevaziđene. Vaša stara priroda je tako duboko ukorenjena. Da ste postavljeni na presto, ne biste znali svoje mesto u vaseljeni, a još manje biste znali kuda ste se uputili. Vi čak i ne znate odakle ste došli, pa kako biste onda mogli da spoznate Gospoda stvaranja? Da nema današnje blagovremene grdnje i kletvi, vaš poslednji dan bi odavno već stigao. A o vašoj sudbini i da se ne govori – zar ona nije u još neposrednijoj opasnosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (6)”). Čitajući ovaj odlomak Božjih reči, razmišljala sam o tome kako mi je dugo nedostajala samosvesnost, kako sam živela sa nadmenom naravi dok sam činila zlo i ometala rad crkve i kako sam, nakon toga, izopštena iz crkve. Tokom tog perioda, iako sam stalno osećala bol i patnju, bila sam duboko zahvalna što su Božja grdnja i sud prema ljudima zapravo ljubav, kao i sjajna zaštita.

Te 2007. sam verovala u Boga tek nešto više od godinu dana pre nego što sam odabrana da budem starešina crkve. U tom periodu, bila sam puna entuzijazma, aktivno sam učestvovala na skupovima, zalivala pridošlice i širila jevanđelje svakog dana. Nakon što sam neko vreme to radila, jevanđeoski rad, rad na zalivanju i negovanje ljudi su svi dali neke rezultate. Kasnije, kad god je u nekoj crkvi bio slab crkveni život ili rezultati rada, nadređene starešine bi me zamolile da odem tamo i pružim podršku. Nakon što bih provela tamo neko vreme, svaki aspekt rada u toj crkvi bi se vratio u normalno stanje, a braća i sestre bi mi se zbog toga posebno divili. Osećala sam veliki ponos i hodala sam uzdignute glave. Mislila sam: „Bolja sam od drugih starešina crkve u razrešavanju problema i kompetentnija sam. Crkve kojima sam pomagala neko vreme, sve su postigle rezultate i činilo se da sam zaista talentovana zapovednica u crkvi.” Tako sam služila kao crkveni starešina sedam godina zaredom. U srcu sam osećala da sam stvorena za starešinstvo, pa sam postajala sve više i više nadmena.

U zimu 2015, sestra Siju i ja smo zajedno dobile zadatak da budemo odgovorne za rad crkve. Ona je verovala u Boga duže od mene, i izvršavala je svoje dužnosti savesno i sa bremenom, ali nakon što sam komunicirala sa njom neko vreme, otkrila sam da njena sposobnost rasuđivanja i razgovori u zajedništvu o istini nisu dobri kao moji i da, takođe, nije bila efikasna pri izvršavanju dužnosti kao ja. Iz dubine duše sam na nju gledala sa visine, misleći, iako je ona prethodno već obavljala razne dužnosti, da sam ipak bolja od nje. Jednom prilikom sam čula kako jedan brat kaže da kada nije postizao nikakve rezultate u širenju jevanđelja i kada je imao poteškoće u životu, Siju nije prozrela problem u tom trenutku, i njene besede i odluke nisu bili efikasne. Nakon što sam saznala za to, u srcu sam gajila jak prezir prema Siju, i glasno sam je prekorevala pred našim saradnicima, govorivši: „Ako tako besediš, kako možeš da razrešiš probleme? Kako braća i sestre mogu da pronađu put?” Siju je pognula glavu i tiho rekla: „To je zbog moje slabe besede.” U tom periodu, ne samo da nisam bila svesna sopstvenih problema, već joj ništa nisam praštala i nastavljala sam da je kritikujem. Pomislila sam u svom srcu: „Zaista nisi ništa postigla! Da ne završavaš neke opšte poslove, mogli bismo i bez tebe!”

U februaru 2016, za vreme jednog sastanka saradnika sa propovednikom, kada je propovednik postavio neko pitanje, Siju je prva odgovorila, a ja sam u svom srcu bila nesrećna, razmišljajući: „Da li ti to pokušavaš da mi preotmeš slavu? Ja sam prisutna i još nisam ništa rekla; zašto je na tebe red da govoriš?” Zatim sam je prekinula, kako bih ja prva govorila. U tom trenutku, Siju je rekla: „Osećam da me ograničavaš.” Tog trenutka sam pobesnela, misleći: „Ti me cinkariš pred propovednikom i nekoliko đakona, zbog čega ja gubim obraz. Kako ja mogu da stojim postojano u ovoj crkvi ubuduće? Kako će me svi gledati?” Besno sam rekla: „Kako te ja to ograničavam?” Siju više nije smela da govori. Od tog trenutka, razvila sam predrasudu o njoj. Na jednom skupu, kada je njena beseda trajala malo duže, odmah sam se razljutila, prekinula sam je i rekla nezadovoljno: „Samo budi kratka. Ne idi toliko u detalje. Traćiš naše vreme.” Čak sam je na sastancima sa saradnicima namerno kritikovala pred nekoliko saradnika, čime sam je osramotila, kako bih pokazala da sam bolja od nje. Kada sam primetila odstupanja u njenom obavljanju dužnosti, takođe sam je kritikovala. Sve je to dovelo do toga da se ona oseća još više sputana. Nakon toga, Siju je manje besedila na skupovima i stalno je gledala moju reakciju dok je govorila, a kada bi nešto iskrslo u mom odsustvu, nije smela da donese nijednu odluku. Nekoliko đakona me je takođe direktno konsultovalo kako bi razrešili neke od svojih problema i ja sam morala da znam sve što se dešava u crkvi i morala sam da donosim odluke. U tom periodu, bilo mi je malo neugodno, ali sam takođe osećala da je ono što radim podržavanje rada crkve, sa bremenom i osećajem odgovornosti. Štaviše, od kada sam došla u tu crkvu, crkveni život se zaista popravio i razni poslovi su napredovali. Verovala sam da je ono što radim pozitivno, pa nisam posle mnogo razmišljala o tom. Nakon toga, nastavila sam kao pre i kad god bih videla da moji saradnici ili braća i sestre greše u svojim dužnostima, zauzela bih nadređeni položaj i ukorila ih. Braća i sestre su se plašili da ću ih orezati i više nisu želeli da dolaze na skupove. Sestra sa kojom sam zajedno radila je dugo osećala da je moja ograničenja potiskuju, plakala je i želela da dȃ ostavku. Videvši to, osetila sam izvestan prekor, shvatila sam da neprekidno prekoravanje i kritikovanje drugih nije prikladno. Ali, onda sam pomislila: „Ja ovo radim za vaše dobro; nemam nikakve zle namere.” Nakon što sam tako razmišljala, u mom srcu je nestalo i ono malo prekora.

U septembru 2016, jedna druga crkva se spojila sa našom, pa su dve sestre iz te crkve, Čang Ćing i Dženg Lu, postale starešine grupa. U tom periodu, trebalo je da obučimo jednog starešinu grupe u vezi sa zalivanjem. Razmišljali smo o sestri Džao Žuej. Iako su njene besede o istini imale nedostatake, bila je pouzdana i imala je breme, bila je sposobna da uradi stvaran posao, pa smo želeli da obučimo nju. Kada je Dženg Lu to saznala, imala je neke primedbe. Verovala je da jedna druga sestra, mada relativno nova u veri i mlađa, ima više potencijala za razvoj i da je prikladnija od Džao Žuej. Siju me je o tome obavestila po povratku, i ja sam odmah osetila napad besa u svom srcu, razmišljajući: „Ja sam odgovorna za ovu crkvu, moja reč je konačna. Ali, vi gurate svoj nos ovde. Vi ste iz druge crkve, ali otvoreno prekidate i ometate u mojoj zoni odgovornosti. Neću vam dozvoliti da izvšavate svoju dužnost i izolovaću vas tako da nećete više biti u stanju da prekidate i ometate.” Takođe sam pomislila: „Ovo je moja teritorija; ako me ne slušate, možete da idete. Nećete ostati u ovoj crkvi.” Besno sam rekla nekolicini đakona: „Dženg Lu ometa rad; prekinite njene dužnosti i izolujte je, kako biste sprečili da ovde prekida i ometa!” Tada me je jedna sestra podsetila, rekavši: „To što radiš nije prikladno. Ako ona radi nešto pogrešno, mi bi trebalo da razgovaramo sa njom i usmerimo je. Ovakvo postupanje liči na izopštavanje.” Pomislila sam: „Ona čak nije ni deo naše crkve. Kako to da ja ne znam koga treba obučiti, a koga ne? Osim toga, iako Džao Žuej ima nedostataka, pouzdana je i može da obavlja stvaran posao. Već ne podnosim Dženg Lu i ne želim da razgovaram sa njom.” Nešto kasnije, bez konsultacija sa braćom i sestrama iz crkve, izolovala sam Dženg Lu.

Kako se moja nadmena narav sve više naduvavala, neka braća i sestre su me prijavili. Nakon toga, nadređene starešine su uredile da neko ispita situaciju, i pročitali su mi pisma braća i sestara koji su me prijavili. Na osnovu mog konstantno nadmenog ponašanja, samopravednosti, prekoravanja i ograničavanja drugih, odlučili su da sam lažni starešina sa lošom ljudskosti i sklonjena sam. Ali, nakon što sam čula sve to, nikako to nisam mogla da prihvatim. Pomislila sam: „Kako mogu da me smene? Više od deset godina verujem u Boga, provodim dane radeći i davajući se. Uvek sam na čelu svega u ovoj crkvi. Kako mogu da me otpuste?” Osećala sam da mi je učinjena velika nepravda, i suze su nekontrolisano potekle dok sam išla kući. U tom periodu, još uvek nikom nije bilo dodeljeno da preuzme posao, pa sam privremeno sarađivala na nekim zadacima. Nisam o tome razmišljala kao o prilici za pokajanje koju mi je dao Bog. Umesto toga, mislila sam da, iako sam otpuštena, mogu da nastavim da radim. Činilo se da crkva ne može bez mene. Nedugo zatim, ponovo sam bila starešina crkve. Na skupu jedne male grupe, jedna sestra mi je rekla: „Izgleda da si smršala.” Rekla sam: „Razmišljala sam o sebi i pisala sam beleške o posvećenosti kod kuće. Mrzim sebe i plačem dok pišem.” Sestra je rekla: „Ti zaista stremiš ka istini. Čak i nakon smenjivanja, i dalje pišeš beleške o posvećenosti.” Još dvoje je reklo: „Sestro, ti možeš mnogo da istrpiš i da se dȃš. Ne možemo da prihvatimo da si smenjena. Čak nas je starešina posebno okupio i razgovarao sa nama.” Licemerno sam rekla: „Bila sam lažni starešina i zaslužila sam da budem smenjena. Ne bi trebalo da budete na mojoj strani; trebalo bi da budete na strani istine.” Ali u sebi, bila sam veoma srećna i mislila sam: „Izgleda da su braća i sestre saznali o mom slučaju i da znaju da mi je naneta nepravda. Znaju da sam obavila mnogo posla u crkvi. Nadređene starešine su mogle da otpuste sestru sa kojom sam radila, ali nije trebalo da otpuste mene.” Takođe sam razmišljala o tome kako je većina pisama u kojima sam prijavljena i koja su mi tog dana pročitali poteklo od mojih saradnika. To je u meni izazvalo još veći otpor i bila sam još manje voljna da prihvatim: ja sam ih orezivala za njihovo dobro, ali oni su rekli da sam ih prekorevala i razotkrili su me, što je dovelo do mog uklanjanja. Jasno je da sam radila pozitivne stvari, ali oni to nisu videli. Zaista sam naporno radila, a nisam dobila priznanje! Više neću ukazivati na njihove probleme i videću kako će se snaći bez mene. Tokom tog perioda, spolja sam održavala svoje dužnosti, ali u sebi sam se opirala i borila. Gajila sam mržnju prema saradnicima koji su me razotkrili. Kada su mi se obraćali, ignorisala sam ih, jedva da sam govorila na skupovima. Ja sam ih ograničavala, stalno su gledali moje izraze lica i skupovi nisu bili delotvorni. Videvši tu scenu, ne samo da u meni nije bilo ni tragova kajanja, već sam zapravo osećala da su bol koju trpim prouzrokovale njihove prijave i razotkrivanje. Nisu znali šta rade. Čak sam iskalila svoje nezadovoljstvo pred braćom i sestrama, rekavši: „Ja sam otpuštena, a oni od mene još uvek traže da prisustvujem sastancima sa saradnicima. Više nisam starešina, zašto bi, onda, trebalo da idem?” Čak sam pomislila: „Ja sam otpuštena, a oni još uvek traže od mene da uradim ovo ili ono. I dalje se svi oslanjaju na mene.” Mesec dana kasnije, starešine su saznale da nisam razmišljala o sebi nakon otpuštanja i da sam čak braći i sestrama izražavala nezadovoljstvo, pa su razgovarali sa mnom i razotkrili me. Međutim, ja to nisam prihvatila i zamerala sam sestri koja je prijavila tu situaciju, razmišljajući: „Ja sam ti verovala, a ti si me izdala prijavivši moje probleme. Kada te ponovo vidim, sigurno ću te kritikovati.” Tokom jednog skupa, besno sam optužila tu sestru, rekavši: „Nikada ti se više neću poveriti. Prijavila si me jer sam pričala o jednom delu svoje iskvarenosti.” Ta sestra je samo sedela i osećala se bespomoćno. Onda sam rekla, uz osećaj tuge: „Ja nikada više neću biti starešina. Otpustili su me, a ne dozvoljavaju mi da se vratim kući, teraju me da se sramotim ovde. To je kao da te seku tupim nožem.” Saradnici su me iznenađeno pogledale kad su to čuli, i ja sam ponovo napravila haos na sastanku. Nešto kasnije, sestra sa kojom sam radila podsetila me je da je to iskaljivanje negativnosti. Ali ja to uopšte nisam shvatila.

Tokom tog perioda, opirala sam se i nisam bila voljna da prihvatim otpuštanje, širila sam nezadovoljstvo, iskaljivala sam negativnost i prekidala i ometala crkveni život. Dva meseca kasnije, braća i sestre su razotkrili još više od dvadeset slučajeva kada sam prekidala i ometala crkveni život. Slušajući jednu po jednu pisanu optužbu braće i sestara, bilo mi je izuzetno neugodno, želela sam da nestanem. Starešina je rekao: „Iz prijava koje su poslali braća i sestre, vidimo da si neprekidno ograničavala, prekorevala i, čak, kažnjavala druge u crkvi. Ponašala si se proizvoljno i nemarno, a braća i sestre su osećali da ih ograničavaš. Ponašala si se kao da ne postoje zakoni u crkvi. Nakon što si smenjena, i dalje si se protivila i bila nezadovoljna, ometala crkveni život, širila predstave kako bi druge navela na stranputicu, i terala si braću i sestre da se zauzmu za tebe. Na osnovu tvojih postupaka, izopštavamo te iz crkve kao antihrista.” Bila sam potpuno šokirana. Bilo je to nešto što nikada nisam mislila da je moguće. Toliko godina sam verovala u Boga, a završila sam na takvom mestu. Srce me je strašno bolelo i osećala sam kao da se nebo obrušava. Nisam znala šta da radim, osim da plačem. Bez Boga, koji put je bio preda mnom? Nisam smela ni da razmišljam o tome. Osećala sam se kao da je moj život sa Bogom došao do kraja. U danima koji su sledili, kada sam se molila Bogu, osećala sam da je On bio daleko, daleko od mene. Više nisam osećala Njegovo prisustvo. Besciljno sam prelistavala Božje reči, osećala sam tamu i prazninu u sebi, a jedenje i pijenje Njegovih reči nije donelo nikakvo svetlo. Želela sam da nađem put u Božjim rečima, ali sam osećala da je sadašnjost drugačija od prošlosti. Više nisam bila član Božje porodice i On me više neće želeti. I tako je svaki dan prolazio u stalnom stanju straha. Onda sam se razbolela. Tokom tog perioda, svakog dana sam jela samo jednu činiju bistre supe, često sam plakala u bolu, bila sam ošamućena, kao hodajući leš. Mislila sam da ne mogu da nastavim da živim, pa sam se žurno molila Bogu. Onda, jednog jutra, odlomak Božjih reči mi je bljesnuo pred očima: „Bog razume svakog čoveka isto kao što majka razume svoje dete. On razume teškoće, slabosti i potrebe svakog čoveka. I više od toga, Bog razume sa kakvim će se teškoćama, slabostima i neuspesima ljudi susresti u procesu ulaska u promenu naravi. Bog to najbolje razume” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Postalo mi je jasno da je to Božje prosvećenje. Osetila sam da me Bog nije potpuno napustio; i dalje je bio pored mene i pazio na mene. Plakala sam i molila sam se Bogu: „Bože! Dakle, ti nisi digao ruke od mene. Još uvek si pored mene, pratiš me i vodiš me.” Osetila sam da su Božje reči naročito utešne, da me povlače sa ivice smrti i da mi daju hrabrost da nastavim. Moje srce više nije bilo tako očajno. Nakon toga, počela sam da se molim Bogu da promeni moje stanje.

Jednog dana, čula sam iskustvenu himnu: „Božje reči su me osudile poput noža zarivenog u srce i videla sam koliko duboko sam bila iskvarena. Uopšte nisam ličila na ljudsko biće. Bila sam tako nadmena da nisam imala ni trunku razuma niti bilo kakav strah od Boga i pokornost Njemu. Moja narav se nije promenila, i dalje sam bila od Sotone, zaista sam bila jedna od onih koji se opiru Bogu. Bila sam probuđena tek nakon što sam više puta bila osuđena; tek tada su se u mom srcu pojavili pokajanje i samoprezir. U sred tog bolnog perioda, Božje reči su me utešile i ohrabrile i omogućile mi da se još jednom uspravim nakon pada. Želim da budem odana i pokorna kako bih se odužila za Božju ljubav, da primenjujem istinu i obavljam dužnost čoveka. Neka je Bogu hvala što je osudio i pročistio moju iskvarenost. Iskusila sam kako je velika Njegova ljubav – o, Bože! Želim da dobro stremim ka istini, da proživim novo obličje i donesem utehu Tvom srcu” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Božje reči me iznova podižu”). Neprestano sam slušala ovu himnu, a suze su mi se neprekidno slivale niz lice. Svaki stih me je pogađao u srce, i izražavao tačno ono što mi je bilo na umu. Moja savest je bila duboko osuđena. Razmišljajući o optužbama i smeni sa kojima sam se suočila, sve su to bila okruženja koja je postavio Bog. Cilj je bio da se ja probudim, da se vratim Bogu u pokajanju. To su bili Božja ljubav i spasenje. Ali ja sam to sve odbacivala. Nijednom to nisam prihvatila od Boga niti naučila lekcije koje je pokušavao da me nauči. Iznova sam propuštala prilike koje mi je Bog davao. Ovo sada je bila poslednja prilika. Bila sam puna kajanja i osećaja da sam dužna, suze su mi nekontrolisano tekle. Kasnije sam shvatila da sam ja samo jedno stvoreno biće, i da mi je taj dah koji imam dao Bog. Čak i kada me Bog više ne bi želeo, dok god sam živa, trebalo bi da se odužujem za Božju ljubav. Nisam mogla da prestanem da verujem u Boga samo zato što sam izopštena. Pre nego što mi se oduzme poslednji dah, moram da nastavim da sledim Boga, da razmišljam o sebi i da spoznam sebe. Kada sam shvatila te stvari, počela sam da razmišljam zašto sam, nakon toliko godina verovanja u Boga, završila izopštena.

Nakon toga, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i ne prihvataš celovitost Njegovih reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najbuntovniji od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave? Najbuntovniji od svih jesu oni koji se namerno opiru Bogu i koji Mu prkose. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili, niti su bili ponizni. Oni se uzdižu pred drugima i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji u propovedanju reči i da su najveštiji u radu na drugima. Nikada ne odbacuju ’blago’ koje poseduju, već ga smatraju porodičnim nasleđem koje se obožava, o kome se drugima propoveda i koriste ga da drže propovedi onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni ’neukrotivi junaci’ koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje reči (doktrine) njihova najviša dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni energično izvršavaju svoju ’svetu i neprikosnovenu’ dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dodirne, nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju ’carevi’ u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor demona želi da se udruži i uništi Moje delo. Kako da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”). Osuda u Božjim rečima je probudila moje obamrlo srce, naročito reči „bezvernik”, „antihrist” i „demon”, koje su me probole do srca i učinile da se osećam veoma tužno. Neprekidno sam razmišljala i pitala se: „Nakon godina verovanja u Boga, žrtvovanja svoje porodice i karijere, pretrpljene patnje i marljivog izvršavanja dužnosti, kako sam postala označena kao bezvernik, antihrist i demon?” Kada sada razmislim o tome, mislila sam da sam godinama bila starešina, da sam obavljala više posla nego nekoliko kolega, razrešavala više problema i da sam bila veoma cenjena među nadređenim starešinama. To sam smatrala svojim zaslugama, verujući da imam bolji kov od drugih, da posedujem radnu sposobnost i da imam talenat. To je dovelo do toga da postanem nadmena. Pogotovo kada su me slali u slabije crkve i kada sam brzo videla poboljšanja kroz praktičnu saradnju, taj uspeh sam pripisala sebi, osećajući se sposobnom da budem sjajna u svemu i smatrajući sebe nadmoćnom u odnosu na druge. Postala sam ohola prema drugima. Kada je propovednik došao da se raspita o radu, videla sam sebe kao veliku zverku u crkvi, onu sa najvećim ovlašćenjima da govori. Kada sam videla da sestra sa kojom sam zajedno radila govori prva, mislila sam da mi otima glavnu reč. Dok sam obavljala svoju dužnost, ignorisala sam vrline svojih saradnika i često sam im nadmeno držala pridike i kritikovala ih sa svoje nadređene pozicije. Pred sestrom sa kojom sam radila, ponašala sam se kao šef, prekorevala sam je na svakom koraku kada bi uradila nešto što mi nije bilo po volji, što je dovelo do toga da ona misli da je ja ograničavam i da postupa bojažljivo u svojim dužnostima, stalno pažljivo posmatrajući moje emotivno stanje. Sve odluke u radu crkve sam donosila sama, čime sam potpuno skrajnula svoje saradnike. Kada je starešina grupe izrazila sumnju u moj izbor, osećajući da ona ne poštuje moje starešinstvo, nisam mogla da je trpim i izolovala sam je bez konsultacija sa bilo kim, čime sam okončala njene dužnosti, kako bih uspostavila sopstveni ugled. Kada sad pogledam na sve te postupke, da li sam ja zaista izvršavala svoju dužnost? Ponašala sam se na zapovednički i proizvoljan način u crkvi, terajući svu braću i sestre da me slušaju i postupaju u skladu sa mojom voljom. Zar ja nisam zapravo prigrabila svu vlast i donosila sve odluke u crkvi? Zbog svoje obamrlosti i nepopustljivosti, počinila sam toliko zlodela, a da toga nisam bila svesna. Kada je Bog iskoristio braću i sestre da me prijave i kada sam bila otpuštena sa svoje pozicije, nisam u obzir uzela to kao Božju ljubav i pravednost koji su me zadesili. Nisam uspela da razmislim o sebi niti da spoznam sebe. Umesto toga, i dalje sam bila prkosna i nezadovoljna, koristeći žrtve i davanja iz prošlosti kao zalog, verujući da sam zaslužni zvaničnik koji nije trebalo da bude otpušten. Čak sam mislila da su me saradnici razotkrili jer ne mogu da se slažu sa mnom. Tokom skupova sa saradnicima, ponašala sam se poput goropadi, izazivavši haos i ponašajući se kao da sam oštećena, čime sam ozbiljno ometala crkveni život. Povrh svega, lažno sam predstavljala svoje znanje o sebi, čime sam braću i sestre navodila na stranputicu da budu na mojoj strani i da me brane. Prigrabila sam vlast u crkvi, terala ljude da me slušaju i čak sam napadala i isključivala one koji su mi se protivili. Odbila sam da se pokorim otpuštanju, galamila sam protiv toga i protivila se tome, šireći predstave kako bih braću i sestre navela na stranputicu. Kada posmatram svoje postupke, oni su bili baš onakvi kakve ih je Bog razotkrio: „Nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju ’carevi’ u kući Božjoj” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”). Niko se nije usudio da me izazove ili uvredi; niko nije mogao da natera sebe da me razotkrije ili optuži. Moja nadmena priroda je eksalirala do nivoa histerije. Otkrila sam ne samo uobičajenu iskvarenu narav, već erupciju sotonske prirode. Stoga, nije bilo preterivanje kada sam proglašena za antihrista. Način na koji je Božja kuća postupila sa mnom bio je pravedan i ja sam ga rado prihvatila. Toliko sam pružala otpor prema Bogu. Čak ni smrt ne bi odužila moja zla dela i zaslužila sam da budem prokleta! Iznova sam se molila Bogu, „O, Bože! Počinila sam toliko zla. Kada ne bi bilo mog izopštavanja i Tvoje pravedne naravi koja mi se otkrila, ne znam koliko bih još zla počinila. Bože, voljna sam da se ispovedim i pokajem pred Tobom. Čak i ako me pustiš da sada umrem, voljna sam da se poslušno pokorim.”

Kasnije sam čitala Božje reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće rešiti koren ovog problema” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Iz Božjih reči sam razumela da moja sposobnost da monopolizujem crkvu, da preuzmem vođstvo, da prekorevam i ograničavam svoje kolege, kao i da isključim one koji su drugačiji od mene, potiče od toga što je mnome upravljala nadmena i uobražna priroda. Upravo je ta nadmena i uobražena priroda učinila da imam tako visoko mišljenje o sebi, verujući da je sve što radim ispravno i da braća i sestre moraju da me slušaju. Ko god se nije slagao sa mnom bio je isključen i kažnjen. Sotonini otrovi, kao što su „U celoj vaseljeni, ja sam jedina vlast” i „Neka oni koji su saglasni sa mnom napreduju, a oni koji mi se opiru neka propadnu”, načinili su me još nadmenijom i više uobraženom, radila sam šta god sam želela u crkvi, postala sam neposlušan snob kojeg nije moguće kontrolisati i izgubila sam svu savest i razum, bila sam potpuno lišena ljudskosti. Kada se ne bih promenila, Bog bi me na kraju isključio i kaznio zbog neprijateljstva prema Njemu. Razmišljala sam o tome kako me je Bog podigao i dao mi prilike da budem starešina. Njegova namera u vezi sa mnom bila je da stremim ka istini kroz takve prilike i da razgovaram u zajedništvu o istini, kako bih braći i sestrama pružila podršku i pomogla im. Međutim, ja sam se igrala kralja i prigrabila sam moć u crkvi, prekoravajući i grdeći svakog brata ili sestru koji su razotkrivali iskvarenost, postupajući prema njima kao prema robovima koje bi trebalo grditi i kazniti. Kad god bi neko doveo u pitanje moje odluke, ja bih ga potisnula i kaznila. Bila sam tako zlobna! Bez obzira koliko bola bih nanela svojoj braći i sestrama, koliko bih ometala crkveni život, i dalje bih bila bezočna i bezosećajna. Čak i nakon što me je crkva otpustila zbog mojih postupaka, i dalje se nisam pokajala, misleći da sam talentovana i neophodna Božjoj kući, pa sam nastavila da ometam, prekidam i širim nezadovoljstvo unutar crkve, privlačeći braću i sestre na svoju stranu kako bi me branili. Priroda ovih postupaka je bila prkos prema načinu na koji se crkva ponela prema meni. Bili su to otpor i neprijateljstvo prema Bogu. To što sam izopštena iz crkve u potpunosti je otkrilo Božju pravednost i to je bila isključivo moja greška. Sećajući se svakog događaja iz prošlosti, osećala sam duboku osudu. Mrzela sam sebe toliko da sam se nekoliko puta ošamarila, ali moji prestupi su bili nepopravljivi. Razmišljajući o braći i sestrama koje sam povredila, prvo sam otišla u kuću sestre kojoj sam mogla da se izjadam. Plakala sam i rekla joj sledeće: „Sada vidim da nisam imala ljudsko obličje. Kada smo radile zajedno, pronalazila sam svaki razlog da na tebe gledam sa visine i govorila sam bolne reči kako bih te prekorila i ograničila. Sada shvatam da čak nisam bila ljudsko biće; bila sam previše nadmena. Izvinjavam ti se!” Ta sestra je razgovarala sa mnom i tešila me, podsticala me da naučim svoju lekciju iz ovih okolnosti. Kada sam se konačno pokorila ovom izopštavanju, osećala sam se mnogo lagodnije. Dominantan osećaj straha i bespomoćnosti je počeo da slabi. Razmišljajući o svemu što sam uradila, osećala sam kao da mi trnje probada srce, zbog čega mi je bilo nepodnošljivo da se osvrćem na prošlost. Čak i kada ne bih doživela dobar ishod na kraju, bila sam voljna da se pokorim i pokajem! Kako bih se iskupila za svoj dug, podržavala sam slabu i negativnu braću i sestre koliko god sam mogla. U svojoj kući sam organizovala skupove sa braćom i sestrama. Potpuno sam uronila u Božje reči, pisala sam članke o iskustvenom svedočenju i nesvesno sam počela da ponovo osećam Božje prisustvo. Iskusila sam usmeravanje i vođstvo Božjih reči i moje srce je bilo mnogo ispunjenije.

Dve godine kasnije, došao je dan kada sam čula jednu sestru kako kaže da crkva želi da me primi nazad. Bila sam srećna iznutra, ali i dalje nisam mogla skroz da verujem u to. Veoma sam se radovala povratku u crkvu, i razmišljala u sebi: „Ako se ikada vratim u crkvu, neću se baviti zlodelima kao pre.” Neočekivano, dva dana kasnije, starešina se sastao sa mnom i rekao: „Saznali smo da si se pokajnički ponašala nakon što si bila izopštena, da si bila domaćin braći i sestrama, da si ih podržavala i da si razotkrila sopstvena zlodela. Na osnovu procene u skladu sa načelima, crkva je odlučila da obnovi tvoj crkveni život. Da li želiš da se vratiš?” Bila sam toliko uzbuđena da sam samo ponavljala: „Želim, želim.” Dok sam išla kući, srce mi je bilo ispunjeno radošću, i želela sam da glasno vičem: „Bože! Bože! Vratila sam se u Tvoju kuću.” U tom trenutku, sve je bilo predivno, i gorčina iz prošlosti se raspršila. Kada sam stigla kući, bila sam tako uzbuđena da nisam znala šta da kažem Bogu. Samo sam se molila, sa suzama u očima: „Bože, Ponovo mogu da živim crkveni život sa svojom braćom i sestrama. Bože, zahvaljujem Ti se! Bože, zahvaljujem Ti se!” Nakon toga, ponovo sam obavljala svoje dužnosti. Cenila sam tu priliku da izvršavam svoje dužnosti, i nisam želela da se opirem Bogu sa zlim delima kao pre. Duboko sam iskusila da je Božja pravedna narav jasna i stvarna. Bez obzira da li je Bog ljut ili milostiv prema ljudima, to je ispoljavanje Njegove pravedne naravi. Videla sam kako su svi Božji postupci prema ljudima iz ljubavi i radi spasenja.

U Novembru 2020, na izborima u crkvi, odabrana sam da budem jevanđeoski đakon. Razmišljajući o tome kako su moja zlodela u prošlosti ometala i prekidala rad crkve, shvatila sam da mi je ovog puta Božja kuća dala priliku da se pokajem i da to moram da činim dobro. Više nisam mogla da se oslonim na svoju nadmenu narav kako bih izvršavala svoje dužnosti. Jednog dana sam čitala Božje reči: „Kao starešina ili delatnik, ako sebe uvek stavljaš iznad drugih i uživaš u svojoj dužnosti kao da je neka državnička funkcija, uvek se prepuštaš pogodnostima svog statusa, uvek praviš sopstvene planove, uvek razmišljaš o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu i u njima uživaš, uvek završavaš sopstvene poslove, i uvek težiš da stekneš veći status, da rukovodiš većim brojem ljudi i da ih kontrolišeš, i da proširiš obim svoje moći, to je problem. Veoma je opasno odnositi se prema važnoj dužnosti kao prema prilici da u svom položaju uživaš, poput nekog državnog funkcionera. Ako se uvek tako ponašaš, ne želeći da s drugima sarađuješ, bez želje da ublažiš svoju moć i da je sa bilo kim podeliš, ne želeći da te iko drugi zaseni, da ti preotme pažnju, ako u moći želiš jedino ti sȃm da uživaš, u tom slučaju si antihrist. Ali, ako često tražiš istinu, sprovodiš u delo pobunu protiv svog tela, svojih skrivenih motiva i ideja i u stanju si da samoinicijativno sarađuješ s drugima, da otvoriš svoje srce da bi se s drugima posavetovao i od njih tražio, ako pažljivo slušaš ideje i predloge drugih i prihvataš savet koji je ispravan i usklađen s istinom, nezavisno od toga od koga on potiče, u tom slučaju praktično postupaš na način koji je mudar i ispravan i moći ćeš da izbegneš da kreneš pogrešnim putem, a to predstavlja zaštitu za tebe. Moraš da napustiš titule vođe, da pustiš prljavi oreol statusa, da sebe posmatraš kao običnu osobu, da se nađeš u istoj ravni sa drugima i da imaš odgovoran stav prema svojoj dužnosti. Ako se prema svojoj dužnosti stalno odnosiš kao prema zvaničnoj tituli i statusu, kao da si njome ovenčan, i ako zamišljaš da drugi postoje samo da bi radili za tebe i služili tvojoj poziciji, onda je to zaista problematično, a Bog će te se gnušati i bićeš mu odvratan. Ako veruješ da si jednak drugima, da si od Boga dobio samo nešto više naloga i odgovornosti, ako možeš da naučiš da sa drugima stojiš rame uz rame, ako možeš da se poviješ i zatražiš mišljenje drugih ljudi, ako možeš da iskreno, pomno i pažljivo saslušaš šta ti oni govore, tada ćeš sa drugima složno sarađivati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Božje reči su nam pokazale put primene. Bog od nas zahteva da prestanemo da se ponašamo kao da smo glavni i da skladno sarađujemo sa drugima, da ne insistiramo na svojim metodama, da više slušamo savete drugih i da učimo od njihovih vrlina. Jedino ako to uradimo možemo da obavljamo svoje dužnosti kako treba. U prošlosti sam mislila da sam obavljala starešinske dužnosti toliko godina i da imam radno iskustvo, i da je to neka vrsta zaloga. Stalno sam verovala da sam bolja od drugih, a nisam bila u stanju da vidim kvalitete svoje braće i sestara, i samo sam im nanosila bol. Moj jedini doprinos radu crkve bilo je ometanje. Sada sam shvatila da je sestra sa kojom sam sarađivala stabilna i da nosi breme u dužnosti. Kada bi ona primetila da neko postupa protivno načelima, ponudila bi usmeravanje i pomoć. Međutim, ja nisam cenila njene vrline i često sam je gledala s visine. Uglavnom se nisam obazirala na njene savete, već sam je čak ograničavala. Kada razmišljam o tome, osećam sram i kajanje prema svojoj sestri. Svako ima svoje vrline. Bog nas je spojio kako bismo mogle da pomognemo jedna drugoj, učimo jedna od druge i da budemo odgovorne kako bismo sebe sprečile da zastranimo. Ta vrsta praktikovanja je koristila radu crkve. Sada sam morala da se promenim. U izvršavanju svojih dužnosti, morala sam da tragam za istinom, da više slušam savete drugih, a ne da se oslanjam na svoje iskustvo i kvalifikacije. Morala sam da sledim put koji su mi pokazale Božje reči.

Na jednom skupu, raspravljali smo o poteškoćama i problemima u vezi sa potencijalnim primaocem jevanđelja. Imala sam drugačije gledište od jedne sestre, i kada sam podelila svoje gledište, ona se nije složila sa mnom. Bilo me je malo sramota, pomislila sam: „Ja sam nedavno postigla neke rezultate u širenju jevanđelja koristeći svoj pristup. Kako možeš ti, mlađa i bez iskustva u jevanđeoskom radu, da razumeš kako bi trebalo pristupiti tim problemima?” Počela sam nadmeno da insistiram na sopstvenim mišljenjima u svom srcu. U tom trenutku, setila sam se Božjih reči: „Ako veruješ da si jednak drugima, da si od Boga dobio samo nešto više naloga i odgovornosti, ako možeš da naučiš da sa drugima stojiš rame uz rame, ako možeš da se poviješ i zatražiš mišljenje drugih ljudi, ako možeš da iskreno, pomno i pažljivo saslušaš šta ti oni govore, tada ćeš sa drugima složno sarađivati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Tada sam postala svesna da to što ta sestra poriče moje gledište može da mi pomogne da se okanem svog visokog držanja, čime bih naučila da skladno sarađujem sa drugima, i da poslušam njen savet. Nakon pažljivog razmatranja, shvatila sam da je sestrin predlog odgovarajući i vredan. U tom trenutku, shvatila sam da sam u prošlosti bila previše samopravedna, misleći da sam nadmoćna i ne obraćajući pažnju da savete drugih. Bila sam previše nadmena. Takođe sam videla kako Sveti Duh deluje drugačije u svakoj osobi. Bez obzira na to od koga potiče predlog, moramo da pokušamo da više slušamo i tragamo, čime jedni od drugih učimo iz svojih vrlina i mana, kako bismo dobro obavili posao. Sada kada je predlog sestre bio odgovarajući, trebalo bi da ga prihvatim. Rekla sam: „Hajde da nastavimo u skladu sa tvojim planom.” Kada sam ostavila svoja mišljenja po strani i poslušala savet sestre za dobrobit rada crkve, bila sam veoma samouverena. Kasnije, kada smo se suočili sa problemima u izvršavanju dužnosti, svako je delio svoja gledišta. Ja sam usvojila svaki odgovarajući predlog svoje braće i sestrara koji je mogao da reši problem. Ponekad, kada bi moja braća i sestre ukazali na moje probleme, iako mi je bilo neugodno, mogla sam to da prihvatim i da razmislim o njima. Nakon što sam neko vreme tako postupala, napredovala sam i mogla sam da normalno komuniciram sa svojom braćom i sestrama.

Iako me je izopštavanje veoma bolelo, pomoglo mi je da bolje spoznam svoju duboko ukorenjenu nadmenu prirodu. Bez iskustva sa takvim okolnostima, bilo bi teško nekome poput mene, ko je nadmen, da se promeni. Na kraju, bez promene, bila bih razotrkivena i isključena. To otpuštanje i izopštavanje su Božja velika ljubav i moje spasenje. Prinosim iskrenu hvalu Bogu, iz dubine svog srca!